Ни један наш лист, после ослобођења, није с толико језуитизма почео да фаворизира лаж као „Политика“, писао Николајевић пре сто година
Насловна страна Политике из 1919. године (Извор: Антикварне књиге)
Давне 1920. године у штампарији Саве Раденковића и брата у Београду, штампана је мала књижица оптужујућег и опомињућег наслова. Назив јој је Лаж и клевета. Аутор је рођени Дорћолац, Божидар С. Николајевић (1877–1947), књижевник и историчар уметности, дипломата, управник Земаљског музеја у Сарајеву, професор и оснивач катедре за Историју уметности на Београдском универзитету. Божа, син Светомира Николајевића, првог српског шекспиролога, био је аутор и прве српске монографије о Леонарду да Винчију (1907). Човек који је 1907. године описао Мона Лизу речима: „Мона Лиза сања и живи својим животом, нама загонетним, јер га не схватамо. Зато нам се и чини на први поглед туђа. А Мона Лиза је, у самој ствари, оно што и Леонардо, његов женски алтер его – Леонардо који се преобразио у жену и самога себе портретисао”, тринаест година касније пише и издаје књигу: Лаж и клевета – Наличје листа „Политике“ коју почиње речима:
„Поштовање части једног човека јесте једна од најосновнијих вредности рода људског, с тога је клевета један од најгнуснијих деликата.“
„Наш свет има чудну једну особину: не мари да чује Истину, не годи му, жмури, пред њом. Ми смо због тога доживели многа горка разочарења и одјадили многе јаде, који су се могли избећи, само да смо имали храбрости погледати Истини у очи“.
Насловна страна књиге Божидара С. Николајевића Лаж и клевета, наличје листа „Политике“
Овако пише Божа Николајевић, и већ у следећем пасусу сазнајемо за вероватни мотив штампања ове књижице: „Таква једна лаж је и то, да су људи, који су за време непријатељске окупације остали у земљи, мање препатили од оних што су избегли“. Божидар С. Николајевић је након Првог светског рата стављен раме уз раме са нашим славним писцем Бором Станковићем, који је такође аустро-мађарску окупацију провео у Београду и због тога оптужен као колаборациониста. Бора је, како би заштитио и прехранио породицу, писао књижевне фељтоне у окупационом листу Београдске новине. Због наводне „сарадње“ Бора ће бити наш једини писац чије се име неће наћи у Станојевићевој Народној енциклопедији објављеној у четири тома 1929. године. Међутим, лична Божина одбрана прераста своју сврху и бави се општим питањима, питањима морала и одговорности у послератној Србији, тада већ Краљевини СХС.
„Оставши у завојеваној и потлаченој отаџбини, ми смо пуне три године мучили толике душевне муке и били изложени таквим искушењима, каква се сретају само у језовитим причама. И ништа није неправедније него замерити онима што остадоше на ојађеној родној груди… Сматрамо да се окупација мора посматрати другим очима, а не како то чини ʼПолитикаʼ. Мора се повући разлика између оних који су окупацију материјално искоришћавали, и оних који се са њом у души нису помирили. Извесан број људи извлачио је, свесно и с планом, лични ћар из окупације (ратни богаташи чији је коловођа Јован Сјеницки, против кога се ʼПолитикаʼ не буни), или је окупационо стање искоришћавао наносећи штету својим ближњима, проказивањем и пањкањем појединаца који су због тога били хапшени, интернирани, па чак и вешани. Такве продане душе морају искусити казну…“
Божидар Николајевић није једини који после Првог светског рата пише у овом стилу. Идентичне информације и оптужбе износи и Бора Станковић у свом делу Под окупацијом, као и разни други аутори који су се трудили да оно што се „у четири зида“ догодило, не остане унутар зидова. У последњих десет година имао сам више пута прилику да у рукама држим разне књиге и књижице које су раскринкавале ратне профитере и домаће издајнике. Наравно ту је скоро увек био случај о локалним личностима, док о онима најглаватијим – ни речи. Да додам, горе поменути Јован Сјеницки, 1930. године написао је и објавио књигу Успомене из окупације.
