Одлуком Сабора СПЦ из 1986. о увођењу „српског“ језика у богослужбену употребу, почело је избацивање Црквенословенског. Тиме смо сви ми, у „званичној“ СПЦ, као и „ревнитељи у егзилу“, у језичком расколу
„Ником да не буде дозвољено произносити, писати или састављати другу веру (Символ Вере) мимо одређене од Светих Отаца, сабраних са Духом Светим у граду Никеји. А који се дрзну да другу веру састављају, излажу или произносе: такви, ако су епископи, или припадају клиру, да буду туђи – епископи епископства, а клирици клира; а ако су мирјани, да буду предани анатеми.“ (Правило 7. Трећег Васељенског Сабора)
Читајући писмо једног брата Православног, објављеног и на „Стању ствари“, и делећи његову запањеност у којој се уочава „готово потпуна подударност свеукупне српске пропасти последњих четврт века са напуштањем црквенословенског језика у богослужењу“, преломисмо да обновимо болну тему коришћења тзв. српског језика – Вуковице (кованица шилопајског брата М. Т.) у богослужењу, те горких недозрелих плодова, који као крушке отпадају, током страшне суше (Благодати) која нас погађа.
У богословијама и на факултету СПЦ одувек се учи(ло) да је темељ вере Православне Свето Писмо и Свето Предање. У ставу 1 члана 7, под а) Устава СПЦ (из 1957. године) пише да се СПЦ управља на основу „Светог писма и Светог предања према учењу свете православне Цркве“.
Како верујемо и исповедамо, Црквени календар (тзв. стари), као и богослужбени Црквенословенски језик, одувек су (били) део Предања Цркве Православне у Срба и шире. Док Црквени календар још некако одолева нападима „дипломираних безбожника“ (кованица једног брата из Крушевца) са Богословског факултета СПЦ, Црквенословенски језик (ЦС) све се мање чује и као вапај одјекује… Из све даље прошлости, о чему смо писали овде и овде.
Поменули смо да је, тада млади, јерођакон Јустин (Поповић) први превео Божанствену литургију Светог Јована Златоустог са Црквенословенског (и грчког) на „српски“ језик далеке 1922. године. То је било у јеку „обновљенства“ и борбе на живот и смрт у Русији за укидање црквенословенског и увођење руског језика у богослужење. То је било и време пристизања у Србију најбољих синова и кћери руског грађанства и племства, избеглог пред јудео-бољшевичким терором. Затим је, после више од пола века, 1978. године, архимандрит Јустин (Поповић) превео и штампао све три литургије на „српски“ језик, што смо, такође, навели овде. Осим поменутог, превео је и Велики требник, који је касније уредио и на „српском“ објавио тадашњи владика рашко-призренски Артемије (Радосављевић).
У насталом вакууму, услед осеке борбеног безбоштва (смрт фараона JБ-Т) и плиме повратка „народа“ у цркву, донета је 1986. године одлука Сабора СПЦ (АС бр. 8/зап 92, Светог архијерејског Сабора СПЦ од 23. маја 1986. године) да се „убудуће на подручју Српске Православне Цркве може служити на црквено-словенском и српском говорном језику“. Овим је почело потискивање предањског Црквенословенског језика из богослужбене употребе и убрзано растакање Вере, Предања, Писма и морала.
Данас, после скоро 40 година од ове непредањске-црквене одлуке, сведоци смо страшног беспоретка и бескрајних литургијских новотарија, бахатости и дрскости (на „српском“) те нетачном (произвољном) и непрецизном преводу делова Свете Литургије а посебно Символа вере и молитве Господње – Отче наш.
У Символу вере (преведеном са ЦС и старогрчког језика), први и други члан Символа вере (Вјерују) на црквенословенском гласе:
„Вјерују во Јединаго Бога Оца…“ „И во Јединаго Господа Иисуса Христа…“
Превод на „српски“ гласи: „Верујем у Једнога Бога Оца…“ и „И у Једнога Господа Исуса Христа…“, што је делимично тачно, односно непотпуно.
Црквенословенска реч Једин има двоструко значење: Један и Једини или ЈеданЈедини.
Дакле, ми исповедамо: „Јединаго Бога Оца, и Јединаго Господа Исуса Христа“.
Погледати: Речник древног словенског језика састављен према Остромировом Јеванђељу, Петроград 1899. – друга по древности пергаментна књига кијевске Русије, написана средином ХI века – аутори Ф. Миклошич, А.Х. Востоков, Ј. И. Бередников, И. С. Кочетов и: Потпуни црквено-словенски речник, свештеник Григорије Дјаченко, интернет издање, стр. 170.
Превод црквенословенског „Јединаго“ као „Једнога“ је непотпун/непрецизан и као такав неупотребљив за Божје савршенство Које исповедамо. Од готовог (савршеног исповедања вере на црквенословенском) направљена је вересија (превод на „српски“). Зашто је било потребно сводити виши језички облик (црквенословенски) на нижи, тзв. српски? То је и велики грех, пошто је изворно исповедање вере измењено. Треба ли рећи да су надахнути Духом Светим, људи светога живота, превели/написали на црквенословенском језику Никео-цариградски Символ вере? Бог Сведржитељ кога исповедамо у Никео-цариградском Символу вере Православне Јесте Један али и Једини – Један Једини, непоновљиви, јединствени, нема другога Истинитога Бога у Светој Тројици јединосушчњеј и нераздјелњеј.
Такође, у Символу вере на старогрчком језику (Τὸ Σύμβολο τῆς Πίστεως) основно значење ἕνα(ν) је исто (једнако) као и у Црквенословенском, односно, грчко ἕνα(ν) значи „Један и Једини“ (Јединаго, акузатив), јединствени, непоновљиви.
- Πιστεύω εἰς ἕνα Θεόν, Πατέρα, Παντοκράτορα, ποιητὴν οὐρανοῦ καὶ γῆς, ὁρατῶν τε πάντων καὶ ἀοράτων.
- Καὶ εἰς ἕνα Κύριον Ἰησοῦν Χριστόν…
Из наведеног сасвим је јасно да не постоји ни језичко/значењско оправдање нити утемељење за овакав превод Символа вере.
Такође, и Господ Исус Христос Јесте „ЈеданЈедини“.
Химна другог антифона, на Светој Литургији, почиње са „Јединородниј Сине и Слове Божиј…“. Дакле, не Један од Бога Оца рођен „прежде свјех вјек“, већ ЈеданЈединирођен – Јединородни. Преводиоци су овде оставили реч у (посрбљеном) оригиналу „Јединородни“. Исто тако је и Символ вере требало оставити савршеним какав јесте на Црквенословенском.
Као илустрацију изузетности и тешке преводивости црквенословенског језика навешћемо пример Тројичног тропара (Посни триод, канон недеље Страшнога Суда, песма 9) у коме се јасно види вишезначност речи „Једин“ и „Јединаго“:
„Троичен: Јединаго Јединородитељу, Јединороднаго сина Отче, и Једине Јединаго свјете, свјета сијаније: и Јединиј Једине Јединаго Бога, Свјатиј Душе, Господа Господ, воистину Сиј. О Тројице Јединице Свјатаја! Спаси мја богословјашча Тја“.
