Запањен сам бројем осврта, али ми се чини да често размишљања читалаца оду у неком другом правцу, неповезаном са темом
Фото: Стање ствари
Помаже Бог свима!
Одговарам са закашњењем, а и ово више површно, не из непоштовања, него због мноштва обавеза.
Велики поздрав и Небојши и Евсевију, хвала обојици за поштене и несвађалачке коментаре, код Евсевија још и заиста духовите.
Запањен сам бројем осврта, али ми се чини да често размишљања читалаца оду у неком другом правцу, неповезаном са темом.
Мени је потпуно несхватљиво да неки православни Србин пише под измишљеним именом, и то обраћајући се потписаном аутору написа. Што ће вам то? Кога се бојите или стидите? И један непотписан човјек позива на то да се ја „угасим“ (!), осуђује ме за нападање „ад хоминем“, и тражи моје биографске податке – па ово је за некога ко тврди да је православац и поштује православне „законе“ врхунац и лицемјерства и јадности. И успут: велики сам поборник чистоте српског језика, па сам сасвим природно превео грецизовани завршетак „-ид“ на „-евић“, што је био обичај и код наших старих писаца и историчара.
Ален Новалија: О равију Елиезеру, предзиђу хришћанства и нојевићким заповијестима
Обећао сам уреднику „Стања ствари“ да ћу послати један чланак о историји Руске матице у Краљевини (то је један мој научни рад, објављен на словеначком, треба га превести и прилагодити), па ћу му приложити и неколико биографских података, тек толико да утолим чудновату жеђ непотписаних „православних“ клеветника. Пошто тренутно немам ни пет минута, ко зна кад ће то бити…
Извињавам се Евсевију за погрешан податак да је „акакијевац“ – још увијек има свакако „зилотски“ стил, па не знам је ли припадник неке друге „зилотске“ дружине или је опет у „обичној“ СПЦ.
Изабраност и они други
И Евсевију и Небојши, и неким другим коментаторима, дугујем објашњење. Наравно да не могу да заступам јудаизам ни као другу религију ни као учења или разматрања попут ових „нојевићких заповијести“ која покушавају да сагледају теодицеју (Божију правду) у вези са остатком човјечанства.
Покушајмо да ствари сагледамо из свог угла. Велики дио српског народа увјерен је у свој посебан положај у односу на већину човјечанства – ми смо Богу дражи и ближи, јер смо православци, риједак сој, ми смо Његови, и због своје вјере смо много пропатили. Ја као православац ово вјерујем, али треба бити свјестан да сличан став имају и Јевреји и Арапи!
Ту се намеће и питање шовинизма, то јест ниподаштавања припадника других народа и вјера. Многи моји познаници, примјера ради, сматрају да су Шиптари прљави и непросвјећени дивљаци, и то ђутуре, који су нам толико зла нанијели, те против којих због тога не треба осјећати превелику самилост, него их у погодном тренутку треба отјерати са земље коју сматрамо својом.
Елем, нису само Јевреји увјерени да су изабрани и да имају право на један, тачно одређен и зацртан, комад ове планете – такви смо и ми. И, мени је драго да смо такви, јер бисмо иначе били слузава западна маса која нестаје у бесмислу и сопственој прљавштини. За разлику од српских захтјева по парчету планете, јеврејско потраживање је настало на основу Божијег обећања које је записано у најсветијој књизи човјечанства. Али, ја нисам протестант који мисли да се све завршава Библијом – ја сам дубоко убијеђен да и ми због наших светиња и наших Отаца и наше проливене крви имамо право на дио планете који потражујемо. Ми као хришћани можда можемо да сматрамо да се Господ предомислио у вези са обећањем Јеврејима, то јест да је ионако знао да они тога никада неће бити достојни, па им је то рекао више као неки идеал. Међутим, покушајмо се бар мрвицу уживјети у поглед и осјећања неког побожног Јеврејина који је убијеђен да је Божија неприкосновена и непромјењива. О томе сам подробније писао крајем 2023. у свом чланку за „Стање ствари“ – „Косово је Израел“.
Ален Новалија: Косово је Израел или Зашто подржавам јеврејску страну
Спасење необавијештених
Треба да објасним и своју сликовиту тврдњу да, према увјерењу неких зилота, свих осам милијарди данашњих људи корача право у ад, спасава се тек њих неколико (стотина) хиљада, док Господ умјесто да заустави даље постојање и размножавање људског рода који блесаво срља у вјечну муку, и даље милијардама даје живот и потомство. Ово је изазвало највише одзива, ако се не варам.
Ту је од врхунског значаја чињеница које људи који заступају такво мњење уопште нису свјесни: за Православље (за које и ја вјерујем да је једина истинска Црква) чуло је веома, веома мало људи. Колико је људи – по духовној љености – у самој Србији заиста упознато са Православљем? Овдје у Словенији сам имао десетак сусрета са људима који никада, али баш никада нису чули за Православље. Прва два пута сам мислио да се праве невјешти, а онда сам се увјерио да је то просто тако – Православље је за већину Словенаца нешто о чему чују отприлике 10 секунди на вијестима за наш Божић: „Danes pravoslavni kristjani praznujejo svoj božič po julijanskem koledarju“ – и снимак гомиле која чека бадњак. Они знају да постоје католици и неки хришћани који не признају римског папу, али даље од тога ријетко ко иде.
И то је тако код Словенаца који су живјели с нама у истој држави, које су Срби ослободили и дали им државност, који нам живе географски врло близу. А шта је са афричким и азијским племенима која никад нису ни чула за хришћанство (данас је, углавном због протестантских и католичких мисионара, таквих веома мало, али их још увијек има)? Да не помињемо муслимански свијет у којем је проповиједање Јеванђеља забрањено, или западно друштво које је крајње расхристовљено – неколико пута сам овдје чуо како људи не знају ни шта се слави на Васкрс, који је у Словенији државни празник „velika noč“. Вјера Лутера и тих неких наших крајњих зилота је, дакле, да ће све те милијарде човјечанства, које због чисто објективних околности никад нису могли да чују ни „Јев“ од Јеванђеља, завршити на вјечној муци. И то све ради неке Божије мудрости и праведности коју ми не разумијемо.
Ја лично вјерујем у оно што сам прочитао код румунског старца (недавно канонизованог) Клеопе – да ће Господ судити људима по четири закона: нехришћанима по закону савјести и закону творевине (одн. природног поретка), Јеврејима по Закону који је дао преко св. пророка Мојсеја, а нама хришћанима најстроже – према Јеванђељу. Тако ће неки хиндуиста у неприступачном сеоцету подно Хималаја, и неки муслиман који је читав живот слушао само о Курану, ипак имати прилику да се успротиве неким одредбама религије која их окружује и послушају Божији глас у себи. А, и неки Западњак или наш Србин који јесте нешто начуо о хришћанству, али има криву слику због околности у којима је растао или због саблазни које ширимо сами ми номинални хришћани.
Извор: Православие.ру
Труле врхушке
Један коментатор (нажалост потписан као „A head full od dreams“ – што би ико умјесто имена и презимена користио неку фразу на енглеском?!) писао је о страним чиниоцима који нас полако уништавају, помињући и Јевреје. Пошто нас сасвим очигледно уништавају и наше сопствене елите, то је као да се читав српски народ поистовјети са продатом шачицом на власти; Срби су, по тој логици, „љигави превртљивци којима Православље и Косово ништа не значе, продали су се, једно раде друго говоре“. Не дај, Боже! Јеврејска врхушка у Америци није ништа мање саможива, сатанистичка и бездушна од англосаксонске и наше српске, а духовно надахнуће добијају из истог извора.
Дакле, сматрам да се треба чувати тих уопштавања, јер је нпр. живи додир са обичним народом у Израелу нешто скроз десето – човјек наилази на гомиле изузетно љубазних и дружељубивих људи, чак и тамо гдје ја то никако нисам очекивао (рецимо, међу ортодоксним Јеврејима, који нама заиста могу изгледати као ванземаљци, поготово стога што их често једначимо са мрзитељском и гласном, не тако бројном али силно утицајном, сектом Хабад-Љубавич). А, свако уопштавање попут „Јевреји су наши непријатељи који желе да униште Православље и владају човјечанством“ неминовно води до мржње и жеље за истребљивањем таквих људи, што нашем народу, а и Православљу у цјелини, никада није било својствено. И сјетимо се да су такав приступ слијепог и глувог осуђивања читавог народа – кад се сваки па и најдобронамјернији поступак тумачи управо обратно – Срби доживјели на својој кожи и још увијек га доживљавају од безмало читаве западне цивилизације.
Ето, то су нека моја размишљања на одзиве пратилаца „Стања ствари“, које још једном позивам да се у коментарима потписују пуним именом, јер сам убијеђен да смо сви, или највећа већина, православна браћа и сестре – што бисмо се једни пред другима скривали или стидјели?! Треба одговорно стајати за сваком својом ријечју и ставом, а не провиривати иза ћошка, добацивати и бјежати, што ми се чини и незрело и нехришћански.
Categories: Гостинска соба
Поштовани Алене
Из Вашег објашњења „спасења необавјештених“ се закључује да Ви сматрате да би веће добро било да Господ заустави даље постојање и размножавање људског рода ако би заиста људски род (блесаво) срљао у вечну муку. Односно по Вашем тумачењу/очекивању шта би било веће добро у Божијим поступцима закључујете да пошто Господ и даље милијардама даје живот и потомство то онда мора да значи да ће велики број њих ипак да задобије спасење.
А који је то по Вама довољно велики број (или проценат) од данашњих 8 милијарди људи, а који ће да задобију спасење па да сматрате да је давање живота толиким милијардама људи смислено и довољно добро?
Схватате да ако се тумачење вере своди на математичке бројеве и наше жеље онда то може да води у кривоверје, јер истина није у већини.
Предлажем Вам да детаљно прочитате Тачно изложење Православне вере од Светог Јована Дамаскина или макар његов одговор на питање:
94. Због чега је Бог створио оне за које је унапред знао да ће сагрешити и да се неће покајати
Јер када би Ваше тумачење већег добра у Божијем стварању било тачно онда се из таквог тумачења долази до става да би још веће добро било када би Бог стварао само оне за које унапред зна да ће задобити спасење.
А у случају одустајања од стварања неких „планираних“ људи (или анђела) то би у суштини значило да је зло надвладало Божију доброту која је бескрајна.
Да ли је могуће да зло надвлада Божију доброту стварања?
И ту долазимо до појма „слободне воље“.
Јер све што Бог ствара, Бог ствара добрим, а касније свако бива добар или зао по сопственој вољи.
Ваше питање зашто би Бог стварао милијарде људи ако ће већина срљати у вечну муку, може се свести и на питање зашто је људима дата слободна воља ако ће већина срљати у вечну муку.
А шта је човек који нема слободну вољу?