„Истина је да Србија није морала пропасти, као што тврде људи који су њену пропаст скривили… Ни један наш лист, после Ослобођења, није с толико језуитизма почео да фаворизира лаж као ʼПолитикаʼ. Прећуткујући све кобне политичке погрешке, па чак и злочине почињене у нашој новој држави… Она ћути пред страховитим фактом, да се није морало доживети повлачење кроз Албанију, као и пред злочином оних, који носе на души смрт хиљада невине српске деце у албанским гудурама. Она не сме да се изјасни ни за ни против афере стрељаног пуковника Димитријевића – Аписа, и правећи се, тако, невешта пред највећим догађајима и аферама, она изиграва морализаторку у далеко безначајнијим појавама нашега болеснога друштва. Прећуткује Суботичку аферу, као што не спомиње ни ратног милионара Сјеницког, јер се то коси с интересом њеним; а ствара и надувава неке споредне афере…“
Насловна страна књиге Боре Станковића Под окупацијом и његова посљедња фотографија, снимљена 1927. године
Даље Божа Николајевић наводи оптужбе, тј. данас већ познате чињенице: Влада крије аустријске конфиденте, од који неки заузимају данас највише положаје у нашој новој држави; да прима у официрски кор џелате Српскога Народа и да у самој влади седе неколико министара, који су политички помагали Аустрију док је тукла Србију.
Милан Огризовић и колаборационисти
Политика је очигледно селективно, сходно тренутном интересу, оптуживала људе који су сарађивали у Београдским новинама током окупације. Божа зато тражи да се позове г. др. Милан Огризовић, хрватски књижевник и окупациони уредник Београдских новина, како би он именовао све оне који су анонимно или под псеудонимом писали у том листу. Божа зато захтева: „Или сви пред суд, или ни један“.
Милан Огризовић помиње се често у аутобиографској књизи Боре Станковића Под окупацијом као окупациони аустроугарски уредник листа Београдске новине. У памћење ми се урезала Огризовићева реченица „да му је драго што га је ујак од српства очистио“. Да, Милан Огризовић је био Србин који је васпитан, и на крају изабрао да Србин не жели бити. У садашње време ћете о њему прочитати да се ради о хрватском књижевнику српског порекла. Милан је био православне вере. Ако вам наведено звучи парадоксално: његов син био је Богдан Огризовић, професор и учесник НОБ-а, убијен од усташа 1943. године. Не знам да ли је тачна следећа информација коју ћу навести, али, ако јесте и ако није, вреди је споменути јер одлично осликава Миланову заблуду: приликом полагања ковчега у гроб, покрај свог покојног оца Милана, Богданова мајка је изјавила: „Милане ево ти сина, поклон Независне Државе Хрватске“. Да заокружим ово лудило, рећи ћу вам да данас у Загребу једна библиотека носи име Богдана Огризовића.
На Огризовићев позив Бора Станковић током окупације Београда у Првом светском рату пристаје да сарађује за литерарни подлистак тих окупацијских новина. После рата, Бора ће скупо платити ту своју колаборацију. Иако му никада није суђено због те сарадње, у тадашњој српској јавности Бора Станковић ће бити прокажен као колаборациониста. Највероватније да Бору чаршија није прихватила јер је он посматрајући Београд сагледавао и како ко, чак одлично живи под ратним околностима и о томе писао: „Само једна шетња кроз Београд и све сам видео.“ Писао је о онима који су избегли војску и мирно радили свој посао, о онима који се богате у ратним приликама, о онима који се лепо сналазе под било којом влашћу… То му они нису могли опростити.