Као што се може јасно видети и на примеру последованија (тропара и молитви после) 12. катизме Псалтира, „Једин“ има значење „Једини“:
„Господи Боже мој, Једин благиј и человјекољубивиј, Једин милостивиј и кроткиј, Једин истиниј и праведниј, Једин шчедриј и милостивиј Боже наш:…“
У 10. и 11. члану Символа вере („Вјерују во Једину Свјатују Саборнују и Апостолскују Церков“ и „Во једино крешченије во остављеније грјехов“), превод на „српски“ је доследно нетачан јер се опет преводи са „Једну“ и „Једно“.
Није мање важно истаћи да је и „остављеније грјехов“ преведено на „српски“ као „опроштење грехова“. Међутим, остављеније (грјехов) изворно на ЦС (али и на грчком) значи ослобођење од првородног греха, ако је новокрштена беба… И ослобођење од свих других претходно почињених грехова, ако је новокрштени одрастао човек. О разлици између „прошченија“ и „остављенија“ грехова изузетно је надахнуто и прецизно написано овде. Негде срећемо и превод „остављенија“ са „отпуштањем“, што је ближе изворном значењу.
С обзиром да је у СПЦ већ деценијска пракса безаконог крштавања обливањем (уместо трикратним погружењем, како је уређено и казном свргнућа/рашчињења запрећено у 50. правилу апостолском), не чуди ни безаконо живљење и умирање нас „православних“ Срба, који се понашамо „као некрштени“. Оно што нам се намеће као закључак „грешке у преводу“ и мешању појмова остављенија и прошченија грјехов, јесте да реч има снагу дела и обрнуто, или, „што се грбо роди време не исправи“. Тако, нажалост, ни кроз Свету тајну крштења не бива „остављеније грјехов“ а, нажалост, ни прошченије већ умноженије грјехов… Господи помилуј!
Евсевије Петровић: О ГРЕСИМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У БОГОСЛУЖЈУ (/не/опроштеним и /не/остављеним)
Током истраживања о узроцима, последицама и виновницима нашег језичког раскола и страдања, утврдили смо да су чин исповедања епископског (проширеног) Символа вере са („неразумљивог“ како у предговору пише) Црквенословенског и Грчког језика, превели на разумљиви „српски“ митрополит Амфилохије (Радовић) и епископ Атанасије (Јевтић). Превод је објавио и предговор написао владика рашко-призренски Артемије (Радосављевић), у „часопису за духовни препород“ Свети кнез Лазар, бр. 2 (5) од 1994. године. Нажалост, преводиоци су свога сабрата касније превели жедног преко Воде живе, остављајући нама у СПЦ тешко бреме и наслеђе које се повећава а не смањује (јер се „уздасмо у човека“).
Закључак: Одлуком Сабора СПЦ из 1986. године о увођењу „српског“ језика у богослужбену употребу, почело је избацивање Црквенословенског језика из живота Цркве светосавске. Тиме смо сви ми, у „званичној“ СПЦ, подједнако као и „ревнитељи у егзилу“, у језичком расколу. Овај раскол се не исцељује већ продубљује, кроз упорство у измени садржаја и поретка Свете Литургије и измењеном Никео-цариградском Символу вере, који се чита на „српском“ језику. Даљим превођењем текстова у богослужбеној употреби са Црквенословенског језика на „српски“, језички раскол неминовно прераста у јерес. Непоштовањем канона и Светог Предања долази до измене догмата Вере Православне. Дај Боже да се, молитвама Светога Саве вратимо са пута отпадије и пропасти.
Зоран Стојиљковић
︎☦︎породица.срб
Categories: Гостинска соба
Да, на жалост, испоставља се да је прелазак у богослужењима на Вуков језик претворио у највећи пад у историји СПЦ. Има још много места на којима превод не преноси суштину значења црквенословенског језика, поред изнетих у овом тексту. Па чак и сам распоред појединих речи у Молитви Господњој. Ко је дао за право Вуку Караџићу да мисли да је свеједно да ли се прво указује на Небо па онда на земљу (у црквенословенском су, као и у осталим древним богослужбеним језицима, исправно наведене Христове речи Молитве Господње „яко на небеси́ и на земли́“ док је код Вука стављено „и на земљи као и на небу“)? И поготово, откуд да то прихвате и наши архијереји и огроман део клира, кад знамо да је речено да ни један зарез у Светом Писму није случајно постављен…
Изванредно квалитетан текст.
Желео бих, ипак, да скренем пажњу на један други моменат. Има енглеска изрека don’t throw the baby out with the bathwater. Тренутно ми не пада на памет одговарајућа српска пословица иако несумњиво постоји.
Свети Јустин Ћелијски је велики светитељ, васељенски светитељ. Између свега осталог био је, према речима Светог Клеопе Сихастријског (канонизован пре три месеца), највећи духовник у православљу. Напомињем да је то речено за живота Св. Пајсија Светогорца и Св. Порфирија Кавсокаливита. Свети Клеопа је ишао код њега по савет и Св. Јустин га је упутио натраг за Румунију, не за Свету Гору.
Верујем да је не мањи светитељ и Патријарх Павле. А био је члан комисије Светог Синода за превод Новог Завета, где су учињене и по мени апсолутно недопустиве грешке као замена речи душа речју живот на неколико кључних места, као и замена српске речи Реч грчком речју Логос у првој глави Св. Јеванђеља по Јовану (а што није урађено ни у једном другом језику, колико знам; данас је бар лако за неколико минута упоредити десетине превода Светог Писма; на сваком језику под капом небеском је – Реч, на том језику). Као, нпр. и замена речи Јевреји речју Јудејци на више места. Слично као Срби и Србијанци, једно се односи на Србе као народ, друго само на становнике Србије. У случају Јевреја, верујем да је Јудејци промашај, а да су исправне варијанте Јевреји или евентуално Јудеји, јер се односи на читав народ.
Опет, Бог је посведочио и светост Јустина Ћелијског, а, верујем, и светост Патријарха Павла. Који је онда закључак? Искрено речено, не знам ни сам, можда оно са baby and bathwater. Да је само Бог Господ, а да и највећи светитељи могу да погреше у појединачним стварима.
Свака похвала за ауторски текст.