-наставак мог претходног коментара-
Човек без слободне воље не би био човек већ нешто попут робота.
Господ је из љубави створио човека по Своме образу и подобију и самим тим је Бог дао човеку слободну вољу.
A „цена“ слободне воље је могућност да се отпадне од Бога и оде у вечну муку.
Али без слободне воље како да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Мат.5:48) ?
Што се тиче четири закона по којима ће Господ судити људима, а које наводи старац Клеопа, потребно је рећи да он нигде није рекао да ће суђење по сва четири закона имати могућност одласка у Рај, већ је једино рекао да је Бог установио те законе како би свима судио по правди. И хришћанима и нехришћанима.
Нпр. трећи закон од та четири јесте писани закон који је Бог дао Мојсеју на Синајској гори, тј. десет заповести и цели Стари Завет, по којем ће бити суђено изабраном народу, тј. Јеврејима.
Ако би тај трећи закон омогућавао да се иде у Рај, зашто су онда душе старозаветних праведника након телесне смрти боравиле у аду?
Знамо да је Господ сишао у ад да проповеда свим људским душама (не изузимајући ни оне најгоре душе) Јеванђеље о избављењу од греха, смрти и ђавола. Али нису све душе прихватиле Спаситељеву проповед, јер нису у Господу Христу познале Спаситеља и Искупитеља, а спасење се никоме не намеће, већ добровољно усваја – како каже св.Јустин Поповић.
Дакле поменути трећи закон не омогућава одлазак у Рај, већ једино четврти закон, тј. закон Светог Јеванђеља, јер је Христос рекао: „Нико не долази Оцу осим кроз Мене“ (Јован 14:6)
Јер ако би спасење било могуће без Христа зашто се онда Син Божји оваплатио?
Самим тим нема логике да први или други закон омогућавају улазак у Рај кад то очигледно не омогућава ни трећи закон.
Али, као што је апостол Павле био однесен до трећег неба (2.Кор 12,2) што нам указује да постоје различити нивои рајских блаженстава, тако и у аду постоје различити нивои патње и логично је да су старозаветни праведници имали најмању могућу патњу док су њихове душе боравиле у аду тако да на примеру старозаветних праведника можемо претпоставити шта ће бити са нехришћанским душама које нису оптерећене гресима.
Читајући текст господина Новалије, паде ми на памет она народна да није мајка клела сина што се коцкао, него што се вадио.
Доброћудни захтев да се коментатори потписују именом и презименом је потпуно у духу новог светског поретка и законских решења која се већ гурају у несрећној Аустралији, где ако изнесеш ,,неистину“, оде ти у затвор. Стога овај захтев господина Новалије делује исто толико доброћудан као што је и доброћудно учење Елизера Папа.
Хвала Евсевију на разоткривању доброћудних и брату Петру Јанкетићу на смиреном побијању тези о томе да би на планети требало да буде мање људи ,,како би их се више спасило“, како је то својевремено аргументовано чинио и св. Владика Николај у време док су светски ,,демографи“ зачињали идеју о златној милијарди.
@Петар Јанкетић
Слажем се са Вашом претпоставком. Нисмо још увек постигли баш свеобухватан приступ, али је правац који сте изабрали добар. Пример старозаветних праведника нам сведочи и указује на то да се они неће мучити, али неће ни блаженствовати зато што је блаженствовање могуће само у близини извора блаженства и од те близине коју смо још за живота овде постигли зависи и степен блаженства у коме ћемо пребивати у вечности. (Без материјалних утеха на које се овде ослањамо?) Требало би, можда, укључити у разматрање и слободну вољу које ми можемо да се добровољно одрекнемо овде и да ходимо и живимо само по вољи Божијој, да се у потпуности предамо. Да постанемо као анђели, анђелски образ да примимо. То ретки истински достижу, али знамо да је могуће. Патријарх Павле је говорио о достизању тог степена као „не моћи грешити“. Поменусте и Апостола Павла који је био узведен до трећег неба, а Господ је рекао да је много одаја у дому Оца па можемо и на основу тога неке претпоставке да изводимо. Знамо да они са много благодати већ овде не потребују ништа, то нам говори о природи, односно дејству благодати. Не знам да ли би било добро да правимо аналогије са квалитетом живота овде да лакше дочарамо. Квалитет односа са Богом даје и овде квантитативано више благодати Духа Светога и квалитативну разлику. Овлаш овако можда можемо да закључимо оно што сте већ рекли да постоји градација и у аду као и у Царству Небеском, односно више нивоа постојања на обе изабране стране и у вечности. Неће сви ићи у таму најкрајњу. С’ тим што ће они који своје постојање нису везали за Бога, колико год праведни били, потребовати ствари за које су везали своје постојање па то може да буде извор нелагоде и мучења као и овде у зависности од тога колико су страсно били везани за шта год. Везаност за лажне богове, код оних који нису препознали истинитога Бога, може можда да се посматра као везаност за лаж која, независно од личних карактеристика, води тамо где припада лаж.
Хвала аутору и свима на зрелости и лепом тону у покушају да дођемо до бољег разумевања.
@Аутор:
А можемо ли коментарисати без личне карте? Да ли је то српски и православно? И како да знамо да сте Ви баш тај за кога се представљате а не нпр. Петар Петровић? Тражите ли име, презиме и крштеницу кад се с неким упознајете или је довољан и само надимак?
Колико добро уопште разумете интернет? На страну вербални деликт и глобална демонија, представљање именом и презименом на сајтовима који нису намењени личном представљању и упознавању је страно интернет култури колико и слон стакларској радњи.
Што се тиче осталог, поређење Јевреја са Србима је крајње неумесно – Срби су живели на КиМ до скоро и још увек тамо живе, и ако неко има претензије на КиМ по питању аутохтоности, то су Шиптари са њиховим позивањем на древне Илире. Са којима имају таман толико сличности колико и данашњи Јевреји са античким Израелом. Да не говоримо о геноциду над Палестинцима, који Јеврејима ништа нажао нису учинили осим што постоје и заузимају територију на којој живе 1.000 година. Баш као Срби на Косову.
Напротив, ако постоје паралеле између палестинског и косовског проблема оне се проналазе у наводном аутохтонизму и територијалној грабежљивости Јевреја и Шиптара са једне, и страдалништву и прогнанству Срба и Палестинаца са својих вековних станишта са друге стране. Рећи било шта друго је срамота.
А у причу о добрим Јеврејима такође треба убројати и оне што су устали против јеврејског геноцида над Палестинцима, држања неколико милиона људи у највећем конц-логору на свету и злочинима против човечности који се над њима врше – на расној основи – просто зато јер нису Јевреји. Проценат „изабраних“ који се против тога побунио постоји и близак је нули.
И још поводом приче о „изабраном народу“, антички Израел (који нема везе са овим данашњим) испунио је своје изабраништво рођењем Богочовека Христа-Месије. Од тада па надаље статус изабраног Божијег народа прелази на Цркву Божију – Нови Израел – у коју су требали бити укључени и Јевреји. Осим што они то не желе, представљају Бога као расисту и тврде да је спасење само за њих. Дакле та прича о „изабраном народу“ служи за камчење симпатија и подршке америчких протестаната, баш као што томе служи и крајње неумесно поређење Срба и Јевреја. Не може се веровати да су данашњи Јевреји изабрани народ и бити истовремено православан, то може само номинални православац који је покупио медијске тропе и не познаје веру коју званично исповеда.
И што се тиче те приче о православљу, запањујуће је то наводно незнање Словенаца, ако је оно заиста такво, а не само ауторова представа о томе шта они заправо знају. Јер генерализовати на основу узорка од неколико познаника и није баш тако мудро. Но како год било, необавештеност није ни критеријум ни референца за било шта.
Јер данас је православље (изузимајући ислам) једина вера чији број верника на светском нивоу расте, и то нису само номинални православци (људи „рођени у вери“) већ добрим делом и екс-протестантски обраћеници. Па тако нпр. у САД има преко 6 милиона православних хришћана, више него становника Р.Србије, и тај број је у непрестаном порасту. Од тог броја значајан део чине бивши протестанти који су, жељни истине и разочарани ситуацијом у протестантском свету, пронашли истиниту Цркву Христову, који своју веру схватају озбиљно и живе литургијским животом, иако их околина због тога понекад третира као „секташе“, као што у Србији обичајни „православци“ (обичајци) такве људе називају „црквењацима“. Прогнозира се да ће за пар деценија, ако се овако настави, пола Тексаса бити православне вере. Слободно се дакле може рећи да је у САД данас више истински православних него у Србији, на радост свег Царства Небеског и на велику српску срамоту. Но шта је ту је. То је добра прилика да се на делу покажу српски такмичарски дух и позитивни инат, али то је нека друга тема.
Помаже Бог, браћо – Петре, Мијатовићу, и сви други!
Читаоци су се очигледно највише загријали око питања спасења људи. И то спасења оних који за Христа, Јеванђеље или Православље нису никад ни чули, а таквих је већина човјечанства које је до данас живјело.
Наравно да у вези спасења иновјерних (неправославних) имамо светоотачке оквире. И међу иновјернима постоје људи који чине велике жртве за своје ближње (по оној јеванђељској „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за другове своје“, Јн 15:13), живе хришћански упркос своме нехришћанству. Сјетимо се да је такве људе св. Јустин Философ назвао „хришћанима прије Христа“. Објашњавајући зашто су сви људи или криви или невини за своје поступке, он каже:
Јустин је вјеровао да је Божија Ријеч разоткривала међу Јелинима демонску обману преко таквих људи као што је био Сократ. Иако неки други Оци нису били толико одушевљени самим Сократом, остаје питање Божије праведности: како може Господ да казни некога вјечном патњом (макар и блажом – „негледањем Себе“), ако му није ни дао прилику да упозна Себе и Своје учење?!
Цјелокупно свештено Предање нам свједочи како се ад „испразнио“ приликом Христовог силаска у њега: незнабожачке душе (можда не баш све) – које су се за живота клањале демонима, приносиле им разне жртве – похрлиле су за Христом.
Толиком Божијем снисхођењу према онима који нису припадали старозавјетној Цркви „чуди се“ и наш преп. Јустин Ћелијски (Догматика Православне Цркве, том II, „Тајна Спаситељевог силаска у ад и тајна спасења“), сљедствено доводећи у везу са тим предмет доступности спасења:
Дакле, Господ је свима из старине. Читавом човјечанству прије Ваплоћења, дао прилику да чују и прихвате Јеванђеље одн. Њега самог. Отац Јустин наглашава стално да се ту ради о великој тајни.
