Елиезер Папо је доброћудни универзитетски професор који ужива у књизи и у дружењу, чији је хоби гусларско пјесништво, а најискреније осјећање – благонаклоност према Србима
Елиезер Папо (Фото: Нови стандард/Снимак екрана)
Осјетио сам потребу да се јавим у вези с нападом – заправо два напада – на Елиезера Папу, а оба у вези с његовим интервјуом за интернет-канал „Нови стандард“ (14. 9. 2024). Прво – што се добро познајемо, друго – што се ријетко може на свијету наћи човјек који толико воли Србе и који, узгред, зна такву количину српских епских пјесама напамет да би му могао позавидјети и најбољи наш гуслар.
У првом нападу, и то из уста једног православног Србина, испаде ислам „предзиђе хришћанства“ – да нас драги Бог сачува! Ислам који ево овај час убија хиљаде хришћана по Африци и држи хиљаде других по затворима широм муслиманије, и који нам је толико зла нанио и отрова убризгао да се због њега убијамо међусобно још и данас! Небојша Петковић је на „Новом стандарду“ написао неколико чланака са којима се у потпуности и без изузетка слажем, али са овим на „Стању ствари“ (одн. у коментарима испод снимка на Јутјубу) – никако!
Небојша Петковић: Елиезер Папо и Израел као „предзиђе хришћанства“
За подробан приказ практичног дјеловања ислама и десетина милиона убијених због ислама (поред стотина милиона опљачканих, напаствованих, отетих, обесправљених, оружано подређених, угњетаваних, искориштаваних, застрашиваних и душевно упропашћених) топло препоручујем књигу православног апологете Роберта Спенсера „Историја џихада: од Мухамеда до ИДИЛ-а“ („The History of Jihad: From Muhammad to ISIS,“ Њујорк/Нешвил: Bombardier Books, 2018), као и његов маестрални „Критички Куран: објашњен уз помоћ кључних исламских тумачења и савремених историјских истраживања“ („The Critical Qur’an: Explained from Key Islamic Commentaries and Contemporary Historical Research,“ Њујорк/Нешвил: Bombardier Books, 2022).[1]
У другом нападу испаде Рави Лазо „специјалац“ са скривеним подлим намјерама протурања „ноахидских закона“ и заправо коначног уништења хришћанства.
Свако ко зна Равија лично, зна колико је ово далеко од истине – човјек јесте равин, а сви његови ставови, и вјерски и свјетовни и политички, јавно су доступни на стотинама снимака које свако може да пронађе и погледа на Јутјубу. Ради се о доброћудном универзитетском професору који ужива у књизи и у дружењу, чији хоби је гусларско пјесништво, а најискреније осјећање – благонаклоност према Србима, због које се недавно завадио са „бошњачким“ сарајевским једновјерцима и заувијек раскинуо са њима, управо због њиховог односа према српском дијелу становништва у Босни! А, сада се он залаже за посебан рабинат за Републику Српску, који неће имати ништа са бошњачкоманском и западољубивом кликом из Сарајева.
Творац другог напада је Евсевије Петровић, читалац и сарадник разних сајтова са запањујућом количином расположивог времена, који признаје да уопште није ни преслушао разговор који коментарише:
„Ја га не слушам, морам признати, имам преча посла – чак ни интервју који коментаришем нисам одслушао, него сам само на прескок потражио и одмах нашао реч коју сам очекивао да чујем.“
Па, такав однос до било чега већ унапријед упропашћује могућност дијалога, а није ни најмање интелектуално поштено (да не кажем да није хришћански) да се осуђује неко ко се уопште не саслуша у цјелини.
Сама суштина Петровићевог чланка је, може бити, мали апсурд: ако добро схватам, Евсевије је припадник „зилотске“ заједнице, такозваних „акакијеваца“, која одриче могућност спасења ма коме ко није у њиховој дружини (коју сматрају једином истинском Црквом): свако ко не вјерује као они иде у ад, то јест не спасава се нико ако не вјерује и не чини тачно оно што они сматрају да је једино исправно исповиједање и тумачење вјере. Дакле, неко ко мисли да свих осам милијарди данашњих људи иде у ад зато што не вјерују као он (а сљедствено – да Господ ствара и оживотворава људе, одржавајући постојање овог свијета и огромно умножавање људског рода, да би их ускоро безмало све држао на вјечној муци – ?), оптужује равина да „коље душе“ за које је сам потпуно увјерен да ионако завршавају у паклу!!! Волио бих да је ово моје тумачење погрешно, јер уопште не могу да замислим да неко живи и саобраћа са својом околином сматрајући да сви или готово сви које је икада срео иду у вјечну патњу. Уосталом, има разних „зилота“, неки су оштрији, неки блажи, ово моје размишљање се родило под претпоставком да је ријеч о крајњем „зилотизму“.
Послао сам „Стању ствари“ чланак о „тиму Хорхе“ да се по могућности објави (што је недавно и учињено у прекрасном преводу – свака част!), јер сматрам интернет оцрњивање погубном демонском праксом која сатире свако слободно људско мишљење и дјеловање. А зар није оцрњивање човјека кога не познајеш и не да ти се да проучиш његове ставове нешто попут „тима Хорхе“ на микронивоу? То ми личи на грађу са оних неколико љотићевских страница и Телеграм-канала за које је сваки живи Јеврејин на овом свијету већ рођењем „јудеомасон“, или барем крајње сумњив да ради за сатанисте.
Напосљетку, желим да скренем пажњу на чињеничну нетачност излагања поријекла „нојевићких заповијести“. Ако је у Талмуду неколико расправа о заповијестима за све „Нојевиће“, како се оне могу приписати Мајмониду који је живио један миленијум након записивања (!) Талмуда?! Озбиљни проучаваоци се слажу да су та правила записана и коначно обликована у другом вијеку по р. Хр. Талмудски аутори и коментатори их не ограничавају само на седам, него то сматрају оквиром, који укључује и многе друге од 613 старозавјетних заповијести – према некима отприлике њих стотину.
Поред тога, треба напоменути да се „правила за Нојевиће“ налазе у једном облику и у самом Новом завјету. Посриједи је став св. Јакова, брата Господњег, који је унијет у саборску одлуку и у окружно писмо свим црквама првог црквеног сабора у историји.
Разгледница са „7 Нојевих заповести“
Свети Јаков каже:
„Богу су позната од постања свијета сва дјела његова. Зато ја сматрам да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу; него да им се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви; (и оно што њима није мило другима да не чине). Јер Мојсеј има од давних времена у свим градовима оне који га проповиједају, пошто се у синагогама чита сваке суботе.“
И апостоли то прихватају и озакоњују:
И написаше рукама својима ово: „Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу из незнабожаца… Пошто чусмо да неки изишавши од нас узнемирише вас ријечима, и смутише душе ваше говорећи да се обрезујете и да држите Закон, што им ми не заповједисмо… Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити.“
(Дап. 15:18–21; 23–24; 28–29)
Ово свакако није онај пуни списак правила који је у Талмуду записан у 2. вијеку, али се тиче минимума који се из Закона преноси на Нејевреје у вези тјелесног оскврнућа (нечистоте) којег треба да се чувају – да не једу идоложртвовано, крваво и цркотину (одн. животињу убијену без пуштања крви), те да не блудниче. (Оно у загради је ионако каснији додатак којег нема у највећој већини древних рукописа.) Таквих спискова о томе шта Господ можда очекује од Нејевреја да би му били угодни било је више, што свједочи и Талмуд и старојеврејска литература. Ми, пак, хришћани вјерујемо да смо свој списак примили од самог Господа преко Његових апостола (мада бројни без устезања једу нпр. крвавице или задављено пиле).