Додао бих само још једну лепту у вези са новим преводом Псалтира на (рајетински) српски од стране +Вл.Атанасија (покој души његовој). Нешто од дискусије на ову тему је било започето на
https://stanjestvari.com/2024/08/15/komentar-na-objavljivanje-psalama-u-prevodu-poc-vladike-atanasija/)
Зашто уопште нови превод? Даничићев превод Псалтира је прихваћен у широкој употреби (штампи), међутим, још је Свети Вл. Николај Жички напоменуо да овај превод „сјајан по богатству и облицима језика…има грешака које би требало исправити.“ Вл. Николај се никада није прихватио подухвата исправљања Даничићевог превода нити је покушао да уради нови. Било ј еи других превода али не довољно ауторитативних до Вл.Атанасија чији превод Псалтира на српски је чак ушао у богослужбену употребу. Проблем са овим преводом је што више изгледа као преводилачка студија са множином коментара у фуснотама, а не као православни молитвеник што Псалтир јесте. Не улазећи у општу језичку анализу квалитета превода (како акривијског тако и онога који се тиче песничког богатства) неке од Владикиних грешака, којих дефинитивно нема код Даничића, су такве да би биле хумористичке да нису у основи аматерски промашаји. Већ је примећено да „терпја потерпјех Господа“ Владика „преводи“ са „трпећи потрпех Господа“!! Што ће рећи да је човек трпио Бога (Боже опрости). Није јасно како је овако нешто могло да се пропусти. На руском се каже „потерпел“, на црквенословенском „потерпјех“ а значи „чеках“ (стрпљиво). Даље, има низ примера непотребних увођења синонима који не доприносе тачности превода али зато нарушавају песнички израз Даничићевог текста. Један стих посебно непријатан за чути (и зато јер га појци сад већ редовно поју) је пример неграматичког српског у Псалму 111 са преводом „У вечни спомен биће праведник“. То је неправилно преписано са руског „В память вечную будет праведник“, при чему Вуков/Даничићев превод гласи „праведник ће се спомињати увијек“. Или исти псалам: „Благо човјеку који се боји Господа, коме су веома омиљеле заповијести његове.“ Упоредите ово са „новим“: Блажен је човек који се боји Господа;
у заповестима Његовим хтеднуће (??) веома.“
Итд, ово је само кратак поглед са стране на превод Псалтира за који верујем да изазива тескобу и непријатност онима који би да га молитвено читају а претходно су навикли на стари превод. Али такви су само колатерална штета у пројекту „превођења“ што са црквенословенског, што преко воде…
Ипак, јасно је да не треба тражити длаку у јајету нити се фокусирати на трун у оку ближњега, али још мање треба окретати главу од искривљивања, произвољности и аљкавости присутних у неким преводима темељних списа православне богослужбене праксе и уопште православне духовности. Мањкавости у преводу Симбола Вере, Оченаша, и Псалтира, у овим анегдоталним примерима је недопустиво. За надати се је да ће неко од меродавних и одговорних обратити пажњу на овај проблем. То јест, неки који нађу за то довољно времена и интересовања, уколико нису заокупљени загробном аритметиком и бројањем (до осамдесет), али то је већ нека сасвим друга тема…
Село гори, а баба се чешља.
Године 2016. у Асизију Првослав Радивојев Перић 1961. из Дервенте је сагнут пољубио прстен печатњак врховног жреца светског сатанизма језуите Хорхеа Марија Хозеова Бергоља 1936. из Буенос Ајреса.
Запреклане 2021. у Јозефштату (бивши Београд) ликвидатор Републике Србије Александар Анђелков Вучић 1970. из Бугојна је поставио блиског рођака Првослава Р. Перића за ликвидатора Србске Православне Цркве.
Преклане 2022. у Јозефштату Првослав Р. Перић је ликвидисао СПЦ признањем сецесије Архиепископије охдридске тако да Стојан Трајанов Вељановић 1955. из Добрушева, где парохијску цркву Светог Спаса су Срби светосавци градили и обнављали четири пута 1860, 1924, 1960. и 1990. и бугари православци рушили два пут 1916. и 1941, је постављен за поглавара „Православне цркве Скопља“.
Данас 2024. у Пакрацу Невен Хрватов Ћулибрк 1965. из Зенице намеће усташицу (званично писмо титоизма) и брише србицу и милион Срба закланих у Ендехазији 1941-1945. док у Берлину (северносрбски Брљин) Младен Здравков Дурић 1967. из Вареша признаје „херцеговачки народ“ и тиме „херцеговачки језик“.
Бездан за осам година.
Добио сам од пријатеља пре годину дана Псалтир великог формата, без било каквих података о издавачу, на крају Псалтира после кратких појашњења по питању превода, само је написано ДАМАСКИН. Вероватно се ради о монаху, у том појашњењу је написано да је превођен према три Псалтира – црквенословенском, црквеногрчком и савременом руском. По мом скромном мишљењу, бољи превод и од Даничића и од Атанасија
Вук даје “предност“ Земљи у односу на Небо:
…да буде воља Твоја и на Земљи као и на Небу.“?!
Овим се може, избегава Вуков превод давања “предности“
Земљи у односу на Небо:
“…да воља Твоја, јако на Небеси, будет и на Земљи.“
“…да воља Твоја, како (је – јесте) на Небу, буде и на Земљи.“
@ Ранко
Вероватно је реч о овом преводу, има га на „Викизворнику“ (овде).
† † †
Што се тиче квалитета превода да погледамо чувени 90. псалам у све три верзије:
ПРЕВОД ДАНИЧИЋА
(код Даничића је Пс. 91)
1. Који живи у заклону Вишњега, у сјену Свемогућега почива.
2. Говори Господу: Ти си Уточиште моје и Бранич мој, Бог мој, у Којега се уздам.
3. Он ће те избавити из замке птичареве, и од љутога помора;
4. Перјем Својим осјениће те, и под крилима Његовијем заклонићеш се; истина је Његова штит и ограда.
5. Нећеш се бојати страхоте ноћне, стријеле, која лети дању,
6. Помора, који иде по мраку, болести, која у подне мори.
7. Пашће поред тебе тисућа и десет тисућа с десне стране теби, а тебе се неће дотаћи.
8. Само ћеш гледати очима својима, и видјећеш плату безбожницима.
9. Јер си Ти, Господе, поуздање моје. Вишњега си изабрао себи за уточиште.
10. Неће те зло задесити, и ударац неће досегнути до колибе твоје.
11. Јер анђелима Својим заповиједа за тебе да те чувају по свиjeм путовима твојим.
12. На руке ће те узети да гдје не запнеш за камен ногом својом.
13. На лава и на аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја.
14. „Кад Ме љуби, избавићу га; заклонићу га, кад је познао име Моје.
15. Зазваће Ме, и услишићу га; с њим ћу бити у невољи, избавићу га и прославићу га.
16. Дуга живота наситићу га, и показаћу му спасење Своје.“
ПРЕВОД ВЛАДИКЕ АТАНАСИЈЕ
Псалам 90.
под кровом Бога Небескога настаниће се.
Бог мој, и уздаћу се у Њега.
и од речи метежне.
и под крилима Његовим надаћеш се;
као оружјем окружиће те истина Његова.
од стреле која лети по дану,
од сусрета и демона подневнога.
и десет хиљада с десне стране теби,
а тебе се неће дотаћи;
и расплату грешника видећеш.
Вишњега си поставио за уточиште своје.
и ударац се неће приближити стану твоме.
да те сачувају на свим путевима твојим.
да се не спотакне нога твоја о камен.
и згазићеш лава и змаја.
покрићу га, јер је познао Име Моје.
са њиме ћу бити у невољи,
избавићу га, и прославићу га.
и показаћу му спасење Моје.
ПРЕВОД МОНАХА ДАМАСКИНА
Псалам 90.