Божа Николајевић не зауставља се на писцима, већ захтева исту меру за све:
„Тражимо да се узму на одговор сви учитељи и професори у Србији који су под окупацијом држали часове по аустријским уџбеницима, положивши претходно заклетву аустријском цару и примајући, истовремено, као српски чиновници плату од наше државе из Швајцарске. Тражимо да се подвргну истрази сви наши глумци, који су тада играли. Уопште имају да буду стављени под суд сви српски чиновници који су се под окупацијом заклели на верност аустријском ћесару, јер су извршили дело велеиздаје према Србији. Ако су пак ти српски чиновници, који су се заклели на верност аустријском цару, били пре тога српски војни обвезници и резервни официри, онда су они извршили дело које повлачи за собом смртну казну. Ако би ʼПолитикаʼ имала храбрости да ствар тера до краја, морали би сви ти српски чиновници бити стрељани.“
Божидар С. Николајевић (Извор: Антикварне књиге)
Николајевић посебно „за стрељање“ апострофира и у томе даје првенство г. Воји Вељковићу, министру финансија у СХС, и Василију Антонићу, бившем српском министру и ђенералштабном пуковнику, као председницима Београдске општине под окупацијом. Има ли смисла, пита се Божа, гонити председнике сељачких општина, а градоначелника престонице под непријатељем наградити након рата министарском столицом? Затим оправдано пита Политику:
„Шта је неморалније, да ли поступак г. Вељковића, који је у подјармљеној отаџбини ставио на расположење непријатељу свој ауторитет, или један књижевни фељтон у ʼБеоградским новинамаʼ?“
„ʼПолитикаʼ није до сад осудила ни једном речју свештенике који су, да не би били интернирани, пристали да скрнаве наше богомоље разним молепствијима за победу непријатељског оружја. Што се ʼПолитикаʼ не буни против тога“, пита Божидар Николајевић, а затим додаје да се не ради само о једном сензационалистичком листу, већ се иза свега крије смишљена обмана, „коју сирови и политички безазлени шумадијски читаоци нису још кадри да прозру“:
„ʼПолитикаʼ има свој систем и своју специјалну логику, која је у стању да на први летимичан поглед засени и заведе чак и интелигентнијег читаоца, а да не говорим о широкој површној публици, која не разуме ни оно што чита, а камоли да је способна читати између редова.“
Политика је очигледно из неког разлога „узела на зуб“ Божу Николајевића, који је себе увек сматрао добрим сином отаџбине, која за њега, како каже, никада није имала довољно љубави. Божа је у дневним новинама анонимно оптуживан да је „побегао испод заставе“, затим да је проневерио државни новац, и на крају да се 1915. године ставио у службу Немцима. Напади су објављени у рубрици „Шта се говори“. Када на сајту Народне библиотеке Србије прегледате дигитална издања Политике из 1919, уистину се ради о рубрици „рекла казала“. Божа С. Николајевић листу Политика није остао дужан. Божа се у овој књижици бранио и нападао, севале су оптужбе и испливавала имена, ко је сарађивао са окупатором, ко се током рата обогатио, ко је избегавао војну службу и како, ко је током рата уживао у Француској и Швајцарској, ко је радио против државе а сада ужива високу позицију у друштву, и тако даље.
Извор: Антикварне књиге
Божидар Николајевић је, као и Борисав Станковић, писао књижевне фељтоне у окупационом листу Београдске новине, и то је чињеница. Божа на Суду части тражи правду и исту меру за све на основу чињеница, и стога закључује:
„Ако се не изврши пречишћавање на принципу: да сви кривци искусе казну и да сви невини добију Правду, онда ће сваки покушај ’на парче‘ значити све дубље срозавање јавнога морала у краљевству.“
Против кога је уперено Божино перо можда је најбоље исказано у следећој његовој реченици:
„Њих је данас пуна Србија и Швајцарска. Увек им је добро, у миру и рату. Њима је рат – брат!“
Наслов и опрема: Стање ствари
Филип Томашевић
(Антикварне књиге, 2. 4. 2019)
Прочитајте још
- Извештај Политике о говору Ф. Могерини у којем је изостављен део о ковиду (Политика, 18. 11. 2024)
- Душан Буковић: Случај Владислава Рибникара
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар