Велика је сличност повратка отуђене завјетне земље – процеса који се догађа у Израелу, који предстоји и у Србији. А главна измишљотина је да су Јевреји украли државу од Палестинаца

Извор: Блиц

Док Србима у Србији, а поготово србијанском малограђанству, још увијек цури пљувачка кад се спомене лешина звана Европска унија, Срби Републике Српске су великом већином рашчистили са таквим заблудама. Међутим, разлика између грађанства Републике Српске и сужене Србије, а и њихових медија, још се малчице степеновала: у најновијем оружаном сукобу на Блиском истоку србијански аналитичари су се углавном нашли у западном Воук-табору, режећи на Израел заједно са либералним безумницима који имају 72 пола, док су трезвени западни Срби на челу са предсједником Милорадом Додиком окачили плаво-бијеле боје. Од потпуне превласти сврставања уз Палестину, ужу Србију сачувала је само уравнотежена званична спољна политика.

Чак и неки наши најистакнутији родољубиви аналитичари, понесени трабуњањима о „хазарској завјери“, нису смогли снаге да барем покушају сагледати стање у његовој сложеној цјелокупности. Крајње ријетко смо у србијанским средствима информисања имали прилике да чујемо гласове попут пуковника Драгана Крсмановића, генерала Томислава Ковача, др Небојше Кузмановића, а не баш чести су били и ставови попут оних др Драгана Петровића који се трудио да буде колико-толико непристрастан. У емисијама као што су „Актуелности“, којима сви дугујемо велику захвалност за тачно и правовремено извјештавање о сукобу у Украјини, гледамо скоро искључиво легионе заступника Палестине који се такмиче ко ће више да попљује Израел и уопште јеврејски народ.

Оштро се противим терористичким нападима на #Israel у којима су стотине цивила изгубилe живот, преко хиљаду је рањенo, a велики број заробљен! Тероризам се мора побиједити! pic.twitter.com/YCuAnZi0gP

— Милорад Додик (@MiloradDodik) October 8, 2023

Нико од њих није се ниједном ријечи осврнуо на ма какве друге страшне неправде које се овај исти трен чине огромним масама (муслиманског!) становништва у свијету – нпр. то да Пакистан насилно изгони два милиона (!) авганских избјеглица који већ десетинама година мирно живе тамо, или да је Мјанмар провео геноцид једног милиона (!) својих муслимана. Ништа! А, знате зашто? Зато што Пакистанци и Бурманци нису Јевреји.

Мој лични поглед на израелско-палестински сукоб заснива се на истовјетности појма отуђене свештене земље, што ћу прво представити, а такође на разним чиниоцима које ћу изложити узлазећи од нижег ка вишем, од горуће политичке свакодневице ка духовној суштини одн. богословљу.

1. Завјетна земља – основно отјелотворење народног духа и вјере

Без обзира на државно-правне датости одн. развој државности Србије и Израела у 19. и 20. вијеку, упоредивост идеје народне и свете земље Косова и Израела за Србе одн. Јевреје толико боде очи да просто не могу да схватим да је наши пропалестински коментатори тако олако превиђају.

(Извор)

Да, Јевреји су земљу, о којој вјековима неуморно говоре њихови свештени списи и народне пјесме, и у којој су донедавно били занемарљива мањина, одлучили да опет населе послије 19 стољећа, као што ће то ускоро, послије ове 333 године, учинити Срби са својом земљом о којој вјековима неуморно говоре наши свештени списи и народне пјесме, и у којој смо тренутно занемарљива мањина коју душмани све више смањују.

И какве ту има везе колико је тачно вјекова прошло, и шта о томе мисли „међународна заједница“ или некакво јалово и фолирантско тијело попут Уједињених нација?! Какву тежину има тренутна демографска слика или политички распоред снага?! Зар они могу бити претежнији од најдубље духовне везаности једног народа за своје свештено тле?! Тешко да иједан други народ сем Срба и Јевреја има тако изразито опредмећену вјерску и уједно националну идеју, то јест икону свога бића – кад нас неко упита ко смо, ми можемо просто показати руком на комад земље и рећи „То смо!“.

А када буде западна Воук-заједница режала на српске војнике и власти док се буде ослобађало Косово, питаћу наше јавне палестинске заговорнике шта се десило са њиховом непристрасношћу, осјећајем правичности и „реалним погледом на политичко-демографску датост“.

2. Уживљавање у израелску свакодневицу

Наше пропалестинске аналитичаре, а и ширу јавност у Србији, замолио бих да на основу неколико питања покушају да се уживе у положај и размишљање Израелаца, те да повуку неколико паралела.

Да ли бисте имали исти став да вам се један једини лудак, рецимо палестински муџахедин у подршку независног муслиманског Косова, разнесе у београдском аутобусу и убије свега 20 сународника, међу којима двоје дјеце?

Јесте ли равнодушно примили вијест о патролама наоружаних муслиманских „миграната“ усред своје земље, које храните и облачите, а они свеједно хоће нешто друго?