Човек, који живи у помоћи Вишњега, настаниће се у заклону Бога небескога. Рећи ће Господу: Ти си заступник мој и уточиште моје, Бог мој, у Кога се уздам. Јер Он ће те избавити од замке ловачке, и од речи метежне; плећима Својим осениће те, и под крилима Његовим имаћеш поуздање; штитом ће те оградити истина Његова. Нећеш се бојати од страхоте ноћне, од стреле која лети по дану, од ствари што иде по мраку, од напасти и демона подневнога. Пашће поред тебе хиљада, и десет хиљада теби с десне стране, а теби се неће приближити. Али ћеш гледати очима својим и видети плату грешницима. Јер си ти, Господе, поуздање моје. Свевишњега си изабрао себи за уточиште. Неће ти прићи зло, и рана се неће приближити телу твоме. Јер ће Анђелима Својим заповедити за тебе, да те чувају на свима путевима твојим; на руке ће те узети, да негде не запнеш о камен ногом својом. На аспиду и на змију наступићеш и згазићеш лава и аждају. Јер се узда у Мене, и избавићу га; заклонићу га, јер је познао име Моје. Призваће Ме, и услишићу га; са њим сам у невољи, избавићу га и прославићу га; дугим животом испунићу га, и показаћу му спасење Моје!
ПС. Сад видим да „Духовник библиотека“ за ову песму (од 7:30) користи неки четврти превод…
https://youtu.be/Xd1qGyE7JCI?si=R3wEbQobG6IeeNVz
Аутор каже:
И ту се референцира на текст Евсевија Петровића који је интересантан, да не кажем револуционаран, јер је прилично смео у изнетим закључцима који се приказују и доказују као непорециво тачни и истинити, при чему испада да нико од богослова и монаштва СПЦ у протеклих неколико деценија (бар од 1986. године и поменуте одлуке Сабора СПЦ о (не)коришћењу црквенословенског језика у богослужбеној употреби) није достигао тај ниво разумевања као Евсевије Петровић о наводно колосалној разлици између „опроштења“ и „остављења“ грехова.
Јер по тумачењу Евсевија:
„опроштење“ је природни акт, вербално-емоционална социјална интеракција која у односу према греху нема у себи ништа натприродно нити доводи до онтолошке трансформације (за разлику од „остављења греха“)
Света тајна Исповести није довољна да се отпусте греси, јер се греси отпуштају једино у Светој тајни Причешћа
Ко у својој вери (и молитви која происходи из вере) терминолошки замењује остављење грехова опроштењем, тај свој грех своди на погрешкицу
Разлика између опроштаја и остављења је као разлика између неба и земље
Ради опроштаја човеку Бог није морао да силази са Небеса на земљу
Молити Бога за опроштај грехова (уместо за остављење грехова) је срамотно, понижавање Божанства
итд.
Заиста смело (од стране Евсевија) унижавање речи „опроштење“, као и унижавање Свете тајне Исповести, а све због Вуковог превода Новог Завета и избацивања црквенословенског језика из богослужбене употребе, па због тога вернике који моле за опроштење грехова (уместо за остављење грехова) назива „вуковцима“ који нису Светосавци (следствено томе ни православци), јер наводно имају различиту веру.
Да ме не би неко погрешно схватио ја нити подржавам Вука и његово (не)дело нити избацивање црквенословенског језика из богослужбене употребе, али је овакво унижавајуће тумачење значења речи „опроштење“ исувише сензационално и просто је невероватно да то нико раније није приметио – ако би такво тумачење било тачно.
Чињеница је да се у Новом Завету на црквенословенском језику скоро свугде користи реч „отпушченије“ или „остављеније“ тамо где се у српском преводу налази „опроштење“, међутим да ли је заиста таква колосална разлика између „опроштења“ и „отпуштења“/“остављења“ ?
Евсевије (погрешно) тумачи да се реч „опроштај“ (црквенословенски: прошченија) на грчки преводи као сингноми (συγγνώμη), док се за реч „остављеније“ на грчком користи реч афесис (ἄφεσις).
И та разлика у грчким речима је главни „доказ“ наводне колосалне разлике између „опроштења“ и „отпуштења“/“остављења“.
Међутим, према Речнику црквенословенског језика (одобреног од стране Синода СПЦ 1934. године) реч прошченије се преводи на грчки као анесис (ἄνεσις), а не сингноми (συγγνώμη) како погрешно тумачи Евсевије.
А пошто Евсевије наводи да чак и у енглеском језику није исто forgiveness и remission интересантно је видети како се на енглеском преводе афесис и анесис:
афесис (ἄφεσις) “release, forgiveness, deliverance, suspension of punishment”
анесис (ἄνεσις) “rest, relaxation, remission”
А још интересантније је како се на енглеском преводи грчка реч на којој Евсевије базира своју теорију о богословски погрешној речи „опроштење“:
сингноми (συγγνώμη): “Excuse me!, Sorry!“
И заиста када не би опроштење/прошченије значило анесис (ἄνεσις), већ како Евсевије мисли сингноми (συγγνώμη) “Excuse me!, Sorry!“ онда би његова теорија имала смисла, али јасно је да он у суштини због погрешног превода на грчки погрешно изједначава речи „опроштење“ и „извињење“, тј. ако би се у његов текст свугде уместо речи „опроштај“ ставила реч „извињење“ онда би се могло схватити шта је писац хтео рећи, али нико нормалан се не моли Господу речју „извини“.
Али такође, Евсевијеве тврдње да:
– Свако од нас Ђаволу дугује крв (крв = душа)
– Да кроз грех продајемо душу сатани
– Тај дуг не може да нам опрости ни Син Божји
су веома проблематичне тако да се може поставити питање да ли је то уопште православна вера?
Надам се да ми Евсевије неће узети за зло ове моје мисли, јер ми није циљ омаловажавање нити вређање Евсевија, већ ми је само жеља да се дође до Истине.
@Петар Јанкетић
Никакве замерке на Ваш коментар само ме је подстакао. Асоцијација на тему. Кад поменусте Свету тајну Исповести, а у вези са отпуштењем/остављењем/опроштењем, у тренутку ми паде на памет и разрешење:
Рим. 16:17, 1 Кор. 5:9, 1 Тим. 5:20, 2 Јов. 1:10
18. Јер вам кажем заиста: шта год свежете на земљи биће свезано на небу, и шта год разрешите на земљи биће разрешено на небу.
Раз(д)решење је најближе отпуштењу. Одвезати од греха. Само помисао, ништа више.
Драги брате Петре,
Наравно да Вам нећу узети за зло (иако звер у мени режи – несмотрено сте прекршили један од основних закона природе: не дирај лава док спава, ни међеда док куса меда).
Пре свега, фала Вам ко брату што Вам је била „интересантна“ моја анализа. Сваки читалац је данас ретка драгоценост, а онај који помно прочита тежак текст, па се још и њиме инспирише „да се дође до Истине“, завређује да се части пивом – или кафом/чајем, ако није мушко – чак и када текст није разумео.
1
Ништа ту нема револуционарно. То је само поглед из традиционалне перспективе на тековине језичке револуције у СПЦ. Да сте ме назвали контрареволуционаром, то би имало смисла.