Елем, скочио сам у одбрану српског Равија, који се никада није бавио мисионарењем ни пропагандом. Човјека који сваки слободни трен проводи препјевавајући Стари завјет на језик српског епског пјесништва. Врхунског познаваоца и љубитеља српства, који је још у сарајевској Првој гимназији упао у невоље што је међу школским другарима ширио литературу о српским краљевима и величао Карађорђевиће, већ тада казујући напамет десетине наших јуначких пјесама (сад их, по мојој скромној процјени, зна барем неколико стотина и то од ријечи до ријечи – задивљујућа способност памћења!). Добричине који је многим нашим православним поклоницима и израелским православцима чинио разноразне услуге (то само што ја знам, а колико их не знам – зна Господ). Поштењачине који се дубоко гнуша Запада, а обожава све везано за Блиски исток, од Србије до Сирије, знајући све главне блискоисточне језике и дружећи се са својим арапским и босанским комшијама и пријатељима муслиманима.
Заиста, кад би Евсевије једном у животу сјео да поприча са Елиезером на разне теме, или да се барем распита о њему међу људима који га познају, видио би колико је његов напад бесмислен. И увјерио би се колико је Папо искрен – он није хришћанин, не вјерује у „Христа распетога“, али је код њега „што на уму то на друму“, свиђало се то некоме или не.
[1] Роберт, који је неко вријеме отпао у католицизам, дошавши себи је врло убједљиво писао о неким заблудама католицизма и истинитости Православља.
Categories: Гостинска соба
Поштовани Алене, помаже Бог.
Надам се да се нећете наљутити и да вас мој одговор неће увредити, али имам потребу да мало полемишем, јер је један од повода за Ваш текст био мој.
Најпре бих Вам захвалио на похвалама за оне моје друге текстове, али и за осврт на овај поводом професора Елеизара Папоа.
Најпре, ја сам тог човека слушао у неколико емисија на Новом Стандраду, па сам тако одслушао и ово гостовање, и на мене професор заиста оставља утисак доброђудног човека, па и несумњивог пријатеља Срба. То у свом тексту и нисам довео у питање, чак сам и наглашавао тај утисак (можда је требало да се још конкретније изразима, али то није био циљ. Осим тога, био је то кратак чанак, више утисак, најпре објављен на мом фб профилу, па на питање уредника Стања ствари пренет овде).
Концентришимо се стога на оно што он говори и шта ја у томе налазим проблематично, без обзира какав је Пепо по карактеру човек.
Најпре – ја нигде нисам констатовао да је „Ислам предзиђе хришћанства“. Управо је г. Пепо изрекао да је Израел предзиђе хришћанства, на шта сам ја одговорио, сходно есхатолошком схватању хришћанске вере, вере свих светих Отаца Цркве од Апостола до ових времена, о последњим данима и досласку Антихриста, да је дакле, игром случаја – или допуштењем Божијим, тренутна позиција исламске богомоље (Златне куполе) изграђене на месту некадашњег Соломоновог храма, и њоме ислам (оличен у тој конкретној богомољи) брана доласку Антихриста. Онога који ће доћи након што Јевреји изграде трећи храм и спреме га за његово крунисање.
Суштина свега се састоји у томе да ма колико неко био добронамеран, па и у многим стварима имао исправно становиште, а на све то био пријатељ нашег народа, у конкретном случају он проповеда веру и мисао изведену из те вере, у потпуности супротстваљену Истини, што је много битније од свих претходно побројаних ,,доброта“.
То се нажалост види и у апологетици поступака Израела данас, његовог негирања геноцида који чини и који је суштински повезан са јудаистичком представом о себи и оним другима, заиста срамним тврдњама о извештајима са америчких војних академија о невиђеној прецизности акција која се изводе по Гази и сл.
Такође, полемисао сам и са идејом ексклузивизма јудаизма (правилно би вероватно било рећи неојудаизма или талмудизма, јер овај данашњи нема никакав континуитет са Мојсијевом вером чије се изабрање – изабрани народ – остварује у Христу) и веома наивне приче, и са духовне и са чисто рационално-психолошке стране, о томе да то што Јевреји имају посебан однос са Богом, који се не односи ни на један други народ, ове друге не ставља у другоразредни ранг и не лишава сапсења. То је par exelans расистичка теорија по којој Господ није Отац свих људи, већ само једног народа или расе. У својој суштини ова теорија надмашује и нацистичку о изабраности аријеваца, а њене последице су очигледне. Навео сам сликовит пример из Дела апостолских о реакцији јудеја на помен апостола Павла да је спасење приправљено свим народима (хтели су да га линчују), али најбољи примери су данашње понашање Израела који сатире све пред собом, по узору на старозаветну етику, не правећи разлику између војске и цивила, деце и одраслих. То је дакле сасвим разумљиво уколико верујете да сте само ви на целом свету једини народ Божији, а сви други не могу то да постану чак и да хоће.
Да завршим. Заблуде по питањима вре нису ретке и постоје од кад је света и века. Због њих се људи идеалистичких убеђења и јаких карактера често претварају у звери или зверства правдају. Тога има свуд а биће га до краја света. Понавњам да не сумњам у карактер професора Елеизара Пепа, али његова уверења сматрам погрешним, у неком смислу и отровним, поготову кад се тако слаткоречиво упакују.
Нека би Господ наш Исус Христос дао да и овај човек, по доброћудној природи својој, отвори очи и схвати у чему је испуњење Божијег завета са његовим праоцем Авраамом, и одбаци заблуде оних за које сам Христос каже: ,,Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.“
„он није хришћанин, не вјерује у „Христа распетога“, али је код њега „што на уму то на друму“, свиђало се то некоме или не.“
Ако није са Христом против њега је свесно или несвесно. Чак и непажљиви хришћани бивају оруђе у рукама нечистих сила. То свако ко живи духовним животом зна. Чак и они што обраћају пажњу само у време постова. Свако ко није правоверан, а има могућност сваки човек пошто је испроповедано хришћанство по целоме свету…Не спасава се у вечности. То није ничији лични став. И како се „дивном“ рабину може што на ум то на друм, свиђало се некоме или не, што би то био проблем са свима осталима. А какав је ум, облагодаћен или не, они који требају да виде, виде. Ђаво зна Свето Писмо напамет па није мање богоборан због тога. Што се тиче спознаје Духом Светим видим да је беспредметно и покушавати. Нисте упознати са феноменом па вам речима не вреди објашњавати. Можда неко речитији и образованији од мене може да покуша. За чињенице о спасењу људског рода погледајте Свето Писмо и ако Вам се не свиђа шта тамо пише о малобројности оних који ће се на крају спасти након што се свачија вера испита…. Можда Богу да се пожалите и сачекате стрпљиво одговоре. Одговара 100% зато што му је стало да се сви људи покају и дођу у познање истине Христове.