Да ли вам призор онога недавно у Сарајеву због мајице са натписом „Уједињење или смрт“ претученог наивног српског младића (и то само претученог, не искасапљеног, не убијеног) буди жељу да узвратите ударац? Или вам присјећање на шиптарски покољ петоро дјеце и једног младића у кафићу у Пећи 1998. поспјешује колање крви? А бошњачки покољ 1992. у селима код Сребренице (на исти дан као претходни покољ у Пећи, и то баш на датум кад ово пишем)? А када би нам се готово свакодневно дешавали такви напади и покољи од стране тачно одређене етнорелигиозне групе?

Имају и Јевреји своје „другоизраелце“, и многобројни живаљ ЛГБТКИА+, 45-60% Јевреја у Израелу нису уопште или нису нарочито религиозни. Али: дај, Боже, да и ми Срби будемо једном такви родољуби као Израелци! Каква спремност да бране своје, да се одазову исти трен кад год треба узети пушку у руке! Каква љубав према застави, према чак и најпустијем дјелићу отаџбине! Како им се фућка за ма чије туђе мишљење у погледу спољног усмјерења или унутрашњег уређења своје отаџбине! Вјековима су и нас и њих настојали да понизе и пониште исти људи са Запада и са Истока, са истом фикс-идејом у главама да им ми сметамо, да су они од нас паметнији, напреднији и чистији, те да ми стога немамо уопште право ни да постојимо. Или, пак, можемо да постојимо само под условом да им служимо. И ево, упркос небројеним „Пропастима“ (Шоама) и Покољима – још нас има, још се не дамо.

3. Лаж о крађи земље

Једно од најчешћих запажања наших старих српских поклоника у Светој земљи, реченица која се понавља као нека мантра, јесте „Ту некад бјеше црква, а сада је пусто“. Јеротеј Рачанин (1704-5) саопштава: „Јерихон, град пуст.“ „Свети Сион – сада нема града, него посијано жито.“ Чак и у самом Јерусалиму: „Има сто дућана. Све пусто, само смеће и нечистоћа.“ Павле Стојановић (1781-2) примјећује да су „знаменита мјеста остала непоштеђена, остале су од велики[х] здања урвине“.

За америчког писца Марка Твена (1867) Света земља је „смарајућа пустара“ која „сједи у костријети и пепелу… пуста и немила“. Згража се над „ненасељеним пустињама“ нешто плодније Галилеје, а о данашњој пренасељеној и преплодној Јесраелској (Јизреелској) долини каже: „Нема ниједног усамљеног села на читавом њеном подручју – тридесет миља ни у једном правцу. Имају двије или три гомилице бедуинских шатора, али ни једно стално насеље. Може се возити десет миља уоколо и не видјети десет људских бића.“

Мада се поборници палестинске државности из петних жила упињу да докажу супротно, цртежи крајолика с краја 19. в. довољно су рјечити: Јерихон – пар шатора, Хеброн – шака јадних кућерака, Тиберија – неколико страћара, чак и једини прави град Јерусалим био је заправо мало веће село.

Обилазећи тамошње светиње наше савремене хаџије најчешће нису свјесне да су скоро сви храмови ван Јерусалима, изузев Мар Сабе и главне витлејемске цркве, саграђене у посљедњих стотинак година – све остало су муслимани били претворили у прах и пепео.

Црква Рођења Христовог у Витлејему (Извор: nataniatravel.com)

Међутим, палестински поборници тврде како је у Палестини живјело преко пола милиона Палестинаца (!, тада непостојећег народа), а тек 20.000 Јевреја. Само не кажу нам да се статистика односи на далеко шире подручје, које данас укључује подручја Краљевине Јордан, Либана и Сирије!

Муњевитом индустријализацијом, мелиорацијом и урбанизацијом јеврејски бјегунци од хришћанског презира и ножа (уколико се те двије ствари у овом контексту могу уопште назвати хришћанскима) препородили су пустару и – што је најпрећуткиванија чињеница! – дали посао и редовне дохотке сиромашним арапским беземљашима који су се досељавали с разних крајева Блиског истока.

А, као и у случају Косова, и тај прегршт светоземаљских Јевреја био је сјеме, тапија и доказ да свештена земља јесте онога који је сматра свесветом и ко о њој највише пјева и сања.

Приликом распада Османског царства народи који су улазили у његов склоп добили су природно право да оснују своје државне заједнице. Колонијалне силе, Енглеска и Француска, трудиле су се да распарчају ампутиране области турске царевине у управне јединице, којима су постепено и плански приписивана национална својства. Енглези су то учинили и са Светом земљом, назвавши је, у свом опонашању Римског царства, Палестином – именом које су Римљани употријебили кивни на кочоперне Јевреје које су морали да покоравају безмало два вијека. Тако се у круговима арапских интелектуалаца родила замисао некакве посебне „палестинске нације“ која се, будимо искрени, никада није до краја обликовала, као што то неће ни бошњачка, црногорска или македонска.