Јер, револуционари су они који су се потрудили да (шарлатански или сатански?) измене Божју реч – савршено егзактни код, логосни програм по којем умни свет функционише (Речи су Господње речи чисте, сребро огњем очишћено од земље, седам пута претопљено, Псалам 12:6). А кад се мења програмски језик, мења се и оперативни систем. И то је револуција пар екселанс.
2
А то што „испада да нико од богослова и монаштва СПЦ није достигао тај ниво разумевања као Евсевије Петровић“, такође није необично – сви су имали преча посла: неки да преводе Писмо, Литургије, Службе и Молитвенике, неки да науче себе и народ евхаристијској еклесиологији и Новом Типику, неки да мисионаре у Светском Савезу Цркава, неки да склапају Шамбезијске и Баламандске уније са монофизитима и католицима, неки да се моле са браћом католицима и читају кредо на хрватскосрпском са филиокве, неки да се клањају папи и примају од њега кардиналске инсигније, неки да пале светиљке на менори у синагоги, неки да ликвидирају македонски раскол тако што ће расколницима који више не желе да буду Срби даривати Цркву Душанове Србије, неки да објасне Србима у Монтенегру да су Срби и Црногорци два братска народа, неки да прецизно преброје Србе поклане од усташа, неки да Једну Архиепископију Светог Саве расформирају на буљук псеудоархиепископија, неки да сломе кичму владики Артемију, неки да од 4 хорепископа направе једног правог правцатог епископа…а остатак, простог монаштва, у свештеном послушању тим својим духовним оцима, одрекао се сасвим своје воље и свога (палог) разума и ревно испуњава светоотачку заповест о послушању као „ходању у сну“ (Лествица).
Евсевије, као слободни магарац, није имао преча посла, ником не дугује послушање осим Истини и никад не хода у сну – па му није било тешко да, гледајући кроз плот 30 година, види оно што може видети свако ко жели да види.
3
Кажете: „Евсевије (погрешно) тумачи да се реч „опроштај“ (црквенословенски: прошченија) на грчки преводи као сингноми (συγγνώμη), док се за реч „остављеније“ на грчком користи реч афесис (ἄφεσις). И та разлика у грчким речима је главни „доказ“ наводне колосалне разлике између „опроштења“ и „отпуштења“/“остављења“.“
И: „Реч прошченије се преводи на грчки као анесис (ἄνεσις), а не сингноми (συγγνώμη) како погрешно тумачи Евсевије.“
Погрешно тумачите Ви.
Реч „опроштај“ се не „преводи на грчки као сингноми (συγγνώμη)“.
Грчки је златоустовски оригинал и гласи: „Сингномин ке афесин тон амартион…“ (Прозбена јектенија на Литургији).
Што је затим преведено на црквенословенски и гласи: „Проштенија и остављенија грјехов…(у Господа просим)“.
И магарцу (мени) је јасно да су у питању два различита појма, са два неидентична значења.
Или Ви претпостављате да су Свети Василије Велики и Јован Златоуст преферирали да празнослове на Литургији, ко неки грешници на Стању Ствари от њихже перви јесм аз, па су им се у реторском заносу омакли тупи плеоназми?
А за то шта значи једно а шта друго, кога занима, треба погледати у Лампеов патристички лексикон.
Не у онлајн речник модерног новогрчког, нити у гуглтранслејт, где ће се наћи Ваш „врло интересантни превод“ грчке речи („на којој Евсевије базира своју теорију о богословски погрешној речи „опроштење“) на енглески: сингноми (συγγνώμη) = “Excuse me!, Sorry!“.
Јер то Вам је мудрост истог нивоа као када бисте покушали да објасните Русима (а узгред и Кирилу и Методију) да „живот“ на црквенословенском значи „стомак, желудац, трбух, утроба, абдомен“.
А у Лампеовом лексикону отачког црквеног језика стоји:
сингноми: 1 саосећање, трпељивост, милост (fellow-feeling, forbearance, mercy)
2 извињење, оправдање, изговор (excuse)
3 опроштај (forgiveness, pardon).
афесис: отпуштење грехова (remission of sins – само 1 значење, идиоматски).
Дакле, реч сингноми су свети Оци на цсл/црквеносрбски превели и овековечили у Литургији управо тако, као проштеније – и, како сами признајете, то је доказ да моја „теорија има смисла“. И овде бисмо могли да завршимо.
Али пошто сте већ неоправдано прекинули мој подвиг страстоубиственог безмолвија и душеукрепљујући дремеж (у ком ја спавам а срце моје бди), а видим да и други не разумеју (добили сте бесконачно више плусића него минусића), наставићемо казнено-поправну едукативну акцију до конца.
4
„Међутим, према Речнику црквенословенског језика (одобреног од стране Синода СПЦ 1934. године) реч прошченије се преводи на грчки као анесис (ἄνεσις), а не сингноми (συγγνώμη) како погрешно тумачи Евсевије.“
Ево доказа да сте се и Ви у слепом послушању ауторитетима одрекли разума (мада је ипак крунски доказ одрицања од разума оптужба да „Евсевије погрешно тумачи“).
Да сте употребили разум, видели бисте да у речнику код те одреднице стоји одакле је реч: Јект.прозб. Онда бисте разумели, или нашли у списку скраћеница, да је у питању прозбена јектенија. А затим бисте разумели да није у питању „превод са цсл на грчки“, него да је у објашњењу наведена грчка реч „спомоћу које“ је прота Сава Петковић „дао тој речи српско значење“ (како објашњава у предговору). А онда бисте се потрудили да то упоредите са грчким оригиналом и у прозбеној јектенији на Литургији видели бисте да је реч Јована Златоуста баш она коју је Евсевије цитирао: „Сингномин ке афесин тон амартион…“.
А не анесис.
5
Реч анесис значи попуштање (изворно струна на музичком инструменту), и на цсл је преведена као ослабљеније. Глаголски облик имамо у молитви: „Боже, ослаби, остави, прости ми согрјешенија моја…“.
Али Ви се очито никада нисте са умом помолили пред Причешће, па се нисте ни упитали: „О чему ја то овде говорим, шта ја то тражим од Бога?“ Мада није ни много важно – демони разумеју, па дрхте (од Вашег молитвеног безумља – савршеног умног кеносиса).
Драго ми је што ћу ја овим можда допринети да убудуће Ваша комуникација са Богом буде мало словеснија (од папагајске), и тако подигнута на виши ниво. Па ако ме се сетите на неки Празник, сетите се.
6
Лажна оптужба за „унижавање Свете тајне Исповести“ је мало озбиљнија ствар, и ту Вам већ не могу помоћи колико је нужно.
Ја Вам то наравно опраштам (сингноми), и могу Вам тиме мало притисак на савест ослабити/попустити (анесис), али за остављеније (афесис) смртног греха клевете („Клевета и опадање ближњих је смрт за душу“, Ава Ор) морате се обратити Богу. Који Једини има власт остављати грехе.
Ја ни на који начин нисам унизио Тајну Исповести, него сам само на сваки начин истакао Тајну Крви Сина Божјег – без Које би сви људи овог света могли да се све време и сву вечност исповедају, и никад се не би приближили Богу, а камоли сјединили с Њим.