Ипак, све ово више речено односи се на здраве, нормалне личности. А, треба имати на уму не само да највећа већина људског рода никад није имала прилику да чује Јеванђеље, него да постоје и стотине милиона „људи-биљака“ који се рађају са разним болесним синдромима и никада у овом животу немају могућност ни размишљања ни избора чак ни да чине најосновније ствари попут подизања руке или вршења нужде, а камоли бирања између добра и зла. Да не помињемо основно питање смрти заметака – по процјени неких научника од једне петине до једне трећине свих оплођених ћелија: дакле, ако душа настаје већ од тренутка оплодње, огроман дио човјечанства никада није имао прилику ни да се развије у утроби. Или пак вјечно питање смрти дјеце – милиони дјеце умиру у тако младом узрасту да никада не дођу ни до „узраста расуђивања“, а и она дјеца која умру на почетку тог узраста, тј. од 6/7. године надаље – колико заиста могу или имају прилике да доносе одлуке у вези бирања добра или зла?! Ко има дјецу знаће добро о чему говорим.
Брат под надимком „Име Оца…“: мислим да би било довољно чак и крсно име, уколико се бојите да вам неко не науди тиме што ћете се потписати. Схватам вас, али ја лично таквог страха немам – ако одлучим да нешто кажем, прихватам све могуће посљедице, међу којима су и такве. О свом погледу на Јевреје сам подробније писао на „Стању ствари“, да сад не дужим. А, искрено вјерујем да ће Православље до Другог доласка стићи у сваки кутак Земље, што ће кренути обновом Руског православног царства.
А, господин „Марко Краљевић из Прилепа“: јадно, брате, баш јадно.
„Спаси Господе, и помилуј све православне Хришћане и оне који на сваком месту владавине твоје живе православно.
Подај им, Господе, душевни мир и телесно здравље и опрости им свако сагрешење, вољно и невољно, и њиховим светим молитвама и помилуј и мене јадног.“
О могућности спасења некрштених.
Прво оно основно:
Крштењем се улази у Цркву и постаје део тела Божијег. Светоотачко-црквени консензус је да је спасење у Цркви. Међутим то не значи да је оно ван ње немогуће. Ми не можемо примењивати легализам на Бога и ограничавати га оним што нам је предато, јер се Бог у томе не исцрпљује. Божије милосрђе је безгранично, и ограничавати га словом закона је фарисејштина.
„А Јевреји кажу: „Алахова рука је окована.“ Њихове руке су оковане, и проклети су што то говоре. Напротив, обе Његове руке су испружене; Он даје како год хоће.“ -Куран, 5:64
Муслимани се овде ругају Јеврејима зато јер би да ограниче Божију свемоћ словом закона. Не будимо и ми међу таквима, ми који имамо савршенију веру од њих.
Да видимо шта Писмо и Оци кажу о томе:
„А Јован одговарајући рече: Учитељу! Видесмо једног где именом Твојим изгони ђаволе, и забранисмо му, јер не иде с нама за Тобом.
И рече му Исус: Не браните; јер ко није против вас с вама је.““
— Лука 9:49-50
„Права жива вера, чак и ако је човек исповеда само уснама, доноси му спасење. Она је дала спасење разбојнику на крсту; дала је спасење кроз покајање многим грешницима у последњим минутама њиховог живота.“
— Свети Игњатије Брјанчанинов
„У случају деце, без греха са пет или четири година, ако су потомци Јевреја или некрштени, где хоћемо да кажемо да иду [када умру], на осуду или у рај?… моје мишљење је да неће ући у пакао“.
— Свети Анастасије Синајски
„разбојник [на крсту]… иако није крштен, [речено му је] ‘Данас ћеш бити са мном у рају.’ Показало се, дакле, у случају тог разбојника, колика је моћ, чак и без видљиве тајне крштења, онога што Апостол каже: „Срцем човек верује у правду, а устима исповеда спасење.’
— Свети Августин
„Сматрам да не само мучеништво ради Христа може да испуни оно што је недостајало од крштења, већ и вера и обраћење срца, ако се због недостатка времена не може прибећи светој тајни крштења.“
— Свети Августин
„Не оклевам ни тренутка да православног катехумена (оглашеног), који гори љубављу према Богу, поставим испред крштеног јеретика… признајемо да су неки катихумени бољи и вернији од неких крштених. Јер центурион Корнелије, пре крштења, био је бољи од Симона, који је био крштен. Јер је Корнелије, чак и пре крштења, био испуњен Духом Светим.“
— Свети Августин
„Помени, о Господе, душе слуга Твојих који су отишли — беба које су у утроби својих православних мајки умрле случајно од непознатих радњи, или од тешког порођаја, или од неке непажње, и зато нису прихватиле Свету Тајну Крштења. Крсти их, Господе, у мору сажаљења Твог и спаси их Својом неизрецивом благодаћу.“
— Синодикон митрополита Новгородског и Петербуршког Григорија (+1860)
„О Христе Боже наш… који си сишао у Ад и разбио вечне окове, откривајући пут уздизања онима који живе у доњем свету… на овом коначном и спасоносном празнику, са задовољством прихваташ посредничко умирење у име оних чврсто држаних у Аду, и полажеш нам велике наде да ћеш им послати ублажење њихових мука и утеху“.
— Вечерње на коленима на Педесетницу
„Неки од светих, који су се молили не само за верне, већ и за зле, били су услишени и својим молитвама их избавили од вечних мука, као што је на пример првомученица Текла избавила Фалконила, а свети Григорије, како прича иде, избавио цара Трајана“.
— Свети Марко Ефески
„Неке [некрштене] душе, осуђене на вечно заточеништво у пакленим мукама, ипак бивају ослобођене паклених мука смелим и делотворним молитвама извесних светих људи… и дарован им је благословен живот.“
— Свети Генадије Схоларије
„[Свети] Патрик је тада оживео мртваца… Патрик га је крстио, и он је поново отишао у свој гроб.“
— Тројно житије светог Патрика
„Трећа врста крштења је крштење сузама.“
— Најраније житије светог Григорија Великог
„Душа цара Трајана била је освежена и чак крштена сузама Светог Григорија, прича дивна за испричати и за чути… отишао је у цркву Светог Петра и исплакао је бујице суза, по свом обичају, све док није стекао, најзад, божанским откривењем, уверење да су његове молитве услишене.“
— Најраније житије светог Григорија Великог
„Није ли првомученица (Текла) спасила Фалконилу после смрти? Али ви ћете рећи да се удостојила тога, пошто је била првомученица, и доличило је да се њена молитва услиши. Али ја вам кажем, да, била је првомученица, али погледајте за коју врсту особе је затражила: пагански поклоник идола, потпуно несвети слуга другог господара!“
— Свети Јован Дамаскин
„Јер њена ћерка Фалконила беше умрла, и рече јој у сну: Мајко, имаћеш ову странкињу Теклу на мом месту, да се она моли за мене и да будем премештена у место праведника. … Текла, дођи и помоли се за моје дете, да би заувек живела; јер сам у сну ту њену жељу видела…. А она не оклевајући подиже глас свој и рече: Боже свети, услиши овој жени њену жељу, да њена ћерка добије живот вечни… И Трифена примивши радосну вест, пође у сусрет светој Текли и рече: Сада верујем да су мртви васкрсли; сада верујем да је моје дете живо.“
— Дела Павла и Текле
„И гле, неки од светих који су се молили не само за верне, него и за безбожнике, били су услишени и молитвама својим избавили их од вечних мука, као што је на пример прва жена-мученица Текла избавила Фалконилу, а божански Григорије је, како се прича, избавио цара Трајана… очигледно је да је ово избављење из пакла плод личне молитве Светог Григорија. Иако је то ретка појава, даје наду онима којима су драги умрли ван вере“.
— Свети Серафим Платински
„…Нити нас Црква без сврхе подстиче да поштујемо као мученике децу која су побијена када је Ирод тражио живот Господа Исуса Христа.“
— Свети Августин
„Древна Русија, са свом строгошћу свог односа према мртвима, нашла је за могуће да се моли не само за обраћење живих у праву веру, већ и да се мртви који припадају другој вери избаве од мука. При томе је Црква прибегла заступништву светог мученика Вара… канон тражи заступништво светог мученика пред Господом за опроштај и попуштање Његовог праведног гнева за оне који су погођени мрачним зловерјем: наши преци који су умрли у безбожништву, јереси или чак паганству“.
— Свети Атанасије Исповедник, Епископ ковровски
https://movingtorussia.substack.com/p/can-unbaptized-people-be-saved
2: TLDR (дужа варијанта)
Бројни православни свеци су се потрудили да истакну важност и неопходност крштења. У великој већини случајева то се дешава када нас свештеник крсти у цркви. То је нормалан начин. Ипак, постоје повремени изузеци. Постоји неколико врста крштења, од којих су свако потврдили разни свеци и свете старешине Цркве:
крштење водомкрштење крвљу (мучеништво)
крштење према жељи (катехумени)
крштење водом после смрти (након васкрсења)
крштење сузама (усрдне молитве за умрле)
/…/ Постоје несрећне ситуације у којима вољена особа умире без крштења, а они који још живе могу се запитати има ли наде, и могу ли наше молитве и даље бити од користи нашим преминулим вољенима. Срећом, свеци нам дају охрабрујуће „Да“ као одговор на ово питање. Има наде. Чак и ако особа умре а да није примила крштење у води, може примити неки други облик крштења и ипак бити спасена.
Крштење крвљу
Неки од најомиљенијих светитеља Православне Цркве су блажени мученици који су својевољно дали своје животе за Христа. Многи од ових мученика су погубљени пре него што су имали прилику да се крсте водом, али се ипак славе као свеци и признају као изврсни чланови Цркве. Оно што им је недостајало у погледу воденог крштења, добили су мучеништвом. Ово се често назива „крштењем крвљу“.
Ирод је убио 14.000 невине деце у покушају да убије Христа. И пошто су ова деца пострадала Христа ради, поштовани су као Свети мученици. И без крштења водом примили су крштење крвљу.
Крштење према жељи
Шта ако човек постане катихумен, са намером да приступи Цркви, а онда умре пре крштења? Наравно, морамо узети у обзир стање његове душе непосредно пре смрти. Катихумен може бити лењ, недухован или неморалан, због чега пропусти да прими крштење пре смрти. Он може потцењивати крштење, одлажући га без доброг разлога, противно жељи свог свештеника. Могао би починити неки смртни грех, који би за последицу имао смрт пре крштења. Наравно, било би страшно умрети у таквим околностима.
Али шта ако катихумен живи светим животом, верно следи Христову науку, жељно ишчекује крштење, а затим неочекивано умре? Да ли је изгубљен без наде? Или Бог види жељу особе за крштењем и у складу с тим му даје спасење?
Свети Августин (+430) — један од најватренијих заговорника неопходности крштења — каже да у таквим случајевима превладава милост Божија:
„Сматрам да не само мучеништво ради Христа може да испуни оно што је недостајало од крштења, већ и вера и обраћење срца, ако се због недостатка времена не може прибећи светој тајни крштења.""„разбојник [на крсту]... иако није крштен, [речено му је] 'Данас ћеш бити са мном у рају.' Показало се, дакле, у случају тог разбојника, колика је моћ, чак и без видљиве тајне крштења, онога што Апостол каже: „Срцем човек верује у правду, а устима исповеда спасење.'