4. Који то Јевреји – погрешно усмјерена мржња

Било је оних који су након палестинског покоља на музичком фестивалу ликовали због „одличне акције Хамаса“ и „природне реакције на угњетавање од стране Израелаца“.

Мислим да су првенствено два разлога:

• прво – насљеђе комунистичких југо-будалаштина о солидарности са „јадним Палестинцима“;
• друго – гњев на сатанистичку финансијску врхушку која сједи у Њујорку а у којој има Јевреја.

У вези с тим треба имати у виду сљедеће:

1. У тој истој врхушки има ништа мање Англосаксонаца, а процентуално и по менталитету се она не разликује нимало од наше (анти)српске труле и продане елите. Свеједно, нисам никад чуо да због Ане Брнабић и Зоране Михајловић неко наш каже да су сви Срби бездушни издајници који раде на пропасти свог народа, као што се олако износе изјаве да су Јевреји проклетници који су криви за скоро све.
2. У Израелу јеврејски родољуби и нормални традиционалисти бију ништа мање тешку битку против својих либералних безумника који тврде да не постоји ни народ, ни породица, ни пол.

И заиста: Јевреји су немогућа „заЈЕДНица“, пошто то никако нису – свако ко мрзи Јевреје као цјелину нема заправо појма о Јеврејима. Они се крећу у распону од оних 15% (ортодоксних) становника Израела који не признају државу Израел и вјешају палестинске заставице, преко либералних телавивских педера који се залажу за права папагаја и марсоваца, до конзервативаца који чине огромну масу израелских бирача и заступају државни национализам. Потоњи су потпуно идеолошки супротстављени највећој већини америчких Јевреја који се њишу онако како им дувају „неоконзервативне“[1] јеврејске елите које са својим англосаксонским колегама прижељкују глобалну власт бавећи се узгред најцрњом езотеријом у историји људског рода.

Елем, ако се неко љути на „Јевреје“ (или, како се то један наш публициста досјетио – „Хазаре“) вјероватно је огорчен не на израелски правни систем који лијечи рањене ухваћене палестинске кољаче и осуђује их на 20 година робије, не на родбину убијених учесника музичког фестивала који испред скупштине траже да хамасовци НЕ буду осуђени на смрт, него на покварене америчке елите које су једнако подле и одвратне и у свом англосаксонском утјеловљењу као и у јеврејском.

И што је најважније: нико из тих баснословно богатих и свјетски утицајних елита нема ништа са традиционалним религијама, они су или то „превазишли“ те имају „гнозу“ (посебно езотеријско познање), или су пак потпуно бездуховни и бездушни, безбожни себичњаци. А исти такви душевни болесници су на власти и у Европи, и поријеклом су из разних етничких и религиозних група.

Оне од религиозних Јевреја који лају на друге религије и народе такође се може разумјети. Прво – то је особеност свих религија да исказују свој идентитет пребацујући другима како нису низашта, а друго – то је посљедица вјековних прогањања и спутавања једне религиозне групе од стране већинског становништва ма које географске области. У таквим околностима је најприроднија ствар да вјерски учитељи охрабрују припаднике своје вјере да вриједи истрајати упркос свему, јер су ето они изузетно мили Богу и узвишенији од свих других. Мада је такав мрзитељски став међу данашњим ортодоксним Јеврејима ограничен углавном на покрет Хабад-Љубавичер.

Прије пар година је „Џерузалем пост“ објавио чланак који ми се чини репрезентативан за Јевреје као такве – талибани су избацили из затвора двојицу Јевреја, посљедњих који су остали у Авганистану, зато што су галамили непрекидно се свађајући један с другим.[2]

5. Питање суровости: Стари завјет и јудаизам нису Нови завјет и хришћанство

Израелски министар одбране Јоав Галант изјавио је да су хамасовци „људи-животиње“ и да ће их ударити свим средствима, што је изазвало буру негодовања. Вриједи се сјетити да је израелски министар (ако не религиозно, онда барем културолошки) – у Старом завјету, за који важи: „Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб“ (Мт 5:38). Иако би се опис противника као „животиња“ могао очекивати од једног војника, погледајмо јавља ли се тај појам и на вјерском пољу.

Животињама назива Господ нејевреје и у Старом и у Новом завјету:

„Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.“ (Мт 15:26) – обраћа се „Сирофеничанки“, преткињи неког дијела данашњих Палестинки;

а такође и иновјерне уопште:

„Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.“ (Мт 7:6)

У нашем главном молитвенику – Псалтиру, стоје сликовите а ужасавајуће ријечи, које ми који припадамо Новом завјету тумачимо духовно, али су их припадници Старог завјета одувијек тумачили дословно: „Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије ОДОЈЧАД твоју о камен.“ (Пс 136:9)

Псалам 136.

Да се ми православци не правимо нешто сувише фини попут западњака који су читајући Јеванђеље усмрћивали дјецу (дословно), а успут поробили и опљачкали 4/5 човјечанства – и ми смо према другима били оштри, и то не само на ријечима (иако никада попут западних назовихришћана).