7
Кажете да су Вам „веома проблематичне“ констатације да грехом продајемо душу сатани, да свако од нас стога Ђаволу дугује крв, и да тај дуг не може да нам опрости ни Син Божји.
Схватам, из тога, да никад нисте размишљали о свом статусу.
А као да нисте ни пажљиво прочитали Нови Завет. Да јесте, знали бисте да је најсветији Апостол Павле рекао: „Ја сам продан у ропство греху“ (Римљанима 7:14).
Традиционално ропство у Римском праву, контекст у коме говори Павле и правни оквир који је усвојила Црква, подразумева апсолутно власништво робовласника над робом, као над било којом домаћом животињом – власт над животом и смрћу. И засновано је на легалном купопродајном уговору (кад нису у питању робови заробљени у рату, који су такође легитимни, „зарађени“ посед). Продавац може бити не само треће лице, него и сам слободни човек може самог себе продати у робство.
То је наш случај. Ми смо слободном вољом изабрали конзумацију забрањених супстанци и/или упражњавање нелегалних активности, што је омогућено од провајдера који заузврат тражи да му се плати само једним: правом трајног власништва над бесмртном душом корисника услуге.
И по том Праву нико нема права да роба отме из руке господара. Чак и покушај да се одбегли роб прикрије јесте криминално дело крађе (furtum). А Бог није лопов, и ничија легитимна права не омета – чак ни кад је у питању зли и неправедни господар – јер би тада Он био оно што никад не може бити, фурда и неправедни господар.
Роб једино може да се откупи од господара – и то само ако господар хоће.
Али „какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Матеј 16:26).
Како је „душа сваке плоти у крви“ (3. Мојсијева 17:11), односно душа=крв, ми ако хоћемо да се искупимо из робства дугујемо газди крв („Душа за душу“ 2. Мојсијева 21:23).
А пошто му то не можемо платити чак ни крвљу, нити њега уопште интересује таква трансакција, једини начин да се из робства избавимо јест да се газди понуди Крв Сина Божјег, уместо наше. И то је Понуда коју он не може одбити – може само да побегне, у спољну таму, тиме се добровољно и савршено одричући од сваког власништва над Божјом творевином.
Дакле, као што рекох:
Бог Отац може да нам опрости и опрашта нам све што смо њему дужни – али не може да нам опрости оно што смо дужни Сатани.
Тај дуг не може да нам опрости ни Син Божји.
Он може само да га врати за нас. И тај повраћај дуга зове се остављеније грјеха.
Јер дуг није опроштен (Сатана није Бог, он и његови не опраштају дугове) – дуг је поштено враћен, у најскупљој Крви.
Остајте здраво.
И мислите о Здрављу – јер револуција има ноторну тенденцију да на крају поједе своју децу.
Неки људи живе у свету па не могу увек са пуном пажњом да читају. Чак и када успеју да до тренутка дођу и посвете пуну пажњу читању, можда се први пут сусрећу са темом, наведеним појмовима, а немају могућност да погледају у било који патристички лексикон, речник. Можда су и сиротиња па не могу да купе. Да не празнословим даље. Нису свима дате исте околности.
„Ја Вам то наравно опраштам (сингноми), и могу Вам тиме мало притисак на савест ослабити/попустити (анесис), али за остављеније (афесис) смртног греха клевете („Клевета и опадање ближњих је смрт за душу“, Ава Ор) морате се обратити Богу. Који Једини има власт остављати грехе.“
Овако кроз пример је сасвим разумљиво и повезиво са личним духовним искуствима.
Хвала на труду за неуке. Хвала и на остатку објашњења за откуп, односно враћање дуга, за наше душе.
Хвала свима на труду и доприносу да нам буду доступнија сазнања која су нам потребна за боље разумевање неких питања наше вере.
Хвала и онима који питају јер да није њихових питања не бисмо дошли ни до објашњења.
Господ да вас награди све.
Хвала брате Евсевије на детаљном одговору.
Не спорим ја ништа што се тиче грчких (верских, црквених) текстова нити да ли је у њима нешто беспотребно додато или мењано, већ спорим како искључиво везујеш реч „опроштење“ за грчку реч сингноми (συγγνώμη) по сопственом тумачењу.
Јер како сам већ навео, у Речнику црквенословенског језика који је штампан 1935. по одобрењу Синода СПЦ, а који је израдио прота Сава Петковић и који у предговору каже да је при изради тог речника савесно употребио и грчке текстове и поред сваке црквенословенске речи ставио и грчку реч па помоћу ње дао тој речи српско значење.
И у том речнику он је везао реч „опроштење“ са грчком речи анесис (ἄνεσις), а није је везао са грчком речи сингноми (συγγνώμη), што се може видети на стр. 205 тог речника.
Узевши у обзир да је прота Сава Петковић био десетак година професор црквенословенског језика у богословији и то у време пре 2.св.рата, ја немам разлога да сумњам како његово везивање речи „опроштење“ са грчком речи анесис (ἄνεσις) није тачно.
Али пошто у сваком језику постоје речи које могу да имају више значења, тако и реч „опроштење“ (ЦСл. „прошченије“) очигледно може да се веже са више грчких речи.
Међутим, ако сумњамо у тачност превода са црквенословенског на српски језик, можемо онда то упоредити са преводима на друге језике, а најсигурније јесте да се погледају преводи Светог Јеванђеља.
Нпр. Христове речи „Оче опрости им“ (јер не знају шта чине) – Лука 23:34 су написане на другим језицима овако:
Πάτερ ἄφες αὐτοῖς (грчки)
Отче отпусти им (црквенословенски)
Father forgive them (енглески)
Отче прости им (руски)
Отче прости им (бугарски)
Дакле и руски и бугарски превод Христових речи је као наш па зар је могуће да су и у Русији и у Бугарској сви „имали преча посла“ па нико није уочио да је кориштење речи (о)прости потпуно неправилно те као такво води у другачију (неправославну) веру?
Нпр. може се наћи да такав превод на руски датира бар од 1876. године када је у Санкт Петербургу објављен Синодски превод Библије, а који је и данас у употреби у Русији.
Да ли је могуће да св.Теофан Затворник (1815-1894), св.Јован Кронштатски (1829-1908), св.Јован Шангајски (1896-1966), св. Филарет Вознесењски (1903-1985) и многи други руски светитељи у претходних 150 година нису дошли до тог нивоа разумевања наводно огромне разлике између „опроштења“ и „отпуштења“ грехова?
И то наводно такве колосалне разлике која чак представља неку другачију (неправославну) веру?
Такође, у руском Синодском преводу Библије из 1876. године пише овако у Светом Јеванђељу по Матеју, глава 6:
Молитесь же так: Отче наш, сущий на небесах! да святится имя Твое;
да приидет Царствие Твое; да будет воля Твоя и на земле, как на небе;
хлеб наш насущный дай нам на сей день;
и прости нам долги наши, как и мы прощаем должникам нашим;
и не введи нас в искушение, но избавь нас от лукавого. Ибо Твое есть Царство и сила и слава вовеки. Аминь.