„Не оклевам ни тренутка да православног катехумена, који гори љубављу према Богу, поставим испред крштеног јеретика… признајемо да су неки катихумени бољи и вернији од неких крштених. Јер центурион Корнелије, пре крштења, био је бољи од Симона, који је био крштен. Јер је Корнелије, чак и пре крштења, био испуњен Духом Светим“
Свети Игњатије Брјанчанинов (+1867), један од највећих руских светаца деветнаестог века, у потпуности се слаже са Светим Августином по овом питању. Он признаје да се обраћења у последњем тренутку понекад дешавају када особа стекне праву веру у Христа, али нема прилику да се крсти пре смрти. У таквим ситуацијама он каже да је за спасење довољна само вера:
„Права жива вера, чак и ако је човек исповеда само уснама, доноси му спасење. Она је дала спасење разбојнику на крсту; дала је спасење кроз покајање многим грешницима у последњим минутама њиховог живота.“
Слично схватање има и Свети Марко Подвижник. Ако заиста желите да се сједините са Христом у крштењу, онда ће Бог сматрати да сте то учинили. У одломку из раних Отаца из Филокалије, он каже:
„Онај ко хоће нешто да учини, а не може, у очима Бога који види наша срца, као да је то учинио. То треба схватити као такво тако у односу и на добро и на зло.“
/…/
Крштење водом после смрти
Иако православна црква не дозвољава крштење мртвих, не постоје канонске забране да се неко васкрсне из мртвих, а затим и крсти. Свети Патрик (+461), православни светац-заштитник Ирске, како је записано учинио је управо то:
"Једном, док је [Свети] Патрик путовао по равницама, угледао је у њима огроман гроб. . . . Патрик је тада оживео мртвог човека који је чамио у гробу, и питао га о њему, наиме, када и како је [тамо стигао], које је расе и како се звао. Он је одговорио Патрику рекавши: "Ја сам Кас, син Гласа; и био сам свињар Лугара, краља Ирауте; и војска Мек Кона ме је убила за владавине Коирпре Ниафера. Сто година сам овде данас." Св. Патрик га је крстио, и он се вратио у свој гроб."
Свети Августин (+430) нам говори како је свети Стефан подигао дете из смрти у сличну сврху:
Чудо у Узалису када је дете оживело тек толико да се крсти"Била једна жена чији је син умро на рукама, одојче на грудима, још некрштено... Испуњена осећањем поверења, подигла је мртво дете и пожурила у храм блаженомученика Стефана и почела да тражи од њега свог сина... Док се она молила оваквим и сличним терминима, а њене сузе не тражиле него, како рекох, захтевале да буду саслушане, њен син је оживео... Она га је одмах одвела презвитерима, био је крштен, освећен, миропомазан; када су све Тајне завршене, он је узет од ње. Она је, са своје стране, обавила његову сахрану са тако спокојним изразом лица да се чинило да га полаже не у тишину гроба, већ у крило мученика Стефана."
Крштење сузама
Важно је разумети да су различити свеци на различите начине користили израз „крштење сузама“. У многим случајевима они се односе на тајну исповести као на „крштење сузама“ и као на „друго крштење“. У том контексту се говори о свакодневним искуствима православних хришћана, о учешћу у црквеном животу на нормалан начин.
„Душа цара Трајана била је освежена и чак крштена сузама Светог Григорија, прича дивна за испричати и за чути... отишао је у цркву Светог Петра и исплакао је бујице суза, по свом обичају, све док није стекао, најзад, божанским откривењем, уверење да су његове молитве услишене."
— Најраније житије светог Григорија Великог
Свети Серафим Платински (+1982) кроз молитве Светог Григорија коментарише Трајаново избављење из пакла, пружајући наду онима од нас који би узносили сличне молитве:
"Пошто Црква не узноси јавне молитве за умрле невернике, јасно је да је ово избављење из пакла било плод личне молитве Светог Григорија. Иако је ово редак случај, даје наду онима чији су најближи умрли ван вере“.
Света Текла, првомученица, живела је у првом веку и била је сарадница апостола Павла. Док је била жива, молила се за Фалконилу — ћерку жене која је умрла као некрштена паганка:
„Јер њена ћерка Фалконила беше умрла, и рече јој у сну: Мајко, имаћеш ову странкињу Теклу на мом месту, да се она моли за мене и да будем премештена у место праведника. ... Текла, дођи и помоли се за моје дете, да би заувек живела; јер сам у сну ту њену жељу видела.... А она не оклевајући подиже глас свој и рече: Боже свети, услиши овој жени њену жељу, да њена ћерка добије живот вечни... И Трифена примивши радосну вест, пође у сусрет светој Текли и рече: Сада верујем да су мртви васкрсли; сада верујем да је моје дете живо."
Свети Јован Дамаскин (+749) коментарише овај случај Свете Текле и Фалкониле:
„Није ли првомученица (Текла) спасила Фалконилу после смрти? Али ви ћете рећи да се удостојила тога, пошто је била првомученица, и доличило је да се њена молитва услиши. Али ја вам кажем, да, била је првомученица, али погледајте за коју врсту особе је затражила: пагански поклоник идола, потпуно несвети слуга другог господара!“
Свети Серафим Платински (+1982) позитивно коментарише молитве Свете Текле за Фалконилу, као и молитве Светог Григорија за Трајана:
„И гле, неки од светих који су се молили не само за верне, него и за безбожнике, били су услишени и молитвама својим избавили их од вечних мука, као што је на пример прва жена-мученица Текла избавила Фалконилу, а божански Григорије је, како се прича, избавио цара Трајана… очигледно је да је ово избављење из пакла плод личне молитве Светог Григорија. Иако је то ретка појава, даје наду онима којима су драги умрли ван вере“.
Света Перпета (+203) имала је два виђења свог млађег брата, који је умро некрштен, ван Цркве. У првом виђењу видела га је у Хаду, у мукама:
"Видела сам Динократа како излази из мрачног места, где су били и многи други; био је и врућ и жедан, одећа му покварена, боја му бледа; и рана на лицу коју је имао када је умро. Овај Динократ је био мој брат по телу, стар седам година, који је оболевши од чирева на лицу доживео страшну смрт, тако да је његова смрт била гнусна свим људима. За њега сам се, дакле, молила; а између њега и мене била је велика провалија, тако да нисмо могли прећи једно к другом. Штавише, на истом месту где је био Динократ, налазило се врело пуно воде, чија је ивица била виша од његовог раста; а он се испружио као да пије. Било ми је жао што због висине ивице није могао да пије воду.""И пробудих се, и знала сам да мој брат пати. Ипак, била сам уверена да треба да му олакшам патњу; и молила сам се за њега сваки дан док нисмо прешли у логорски затвор (јер је требало да се боримо у логорским играма; а тада је био празник рођења цара Гете). И молила сам се за њега дан и ноћ са уздисањем и сузама."
На милост, Бог је услишио молитве Свете Перпете у име њеног брата. Тада јој је дата још једна визија, показујући јој да је њен брат преведен на боље место:
"Видела сам оно место које сам раније видела, и Динократа чистог, фино одевеног, у удобности; и фонтану коју сам раније видела, чија ивица је сада била спуштена; и воду која је текла без престанка. А на ивици је била златна чаша пуна воде; и он је дошао и пио из ње. И задовољан, отишао је од воде и почео да се игра радосно као сва деца.
И пробудих се и схватих да је преведен из својих болова."
Свети Вар (+304) се молио за незнабожачке претке хришћанке по имену Клеопатра, и они су због тога добили милост Божју. Вековима, у личним молитвама код куће, православни хришћани су молили Светог Вару да се помоли за њихове сроднике који су умрли ван Цркве, молећи Бога да се смилује на њихове душе. У Русији постоји чак и православна црква посвећена сећању на човека који је умро некрштен. Унутар ове цркве имају иконе и мошти Светог Вара.
https://russian-faith.com/explaining-orthodoxy/church-built-memory-unbaptized-man-giving-hope-n1857
Канонизовани свеци који потврђују тачност ових историјских извештаја
Неки критичари, који нису детаљно истражили списе Светих на ову тему, повремено доводе у питање валидност одређених историјских извештаја, као што је молитва Светог Вара за Клеопатрине претке или Светог Григорија који се моли за Трајана. Они понекад износе разне аргументе, доводећи у питање одређене историјске документе.
Оно што се често пропушта у разговору јесте истраживање о томе како су разни свеци примили ове списе. Да ли су их видели као лажне? Или су их видели као праве?
Свети Јован Дамаскин је позитивно прокоментарисао извештај о Светој Текли која је избавила Фалконилу из пакла.Свети Марко Ефески је потврдио да је света Текла спасла Фалконилу, а свети Григорије Трајана.
Свети Генадије Сколарије позитивно се осврнуо на Светог Григорија који је избавио Трајана из пакла.
Свети Серафим Платински се сложио да је света Текла избавила Фалконилу, а свети Григорије Трајана.
Свети Атанасије Исповедник је учио да је света Текла избавила Фалконилу, свети Григорије избавио Трајана, а свети Вар избавио паганске претке хришћанке Клеопатре.
Ови свеци су говорили у прилог овим историјским извештајима, и тако нас охрабрили да се молимо чак и за некрштене мртве. Ако поштујемо и верујемо свим овим светитељима, онда не можемо тек тако да одбацимо историјске извештаје о Светој Текли, Светом Григорију и Светом Вару.
Друга шанса за оне који умиру у смртном греху
Крштење није једина Св. Тајна где Бог понекад даје другу шансу онима који су умрли. Када људи умиру у смртном греху, не примивши тајну исповести и опроста, има бар неких случајева да се Бог удостоји да се смилује палима. Отприлике паралелно са оним што смо видели горе у крштењу жељом, крштењу сузама и крштењу (водом) после смрти, постоје слични случајеви у којима они који умиру без исповести ипак могу бити спасени:
„[Таксиот] је цео свој живот провео у тешким гресима, али се на крају покајао, напустио војну службу и прихватио богоугодан начин живота. Једном када је са женом отишао на имање близу града, пао је у прељубу са женом свог радника, и одмах након тога га је ујела змија и он је умро на шест сати, а затим је устао и четвртог дана прекинуо своје ћутање. Испричао је како је некако прошао кроз сва митарства све док није стигао у митарство за прељубу, тамо пао у мрачно пребивалиште демона, али га је затим извео анђео који је гарантовао за њега, и затим се вратио у тело да искупи свој последњи грех. Он је живео у покајању четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове, непрестано говорећи о страшним мукама у којима су пребивали грешници у том свету, и молећи људе да не греше и да се покају за већ почињене грехе. Четрдесетог дана оде с радошћу у Царство милосрдног Бога“.