Осјетљивим хришћанским душицама (како они на то гледају, заправо се ради о западноевропској модерној култури „сви смо ми њежна створењца и осуђујемо сваки облик насиља“) желим да се отворе очи у вези двије ствари:

а) да су и хришћани одвајкада друге називали животињама, омаловажавали их, а понекад и физички спутавали или чак уклањали (првенствено на Западу).

б) да Стари завјет тј. јудаизам није Нови завјет тј. хришћанство. И тачка. А не може се Господ кривити ако је у Старом завјету (био) оштар. И још: припадницима јудаизма, како кажу православни свети Оци, Господ ће судити по „Мојсејевом“ тј. старозавјетном Закону.

Упркос свему реченом, Израелске одбрамбене снаге, које Воук-заједница непрестано оптужује за свирепост, труде се на све начине да минимализују цивилне жртве – пред наступањем на одређено упориште Хамаса обавјештавају мјесне становнике да се склоне, и то путем медија, разгласа и летака. Било би занимљиво видјети војне коментаторе који се појављују у неким српским емисијама како командују својим јединицама у условима градског – најтежег могућег – ратовања! И то када непријатељ плански користи тактику заклањања иза цивила, утврђивања у (на, поред или под) најосјетљивијим цивилним објектима попут болница, стамбених зграда и школа, те махања цивилним жртвама – исту ону тактику коју смо видјели на дјелу у Босни и Украјини.

Врховни рабин Србије: Број жртава не одређује моралност, палестински извештачи претерују

О жестини израелске војске извјештава Хамасово министарство здравља које непрекидно јавља о великим жртвама међу дјецом. Хамасово министарство информисања, пак, јављало нам је већ други дан сукоба да је срушена једина православна црква у Гази (пропративши ово фотографијама), што је патријаршија демантовала, затим опет исту вијест кроз неколико дана, што је опет било оповргнуто, да би коначно „израелска“ ракета пала на пропратни објекат цркве и убила гомилу људи, што је, очекивано, изазвало згражање читавог православног свијета, напосе Русије. Хамасово министарство културе је указало на то да је снимак дјевојчице коју телевизијска екипа шминка у рањеницу заправо снимак неке игране телевизијске емисије из Либана – како згодно, нарочито када постоји још неколико снимака из саме Газе на којима без икакве сумње снималачке екипе шминкају „рањенике“ (у емисији „Актуелности“ ови снимци нису били објављени, али снимак „разобличавања израелске пропаганде“ јесте). Оно што нам Хамас није јавио је да је својим убилачким подухватом над израелским цивилима, а нарочито прављењем упоришта у (на, око и под) цивилним грађевинама, очекивао велику погибију цивила – они ионако селе у обећани џенет, дакле Хамас им чак чини услугу.

6. Који то Палестинци – проблематична етнорелигиозна група

Годинама су се међу житељима палестинских подручја проводиле анкете са једноставним питањем: „Шта бисте урадили / Шта ће бити са Јеврејима када/ако Палестинци ослободе Палестину?“, и практично једногласан одговор је увијек био „неће их више бити“, са нијансама од „протјераћемо их“, преко „нека се врате одакле су дошли“, до „уништићемо их“ [3]. Овакав став има своје коријене у главној религији Палестинаца – исламу, што ћу подробно доказати на крају чланка. Оно што је овдје битно је да геноцид као такав без икакве сумње прижељкују управо Палестинци.

Наши коментатори су са читавим западним Воуком неуморно понављали да геноцид проводе Израелци. С обзиром на то да у држави Израел живи 1,6 милиона Палестинаца са израелским држављанством, а на палестинским подручјима 4,5 милиона Палестинаца, те да се њихов број од 1970. до данас УЧЕТВОРОСТРУЧИО, како у самој држави Израел тако и на палестинским територијама, овај израелски геноцид се чини као најнеуспјешнији геноцид у историји човјечанства. А, ако се обрати пажња на чињеницу да 2/3 свих доходака Палестинци са палестинских подручја зараде управо радећи у Израелу (ту не рачунам 1,6 милиона Палестинаца са израелским држављанством!), онда су Јевреји заиста најблентавији и најнеспретнији геноцидаши свих времена, који онима које желе да истријебе дају огромне плате (3 до 4 пута више него на палестинским подручјима), школују их, лијече, и дозвољавају им да живе са њима и користе све социјалне благодети. И то имајући наоружање које би могло да збрише са лица земље све Палестинце за врло кратко вријеме!

Апсурдност начина саопштавања у нашим медијима се види и у томе да за њих уопште не постоје Палестинци који имају израелско држављанство и јавно подржавају државу Израел – попут Басема Еида, који има веома гледане емисије на израелској државној телевизији и врло посјећена предавања.