„Господ ствара и оживотворава људе, одржавајући постојање овог свијета и огромно умножавање људског рода, да би их ускоро безмало све држао на вјечној муци.“ Господ одржава постојање зато што је дуготрпељив и многомилостив, ако сте хришћанин требали бисте то да знате, то је баш основно. Чека људе. Неће Господ никога држати на вечној муци Господ ће свакога пустити да буде са оним кога је изабрао, неће га силом припајати себи, куца на врата свачијег срца, а ти слободни избори које човек током живота направи одређују његову вечност. За површност и непажњу за сопствено спасење није Господ одговоран. Такав однос се и у земаљским стварима завршава мучно, а камоли у вечности. Ви основе вере не познајете. Надам се да ће неко од браће ко уме боље од мене да објасни да се потруди вас ради. Ја сам домаћица и нисам баш у могућности на брзину да формулишем оно што мислим да би било од помоћи за боље разумевање. Упорно питам људе читате ли дневни апостол и јеванђеља са тумачењима светих отаца сваки дан. Само то. Врло душекорисна навика. Што се господина Елиезера тиче и даље му не можемо веру хвалити, нека га Господ просветли ако невољно греши.
Није ни чудо што толико одступништва има и толико човекоцентричног и приземног поимања. Тек сада видим колико хришћана уопште не познаје ни веру ни Бога. Ово у тексту су почетничка поимања. Душевна, срцепарајућа. То може у опасне заблуде да вас доведе, као што већ јесте и да Вас доведе до тога да опасне изборе у будућности направите. Уозбиљите се по питањима вере. Знате ли ко глуми да му је више жао човека и да га више воли од Бога и да је милостивији према човеку од Бога да прихвата све те милијарде такве какве су непокајане, непреображене, изврнуте наглавце са или без Христа…. Та лажна љубав, без Истине зна се од ког преваранта долази.
Ви и нехотице оптужујући неког „зилота“, који не износи своје личне ставове, оптужујете Бога да је неправедан. Много је опасно. Водите рачуна и због себе и ако Вам је заиста стало до тих људи и њиховог спасења. Боље се потрудите да се на прави начин и својим и њиховим спасењем позабавите. Ово је забрињавајуће све заједно.
(***** ***** **** ****)
Све што је брат Евсевије рекао стоји и то не може да промени чињеница да Папо гаји неку врсту симпатија према нашем народу.
Уосталом, расправљати са
неправославнима о питањима вере, хришћанске вере је несврсисходно и потпуно непотребно на овај начин некаквог подучавања, где водитељ, ког иначе ценим, није био на висини задатка. Да је рецимо Евсевије био у студију, то би већ било вредно пажње, овако сам емисију погледао само у два три сегмента, јер унапред знам шта ту могу да чујем, а не марим.
Господ је рекао – Ко није са мном_ против мене је. Свети оци су написали – Ко није с Богом_с непомеником је. Ми Срби смо са Богом (тј. надам се да још увек јесмо, иако задњих година не личи) и у својој историји сваки пут кад смо страдали, страдали смо са Богом а и Он је састрадавао уз нас.
Што се ових других тиче, на Косову сам провео 1998 и 1999 год и савршњно видео симфонију народа који следе нека друга учења која нису од Бога, у односу према нама.
Америком су владали Папови саплемененици који су нас газили са врха, средњи ниво те западњачке машинерије су чиниле римокатоличке и протестантске земље која су нас стискале фронтално, а на терену су нас ништа мање срчано прогањали Мухамеданци. Дакле кнез овога света је и режисер, који их одлично све упари.
Наравно појединачно и групно они могу бити са нама и уз нас(чудни су путеви Господњи) па тако посредно вероватно и уз нашег Господа. Као што су и многи Срби, чак крштени свесно бирали да се сврстају на страну непријатеља и предано раде.
Арчибалд Рајс је неко ко нас је у душу разумео и срце дао за нас а јеврејског је порекла као и Станислав Винавер, у Балканским ратовима је било читавих одреда Срба „мојсијевске вере“… Али ово је нека друга прича.
„да Господ ствара и оживотворава људе, одржавајући постојање овог свијета и огромно умножавање људског рода, да би их ускоро безмало све држао на вјечној муци – ? “
Бог није творац вечних мука, ада и зла, већ су то стања отпадништва („удаљености“) од Бога који је извор доброте, љубави и милосрђа којим обасјава све људе и добре и лоше, али помрачене душе не могу да осете и приме Божију љубав и доброту, као што слеп човек не може да види светлост сунца која га обасјава па живи у тами.
Слободном вољом човек може да иде ка Богу чистећи своју душу од грехова и омогућавајући јој да прими Божију благодат, али слободном вољом човек може и да иде од Бога прљајући своју душу гресима и тако одбијајући од себе Божију благодат.
Након човекове смрти његова душа више не може да се мења и ако је помрачена гресима тада она у вечности није у стању да осети Божију благодат, доброту, радост, љубав, једном речју „рај“, већ у својој помрачености гресима остаје у вечној тами, мржњи и злоби који је раздиру и муче.
Бог призива к Себи све људе, али им не одузима слободну вољу да одлуче.
Сви људи на свету су подложни гресима, али само малобројни људи чисте своју душу од грехова припремајући је својом слободном вољом за вечну заједницу с Богом.
Која вера има моћ да отпусти грехе и да човека приближи Богу?
Да ли је Исус Христос Бог?
Да ли је јерес смртни грех?
Да ли јеретик има Божију благодат?
Да ли заиста постоји ђаво као личност?
Одговоре на ова питања даје Православље.
На пример, Св. Јован Дамаскин каже да Бог унапред зна све шта ће се догодити са људима које је Он створио из Своје доброте и све што ствара, Бог ствара добрим, а касније свако бива добар или зао по сопственој вољи. Ако би постанак неких људи био спречен зато што ће ти људи касније својом вољом постати зли то би значило да је зло надвладало Божију доброту.
Ово тумачење може се применити и на анђеле и демоне и генерално на грех и грешност чиме се даје одговор на питање о људском роду са почетка овог коментара.
Црква Христово Васкрсење празнује од тренутка Његовог силаска у ад (пакао, јевр. шеол, прим. прев.), где је од власти смрти и ђавола ослободио душе старозаветних праведника.
Црква је одредила да се за истинску икону Васкрсења Христовог сматра изображење Његовог силаска у ад. Наравно, постоје и иконе Васкрсења које изображавају Христово јављање мироносицама и ученицима, али је икона Васкрсења превасходно изображење уништења смрти. Оно се догодило Христовом силаском у ад, када је Његова душа, заједно с Његовим божанством (тј. с Његовом божанском природом), сишла у ад да би ослободила душе старозаветних праведника који су га ишчекивали као Избавитеља.
Пакако је пун добрих људи. Да је могла наша доброта да нас спасе не би Господ морао да долази. Не спасава нас наша доброта и праведност него вера у Христа Спаситеља па тек онда и дела.