—Свети Николај Велимировић (+1956)
https://movingtorussia.substack.com/p/can-unbaptized-people-be-saved
3: Деца умрла без крштења
Уобичајена заблуда је да су бебе толико чисте да им једноставно уопште није потребно крштење. Претпоставља се да започињу живот у светости, и да, пошто нису довољно старе да почине било какав грех, лако могу ући на врата раја. Нажалост, то није случај. Такав став светитељи су изричито одбацили. Православна Црква доследно учи о неопходности крштења, чак и за одојчад:
Свети Амвросије:
„Ако се човек наново не роди од воде и Светога Духа, не може ући у Царство Божије. Заиста, Он никога не изузима, чак ни одојче, ниједног кога омета нека нужда: али иако имају скривени имунитет на казну, не знам да ли имају част Царства.”
Синод у Дијаполису (415. н.е.):
Пелагије (познати раноцрквени јеретик) је оптужен за ширење лажног учења да деца, чак и ако умру некрштена, аутоматски имају вечни живот. Јавно је анатемисао сваког ко у то верује, па је ова оптужба против њега одбачена.
Свети Николај Велимировић:
„Каквима се онда сматрају родитељи који су безбрижно пустили своју децу да умру некрштена? Као убице сопствене деце.”
Свети Јустин Поповић:
„Крштење деце, где је прималац крштења у име детета ускраћен сотони, сведочи да су деца под првобитним грехом, јер су рођена са природом која је покварена грехом, поробљена од сотоне… У Адаму, људска природа је покварена грехом, подвргнута смрти и праведно осуђена, стога су сви људи рођени од Адама у истом стању. Штета нанета грехом од Адама прелази на све његове потомке зачећем и рођењем, стога је свако подложан овој исконској грешности (originis vitio), али она не уништава у људима њихову слободу да желе и чине добро и могућност за благодатно поновно рођење.”
Картагински сабор (419. године) – канон 110
„Чак и новорођенчад, која сама нису могла починити грех, стога су заиста крштена за опроштење грехова, да би оно што је у њима резултат генерација могло бити очишћено поновним рођењем (регенерацијом).““
Порука источних патријараха:
„Верујемо да је Свето Крштење, које је заповедио Господ и које се врши у име Свете Тројице, неопходно. Јер без тога се нико не може спасити… Ако је новорођенчадима потребно спасење, онда им је потребно и крштење… одојчад се спасава крштењем.”
Григорије, ученик Светог Василија Новог:
„Тада је Господ заповедио да се одвоје од леве стране слепе, али који су ходали по вољи Божијој. На њима није било ни печата зла ни печата добра. Господ их погледа и с кротошћу се смилује. Претећу пажњу усмеравао је на њихове родитеље, осуђујући их што се нису трудили да их просвете Светим Крштењем. И заповеди Господ светим анђелима Својим да им дају одмор у подне, и Запад, и донекле их укључи у насладу вечног живота, али да не виде лице Божије… И даде им Господ малу утеху. То су биле некрштене бебе. Сви су били истих година. Прославили су доброту Божију због Његове милости и ушли у одмор који им је Господ припремио.”
… свеци имају још много тога да кажу о овој теми, а укупни изгледи доносе неку наду и охрабрење. Иако крштење детету свакако доноси велику корист — тренутни улазак у рај — недостатак крштења не оставља несрећно дете без наде.
/…/ Као што невини људи страдају на земљи због туђих грехова, може бити да убијене бебе једно одређено време тугују због чињенице да су их њихове мајке одбациле и убиле.“
Наравно, нема разлога да се верује да овај процес траје бесконачно. Разумно је веровати да се овај процес може завршити у кратком временском периоду. После овога, више светитеља указује да Бог теши ову некрштену одојчад, доводећи их у неку врсту средњег стања, које не укључује ни паклене муке ни небеска блаженства:
Свети Григорије Богослов (+390)
„Ови последњи (они који нису били достојни крштења због малог узраста) неће бити ни слављени ни кажњени од праведног Судије; јер, иако нису били запечаћени, нису били лоши, а и сами су више патили него што су чинили зло. Јер није сваки који је недостојан казне достојан части; као што није свако недостојан части достојан казне.“
Св. Августин (+430)
„Ни лист дрвета се не ствара без сврхе. Међутим, бесмислено је [од мојих клеветника] да се питају о заслугама онога ко није стекао заслуге. Не треба да се плашимо да може постојати живот на пола пута између врлине и порока, пресуда Судије на пола пута између награде и казне.“
Никифор Калист Ксантопулос:
„Такође треба да знамо да када крштена деца умру, она уживају у рајском блаженству, док неосветљена крштењем и рођена од незнабожаца не иду ни у Рај ни у Гехену.“
Ни прослављена ни кажњена. Ни у Рају ни у Паклу. Довољно пријатно да се не може рећи да би било боље да их никада није било, али ипак недовољно пријатно да уђу на врата Раја.
… прича се овде не завршава. Иако се некрштена деца можда не могу одмах припремити за улазак на Небо, нема назнака да морају заувек остати ван. Заиста, изгледа да Бог дозвољава таквој новорођенчади да доживе прогресивну количину духовног раста, све док коначно не буду у стању да учествују у благослову и созерцању Бога:
Свети Григорије Ниски:
„Док невино дете нема такву кугу пред очима своје душе која заклања њену меру светлости, и тако наставља да постоји у том природном животу; не треба му здравост која долази од очишћења, јер никада није примило кугу у своју душу уопште… најнежније детињство је [храњено]… док најзад не достигне пун раст… по свом капацитету и својој моћи оно прима меру сласти Блаженог стања…“
„Душа која никада није осетила укус врлине, иако би заиста могла да остане савршено слободна од патњи које произилазе из зла будући да се никада није заразила болешћу зла, ипак у првом степену само донекле учествује у оном оностраном животу … као што дојенче може да прими; све док не дође време да напредује на контемплацији о истински Постојећем као на одговарајућој исхрани, и, поставши способно да прими више, узима више од те обилне понуде истински Постојећег и понуђеног“.
„Када сва целина нашег рода буде усавршена… једни који су одмах у овом животу били очишћени од зла, други након што су у потребним временима били исцељени ватром, други који су у свом животу овде били подједнако несвесни добра и зла, да свакоме од нас понуди учешће у благословима који су у Њему, које, каже нам Писмо, ‘око не виде, нити ухо чу, нити мисао допре.“
(Свети Григорије Ниски – О души и васкрсењу)
Према Светом Григорију, ова деца временом расту до те мере да доживљавају „усхићење блаженог стања“, уживајући у таквим радостима на небу које „око не виде, ни ухо не чу“ (1. Коринћанима 2:9-10).
У раније цитираном одломку (Григорије, ученик Василија Новог: Новорођенчад непросвећена светим крштењем), из поглавља под насловом Деца непросвећена светим крштењем, визија каже да се некрштеној одојчади даје место одмора непосредно испред капија благословеног града. Неки су погрешно протумачили ово место као да се налази у паклу. Али пакао је бачен у језеро огњено (Откривење 20,14), а у контексту визије дате Григорију (ученику светог Василија Новог), огњено језеро се не налази нигде близу ових одојчади или капија Небеског града. У сасвим другом делу књиге, на сасвим другачијем месту у Григоријевој визији, зли су бачени у огњено језеро, Господ покрива Огњено језеро тако да је скривено под земљом, и нико га више не види. С друге стране, некрштена деца су у миру, одмарају се, изнад су земље, а не у огњеном језеру. У Григоријевој визији, предео изван града назива се и „рајем“, а људи из небеског града чак с времена на време излазе у посету. Дакле, у контексту Григоријеве визије, пријатан предео непосредно изван града може се правилно схватити као један од првих улаза у Царство небеско, а не као било који део пакла. Што се тиче било каквог духовног слепила које они у почетку поседују, то је нешто што се може излечити, јер је милостиви Господ у стању да исцели слепе.
Свети Атанасије Синајски се слаже да мала деца, која умиру некрштена, неће доживети проклетство:
„У случају деце, без греха са пет или четири година, ако су потомци Јевреја или некрштени, где хоћемо да кажемо да иду [када умру], на осуду или у рај?… моје мишљење је да неће ући у пакао“.
А ако не уђу у пакао, то значи да на крају морају ући у рај, јер када се све заврши и уради, неће бити икакве треће локације:
Свети Исак Сирин (7. век):
„У будућем раздвајању неће постојати средња област између стања које је потпуно на врху и стања које је апсолутно испод. Особа ће или у потпуности припадати онима који живе на висини, или у потпуности онима доле; али и у једном и у другом стању постоје различити степени. Ако је то истина, што је сасвим извесно, шта је бесмисленије и глупље од оних који кажу „довољно је да избегнем Гехену, не тражим да уђем у Царство!“ Јер избећи Гехену значи управо ући у Царство, као што отпасти од Царства значи ући у Гехену. Свето Писмо нас не учи ништа о постојању три царства, али ‘Када дође Син Божији у слави својој, поставиће овце на своју десну страну, а козе на леву (Мт.25:31-33)…Како из ових ствари нисте разумели да је непостизање поретка на висини у ствари Гехена?“
(Духовни свет Исака Сирина)
Како некрштена деца улазе у рај
Ако су некрштена деца тренутно у неутралном стању, „ни прослављена ни осуђена, и ако то неутрално стање постоји само привремено, како се онда та деца коначно премештају одатле у Рај? Као што постоји више облика крштења који могу да помогну катехуменима који прерано умру, чини се прикладним да ови исти облици крштења буду доступни и за бебе које прерано умру.
Свети Августин (+430) каже да и деца могу учествовати у страдањима Христа ради, постајући тако и сама мученици:
„…Нити нас Црква без сврхе подстиче да поштујемо као мученике децу која су побијена када је Ирод тражио живот Господа Исуса Христа.“
Ирод је убио 14.000 невине деце у покушају да убије Христа. И пошто су ова деца пострадала Христа ради, поштована су као Свети мученици. И без крштења водом примили су крштење крвљу.
Када је Јован Крститељ био мала нерођена беба, скакао је од радости у мајчиној утроби, јер је препознао Исусово присуство (Лука 1:41). Узмите у обзир и стих: „Ти си ме из утробе извадио, ти си ме смирио на грудима мајке моје“ (Псалам 22:9). Тако је, барем у одређеним случајевима, могуће да нерођено дете упозна Христа и да има веру у Њега.
Ако су молитве свете Текле могле да избаве Фалконилу из пакла, молитве свете Перпете да избаве њеног брата, а сузе светог Григорија да избаве паганског цара Трајана, колико би онда молитвама Светих било лакше да спасу невину децу из средњег стања у коме се у почетку могу наћи након преране смрти? … Ако свети Вар може да се моли за спас наших предака незнабожаца, колико онда више може да се моли за спас наших нерођених сродника и потомака? Ако усрдне молитве Светих могу чак и да ослободе одрасле грешнике из пакла, колико онда мора бити лакше молити се за крајњу Божју милост над некрштеном децом?