View this post on Instagram

A post shared by Bassem Eid (@realbassemeid)

Иако су се у Газу сливале милијарде, Хамас се показао као неспособан за било шта осим тероризма. Када је Израел 2005. на силу иселио из Газе све и једног Јеврејина, оставио је на подручју Газе огромне нетакнуте насаде и стакленике – умјесто да наставе да их користе, Газанци су их просто опустошили, опљачкали и неповратно уништили.

Још се ниједан наш аналитичар није запитао како то да се околне арапске земље или Арапска лига не оглашавају сувише у вези сукоба у Гази, не показујући ни најмању намјеру да приме барем неку малу количину избјеглица, и не разасипајући се хуманитарном помоћу за тамошње становнике. Одговор на то непостављено питање се свакако крије у сјећању на оно што су Палестинци чинили у околним државама. У Јордану су палестинске избјеглице у 60-им годинама прошлог вијека створиле своју парадржаву, која је 1970. устала на рат против Краљевине Јордан, али је послије непуну годину дана била поражена, а Палестинци протјерани у Либан. У Либану су Палестинци опет основали своју парадржаву и отпочели први грађански рат између хришћана и муслимана, чинећи бројне злочине над хришћанским становништвом и чак убивши хришћанског предсједника Либана Башира Џамајела 1982. Земља коју су звали „Швајцарском Блиског истока“ претворила се у рушевине. Зато палестинске избјеглице (од којих је већина рођена у Либану) живе тамо у посебним резерватима, ни до данас немају либанско држављанство, и забрањено им је да се баве са преко 70 занимања. Кувајт је био прибјежиште за више од 300.000 палестинских избјеглица, али ови су здушно подржали напад Садамовог Ирака на своју нову домовину Кувајт – зато их је послије повлачења Ирака Кувајт све до једног протјерао и престао да пружа Палестини ма какву помоћ.

Добро, рећи ће браниоци Палестинаца – сироти Палестинци су живјели у тешким условима, па су се због несрећних околности окренули против својих домаћина. Међутим, скрећем пажњу на можда најважнију чињеницу у свим овим догађањима: муслимански Палестинци су у посљедњих 30 година десетковали хришћански палестински живаљ – нпр. само у Витлејему је од скоро једне трећине хришћана због притисака од стране њихових муслиманских комшија остало једва пар одсто, сви су се или иселили или примили ислам!!! Прије 30-ак година је у руској Школи за хришћанске дјевојчице у Витлејему било скоро 400 хришћанске дјеце, а данас нема ни једне једине мале хришћанке! Док нпр. у израелском Назарету ти исти палестински хришћани чине већину и нико их не дира. И што ће нашим палестиноманима бити најчудније: палестински хришћани су бјежали у Америку, Аустралију, и – у Израел!

Преци данашњих муслиманских Палестинаца су здробили у најситније комадиће све главне хришћанске светиње, укључујући храм Васкрсења и свесвети Гроб – дјелимично су се очували само поједини зидови храма у Витлејему и лавре Пр. Саве Освештаног!!! Ти исти људи су документовано више стотина пута проводили масовне покоље домаћих хришћана који су увијек били праћени присилним превођењем у ислам.[4]

Чине се стога оправданим ријечи св. Григорија Нисијског (из писма неком монаху) о нехришћанским Палестинцима приликом ходочашћа у Свету земљу: „… нема ниједне гадости коју они не би предузели: код њих је и лукавство, и прељуба, и крађа, и идолопоклонство, и тровање, и завист, и убиство; особито је међу њима уобичајено ово потоње зло, тако да нигдје нема такве спремности на убиство као на овим мјестима; сународници, попут звијери, ишту крви једни од других из одвратног користољубља.“ И није никакво чудо да су такви људи, живећи крај највећих светиња и окружени предивним и свакодневним чудима Божијим, изабрали за своју религију трабуњање ђаволом прелаштеног пустињског разбојника, убице, лажова, блудника и педофила, који је умислио да је највећи и посљедњи Божији пророк. Само такви људи могу да имају вјеру у овакво чудовиште и његове лажи чак и када знају све саблазни његовог живота.

7. Да ли су Јевреји Богом омрзнути ниткови?

Многи и муслимани и хришћани сматрају Јевреје толико одвратним, да свој осјећај одвратности према њима приписују чак и Богу. Је ли Господ Јевреје потпуно одбацио и лишио ма какве своје бриге и наклоности?

Прво, Господ не даје обећања тек тако, а од Отаца знамо да ће јудаистичким Јеврејима бити суђено по Закону (а Закон су права и обавезе са обје стране, Божије и људске). Ево два навода о посебном, рекло би се неотуђивом, статусу јеврејског народа пред Божијим очима – из Старог и из Новог завјета:

Ако се небо уздигне увис, рече Господ, и ако се под земље спусти доле, но ја нећу одбацити род Израиљев због ма чега што су учинили, каже Господ. Тако каже Господ, који даје сунце као свјетлост дану, мјесец и звијезде као свјетлост ноћи, и буку у мору те шуме таласи његови – Господ Сведржитељ му је име: Ако умукну ови закони [творевине] испред лица мога – рече Господ – онда ће и род Израиљев престати да буде народ пред лицем мојим заувијек. (Јеремија 31:35-37, по Септуагинти)