Бог је светлост, а суштина пакла је у невиђењу Бога, извора сваке доброте. Реч „ад“ потиче од грчког „адес“ – невидљиво. Ад је обитавалиште душа (и сила) које нису у заједници са Богом и које не виде Божију светлост, не осећају Божију доброту, љубав, радост и стога у бескрајној тами осећају тугу и бол према мери своје грешности и јачини незадовољених жеља и страсти усвојених током свог земаљског живота.
Душе праведника, који су живели пре доласка Христа Спаситеља нису могле да буду у заједници са Богом, јер Христос је рекао: „Нико не долази Оцу осим кроз Мене“ (Јован 14:6)
И зато је Христос отишао у ад да проповеда свим људским душама (не изузимајући ни оне најгоре душе) Еванђеље о избављењу од греха, смрти и ђавола. Али нису све душе прихватиле Спаситељеву проповед, јер нису у Господу Христу познале Спаситеља и Искупитеља, а спасење се никоме не намеће, већ добровољно усваја. Свети Иринеј каже да је душама у аду Христос проповедао Еванђеље и објавио отпуштење грехова онима који верују у Њега.
Дакле, као што претходни коментатор рече, спасење душа (кроз приближавање Богу) не зависи од наше доброте и праведности, већ првенствено од наше вере у Христа Спаситеља и отпуштењу наших грехова.
Ко је уопште аутор овог чланка, господин Ален Новалија, на интернету о њему има врло мало података? Недавно је на СтСТ подржавао и израелску „интервенцију“ (геноцид над Палестинцима) а сада користи и хушкање Хришћана на Муслимане, стару ционистичку тактику, као „аргумент“, као и Ad Hominem методу напада на ауторе (какви год они били), без да се уопште упушта у оповргавање написаног. Врло индикативно. Ако му већ дајете простор да напада друге на основу њихових биографских детаља по Ад Хоминем методи блаћењa, ред би био да објавите и његове податке да се зна ко то тамо пева.
То што аутор брани и пропагира тзв. „Noahide законе“ којима тепа „Нојевићи“ (?) цитирањем Св. Писма је подметачина и бесмислица која је јасна кад се прочита написано, свакоме ко бар мало познаје своју веру, и не заслужује било какав коментар.
Аутор при тој својој злоупотреби Св. Писма, у којој се усуђује да га пореди са Талмудом, не коментарише (намерно или случајно) чињеницу да су Хришћани са својом вером у Тројединог Бога са становишта Рабинског Јудаизма (Талмудизма) идолопоклоници, и да их, према томе, по Noahide закону треба погубити.
Нама православнима нису потребни никакви Noahide закони, ми имамо своје хришћанске (православне) законе.
П.С. И не постоји „српски Раби“, јер можете бити или потомство Авраамово или гој, а не и једно ни друго. Ко год жели да пређе у Рабински Јудаизам (Талмудизам) мора да се одрекне своје како вере тако и нације јер се тиме уписује у тзв. „изабрани народ“. Дакле још једна подметачина намењена куповини симпатија.
Брат Евсевије се не би уопште трудио око нас да мисли онако како је у овом тексту описано и да нас не воли. Можда делује као неважан додатак, али пројава љубави се не огледа само у површним манифестацијама па је често не препознајемо. Аутор тврди да нас Папо воли, али испаде да нас Евсевије не воли и да је већ осудио на погибао све који не мисле као он и његови зилоти. Што се онда труди стално да нас упозорава, да нам приближи и објасни опасности које нам прете. То ради неко ко некога покушава да сачува, а покушава да нас сачува онај ко нас воли. Бог упозорава и преко људи, а пређе и на озбиљнија упозорења ако блажа не прихватимо. Из љубави. Сви механизми упозоравајући који су уграђени у природу коју је Бог створио су уграђени са циљем очувања онога што је драгоцено. Закључујем да смо и Евсевију драгоцени зато што смо Господу драгоцени и да нас и он воли и испољава то на начин својствен његовој личности.
Ален очито није разумео магарећа дејства, а ни магареће појенте. Али ко га може због тога осудити?
Но ево објашњења за оне који су кадри разумети у чему је неспоразум.
Православни Срби – част Алену и осталим изузецима – нису никакви „Нојевићи“ (приметити: квалитативни скок у благовести нове религије, Ребе Шнерсон ликуј(е)! – „аутентично“ „српско“ име за Бнеј Ноах, просто ласка библиољубивом словенском слуху, и јакоже воск растапа свако српско срце које љуби 8 милијарди своје браће Нојевића, и јошт више 16 милијона својих господара Јаковљевића; а и у десетерац има да легне – ко будали копито!).
Православни Срби су синови Оца Небескога.
И не ни у каквом Ноју, и ни у каквом Аврааму, него у Новом Адаму.
Ако Јудејци за себе кажу да су изашли из категорије синова Нојевих кад су примили Закон, колико су више Срби изашли из категорије „Нојевића“ кад су примили не Нови Закон на каменим таблама (у крваве руке), него самога Законодавца (у крвава срца своја)?
+
Евсевије није напао „симпатичног рабина“ Папа – „српски Раби Лаза“ је у конкретном контексту само глава која говори (то што је паметна глава – „задивљујућег памћења“ – и „искрена“ душа у телу „добричине“ и „поштењачине“ који је „врхунски познавалац Српства“ и „обожава Србију“ а „гнуша се Запада“, нимало не утиче на истинитосну вредност онога што глава говори; то штавише само прави додатни проблем глави, са којим Евсевије опет нема никакве везе: глава која много зна, биће много бијена /и утолико више јер ће се гу*ица извући, оставши ван досега батина/).
Објекат Евсевијевог (против)напада је новојављена јудаистичка (sic!) религија „Ноахизма“.
А ако је честити Раби пострадао – да опрости и он и Ален, ово је била невиђено прецизна акција за једног магарца (попут оних у Гази), и то што је он ту колатерално штетован сам је крив. Одавно сам ја чеко да се ритнем у Ноахизам, Раби се ту само први неопрезно напеналио (тачније, напеналили су га, наивну добричину; очито га инструктори нису подсетили да је балкански магарац а different kind of animal у односу на палестинског).
+
Евсевије уопште не „осуђује“ нити анализира Раби Лазу, па зато и нема нужду да саслуша стотине снимака са његовим излагањима („који су јавно доступни на Јућубу“) и да проучи његове ставове – јер овде ништа лично није у питању.
И на какво „интелектуално поштење“ се уопште апелује, код магарца?
Исказана жеља за дијалогом свакако може ласкати једном магарцу, али „могућност дијалога“ је ту упропашћена отприлике 2000 година пре потоњег бацања чифти, и не са магареће стране – Евсевије је веран завету својег славног претка што је на својим леђима у Јерусалим унео Цара Израиљевог. И Знаку који сви рода његовог носе на својим леђима, од тад. Ко има проблем са тим Знаком, а заправо са Оним Кога тај Знак симболизује, нужно има дијалошки проблем и са Евсевијем.
+
Није добро схватио брат Ален Нојевић ни формат Евсевијевог „зилотизма“.