Ибо если вы будете прощать людям согрешения их, то простит и вам Отец ваш Небесный,
а если не будете прощать людям согрешения их, то и Отец ваш не простит вам согрешений ваших.
Да ли је и овај руски превод погрешан због употребе речи „прости“ уместо „отпусти“ ?
Богу хвала, а хвала и Вама на инспирацији.
Ал не хвала на континуираном узнемиравању (мислим на прозивке: прво Злопоглеђа Срђа, па Ален, па сад Ви незауставно – рекао бих да се то већ може окарактерисати као мобинг).
То што је спорно, није спорно: не „везујем искључиво реч ‘опроштење’ за ‘сингноми’“, нити то чиним „по сопственом тумачењу“, али Ви то из неког разлога не можете да схватите.
Цсл реч „проштеније“ (опроштење срб) се у литургијском контексту упадљиво и практично искључиво јавља у прозбеној јектенији (поред речи „остављеније“), и она је ту нераскидиво везана са речју „сингноми“ не мноме него Кирилом и Методијем.
А ако ју је прота Сава властију јему даноју развео, и венчао са речју „анесис“, то је остало мртво слово на папиру. Јер Литургија живи, и речи лете Слову, а скрипта остају на земљи.
И ја ту не тумачим ништа, него само то констатујем.
Реч „проштеније“ у лексикографском контексту се (не преводи него) односи и на реч „синхоресис“ – и то каже врло ауторитативни Старословенски словар (по рукописима 10-11. века), издање Института славистике и балканистике Руске академије наука из 1994. Који би прота Сава волео да је могао да га има (ја би му га с пуним поверењем дао да га фотокопира ал би моро да ми га врати; и да ме помене у предговору да сам му помого, подразумева се). И наравно да се може везати са више грчких речи, чак и са „афесис“ у одређеним ређим контекстима. Али у контексту Литургије – свезана је само са „сингноми“.
То што је прота Сава, Царство му Небеско, реч „проштеније“ везао за „анесис“, ја исто нисам крив. А да сте његов речник проучавали с пажњом и љубављу и систематски, као ја, а не само кад тражите да као прави фарисеј праведника ухватите у речи, видели бисте да је он реч „анесис“ (као једину) ставио поред још једне цсл речи: „ослаба“. Коју је превео као „олакшање“. „Ослаба“ је у једином молитвенику на српском којим располажем преведена као „одмор“ („дажд нам ослабу души и тјелу“ – „дај нам одмор души и телу“).
Дигресија, приметите: то је једна од кључних поенти моје анализе – колико издања молитвеника на српском, толико преводилаца и толико различитих превода, сваки мали перица зна како је најбоље, легион им је име. Како кажу енглески библисти кад их се пита зашто има 900 превода библије на енглески, и који је највернији: „Нема ‘најбољег’ превода; најбољи је онај који се вама највише свиђа – једном ће то бити један, други пут неки други…“. Сви ћемо дати све од себе, само да не буде „једним устима“.
И чекамо гендер инклузивни молитвеник – зашто да српске жене читају апсурдно „гле, у безакоњима сам зачет“ или да Бога лажу да су грешници а не грешнице? Зар су наше сестре горе од свих малих перица, па само оне немају право на свој глас пред Богом?
Иначе. речи „анесис“, са којом толико гњавите да то прелази границе пристојности, уопште нема у Лампеовом патристичком речнику (а да ли то значи да је уопште нема у отачком и литургијском корпусу, не питајте мене).
Али у Лидл-Скотовом речнику, поред примарног значења „попуштање“, носи и значење „индулгенција“.
Дигресија, приметите: то је друга од кључних поенти моје анализе – превод Литургије на вучји српски има и остварује окултни стратешки циљ: језуитски двокорак са закуцавањем – да прво удаљи Србе од Отаца, а затим да их примакне Светом Оцу. “Eto, imate i vi indulgenciju, Sveti Sinod blagoslovio – ta to je ista vjera, vidite li, što je tako dobro i tako krasno kao kad braća žive skupa?”
Да ли је могуће да руски светитељи које залуду призвасте у помоћ нису дошли до мог нивоа разумевања огромне разлике између „опроштења“ и „отпуштења“ грехова, морате њих да питате (али пазите да их не увредите, никако немојте формулисати питање типа: Свети оци, па да ли је могуће да је онај магарац Евсевије паметнији од вас?).
Ја могу да смело претпоставим да је одговор прост: они се тиме нису ни бавили. А нису се бавили зато што у њихово време нико није ни покушао да шарлатанско-јеретичке преводе уведе у литургијску употребу, као што је код нас случај (Симбол Вере, Писмо, чтенија, пјенија и требија).
Други руски светитељи који су то искушење имали (углавном светитељи руских катакомби, са „живоцерковницима“) проблем су другачије решавали, по ангелском принципу: „Не разговарај с њим, набоди га!“. Тј. ни они нису поступали као глупи Евсевије који је живот потрошио упињући се да ђаволима објасни истину и правду.
А трећи руски светитељи, који су живели у време кад су се појавили први преводи на руски – са званичним објашњењем да је то нужно јер је цсл „постао слабо разумљив већини народа (у којем је било око 10-20% писмених!), па су многи образовани људи који не разумеју цсл приморани да читају Библију на страним језицима“! – реаговали су овако (Свети Филарет Митрополит Кијевски):
„Руско наречје не може да преда Свето Писмо са свом силом и верношћу, каквим се одликује превод словенски, у коме је доступно поимању све што је нужно за назидање верних ка вечном спасењу. Потреба постоји не у преводу Библије на руски језик, него у приљежном учењу словенског језика у свим нашим духовним и светским училиштима, и у свакодневном приљежном читању на њему Светог Писма.
Словенске Цркве не чине преводе на своје народне језике.
Мисао о руском преводу родила се не међу јерархијом, и не у народу, него је дошла из Енглеске, гнезда свих јереси, секти и револуција“.
Ја бих додао, с дужним поштовањем: онај ко је примио идеју из гнезда свих јереси, секти и револуција, прогутао удицу забачену из лондонске масонске ложе православним сомовима на дугом штапу „Библијског друштва“, и прихватио да отачко Свето Писмо – Канон и Свештено Предање Цркве – треба заменити масоретским текстом талмудиста (јербо је то како су научници установили оригинал а све друго неверни преводи), самим чином је признао да је сом и да му је место у тигању.
Ако бих желео да не увредим сомове, рекао бих: онај ко је имплантирао тај текст у ноосферу православних као нешто што је њихово, ставио је у гнездо Христове Цркве змијско јаје, што се у Србији излегло у клупко змија које данас гледамо како се несметано размножавају и расејавају свуда свој подмладак. А отворена проповед религије Ноахизма је змијски отров, из зуба импортоване змије за коју нам се говори да је риба, и цео пројекат је био осмишљен само због тога – да се отров тупим православним гојима достави и представи као мед.
Ви сте се тог меда насисали, видим, показујете озбиљне симптоме тровања, али не очајавајте – није касно за противотров.