Зар Бог одбаци народ свој? Никако! Јер сам и ја Израиљац, од сјемена Авраамова, од племена Венијаминова. Не одбаци Бог народ свој, који унапријед позна. […] Посрнуше ли да отпадну? Никако! Него је њихов пад спасење незнабошцима, да би се и они подстакли на ревност. А ако је пад њихов богатство свијету и пораз њихов богатство незнабошцима, колико ли је више пуноћа њихова? […] По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради; а по избору, мили су отаца ради. Непокајиви [непредомисливи, неопозиви] су, наиме, дарови и призвање Божије.[5] (Посланица св. ап. Павла Римљанима 11:1-2,11-12,28-29)

Тумачећи Господњу изреку „Нећете ме од сада видјети док не речете: Благословен који долази у име Господње“, бл. Јероним Стридонски каже: „Ове ријечи треба овако разумјети: ‘Ако не принесете покајање и не исповједите да сам ја онај кога су најавили пророци, Син свемогућег Оца, нећете видјети мога лица.’ Јевреји имају вријеме које им је дато за покајање. Кад исповједе да је благословен онај који је дошао у име Господње видјеће лице Христово“ („Тумачење Матејевог Јеванђеља“).

Има доста предсказања светих Отаца да ће се добар дио Јевреја обратити у хришћанство пред Други долазак Христов. Ово се у наше вријеме наочиглед остварује: један дио нових јеврејских усељеника из Русије су православни хришћани, док протестантски амерички проповједници пуне израелске стадионе.[6] Неки рабини су зато веома забринути, демонстрирају, оцрњују хришћанство, али то никако не зауставља велики број обраћеника. Протестантски мисионари имају такав огроман успјех у проповиједању зато што Јеврејима не приступају са осуђивањем и извикивањем проклетстава, него с љубављу и разумијевањем. Ово је пропраћено и преображајем читаве природе – Галилејско језеро се опет скоро до некадашње ивице напунило водом, а огромне плантаже, укључујући чак и винограде, са бројним насељима никле су свуда по пустињским предјелима у којима је у давнини обитавао тек понеки отшелник. Као да се испуњавају ријечи пророка Исаије: „Радуј се, пустињо жедна! Нека се весели пустиња и нека цвјета као крин! И процвјетаће и развеселиће се пустиња Јорданска“ (Ис 35:1-2, према Септуагинти).

Неки нас упозоравају да је један од најстрашнијих догађаја који ће услиједити – рушење џамија на Храмовној гори у Јерусалиму и градња Трећег храма, пошто ће се у њему крунисати антихрист.[7] Међутим, ако се овом брзином настави обраћање – између осталог и ортодоксних – Јевреја, који ће дочекати Господа ријечима „Благословен који долази у име Господње“, чега има да се бојимо: Господ ће се вратити у средину у којој ће бити неупоредиво више хришћана него приликом његовог Вазнесења. Сем тога, пошто нам нека православна предсказања[8] говоре да ће:

а) свуда ницати и велелепни наизглед православни храмови у којим неће бити благодати (тј. присуства Божијег);

б) устоличењу антихриста присуствовати и православни патријарх; и

в) антихрист једнаком жестином гонити и истински вјерујуће Јевреје,[9]

очевидно је да ће зацарење антихриста и његово устоличење у јерусалимском храму бити плод свеопштег пада човјечанства, како тобоже православних тако и тобожњих јудејских вјерника.

8. Ислам и Јевреји

Најочигледнији лажни пророк у историји човјечанства је заиста:

а) говорио да Јевреје треба убијати,

б) забрањивао муслиманима дружење са Јеврејима и хришћанима,

в) имао намјеру да све Јевреје и хришћане протјера са арапских подручја (чему су стремили његови сљедбеници много прије настанка савременог Израела),

г) заповједио да се муслимани боре против Јевреја и хришћана док их не побиједе, понизе и натјерају да плаћају данак (због чега им ниједан мир са Јеврејима или нама није трајан, а обећања нама су им увијек лажна – по угледу на Мухамеда у складу са преварним Худејбијским миром),

д) убјеђивао да ће сви Јевреји и хришћани који га нису прихватили горјети у вјечном паклу,

ђ) увјеравао да ће управо Јевреји и хришћани преузети на себе вјечну казну за све гријехе сваког муслимана, а муслимани ће сви ући у рај (што доказује да пред Алахом на Суду нису сви једнаки),

е) ласкао својим сљедбеницима да су они „најбољи међу свим људима“ (што значи да нису само Јевреји или хришћани криви за духовни елитизам),

ж) вјеровао да Бог претвара Јевреје у мишеве и гмизавце те опсесивно истраживао у које тачно животињске примјерке (то је свакако најсмјешнији дио хадиса, поред свих других будалаштина и изопачења).