Истина је, ми магарци смо природни зилоти – ревнитељи не по разуму (ревамо, без разума; мада скромни смо и смирени, јављамо се тек кад носиоци ревности по разуму изгубе разум).
Али најјачи и кључни Аленов аргумент – ad asinum – информација да је Евс „припадник ‘зилотске’ заједнице такозваних ‘акакијеваца’“ (па стога апсурдан по дефиницији) била је тешко ретардирана у односу на реалност још кад ју је први објавио прест(р)ављени владика Атанасије Јевтић почетком миленијума. Поновићу са задовољством што рекох овде недавно, у одговор на нечију незнатно истинитију опаску да сам „дуго био са Акакијем, али сам се после посвађао са њим“, за Алена и све остале који нису пазили на часу:
„Има истине у томе. Али, треба је отребити.
Во времја оно (Петровдан 1997-Крстовдан 1999.) заиста ми јесте изгледало да сам „дуго био“ са Акакијем. Али када се сада после четврт века осврнем на тај период, изгледа ми као да је то, у односу на целокупни мој „црквени живот“, била ефемерна летња романса. Заправо, то (рећи да је „Евсевије дуго био са Акакијем“) је као емфатично изрећи тврдњу: „Он је дуго ишао у јаслице (није ли то доказ да је ретардиран?)“. Звучи мало нушићевски.
Во времја оно, то још увек није била комерцијална секта данас позната под називом „Српска Истински Православна Црква“ него малена заједница „истинитих православних Хришћана Србије“ (како ју је сам Акакије називао у свом самиздат фанзину „Ревнитељ православног благочешћа“).
Заправо, та групица грађана је тада представљала српску филијалу-метохију манастира Есфигмен, старог србског ктитораја из Богородичиног Раја (у који и данас без зазора залази безмало сваки Србин који дође на Хиландар, иако је реч о ноторној и опасној екстремистичкој секти, којој чак и специјалне полицијске снаге већ годинама не могу ништа, осим да је држе под константном блокадом). У који сам ја ступио, уопште не знајући Акакија.
Чиста је неистина да сам се „посвађао“ са Акакијем (то тако само замишља мали Баки, и остали /кара/нушићевски карактери). Мада морам признати да волем да се свађам тј. да се потучем (у виртуелној полемици, што се некад да видети и овде), са преварантима се принципијелно никад не свађам – таквим само, са огромним задовољством, скинем гаће и одем. Њих је греота и ударити, они су слаботиња која у зноју лица свог зарађује за живот како једино зна и уме, ко сам ја да их ометам да бар „у овом животу приме добра своја“ (Лука 16:25)? Ко сам ја да њиховој деци отимам хлеб из уста, зато јер је пун отровних адитива? Или да се по(а)каким у њиховом џипу? Уосталом, верујем да је и Христос само пуцкетао бичем и севао очима кад је изгонио трговце из Храма.
А то што танкоћутне православне душице одврате главу од саблажњивог Призора (преваранта са скинутим гаћама) и врате му се као верне муштерије чим гаће и костим доведе у ред, то већ није мој проблем.“
Ја се, тврдоглаво као прави магарац, држим догмата да је Спасење само у Тврђави Истине (1.Тимотеју 3.15).
Али и исповедам да они ван Истине, тј. у лажи, такође имају велику благодат – срећу у несрећи: неће им судити Евсевије, него Премилостиви Бог.
+
У очајничком покушају да докаже да Евс лаже – и да га тако прогласи зрелим за кобасице – Ален невешто спинује: „Желим да скренем пажњу на чињеничну нетачност излагања поријекла „нојевићких заповијести“. Ако је у Талмуду неколико расправа о заповијестима за све „Нојевиће“, како се оне могу приписати Мајмониду који је живио један миленијум након записивања(!) Талмуда?! Озбиљни проучаваоци се слажу да су та правила записана и коначно обликована у другом вијеку по р. Хр“.
Ја сам ту навео само један битан и тачан детаљ, који је ерудирани Раби Лаза заборавио да каже: да је Мајмонидес написао Законоправило, данас у јудаизму општеприхваћено, и у њему донео закон да сваки гој који не прихвати 7 заповести, или који прекрши било коју од 7 заповести има бити кажњен смртном казном.
+
А то да је Талмуд записан и коначно обликован у 2. веку, јер се „озбиљни проучаваоци у томе слажу“, то је исто као што се „озбиљни проучаваоци слажу“ да је цифра од 6 милиона спаљених Јевреја у Жртви Свепаљеници (Холокаусту) егзактна. Најстарији постојећи рукопис Талмуда је из 8. века.
Упоредимо то са Јеванђељем, којег још многији „озбиљни проучаваоци“ негирају као уопште историјски аутентично – најстарији познати рукопис (фрагмент) је са почетка другог века („папирус Рајлендс“ https://en.wikipedia.org/wiki/Rylands_Library_Papyrus_P52).
Минхаузени показују и овде опсесивно-компулзивну страст ка цифри 6 – померају Талмуд 6 векова уназад.
Па ако прође, прође: 6 забрана за Нојевиће, које су се појавиле 6 векова пре него што су записане, у име 6 милиона жртава – у Новом Светском Поретку чији је свеприсутни симбол 666, имају се санкционисати декапитацијом.
И зар не би било поштено да је сам поштењачина Раби Лаза то сам поштено рекао Србима које толико воли? Ако ништа друго, бар да ја не морам да се трудим.
+
Није баш Ален наш лукав ко лија ни кад покушава да Апостоле прикаже као утемељиваче „ноахидских закона“ (ок, поштено се представља као Нова лија, то није исто као Old fox, али прави магарац-чувар попут мене ту не прави разлику – не пита која је стара а која млада кад им ломи кичме: https://www.youtube.com/watch?v=Y3srZFK5c1Q док ја погледам под реп, утече она – вако, са сломитом кичмом не мере бјежат, а посље ће мо на тенане гледат…).
Није спорно неколико древних закона које су Апостоли поновили. Спорна је 7. заповест и њено тумачење: е да ли су Апостоли заповедили да у Име Бога мора да умре свако ко не прими или ко прекрши заповести Првог апостолског сабора?
Или то заповеда благи Закон „добричине“ Лазе и његових учитеља?
+
Кад Ален вели да му моје писаније „личи на грађу са љотићевских страница и Телеграм-канала за које је сваки живи Јеврејин на овом свијету већ рођењем „јудеомасон“, или барем крајње сумњив да ради за сатанисте“ – гађа прецизно, али у погрешну мету.
Ево кратког извода само из данашње празничне службе СПЦ, коју је и Ален, као ревносни православац, претпостављам данас отпојао: „Данас род јеврејски погибе…“.
Ален, дакле, скупа са Патријархом, епископатом и свештенством СПЦ, пред Богом торжествено исповеда генерализацију: да је цео род Јеврејски погинуо Оног Петка, пред Онај Шабат, Оне Пасхе. Тј. да су сви који припадају томе роду живи мртваци (зомбији; такав екстремни теолошки став не негују ни љотићевци – на сву срећу не могу да добаце дотле). Мада, да не грешим душу, можда је Ален док је то певао држао прстиће прекрштене иза леђа.