Да, у сваком језику постоје речи које могу да имају више значења, а феномен семантичке конвергенције нарочито је упадљив када се преводи са богатијег језика на сиромашнији. Замислите само како изгледа превод Библије са грчког на ескимски, у колико грчких речи ретроградно дивергира једна ескимска.
Нека сила која невидљиво влада српским умовима, чији сте ви илустративни пример (а умировљени Миљуш најагресивнији војник), нагони нас да прихватимо да је сасвим у реду да се одрекнемо својег старог злата (србскословенски је у многим рецесусима своје ризнице-тезауруса богатији и од грчког), и да га заменимо за шушке одштампане у бечким подрумима, са благословом из Лондона и Ватикана.
Ономе који инсистира на томе упућена је моја реч о онтолошкој разлици између опроштења и остављења греха, и моја квалификација да је ту замена Тезе коју је формулисао Бог сушта јерес.
Слику сам увеличао до пикселизације, и све боје згуснуо, не би ли и слабовиди могли да виде. Али не вреди, класика: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега. А онима напољу све у (шупљим) причама бива – да гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју; да се како не обрате и да им се не отпусте греси“ (Марко 4:11).
Наш отачки језик нам даје кључ за разумевање најдубље Тајне Спасења – брисања греха Крвљу Сина Божјег. А неко агресивно инсистира да нам се тај кључ узме, и да се фокусирамо на љубав, тј. инклузивност и индулгенције од сувишка благодати наших светих.
Да сви будемо исти, исти као и Бугари, и нови Руси, и као стари Јудејци, о којима је написано: „Даде им Бог дух неосетљивости, очима да не виде и ушима да не чују до дана данашњег“ (Римљанима 11:8). Јер они не желе да виде Тајну која се провидела у полусенци Старог Завета, и коју једнако не видите ни Ви који стојите у Светлости Истине. Не покушавам да Вам је откријем, око овог се трудим само због благодарних и благодатних који имају уши и вољу да чују.
Најсветији старозаветни јудејски празник, Дан помирења (брисања греха, Јом Кипур, Atonement Day), био је праобраз Великог Петка (што детаљно објашњава Павле у Јеврејима 9 и 10). Ја бих га превео Дан Очишћења (од речи иластирион, која је означавала поклопац Ковчега завета и на цсл преведена као очистилиште, 3.Мојсијева 16:2).
Како је крв у старозаветним ритуалима чистила од греха?
Како, кад крв суштински, по етимолошкој дефиницији подразумева скверн, с-крв-нављење, оно што је упрљано крвљу? Крвљу животињских жртава се кропио олтар и Светиња Храма од стране чредних свештеника и тако „чистила“ од невидљиве нечистоће – сваки Божји дан. А онда у један нарочити дан у години првосвештеник је сам жртвовао – телца, којег је сам куповао од свог иметка. И са крвљу улазио у Светињу Светиње, и тамо кропио њом поклопац Ковчега (док је Ковчега било). За тим је жртвовао једног јарца, за жртву ЈХВХ-у, и са његовом крвљу улазио у Светињу Светиње, и такође кропио. И онда другога јарца који је био изабран за жртву Азазелу пуштао у пустињу, далеко од Града. И тако је и Храм, и он сам и сав народ бивао савршено очишћен и ослобођен од греха. Греси су били опрани-избрисани крвљу нарочите жртве тога нарочитог дана.
И то је несавршени праобраз савршеног отпуштења греха које смо незаслужено добили ми.
Ми, скврнави, омивамо се Крвљу Сина Божјег, коју је Он као Велики Архијереј пролио на расклопљеном Ковчегу Завета Вечног (испражњеном од старозаветне благодати – ко чита да разуме), и она спаљује сваку нечистоћу у нама, и у нашем срцу које је Светиња Светиње храма наше душе. И тек тада и тек тако, истински ту Крв примајући у себе Причешћем, и са њом Божанство, постајемо савршено слободни од греха: и телом, и душом и умом.
И то је Дар Божји нама – Остављење греха, афесис амартион.
А опроштење, индулгенција (анесис), то је дар папин.
У које бираш да верујеш, и које примаш, брате Петре?
ПС
А кад смо већ код Јом Кипура, питање брату Алену ђе чуо и ђе не чуо: шта би са нашим србендом раби Лазом, је ли преумио („преломио у мозак“ што би рекли Зећани), оће ли бити шта од крштења? Питам за домаћице, да знају колко ајвара да испеку.
Поздрави раби Лазу, ако читаш ово, и честитај му Рош Хашану – да прости, са малим закашњењем и са овом пригодном разгледницом: https://en.wikipedia.org/wiki/File:Rosh_Hashana.jpeg
Па нек созерцава, властите светиње, уз неколико хинтова:
На вину, нека уочи крст, са стилизованим словом Х на њему. Шта би то могло значити?
Рог, где оно би ова реч Захаријина у Старом Завету (Лука 1:69): „И подиже нам рог спасења у Дому Давида отрока свог“.
Мед, као прави србољуб и зналац, знаће шта значи „сладост церковнаја“ (тачније, Ко значи, не морам ја да му објашњавам).
Нар, можда не зна (каже његов земо Јероним Стридонски а и ја мало додајем), симболизује Цркву, сабрану у једном сасуду, сачињену од мноштва јединки које су спремне да пролију своју крв, мало различиту од оне која је Вино од Лозе Давидове, али једнако црвену.
А јабука? Па и она је ту да нам свима покаже чудесну реституцију ад интегрум оне јабуке коју је праматер Ева неовлашћено загризла, па сад сви ми, а понајвише Палестинци у Гази, страдамо због њеног безобразлука.
Али нек се Ева не узрујава, нећемо је критиковати – вратила је Нова Ева ту јабуку Богу, целу, незагрижену.
Апропо тога да ли је коректно опрости или неопходно остави… Мора се узети у обзир и то да те речи у оригиналу уопште нису изречене на грчком, а онда су врло брзо преведене и на друге језике (нпр. латински, јерменски, како већ зову етиопски итд.), те се и према томе упоредно може видети да ли је прихватљива једна или друга реч, или можда обе.
Слично важи и за дихотомију једна/једина Црква и за неке друге примере.
„Хвалите Господа сви језици, похвалите Га сви народи.“ Нема ексклузивних језика – Свето Писмо може бити преведено на било који језик, јер је тако Бог устројио и штавише заповедио.
Дакле не може бити непреводивог на српски или албански или свахили, само је питање колико се успешно то ради.
По мом скромном мишљењу, опрости ништа не смета, па чак и замена реда речи у молитви Господњој, иако неуспела, али може некако да се „прогута“…
Међутим, замена речи ДУША речју ЖИВОТ, е вала, не видим шта ту може бити исправно. Поготово што у свим древним преводима без изузетка стоји ДУША. То није мала ствар. Или замена речи ЈЕВРЕЈИ речју ЈУДЕЈЦИ. У Светом Писму стоји да је „спасење од Јевреја“, али и да су Јевреји рекли „крв Његова на нас и на нашу децу“ (између свега осталог, побожни Јевреји су се сабрали за пасху из свих народа). А не да је спасење од Јевреја а да су Јудејци рекли оно друго. Квари се смисао.