Закључак
Ако свети Игњатије Брјанчанинов, свети Амвросије Милански, свети Анастасије Синајски, свети Марко подвижник, свети Августин Хипонски, свети Марко Ефески, свети Генадије Сколарије, свети Вар, свети Патрик, Свети Јован Дамаскин, Свети Серафим Платински, Света Текла, Света Перпета, Свети Атанасије Исповедник, св. Григорије Велики и други, ако нас сви они уче да постоје посебне ситуације у којима се људи могу спасти без крштења, или могу бити спасени неким посебним обликом крштења које се дешава после смрти, онда имамо велики разлог за охрабрење и наду. Бог не заборавља верног катихумена који умире пре крштења. Не заборавља нерођено дете које умре пре него што је могло да се крсти. И усрдним и љубазним молитвама свога народа, Он је чак у стању да покаже милост залуталим душама које су умрле ван Цркве. Зато никада не смемо одустати од молитве, и никада не смемо одустати од наде.
https://movingtorussia.substack.com/p/can-unbaptized-people-be-saved
„Ако свети Игњатије Брјанчанинов, свети Амвросије Милански, свети Анастасије Синајски, свети Марко подвижник, свети Августин Хипонски, свети Марко Ефески, свети Генадије Сколарије, свети Вар, свети Патрик, Свети Јован Дамаскин, Свети Серафим Платински, Света Текла, Света Перпета, Свети Атанасије Исповедник, св. Григорије Велики и други, ако нас сви они уче да постоје посебне ситуације…..“
И не само некрштени него и многи други тешки случајеви за које на Литургији нема помињања, нема опела…..
Изузеци преко светитеља Божијих који су се сараспели са Христом за људе. Надам се да знате како изгледа молитва за неке од тих који су набројани. Не због достојанства молитвеника који се за њих моли него због оних који су стекли власт над том, на пример, богопротивном, душом??? Знате ли како изгледа молитва за самоубице? Лична мора да буде, а моле се многи оци код нас за разне изузетке. Питајте конкретне за конкретно искуство. Зато сам Бог о тим појединачним случајевима одлучује, познајући дубине сваког срца, и шаље светитељима да се тиме баве. Спасењем таквих душа. Често за децу која су у животној опасности, ни крива ни дужна, а чији су родитељи упорни у неверју шаље слугама својим да се сналазе са крштавањем сузама и борбом један на један са онима који се отимају за дете, а који су власт над дететом стекли преко родитеља слугу противника. Све то што прочитате примените за додатну јасноћу. Са озбиљном пажњом то примењујте и јавите резултате опита. Питајте неког озбиљног духовника, опитног у молитви за многе такве, за благослов претходно да не испадне да Вас наговарам на потенцијално опасне активности. Пробајте да читате групно псалтир за српски народ. Да видите каква чуда искачу. Јавите како се носите са свим што ће Бог ставити пред Вас. Појединачни случајеви и изузеци, а са друге стране или светитељи Божији или члан породице чија љубав и према Богу и према њему може да изнесе све што је потребно. Нада јесте, али мора да се зна и колика је жртва потребна и колика љубав за таква дела. Колико је таквих данас?
По мери обичног човека, просечног верника и молитвеника такви подухвати трају много дуго.
Не може расејано, не може површно и не може успутно. Са свештеном ревношћу. Пробајте са сузама да се молите за било кога од нас. Не може из главе, благодат не наилази тек тако…
Све стоји само не сме се као правило ни случајно узимати много је компликованије тако и мора преко нечијих леђа. Није благослов Божији такав. Што не значи да неће наћи начин и неиспитив и несазнатљив чудесан неки пут за поједине. Уздати се у то намерно је кушање Бога. Претерано поуздање у Бога исто тако није добро, као ни поуздање у себе.
Мислим да је иницијално било речи о онима који су свесно направили избор да не буду хришћани. Нису поверовали у Христа да не наводим сад неке горе ствари шта верују разни иноверни, има у претходним коментарима у прошлом тексту. На крају се завршило са баш продубљеном темом.
@Искуство Цркве са изузецима:
Аутор горе написаног је православни свештеник. Ако желите у дискусију мораћете то с њим лично. Ја сам само пренео текст.
Поздрав.
Само добробамерно упозорење да нам изузетак не послужи за релативизацију правила. Ти изузеци су Судови Божији и нису охрабрење да се правила могу заобилазити нити охрабрење на дрска надања. Колико примећујем упорно се томе тежи. Ту толику љубав и милост бисте морали да потврдите личном жртвом као што је Бог своју љубав потврдио жртвом за нас. Он је наше гадости узео на себе безгрешног и страдао као да је најгори безаконик….. Нема модела ван Светог Писма.
Сетити се приче о Пајсијевом раку. О болестима и страдањима многих светитеља савремених.
@ „Искуство Цркве“
Ако ви тако кажете.
А ко сте Ви да одређујете шта је дрско? Само је Бог судија људског срца.
Где тачно то примећујете?
То видите са светитељима цитираним изнад и православним свештеником који је текст написао. Они изгледа имају другачије мишљење од вас, и, разуме се, меродавније.
Пазите да не упаднете у протестантску sola scriptura јерес. Православна вера није заснована само на Светом писму већ и на Светој традицији, то јест Св. предању. Модели који су нам дати поред Христа јесу и његови светитељи, као његови ипостаси.
Уместо да смирено прихватите црквено-отачко тумачење ви се стављате у улогу судије написаног, постављате своје тумачење (што је православљу страно али је, узгред буди речено, протестантима нормално) и дајете себи за право да мерите правоверност наведеног, као да сте позвани да о томе дате коначну реч. Врло гордо и на корак од прелести.
Ако вас нешто мучи поводом наведеног светоотачког консензуса објављеног од стране православног свештеника на његовом званичном блогу, да не кажем става Цркве, идите и питајте вашег свештеника или епископа, па се вратите са одговором. А ваше мишљење до тада третирајте као нешто непоуздано. Ми нисмо протестанти да постављамо сопствена тумачења насупрот црквено-отачком консензусу, без обзира шта нам се чинило.
П.С. И немојте се потписивати као „Искуство Цркве“ када наводите ваша лична размишљања, како не би збунили друге. Поздрав.
И још нешто поводом овога:
Услишење молитве ми не можемо да „заслужимо“, нити да наше трудове упоредимо са Крсном жртвом, нема тога што би ми могли учинити да се упореди. Осим тога Бог није трговац да даје „по мери заслуга“, већ даје за бадава („за бадава сте добили, за бадава и дајте.“ -Матеј 10:8), коме Он хоће и како год хоће. А не шићарџијски и по мери и кантару. Нити Дух и милост могу имати цену. Христос није страдао да би намирио рачун некаквом увређеном и сујетном „богу“, како протестанти иначе мисле, већ да „смрћу смрт победи“. Према томе услишење нечије молитве се не може обезбедити или купити заслугама (да закољемо овцу и петла па да буде родна година), то је примитивно-магијско схватање вере. Ми се спасавамо Божијом милошћу тј. благодаћу и вером а не заслугама.
Бог жели да се сви спасу (1. Тим. 2:4), али модерни „ревнитељи“ то изгледа не желе. Они чак одричу могућност спасења и православнима ван њихових зилотских „заједница“, оптужујући их за недовољну чистоту – у поређењу, наравно, са њиховим пречистим, Достојним, хардкор православним фарисејско-легалистичким парасинагогама.
Донатизам је био староцрквена расколничка јерес која је сматрала да чланови Цркве могу бити само особе изузетних моралних квалитета, условљавајући, тако, спасење моралним заслугама. Црквени сабор у Арлу 314. осудио је донатизам као јерес. И поред свега, одржали су се као заједница још неколико наредних векова. Нестају тек са арапским освајањима Африке у 7. и 8. веку.
Модерни „ревнитељи“ и „борци за веру“ се од њих врло мало разликују.
Брате Алене, очито не дође до тебе моје питање теби и поздравље раби Лази Србољубу. https://stanjestvari.com/2024/10/09/zoran-stojiljkovic-spc-u-jezickom-raskolu/#comment-199267
Шта би с њим и крштењем, је ли преумио („преломио у мозак“)? Домаћице треба да нам знају, паприке пролазе, остаћемо без ајвара, греота је, нечастиво би било (без ајвара слабо је чашћење!).
Морам да поновим овде честитку о Рош Хашани, кад већ прва пошта (са пригодном разгледницом: https://en.wikipedia.org/wiki/File:Rosh_Hashana.jpeg) није дошла до адресата.
Нећу да гњавим, али замоли га и за једну малу егзегезу, имам недоумице у вези с рогом (оно: „И подиже нам рог спасења у Дому Давида отрока свог“).
То ми је јасно, реферира на Псалам (132:17: после „Изабрао је Господ Сион…: ‘Ово је почивалиште Моје вавек’“), где каже: „Ту ћу учинити да узрасте рог Давидов, поставићу светиљку за Мога Месију“.
Али ми није сасвим јасно у вези са оним што каже Јеремија: „Сломићу у жестоком гневу Свом сав рог Израиљев“ (Плач 2:3).
Да ли тај рог на трпези за Рош Хашану симболизује рог о ком говори Господ Јеремији? Мислим, сломљен је – одсечен, па би било логично да је тако, а и треба се увек подсећати на речи Пророка, а нарочито на велике празнике.
Али, с друге стране, знајући да су Јевреји поносан да не кажем горд народ, чудно би ми било да ставе тај рог у симболички аранжман на трпезу на радосни празник, да их подсећа на грехе и срамотни пораз, и карање Божје.
И колко има рогова Израиљ – један, или два, или више?
Јединорог/носорог (Псалам 22:21) носи негативну симболику, то није.
На крају времена се појављује Звер, која има 10 рогова (Откровење 13:1). Јеремијино „сав рог“ заправо може да значи све рогове (у питању је дословнo форма „све рог“, рог је у једнини а све је у множини, у Србска Брда би рекли „сви рог“). То није спорно, Господ ће их све сломити, али какве то има везе с Израелом, не видим.
Или су у питању два рога, као традиционална симболика овнића, што ми је некако највероватније јер је очито да је на столу овнујски рог?
У том случају један, Давидов, узраста и подиже се, и постаје светиљка са које сија Месија на свија (на четири стране света, то је наш Крст и оно стилизовано на рошхашанском вину).
А други је сломљен и лежи доле под оним Рогом који је уздигнут.
То јест, мени то изгледа као двостраност пророковане судбине: један рог Израиљев се узноси, а други се ломи и пада на земљу – као симбол пучине, стоке оне грдне што је стајала под Крстом и грдила „уа!“, „распни га, распни!“, „спаси самог себе и сиђи с крста!“, „крв Његова на нас и на децу нашу!“ и остале пригодне милосрдне речи које се говоре умирућим.