Ако има проблем са тим догматом, треба да се најпре обрати Патријарху, епископима и свештеницима, па затим себи, па кад се ту објасни и редигује и преизда црквене књиге, да дође и покуша да се објасни и с меном, магарцом.
А уосталом, ја ионако нумем да певам те црквене песме, знам само њакат.
+
И на крају.
Рекао бих, из магареће перспективе, да Ален методолошки греши кад коначни суд о Раби Лази даје у негативној форми, апофатски, via negativa („он није хришћанин, не вјерује у ‘Христа распетога’…“).
Много је позитивније и ефективније то посматрати са позитивне стране: у шта Раби Лаза вјерује (кад смо већ код Христа распетога)?
Ми, магарци у људском обличју који смо помало студирали упоредне религије, знамо одговор: он верује да је Јешу Ноцри, Бен Пантера, син блуднице и римског војника. И, ако је заиста истински верни Јеврејин, а не само слободоумни оперативац који релативно успешно глуми правоверног рабина, Лаза искрено верује да се Јешу сада бланшира у кипућим фекалијама (а да ли је на основу тога Лаза за Лазу, или је то ок и налаз у границама физиолошке психолошке варијације, заиста није домен моје експертизе – нек се јаве компетентнији).
А ако не верује у то, онда он није прави Јеврејин.
И тада је већ на пола пута да постане прави и правоверни Србин. Ако је заиста тако, нека нам јави неко – Ален, Миљуш, или он сам – да га уфатимо у катихетску машину док је још врућ и збуњен, обрлатимо до краја, избацимо пар кључних глупости из главе и џинова из душе, крстимо у Име Оца и Сина и Светога Духа, па да нас Б-г види!
Ален море бит кум, ја са своје стране могу да приложим бесплатну вожњу на леђима од Јордана од Јерусалима (после крштења, без ритања), а домаћице из ленте коментара да спреме послужење достојно свечаног чина. А?
@Евсевије
Драги Евсевије, за тебе и братију имам дивну новост. Решио сам да се самобанујем са овога сајта по питању коментарисања на чланке, јер је администратор благоизволео да не објави мој коментар на чланак „Разлика између Православне и Римокатоличке вере, кратки разговори за народ (1910)“. Сигуран сам да је то урадио из љубави према већини овде, а не принципа цензуре, па се надам да ће из исте љубави бар ову „благовест“ да вам пренесе, па нема потребе ни да ме спомињете у даљем контексту.
Свако добро.
Комитет за преусмеравање стада (у овом случају магарећег) једногласно констатује:
Ungulo iacta est – Чифта је бачена!
У складу с том чињеницом и у духу добре воље Комитет свима заинтересованима уз велики попуст нуди услугу преусмеравања на потезу Јордан – Јерусалим .
За чланове стада, кума и домаћице бесплатно.
Код за попуст: Чифта нас је одржала, њојзи хвала.
@Да ли је Евсевије стварно такав?
Будите без бриге, ваш гуру/пророк све то ради само због вас и просветљује вас искључиво због ваше добробити. Сигурно то не ради због самозаљубљености и духа прелести, коме би тако нешто могло и пасти на памет.
И што ћe се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт.24,12).
Љубав се поништава безакоњима. Што је више грехова, мање је љубави. Где су само греси, љубав немој ни тражити. Ко иште распрострањење љубави и потирање нељубавности, дужан је да се побрине о умањењу грехова и смањењу области грехољубља. Ето правог начела хуманости! Ко га прихвати, треба да усвоји и све начине којима је могуће противити се греху. Греси изван, плод су унутрашње греховности. Унутрашња греховност се сва корени на егоизму и његовом породу. Одатле следи да хуманисти морају прихватити за закон поретке којима се сузбија егоизам. Он се, пак, најснажније сузбија недавањем себи на вољу. Не уступај својој вољи и брзо ћеш победити егоизам. Ако, међутим, будеш себи давао на вољу, ништа са њим нећеш учинити, ма каква средства против њега употребљавао. Одатле следи: где се тражи својевољност, тамо се тражи раширење егоизма и охлађење љубави – тј. веће зло. Такав је баш дух садашњег времена. И – зло расте.
РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек јасно осети милост Божју према себи, тргне се као иза тупог и нечувственог сна, и застиди се своје дуговремене слепоће према непрекидној милосрдности Божјој. У време цара Јустинијана главни царски скупљач пореза за Африку беше неки Петар, човек врло богат но врло тврд и немилостив. Једном се просјаци међу собом вајкаху, како ниједан од њих никад не доби милостињу од Петра. Тада се опклади један од просјака, да ће он успети да испроси неку милостињу од Петра. И оде, и дотле неуклоно мољаше тврдицу за милостињу, док га овај у јарости не удари једним хлебом, пошто немаше ништа друго при руци. Радостан он узе хлеб и побеже. Одмах за тим разболе се Петар изненадно и тешко, и имаде овакву визију: виде себе истјазавана од демона у другом свету. На једну страну теразија демони трпаху грехе Петрове, тако да та страна сасвим претеже; док на другој страни стајаху ангели, жалосни што немају ниједног доброг дела у животу Петровом, да ставе на другу, празну страну теразија. Један од ангела рече: ваистину немамо шта да ставимо осим једнога хлеба, којим је прекјуче ударио неког просјака. Тада брзо ставише ангели један хлеб на празну страну теразија, и тај један хлеб претеже другу страну теразија са свима гресима Петровим. – Када се визија сврши, рече Петар сам себи: заиста, ово није привиђење него жива истина, јер видех све грехе своје од младости своје. Па кад ми толико поможе један хлеб, којим се баци за просјаком, колико ли тек могу помоћи многа дела милостиње, учињене од срца и са кротошћу? И од тада Петар се обрати у најмилостивијег човека у своме граду. Све своје имање раздаде сиромасима; па кад сврши са имањем, он и самога себе продаде у ропство за 30 златника, те и ову цену самога себе раздаде бедним као милостињу у име Христово. Зато би прозван Петар Милостиви.
*****†*****
Тамо где постоји љубав, браћо, не постоји заповест, него молба замењује заповест. Код оних који се љубе молба има већу силу него заповест код оних који се не љубе. Света Тројица представља врховно царство и величанство љубави.
Кроз сву вечност хармонија влада међу Оцем и Сином и Духом Светим.
О браћо моја, видите ли, како цела Света Тројица узима учешћа у нашем спасењу? Видите ли ви, чији смо ми? Видите ли, какво се достојанство нама смртнима и грешнима даје?
О пресвета и преславна Тројице, Боже наш, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
@Није умро мали бог
Далеко било и наслов и то прво што сте написали. Друго је била поента не толико Евсевије лично, текст аутора је био конципиран тако, овај дивни човек који вас подебљаним словима воли……а овај мрски човек који мрзи цео свет, десило се да је то Евсевије, итд. Лепо је господин Петковић издвојио о несумњивости лепоте карактера господина Папа, али су му уверења отровна. Неискусне, неопрезне може заиста да заведе спољашња привлачност. Тако ће Антихрист варати људе. У анђела светлости ће се претварари. Сав ће бити диван и сладак. Поента тог коментара је била да се не обраћа пажња толико на појаву и начин него на плод и по плоду нечијих активности да се суди о љубави или не љубави. Шта ми вреди што ме неко сентиментално дивно воли ако ће да ме одвоји од Бога и одвуче у пропаст. Чак и намеру не сматрам битном. Што се тиче гледишта на начин Евсевијев, није без основа, а није ни случајно баш тако изнето, биће објашњено на крају. Могло је и такво као Ваше. Није тешко по површини тако судити о било коме па и Евсевију.