Дакле, мржња муслимана према Јеврејима (и другима) је тако дубоко укоријењена у њихов вјерски систем да је сасвим разумљиво што они никада нису ни хтјели неко трајно рјешење – сваки мир је био само привремен. Ово нам доказује историја цјелокупног ислама све до друге половине 19. вијека!!!

Ево сада туце навода из главних написа ислама који ово доказују (и као утук свима који се заносе мишљу да је са правим муслиманима могућ живот у равноправности ако су они на власти):

Из хадиса:

„Неће доћи посљедњи час док се муслимани не буду борили против Јевреја, и док их муслимани не буду убијали и док се Јевреји не сакрију иза камена или дрвета, а камен или дрво не кажу: ‘Муслимане, Алахов слуго, Јеврејин је иза мене; дођи и убиј га!’„ (Књ. 54, хадис 103)

Посланик Алахов рече: „Нека Алах уништи Јевреје, јер су узели гробове својих посланика за богомоље.“ (Књ. 5, хадис 25)

„Свакако ћу протјерати Јевреје и хришћане из Арабије како бих у њој оставио само муслимане.“ (Књ. 19, хадис 263)

„Када буде дан васкрсења, Алах ће сваком муслиману предати Јевреја или хришћанина говорећи: ‘То је ваш спас од пакленог огња’.“ (Књ. 50, хадис 57)

„Ниједан муслиман не умре а да Алах не учини да Јевреј или хришћанин уђу у огањ умјесто њега.“ (Књ. 49, хадис 7012)

„У дан васкрсења неки муслимани ће доћи са гријесима попут планина, али ће им Алах опростити и ставиће их (гријехе) на Јевреје и хришћане.“ (Књ. 49, хадис 7014)

Бијасмо у војсци са Послаником Алаховим. Ухватисмо гуштерова. Испекох једног гуштера и донијех га Посланику Алаховом и ставих пред њега. Он узе штапић и преброја му прсте. Затим рече: „Група дјеце Израиљеве бјеше претворена у животињу земаљску, а ја не знам која то животиња бјеше.“ Није га јео нити је забранио [једење]. (Књ. 28, хадис 60)

Пророк рече: „Нестаде групе Израиљаца. Нико не зна шта бјеху учинили. Али, ја не видим друго него да бјеху проклети и претворени у пацове. Ако, наиме, ставиш камиље млијеко испред пацова неће га пити, али ако му се стави млијеко овчије, он ће га попити“. (Књ. 59, хадис 113) [Јевреји не пију камиље млијеко, јер је камила по Закону нечиста тј. непримјерена.]

Из Курана (одлични превод са француског Миће Љубибратића, устаничког вође и свештеничког сина):

Невјерни, између онијех који су примили Писма, и идолопоклоници, вјечито ће остати у пакленој ватри. Они су гори од свијех створенијех суштастава. (98:5/6)

О вјерни! немојте за пријатеље узимати Чивуте и Хришћане; они су пријатељи једни другим. Онај који њих за пријатеље узме постаће им подобан, а Бог неће бити путевођа опаким. (5:51/56)

Ратујте са онијема који не вјерују у Бога ни у пошљедњи дан, који не држе да је забрањено оно што је забранио Бог и његов пророк, и са онијема између људи од Писама, који не исповиједају истинито вјеровање. Ратујте са њима докле год не плате данак, сви без изузетка, и док не буду понижени. (9:29)

Реци онијем који су примили Писма: Хоћете ли се ви нас одрећи зато што ми вјерујемо у Бога, и у оно што нам је озго дато, и у оно што је пређе послато, и зато што сте ви већим дијелом безаконици? Још им реци: Да ли да вам навијестим неко одмаштење [освету] страховитије него оно које је Бог њима спремио? Они које је Бог проклео, они на које је он гњеван, које је претворио у мајмуне и у крмке… (5:64-65/59-60)

Ви сте најодличнији народ који се икада јавио међу људима; ви заповиједате што је добро, а забрањујете што је рђаво, и ви вјерујете у Бога. Кад би људи, који су примили Писма, хтјели вјеровати, то би се окренуло само на њихову корист; али неки између њих вјерују, а напротив, већина је опака. Они би могли учинити само незнатнијех штета. Ако им падне на памет да на вас зарате, они ће набрзо окренути леђа и неће бити потпомагани. Гдје год се они зауставе, срамота ће се, као шатор, разастријети изнад њиховијех глава, ако не потраже савез са Богом или са људима. Они ће на себе навући гњев Божји, и јад ће се опет као шатор разастријети изнад њиховијех глава. То ће се догодити, јер они нијесу хтјели вјеровати у Божје знакове, јер они неправедно убијаше пророке: то ће бити цијена њиховог одметања и њиховијех неправда. (3:106-108/110-112)

Ово је само кап у мору писаних свједочанстава и поука ислама које представљају врх нетрпељивости, мржње, расизма, насртљивости и неправде.