Али што Јевреји сами себе подсећају на тај сломљени рог, то ми није јасно?
Ако може раби Лаза да мало објасни шта је посреди.
Да ли се то конспиративно и сублиминално шири свест о Истини међу Јеврејима?
Или им је неко подметнуо рог за свећу (ми под крстом држимо свећу)?
Али Ко би тај неко могао бити? Ко, кад се добро зна да се агент-провокатор и диверзант међу Јевреје не може инфилтрирати?
ПС
Једном зилот, увек зилот, то је ствар менталитета односно конституције. Може се само променити објект, односно оно за шта се ревнује. Тренутно се слабо дружим, највише труда улажем да будем у друштву Духа Истине.
Здрав и весео био!
Налазим да је потребно да Ja, као највиши ауторитет овде (наравно после Александра Лазића, и Бога, Који такође евалуира ове коментаре и поједине инспирише, без чега не би били тако квалитетни – хвала Му!), саопштавањем суштине коју нико није изговорио закључим ову помало конфузну дискусију.
Сагласан сам са Искуством Цркве: није дозвољено изузетак васпоставити као стандардни образац, односно равноправни део догматског стандарда.
Примера ради: основно правило је да војник у рату пуца на непријатеља. Али, у неким ситуацијама може се указати потреба да пуца и на војника своје војске – када је овај очити саботер, издајник или слично. Ако се у правилник службе унесе правило „војник има право и дужност да пуца на официра или војника своје војске када се основано процени да овај чини саботажу или издају“, то може да широм отвори врата пакла закључком: војник има право и дужност да пуца било на непријатеља, било на своје, према својој одговорној процени.
Када говоримо о Спасењу, може се констатовати да Црква држи ове истине Вере:
1 Спаситељ је рекао: „Ко поверује и крсти се биће спасен“ (Марко 16:16).
2 Апостолска Вера и Крштење постоје само у Апостолској Цркви.
3 Стога, Спасење је могуће само у Цркви.
4 И нема Спасења ван Цркве.
5 Али у одређеним специфичним случајевима спасење од вечне муке и вечне смрти могуће је и некрштенима и онима који нису чланови Цркве.
Али је нетачно рећи да је Црква тако и догматизовала (5. догмат).
Јер кад би тако било, онда би из тога логично произилазио догматски закључак: Спасење је могуће у Цркви, као и онима који нису чланови Цркве, и некрштенима.
А такав кредо је већ друга вера у односу на Православну, тј. то је кредо пасје вјере екуменистичке.
Зато су Оци свако словце у Вјерују и у Догматима измерили (=канонизовали, канон је мерни еталон) Духом Светим, усагласили (=консензус патрум) и строго забранили да се ту дода или одузме и једна јотица.
Проповедати пети догмат са кровова (а СтСт је е-Ареопаг србски), је као постављати лек на сто, поред соли, шећера и бомбоњере. Лек, који је потенцијално и отров, није део трпезе. Лек се држи високо на полици, у ладици или у затвореном ормарићу, ван домашаја деце. И у кутицији чији поклопац дете не уме да отвори. Јер лек није храна, и није намењен детету, нити сваком, лек је намењен болном, и даје му га лекар.
У цитираној, иначе врло корисној, компилацији попа Џоа (хвала, тешко ми је да признам али чак ни Ја нисам знао за неке од наведених примера), говори се управо о медицинским процедурама. И то о виртуозним интервенцијама на највишим нивоима хируршког умећа, не о случајевима опште праксе односно прописаног стандарда здравствене заштите.
Ко се пажљиво загледа, видеће да су бар пола од наведених примера вађевине из ада. Добра четвртина су вађевине из контекста: било из контекста интегралног учења конкретног светитеља (Игњатије Брјанчањинов, Марко Ефески), било из контекста конкретног дискурса (приче о разбојнику на крсту, етичко-аскетички контекст Марка Подвижника). Остатак су утјешенија страждушчих, стандардна психијатрија.
Заправо, у првом реду реагујем због безобразне клевете на мога духовног оца и учитеља, Игњатија (Брјанчањинова) – да је он шатро у „консензусу“ са новим светим Серафимом Роузом (или „светим“, с обзиром да никакве канонизације није било иако је сврстан међу канонизоване – што католицима даје за пуно право кад се ругају православним: „Вама је проблем што је папа проглашен непогрешивим кад учи ex cathedra, а код вас је сваки поп непогрешив, чак и кад учи ex internexu“). Који је овако исповедао (пред крај живота): „Нас с јеретицима (подразумева протестанте и католике, нап. моја) везује заједничка вера у Христа“.
Клевета на Генадија Схоларија да је и он свет, мање-више (мада ни то није наивно – неко ће да крене да му се моли, па ће му демон одговорити, па да видиш благодат).
Ава Игњатије каже (једној особи која надахнуто булазни у сличном духу попут неких коментатора овде): „Хришћани, ви размишљате о спасењу, а не знате шта је спасење“.
Ја бих се, као ученик, с пуним правом надовезао: ајд што размишљате, ко ће вам то забранити, али што говорите јавно, то је мука.
Реч спасење подразумева неколико различитих ствари.
Постоји спасење којим Бог спасава човека од телесне смрти нпр. у саобраћајној несрећи; сви смо видели неко такво чудо, кола смрскана до непрепознатљивости а човек у њима остао жив и практично неповређен.
Постоји спасење којим Бог избавља од вечне смрти душе људске, истакнути примери тога су у компилацији горе.
И постоји Спасење.
А шта је то Спасење, хришћани?
То Спасење је, по отачкој дефиницији (од Иринеја Лионског до Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе…), обожење – Богопознање, виђење Таворске Светлости, савршено сједињење човека са Богом телом, душом и духом.
И о том Спасењу Црква говори кад изговара Догмат.
Оно бива овде на земљи, или не бива. И оно је могуће само у Цркви (Православној).
А кад човек умре, и тело – пола човека – остане овде, евентуално спасење остатка (душе) је у домену Милости Божје. Више димензије коју не разумете нити можете разумети, па је преглупо да разматрате и говорите о законитостима које владају у њој – јер тај домаћи задатак нисте ни добили (а осим тога он је нерешив у математици реалних бројева).
Задатак који сте добили је да ви задобијете Спасење.
Демони вам се смеју и аплаудирају – оставили сте свој задатак, па свим својим православним силама разматрате и решавате нерешив који су вам они задали.
То значи, ако већ хоћете да будете милостиви и истинити (а милост без истине је превара), онда сте дужни да кажете овако: спасење је могуће свима ван Цркве, али полов(ич)но, и без гаранције; па ти, буразеру, види, да л’ ти одговара таква роба – јесте повољно (за цело Спасење би морао да продаш све што имаш; Матеј 13:44,46), ал мож и да експлодира, то је направљено за кинеско и афричко тржиште, упозорен си, узимаш на властити ризик.
Верујем да би се нашло много таквих који би на то овако резоновали (Ја први нпр, да ме Бог није уразумио на време): „Ок, хвала на инфо, то ми је довољно – тело се ионако не спасава него иде у ђубре, а сви завршавају на крсту, и зликовци и највећи праведници, запамтићу добро догмат па ћу се позвати на њега кад дође мој час и изговорити пасворд: „По делима својим примам, сад праштај Боже, и прими моју грешну душу у Царство Твоје“. Савест ми је мирна, ни за чим нема да жалим, ништа нећу слагати, узећу најбоље од оба света, а оба их је добри Бог створио – за Мене, човека“.
Е, то бисте ви направили од Цркве, мудрошћу и милошћу својом равнобожанственом – оргију лицемера.
Само да вас ко шта пита.
ПС
Немој да неко покушава да ми нешто одговори после овога, и да ме нервира и провоцира – ако проба, видеће све звездице.
Помаже Бог, Евсевије!
Нисам онај чланак ни видио, сад прочитах и чланак и коментар.
Питаћу га одн. пренијећу му питања!
@ Можеш ме звати….
Ђоле брате какве зилотске заједнице?
„Они чак одричу могућност спасења и православнима ван њихових зилотских „заједница“, оптужујући их за недовољну чистоту – у поређењу, наравно, са њиховим пречистим, Достојним, хардкор православним фарисејско-легалистичким парасинагогама.“
Ви умишљате и то тако самоуверено износите као тврдње да ме не чуде више и сва остала умишљања која вас (множина) опседају. Да, дрска надања. Да ли је Бог уредио спасење људског рода? И ви стално нешто мимо тога хоћете и чепркате. Само да је мимо Христа. Личите ми на јевреје у пустињи када их је извео Бог из египатског ропства и хранио маном, а они извољевали и стално правили неки циркус. Хоће ли и меса дати? Не хтедох да кажем јавно оно што помислих, на онај коментар да је свештеник писао, оно што је после Евсевије вештије и суптилиније саопштио. Моја помисао је била: „Е ако је папа рекао онда добро.“ Обратите пажњу сами на те додатке од изузетака. То су појединачни случајеви Божјим промислом и судом одређени. Лепо Вам је Евсевије написао да законистости разматрате у стварима које не разумете нити можете разумети нити је сазнатљиво нама људима. За мене је то испитивање судова Божијих и дрскост је. О коментару као протестанти сола скриптура: Најбоље да укинете и Свето Писмо. Причате мени о протестантизму, а још мало па као Др.Мартин Лутер ћете да бришете или можда и дописујете оно што је „пропуштено“. Неће бити довољно само истргнути из контекста. Боже опрости. Не само пост да ћете избацити из редова Библије него и све остало што смета. Којим ауторитетом….. Па рекао папа, попа, Др.Мартин Лутер… Не разликујте ни снисхођење у појединачним случајевима по потреби од непотребног општег раслабљивања и укидања правила. Треба расуђивати много.
„Свети Атанасије Исповедник је учио да је света Текла избавила Фалконилу, свети Григорије избавио Трајана, а свети Вар избавио паганске претке хришћанке Клеопатре.“
Како не примећујете да су ти који су избављали, односно посредовали у избављању, били СВЕТИ. И да је појединачан случај Фалконила, Трајан, преци ХРИШЋАНКЕ Клеопатре посредством СВЕТОГ Вара… које је Бог из Њему знаних разлога одлучио на такав начин да избави. Шта год избави значило. И не пише баш никакве везе са Христом да нема. Знамо да то постоји и да је могуће, али не проповеда Црква то као универзални принцип који за све важи. Не знам где сте чули да Црква проповеда да је спасење могуће ван Цркве.