Начелно се овде углавном површно суди. Свуда заправо и о свему и не поима се на начин на који су свети оци поимали.
И Ваш коментар је сигурно на корист и добро упозерење ако такве склоности које сте описали код некога постоје. Евсевија не познајем довољно да бих га лично идеализовала. Тек неколико текстова сам прочитала на два портала од којих је овај ушао у редовне које пратим због мајке која ми је упорно слала текстове са стања ствари. Као жена сам природно на већем опрезу од сваке опасности, чувам оне за чије душе ме Господ држи одговорном (и које волим), па ми нису стране реакције „напада“ на све страно и потенцијално опасно што се појави. Мало животињски, инстинктивно, али када погледате како је Бог устројио мајке није ни то случајно, а не може бити ни лоше јер Бог све добро устројава. Има ко носи улогу корективног фактора.
@Миљуш
Ок, нећу узалуд узимати имена твојега више.
Жао ми је, али твоја је одлука – плуралитет мишљеника доприноси ширини и дубини дијалектике.
@Није умро мали бог
Штована Хасбара,
Јехошуа Ха Машијах заповеда: љуби ближњега свога као самог себе.
То што је Евсевије „самозаљубљен“ не искључује да и своје ближње љуби исто таквом и истом толиком нежном љубављу.
Немојте да јавно брукате род свој – нису сви Јевреји тако глупи, односно неспособни да овладају елементарном логиком, као што ви успевате да их представите.
Православним техничким жаргоном сте успели да овладате, али да вас доучим: прелест се на модерном србском каже обмана. И тако, у преводу, није много битно да ли је Евсевије из прелести разоткрио вашу обману – битно је да обмане више нема.
Знам да боли.
Али се не извињавам.
Да покушам крајње поједностављено да објасним шта ради мрзитељ човека. Када види да човек пропада и да је на погрешном – погибељном путу никако га не узнемирава и не ремети. Само задовољно трља руке и ликујући посматра како се овај све више приближава бездану, провалији без дна. Евентуално га још и подржи ако је перспективан да и друге повуче са собом. Да му ветар у леђа у овом свету, не опструкције. Зато су се светитељи узнемиравали када периоди без искушења потрају….наставак сви знају. Знају и ово само се подсећамо. Тако исто и човек мрзитељ када види другога где пропада радује се, злурадо, и ликује. Поготово самољубив и сујетан човек, (такве су обично неостварене личности и медиокритети), на изопачен начин му се вредност у сопственим очима тако увећава. Не опомиње га, не ремети га, не одвраћа га, евентуално га злобно подржи све тапшући га по рамену под пријатељском маском. Лажни пријатељ, ако ништа друго, води рачуна да се случајно не пренете и не избавите. Ако Евсевије и служи своме самољубљу тренутно или још увек, ако уопште, под утицајем Духа Светога зато што је ипак истински Христов, то и даље служи и на добро других. Узраста у меру савршенства још увек као и сви ми заједно што још увек нисмо узрасли у меру висине раста на коју смо сви позвани. Зато што са нама несавршенима Бог и даље савршено промишља. Пошто Бога љубимо све испада на крају добро и на корист.
(Када се не бисмо растурили неко време, експеримент већ виђен и у виртуелној заједници, кроз неко време бисте видели да смо сви узрасли и обликовали се на боље. Као у општежићу у манастиру. )
Сви сте паметне главице, разумећете сви шта покушавам да кажем и сами све то још боље уобличити.
Још само ово о љубави и нећу више (истинска љубав према Богу и људима…)
Св.Теофан Затворник
Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Мт.22,35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, тј. да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог јединородног није поштедео, него га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То oceћaњe се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, тј. самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом кроз свете тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак – узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.
Без обзира на Моју страсну љубав према Мом Љубљеном Себи, ипак ми није драго што се моја личност овде налази у центру пажње. Кад магарац види да сви стоје око њега и пиље у њега постаје нервозан. И параноичан – не може а да не мисли да се фокус са његове симпатичне ипостаси и најелоквентнијих ушију на свету премешта на кобасице (домаћице веганке нису утеха – њихов глас разума нико не жели да чује).
Али, знам, и то је било за очекивати. У питању су савремене технологије психопрограмирања и контроле штете: кад се открије нешто непријатно, пажњу публике и фокус наратива треба свим силама скренути са откривене непријатности, на (непријатну) личност откривача (у светлу трача). Сви знају за Асанжа и само се о њему прича, а једва један од тисућу отприлике зна шта стоји у њикилеаксима и нико их више не чита.
Па, да вратимо возић на главни колосек, дислајковачке пруге, и да га погурамо даље.
Да размотримо шта Ноахизам у првој инстанци, на терену, значи и какве су му конкретне импликације.
Други један израелски командос, Јован Ћулибрк, живописни је и врло илустративни пример савременог „Нојевића“.
Статус „гер тошав“ (дошљак, у буквалном преводу „домаћи странац“), према Талмуду, у Израелу може добити само онај ко се сагласи да поштује Седам Закона Ноја. Односно одрекне се идололатрије и многобоштва (хришћанства).
Па тако и орден “Витез од Ладина“ и награду „Голда Меир“ не може добити макар ко – Јевреји нису Срби па да орден Светог Саве дају разоритељима Светосавља. Орден подразумева припадност реду јеврејских витезова; а јеврејски витез никако не може бити непријатељ јеврејства и јудаизма – скрнави идолопоклоник и хулитељ ЈХВХ-а. Јеврејски витез је елитни војник који је званично примљен у елитну јединицу јеврејске војске. А који затим одлази у мисију.
И то је потпуно логично: да би се обрисало милион оних који су Христа ради поклани, потребно је најпре одрећи се Христа.
И тако, врли Ноахид Јоан, свима нам показује да је могуће бити правоверни „Нојевић“ (пред ЈХВХ-ом и јеврејством) и истовремено православни хришћанин (пред Оцем и Сином и Светим Духом и пред српством).
Да је могуће истовремено бити и Јуда и Петар (а не бити регистровани шизофреничар).
Да је могуће пред Судом Синедриона (http://www.wikinoah.org/en/index.php/The_Noahide_Pledge) изјавити да Исус није Бог и није Христос (и за то добити шекеле), а затим отићи у Србље и хлеб и вино им својом речју претварати у тело и крв курвиног сина који се пар хиљада година крчка у фекалијама (приметити: веома висок ниво магијске вештине, доказ да је Кабала озбиљна сила). Јер Власи су кротка стока, само им дај да кркају и пију, прождреће све и неће се жалити да ту нешто смрди, него ће тражити још.
И шта ту преостаје магарцима попут мене, који не спадају у кротку стоку ситног зуба за клање и жртву, него су нечисте животиње (али истовремено формацијски део стада), којима ту нешто веома смрди?
