Љуба Ненадовић је сведок да је „Смрт Смаил-аге Ченгића” написао Његош. За коначан доказ то није довољно, али је веома корисно да покрене истражне радње које се деценијама избегавају
Јохан Бес, Петар Други Петровић Његош, уље на платну (Фото: Политика)
У књизи „Писма из Италије” Љубомир Ненадовић цитира Његоша: „Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један и кад сам му прочитао зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао.” Запитам га ја: „Је ли као ’Горски вијенац’ и ’Мали Шћепан’?” – „Није, вели, у драмској форми и није тако велико, али ја знам да би ти се допало!”
Сабрана дела Петра II Петровића Његоша у електронском облику на поклон!
Љуба Ненадовић је, дакле, сведок да је „Смрт Смаил-аге Ченгића” написао Његош. За коначан доказ то није довољно, али је веома корисно да покрене истражне радње које се деценијама избегавају. То се ради упоређивањем с целокупним делом аутора. У овом случају, нажалост, и лаику је јасно ко је аутор, али то ниједан ауторитет није потврдио. Имамо безброј стручњака одговарајућег профила, а данас имамо и квалитетне компјутерске програме који успешно раде – ако има воље за то.
Његослав Вукотић,
Панчево
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Његошева изгубљена дела
(…)
За једно Његошево дело могло би се рећи да није изгубљено у класичном значењу те речи – ево сведочанства Љубомира П. Ненадовића на ту тему: „За тим [Његош – прим. прир.] продужи: ’Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао …’ Је ли као Горски вијенац и Мали Шћепан? ’Није у драмској форми, и није тако велико, али знам да би ти се допало’.“ (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 56). Критичар Светислав Вуловић је „песму Ченгића“ препознао у спеву Смрт Смаил-аге Ченгића хрватског аутора Ивана Мажуранића (у текстовима: Његош и Мажуранић, Отаџбина, 5, 1880; И опет Његош и Мажуранић, Преодница, 1884, 3–6). Полемика, покренута за живота Ивана Мажуранића (без његовог оглашавања) а ни до данас окончана, доспела је и до суда. Наиме, после Мажуранићеве смрти пронађен је рукопис спева и судско вештачење утврдило је да је писан руком Ивана Мажуранића. Но, та пресуда није дала одговор на питање где је рукопис Његошеве „песме Ченгића“; није јасно ни како Његош Љубомиру Ненадовићу (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 43 и 47) говори стихове који се налазе и у Смаил-аги Ченгићу („Види му се, мријет му се неће“ и „Оро гњездо врх Тимора вије“).
„Види му се, мријет’ му се неће“
Љубомир П. Ненадовић у свом писму из Напуља датираном на март 1851. године (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 43) пише о Његошевој и његовој посети пећини („Походили смо гроту Сибиле“, стр. 42): „Кад видим, да пећина нема краја и да је све ужа, опет рекнем: ‘Да се вратимо, господаре!‘ Владика, идући даље, запева полагано, као уз гусле:“
Види му се, мријет’ му се неће,
а јест нешто, што га напријед креће.
Ови стихови у Смрти Смаил-аге Ченгића, Загреб, 1859. (Извор: Гугл књиге)
„Оро гњездо врх Тимора вије“
Љубомир П. Ненадовић у свом писму из Напуља датираном на март 1851. године (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 46-47) пише о Његошевој и његовој посети Нероновим купатилима: „Кад смо силазили пешке са тога брега, владика је, као да му је жао било што се у равницу спушта, гласно узвикнуо:“
Оро гњездо врх Тимора вије,
јер слободе у равници није!
Ови стихови у Смрти Смаил-аге Ченгића, Загреб, 1859. (Извор: Гугл књиге)
Извор: Приређивање књига [In:] Поговор, Биографиjа, Библиографиjа. Петар II Петровић Његош: Сабрана дела, ел. издање, 2024.
Прочитајте и
Categories: Гостинска соба
Истина је нажалост да је Његош највероватније дело продао (или поклонио) из југословенских идеала Мажуранићу…
Побогу, Бранко, не спрдајте се са логиком: ако је истина, онда не може бити „највероватније“, јер уколико је нешто „највероватније“ тешко је категорички тврдити да је истина.
Његош је спев Мажуранићу дао да објави у Трсту.
Није тешко видети да је он аутор: Спев је истог стилса и тематике као Његошева главна дела, а Мажуранић није написао ништа што би личило на тај спев, нити је могао. Његов говор био је од Његошевог и од језика у Смрти Смаил-аге Ченгића веома различит.
Чакавац Иван Микулин Мажуранић [Giovanni di Niccolò Mazuranich] 1814-1890. из Новог Винодолскога (бивши Нови ин Валдивино) је у родној кући говорио италијански.
Године 1845. у Горњем Карловцу или Карловецу (бивши Карлштат [Karlstadt]) тридесетједногодишњи Иван М. Мажуранић је наводно написао србојезички спев „Смрт Ченгић-аге“ [Smèrt Čengić-age] и потом 1845-1890. скоро 45 година све до сопствене смрти није написао ниједну песму.
Година 1873-1880. у Краљевини Хрватској и Славонији Иван М. Мажуранић као угарски бан је доследно и немилосрдно ниподаштавао и прогонио Србе, Србску Православну Цркву, србски језик, србско писмо србицу, србску културу и србску просвету и упорно захтевао великохрватску анексију Војне крајине и великохрватску окупацију и анексију Босне и Херцеговине.
Прави хрват.