Како је уређено спасење људског рода? Укидањем закона? Не знам шта треба да питам свештеника и епископа. Пре неки дан смо сахранили некрштеног комшију. БЕЗ ОПЕЛА. Присутно је било више свештеника локалних. Можемо да се молимо за њега као за створење Божије. Лично. Молимо се и за птице и за сва жива бића па тако и за њега. Не као за слугу пошто није био слуга Божији. Свештеник је тако рекао присутном народу. По благослову епископа, односно Цркве. Добар комшија је био. Мој лични утисак је да ће му Бог бити милостив зато што је грануло сунце када смо га испратили, а до тада је био мрак од облака цео дан. Не пада ми на памет да помишљам да је то неко универзално правило. Само буди добар комшија, помажи комшије, оболи од галопирајућег рака да ништа не може да се предузме и не мораш ни да се крстиш ни ништа да имаш са Христом. Крштен си раком.
Што бисмо једноставно живели по благослову Божијем када може компликовано све и Бог је нама дужан због своје милостивости да снисходи и у бесовима и да нас спасава и ако ми нећемо. Мало је све ово до сада. То вас тачно ђаво наговара да кушате Бога као Господа што је наговарао да скочи јер је анђелима заповеђено….. Па знате шта му је Господ одговорио. Један свештеник не чини Цркву.
Епископ кога питам не проповеда о таквим изузецима.
Ко шта ради Ви само погрешно претпостављате и етикетирате. Чак ни приземне претпоставке нисте у стању тачне да изведете. Парасинагоге, не желе спасење.. Нигде везе са реалношћу. Предалеко сам од некога ко не жели спасење било коме. То је искључиво производ Вашег умишљања. Клевећете људе мртви хладни, питам се да ли Вам је савест уопште читава или је спржена. Имам у породици најближој тешке случајеве и не један. Брат ми није децу крстио. Маскирају децу за паганске празнике од вртића, школе… Млађе је имало енцефалитис прошле године и једва претекло, нећу да причам каква су моја надања била и каква крштења сузама и не знам чиме пожелех….. О молитви мог духовника и мене на моју молбу, у којој смо се суочили са…није за причу. Ко зна не треба ништа причати, а има и таквих овде. И то је само један од…али не дозвољавам себи да због личних потреба и жеља копам и чепркам по ономе по чему се не чачка. Интересује ме и има ли рај за кучиће и мачиће? Много их волим па се надам неким ливадама где ће да трче слободни, нема саобраћаја да их газе кола, злих људи да их муче… Све животињице су дивне. Они не греше своме Творцу. Не излазе из оквира онога што им је Бог одредио. И братаницама је умрло морско прасе, много је паметно и слатко било па ако знате где ће оно ићи? Прасац смо га звали. Где завршавају добри морски прасићи?
Само сте ви пуни љубави и хумани…. Нико други нема емоција, мука таквих, дилема и страдања личних сем вас хуманиста.
Хвала Е. на исцрпном аргументованом објашњењу. Надам се да те нећу изнервирати помињањем. 🙂💟☦️
Ја не располажем знањем. Најжалоснији је недостатак духовног искуства којим би повезали чак и оно што сами пишу и увидели опасности јавног изношења таквих учења. Уместо да приводе људе Христу они уче људе да може како хоћеш.
(Из књиге „Старац Силуан“)
„Молити се за све људе исто је што и крв проливатиʺ, говорио је старац који је Духом Светим био научен Христовој љубави.
Христова љубав је блаженство које се ни са чим на свету не може сравнити. Но,та љубав је уједно и страдање, и то највеће страдање.
Љубити Христовом љубављу значи пити Његову чашу.
Сам Човек Христос је преклињао Оца да га та чаша „мимоиђеʺ.“
Св. Теофан Затворник
„Ако не поверујете да ја јесам, умрећете у гресима својим (Јн. 8,24). Нема другога Имена под небом данога људима којим би се могли спасти (Дап.4,12). Потребно је стећи опроштај грехова. Он се, међутим, не може стећи без вере у Сина Божијег, који је телесно распет за нас, нити без решења да се не попусти греховним навикама и делима. Јер, кад сагрешимо, једино Њега имамо као заступника код Оца (1.Јн.2,1). Онај који је дао реч да ће се уздржавати од греха треба да прими помоћ благодати Пресветог Духа, која је на земљу сишла после Вазнесења Господњег и Његовог седања с десне стране Бога Оца. Она се даје само онима који верују у дивни домострој нашег спасења, и с том вером приступају Божанственим Тајнама, које су успостављене у светој Цркви Господњој преко апостола. Према томе, ко не верује у Господа, не може бити чист од грехова. Не очистивши се, пак, од њих, он ће умрети у њима, а затим бити осуђен сразмерно њиховој тежини.
Ако некоме хоћеш да учиниш добро и то вечно вредно добро, поучи га вери у Господа, истинитој вери, која не допушта премишљања и колебања.
Они пак, који непосредно или посредно ометају веру у Господа, могу се сматрати вечним злочинцима, будући да причињавају зло које се ничим не може поправити, и чије се последице простиру на сву вечност. Њих ни незнање не оправдава. Јер, како не знати истину која је позната целом свету? Не оправдава их ни право на поседовање супротних убеђења. Јер, чим се она само почну проверавати, одмах се колеба њихова „снага“. После тога се човек ни на шта не може ослонити осим на веру у Господа. Од вере отпадају они који њене основе не схватају како треба, као уосталом ни основе других учења којима приступају. Ако тачно испитамо услове спасења, доћи ћемо до убеђења да је оно оствариво једино уз помоћ Бога који се оваплотио, умро на Крсту и послао Духа Светог. У томе се састоји суштина Хришћанске вере. Онај ко се искрено држи такве вере, неће умрети у гресима својим. Јер, он сам у себи носи силу која доноси помиловање. А ко не верује – већ је осуђен, будући да сам у себи носи осуду.“
Сила љубави је велика и победоносна, али не до краја.
У људском бићу постоји
једна област, где се чак и љубави постављају границе, где ни она не достиже пуноту надмоћности.
Шта је то?
Слобода.
Слобода човека је истински реална и тако велика, да ни жртва Самога Христа, ни жртва свих који су пошли за Христом, не може нужно сама по себи да доведе до
победе.
Господ је рекао: И када ја будем подигнут са земље (тј. разапет на крсту) све ћу привући себи (Јн.12,32‐33).
Тако се љубав Христова нада да све привуче себи и зато силази до најдубљег ада.
Али чак ову савршену љубав и савршену жртву, неко (и не знамо да ли ће таквих бити много или мало) може да одбије да прихвати на нивоу вечности, говорећи:
„А ја, ето, нећуʺ.
Ова страшна могућност слободе, која није остала непозната духовном опиту Цркве, била је разлог за одбацивање оригенистичких идеја.
(Треба рећи, да Ориген није само говорио о могућности спасења демона, већ је чак изразио мисао да се Христос разапиње за демоне.)
Црква је не једном осудила учење Оригена. У едикту Светог цара Јустинијана (VI) садржи се најдетаљнија анализа заблуда и грешки Оригена, а такође и 10 анатема против Оригена и оригенизма. Карактеристично је да је девета анатема усмерена против оних, који одричу вечност мука за демоне и непокајане грешнике. А у десетој анатеми, одлучењу од Цркве се подвргавају они, који „… се држе тих мисли, или их штите, или се неким начином некада усуђују да их понављају.“
Осим догматских заблуда, названих од стране Отаца Шестог Васељенског Сабора „јелинским баснама“, у учењу Оригена садржи се и морална опасност. Учењем о апокатастазису (свеопштем спасењу) он је објективно разрушио основу морала, као неопходности борбе са грехом, уништио је одлучујуће значење личности у делу спасења и својим опасним оптимизмом морално је успавао људе.
Дубина греха и његове катастрофалне последице за загробни живот били су скривени од Оригена. Он није схватао демона као усредсређење зла, у коме нема борбе између добра и зла, већ само мржња према Богу и Његовим створењима. Он није могао да прихвати ту мисао, да је сатана изгнан са небеса заувек и бесповратно, а демоне је сматрао духовима, који су заузели најниже место у јерархији створених суштина. Ориген је сматрао да се они нису до краја лишили божанске милости, да су удаљени од Бога привремено, али да нису испали из сфере софијског постојања, из светлосног поља Логоса. Може се рећи, да је демон сакрио своје истинско лице под широким превојима хаљина „васељенског јересијарха“.
Наша пала природа са тајном радошћу прима учење апокатазиса не зато, што се грешни човек радује спасењу целог људског рода, па чак и демона, већ зато што лажна нада даје могућност да се греши без страха за свој вечни живот.
Савремени либерали и хуманисти из једног гласа изјављују: „Треба љубити Бога, а не бојати Га се, јер Бог је Љубав“. Они не схватају дубину Адамовог пада, не схватају, да страсни човек љуби свој грех, а не Бога.
Почетак спасења је – страх пред Богом, који затим прелази у страхопоштовање. Само човек, који живи по вољи Божијој, може реално да доживи љубав Божију, не као маштарско стање и емоционалну
узбуђеност, већ као највиши дар благодати.
Преподобни Антоније Велики се, тек након десетина година аскетских подвига, усудио да каже: „Ја се већ не бојим Бога, јер Га љубим“. Свети Оци су заповедали да се сећамо смрти, Страшног Суда и паклених мука, да би тим сећањем, као уздом, задржавали себе од греха. А ко, не научивши се да се боји Бога, говори да Га љуби, тај обмањује себе самога, као што онај који стоји у подножју горе, замишља да је достигао њен врх.
Црква је о оригенизму рекла: „То није моје“. А савремени богословствујући модернисти вапију све громкије и упорније: „То је наше: слава великом Оригену!“ Они сматрају, да је оригенизам теологија блиске будућности, теологија „суперљубави“ и слободе. Модернисти изјављују да су Оригена неправедно осудили и чак покушавају да докажу да се десио историјски неспоразум: он није био предан анатеми Васељенског Сабора, а чак и ако је био предан, то је онда псеудо-анатема (лажна анатема). Чини се да модернисти желе да пониште одлуку о Оригену на некаквом невидљивом суду – вишем од Васељенског Сабора.
Оригенизам је у стварности – скривена рехабилитација греха, под декларативним фразама о љубави. Несрећни грешник, успаван „оригеновом прелешћу“ и заборавивши на покајање, видеће након смрти сопствену душу, као неко подобије сатане, али већ ће бити касно: земни живот се не понавља двапут, и време се, као у митовима, не враћа уназад.
Може бити, убрзо ће настати такво време, када ће модернисти заједно са рехабилитацијом и прослављањем Оригена насликати „икону“ апокатастазиса, где ће сатана бити осликан у првом реду заједно са Ангелима, а Јуда заједно са Апостолима. Међутим, по Оригену, биће тешко да се разликују душе једна од друге, јер ће васкрснути у облику сфера.
Дуго време је Оригеново учење, изгнано из Цркве, представљало отровне, подземне воде, којима су се храниле различите јереси и окултне секте.
А сада су се оне приближиле зидовима Цркве и прете да отрују чисте изворе Православља.
Архимандрит Рафаил Карељин