Шта би ту било најетичније (са становишта магареће етике)?
Ритнути се у тај путир?
Ритнути се у вука у униформи пастира у чијим је рукама путир (у магарећем жаргону: чифта у чифута)?
Или прескочити ограду торине, побећи у пустињу и оставити јагањце без заштитника?
Не бежати и остављати никога!
Ко је сам слаб њему Господ не би замерио ни бежање у пустињу нити очекује од њега више од онога што може. Или ако има дарове такве да је најбољи и најкориснији као молитвеник, или сопствену борбу такву да му је пустиња најспасоноснија. То није избор. Хришћанска етика налаже да се са даровима које добијемо од Бога служи ближњима и да се жртвује за ближње и по цену дислајкова, неразумевања, па и живота. (Да не испадне ко о чему домаћица о уштипцима), али…..Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.
Што се ритања тиче. Мени су јако занимљива житија светих у којима они које Бог прослави иду и руше идоле, кипове, чак неки и храмове идолске. (Намерно не помињем сад само опште познате пророке који су главе губили, да не испадне да проглашавам било кога за пророка). Коси се мало са модерним трендом пацифистичких проповеди, нико о томе данас не прича, није политички коректно и делује мало јуродиво за данашње време, али постоје и такви који прославише Бога и које Бог прослави као своје.
Свак према своме таланту.
Цео први, важнији део текста је и за ридање и за ритање. (Ћулибрк)
Јасно ми је да вам сметам и да нико не жели да чује и моје гледиште. На то само имам да кажем да нисте саборни и довољно смирени. Смирен човек зна да му се нико није случајно нашао на путу па саслуша и сачека макар да види о чему се ради. Увек је праведно, смислено и сврсисходно. Можда и нема никакве видљиве користи овде, само треба да се потрпи, а смисао и корист ће се видети тек у будућем веку. Овде је ипак за малена царство, за оно веће вечно се боримо.
П.С.
И ви мене сви нервирате 😊
„Блажени су и они који умиру за љубав Христову и смело разоткривају змију и његове лажи. Благо онима који се супротставе њему и храбро осуђују његове злочине.“
Пошто смо, надам се коначно, дефинисали односе, нескривене „симпатије“ једних према другима 😊, моћи ћемо у будућности да се фокусирамо на теме и расправе о темама. Не би било лоше ако би постајала нека другачија позадина за текстове из коментара везане искључиво за тему. Нешто као истакнути коментар друге боје, а ови успутни покушаји штеловања опажања, ако их буде, да остану у другом плану.
Сто́й за Христа́ до му́ченическаго креста́
И даље не знам шта је Миљуш радио осим онога што сам из неколико претходних препирки успела да укачим, сматрам ово што се десило са одласком нашим неуспехом да помогнемо човеку.
Касно сам се укључила, не бих ни обратила пажњу довољно да није било напада и на мене у вези са њим, нисам имала довољно података ни простора па бих можда само због тога могла себе да изузмем од одговорности, али духовно не могу. Сигурно сам и ја одговорна, да не кажем крива. Оно што ми се на блиц учинило је да је контраш, превише се удубљује у споредне ствари па машећи суштину не може ни те споредне дилеме или то што га мучи да разреши на исправан начин пошто је константно погрешно позициониран. Можда и воли да провоцира, можда и не може да му се помогне зато што не жели, нисам довољно видела да бих смела да тврдим да се није покушало.
Свакако ми се чини да се пребрзо одустало, односно да је човек пребрзо одбачен. Општа склоност је таква. Брзоплетост је ђаволска.
ОВО СЕ ОДНОСИ НА СВЕ НАС
(неправославни нису прозвани)
Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање телу, него да из љубави служите једни другима. 14. Јер се сав Закон испуњава у једној речи, у овој: „Љуби ближњега својега као себе самога.” 15. Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите. (Није проблем ни да се уједамо, али дајте да се не истребљујемо)
Велим пак: по Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити. 17. Јер тело жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели. 18. Ако сте пак Духом вођени, нисте под законом. 19. А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, 20. идолопоклонство, чарање, НЕПРИЈАТЕЉСТВА, СВАЂЕ, ПАКОСТИ, гнев, ПРКОСИ, РАЗДОРИ, ЈЕРЕСИ, 21. зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине НЕЋЕ наследити Царства Божијега.
Само против одсуства хтења се ништа не може. Све остало се уз Божју помоћ може.
„Ти си нас из небића привео у биће, а КАДА СМО ОТПАЛИ подигао си нас опет, И НИСИ ОДУСТАО ДА СВЕ ЧИНИШ док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство твоје будуће.“
Литургију ваљда сви знамо, а знамо и да треба да будемо савршени као што је савршен Отац наш Небески.
Од отпалих није одустао. Тако и ми да не одустајемо олако од људи. Ни то не мислим неразумно да треба да се ради и да се упада у обмане тамо где не може, а јави то Бог, али не ни по својим нахођењима да бирамо шта је нама плотски лакше. И то је пуштање себи на вољу.
@##
Rод ти не ваља.
„Блажени су и они који умиру за љубав Христову и смело разоткривају змију и њене лажи. Благо онима који јој се супротставе и храбро осуђују њене злочине.“
Кад је о змији помен, ево једне истините “научно-митолошке“ приче, о расцепљеном змијском језику.
Прича народ да је миш прогризао рупу на Нојевој лађи па запретила опасност да се лађа потопи, и да се сви који су у њој подаве. Од потопа је лађу спасила змија која се склупчала и заглавила у рупу, и тако спречила продирање воде у лађу. Због овог подвига, Бог одлучи да награди змију, па јој рече да одабере храну којом ће се хранити. Змија је кратко премишљала и одлучила да јој храна буде човечије и птичије месо па крену код Бога да му то саопшти. На путу је срете ласта и упита где се упутила па кад је чула, рече да се човек не може тако лако јести јер за то треба језик који се може превртати, и рече јој да покаже језик. Кад змија показа језик ласта га кљуцну и располути.
Кад змија дође до Бога, није могла говорити, а Бог јој онда додели жабе за храну.
Седмица 16. по Духовима
Среда 16. по Духовима
09.10.2024
Посланица Светог Апостола Павла Галатима, зач. 214 (6,2-10)
2. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов. 3. Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе. 4. А сваки нека испита своје дело, и тада ће сам у себи имати похвалу, а не у другоме; 5. јер ће сваки своје бреме носити. 6. А који се учи речи, нека дели сва добра са оним који га учи. 7. Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. 8. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вечни. 9. А добро чинити да нам не досади, јер ћемо у своје време пожњети ако не малакшемо. 10. Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вери.
Једино што не може да се раздели је Љубав и измиче свакој логици па не треба ни покушавати логички помирити у уму који може да се раздели чињеницу да можеш да волиш сву браћу истовремено. И отпалу и неотпалу. И није сладуњава. Не жели да мири истину и лаж него воли, плаче не мрзи, и чека да се сви врате. Божија се у том бескрајном чекању и трпљењу огледа, између осталог, за разлику од наше мале која се лако и брзо хлади.