Закључак

У овом чланку трудио сам се да укажем на велику сличност повратка отуђене завјетне земље – процеса који се догађа у Израелу, а који предстоји и у Србији. Покушао сам да подстакнем српску јавност да се уживи у израелске прилике и да замисли како би се сама одазвала на слична дешавања. Аргументовано сам разбио главну измишљотину да су Јевреји украли државу од Палестинаца.

Подвукао сам разлику између покварених западних елита, које укључују неке јеврејске моћнике, и израелских родољуба, осликавајући и велику разноврсност ставова и убјеђења међу самим Јеврејима. Нагласивши да је степен милосрђа различит у Новом завјету и Старом завјету, који је културна подлога данашњег Израела, отварао сам очи српских читалаца да ипак не примају Хамасову пропаганду здраво за готово, те да узму у обзир да израелска војска на разне начине настоји да избјегне цивилне жртве. Навео сам и очевидну статистику – Палестинци који користе погодности израелске државе и који су за пола вијека учетворостручили своју бројност никако не могу бити жртве јеврејског „геноцида“.

Ефраим Зуроф, Александар Николић: Србија светионик подршке Израелу после напада Хамаса

Приказао сам како су Палестинци направили пометњу у околним арапским државама које су им пружиле уточиште, а у посљедњих 30 година протјерали своје хришћанске комшије – нешто што није успијевало њиховим прецима 1300 година.

У богословском смислу сам с православног гледишта уложио напор да покажем да Господ – који се учовјечио као Јевреј и чија су Мајка, браћа, главни ученици сви били Јевреји – није потпуно замрзио јеврејски народ, него да још увијек ишчекује њихово преобраћење, које се догађа пред нашим очима. Уз то сам навео неке од најважнијих текстова ислама који усмјеравају однос муслимана према Јеврејима (па и хришћанима), доказујући да је став мржње и презира уграђен у основе мухамеданства.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају увек и становиште „Стања ствари“

[1] Потпуно апсурдан назив.

[2] Laura E. Adkins, „’Last Afghani Jews’ kicked out of Taliban prison for being too annoying“, Jerusalem Post, 31. 10. 2019 (https://www.jpost.com/middle-east/taliban-kicked-arguing-last-afghani-jews-out-of-prison-stole-torah-606457).

[3] Дајем само пар снимака, а таквих анкета је заиста много:

Palestinians: What will happen to the Israelis when you take back Palestine of 1948 (Israel)? 8. 10. 2015. (https://www.youtube.com/watch?v=cJkxOF9QqEk);

Palestinians: What is your solution to the conflict? 14. 10. 2018. (https://www.youtube.com/watch?v=x7hQ4cMlrNU).

[4] Упркос свему овоме и међу палестинским хришћанима постоји појава која се опажа(ла) и код нас у Босни и Херцеговини – широкогруди, лаковјерни и не баш промућурни појединци који упркос свим чињеницама тврде „сви смо ми једно, волимо се и живимо у слози“ (у рату су их код нас називали „Алијини Срби“, а најистакнутији представник им је био недавно преминули генерал Јован Дивјак). Такав лик међу Палестинцима је православни архиепископ севастијски Теодосије (Хана), који је већ давно био неколико пута дисциплински опомињан и кажњаван због дрских и поприлично бесмислених иступа у подршку палестинским „ослободиоцима“ а против Израела. Њега је један наш аналитичар (поред гомиле других измишљотина) прогласио „патријархом“ и главним гласом палестинских православаца.

[5] У синодском преводу: „Јер Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање.“

[6] Онај исти аналитичар из напомене бр. 4, очигледно никада не посјетивши Израел, ишао је тако далеко да је тврдио да се обраћање у хришћанство у Израелу законски кажњава.

[7] Према пророчанству св. ап. Павла „тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ (2.Сол 2:4), што потврђују св. Иринеј Лунгдунумски (2. в.), св. Иполит Римски (3. в.), св. Кирил Јерусалимски и преп. Мартин Туронски (4. в.), те преп. Јован Дамаскин (8. в.).

[8] Преп. Лаврентија Черниговског, објављених у зборнику провјерених личних свједочанстава о старцу, који је изашао 1994. и затим још много пута (а који треба разликовати од каснијих измишљотина које је Црква једнозначно одбацила): Поучения, пророчества старца Лаврентия Черниговского и его жизнеописание. Москва: Русский духовный центр, 1994.

[9] Преподобни Лаврентије дословно каже: „Јевреје ће такође сатјеривати на једно мјесто. Неки Јевреји, који буду истински живјели по закону Мојсијевом, неће примити антихристов печат. Они ће пратити, посматраће његове поступке. Они знају да њихови преци нису признали Христа за Месију, али овдје ће Бог дати тако да им се отворе очи, те неће примити сатанин печат, и признаће Христа, и цароваће са њим.“ (стр. 120) „Господ је милостив. Он ће спасти оне Јевреје који одбију да приме антихристов печат и повикну да је то превара а не месија.“ (стр. 121).

Categories: Разномислије

Tags: Јевреји, Ален Новалија, Библија, Израел, КиМ, Куран, Палестина, ислам