Не ради се о томе да је српски народ бољи од неког другог, па је зато „Небески“, већ о томе да у својој историји има тренутке када је колективно достизао моралне и идејне врхунце
Видовдан на Газиместану (Фото: Танјуг)
„Небески народ“ је термин који се често употребљава као синоним за српски народ, али га велики број људи не разуме или га погрешно употребљава. Једни Срби, они родољубиви, страсни али неинформисани, га употребљавају као симбол замисли да је српски народ специфичан, изабран, Божији – Небески. Други, они самозвано „грађански“ настројени, али такође неинформисани, се пак са слашћу подсмевају том термину и сматрају да је он превазиђена националистичка фраза и фарса.
Међутим, то је термин који се односи на одлучујућу фазу Косовског боја, Видовдана 1389, када се веома ослабљена српска војска на Газиместану сукобила са далеко бројнијом и јачом турском војском. Српски војници су тада свесно ушли у одлучујућу битку, знајући да ће готово сви изгубити живот. Односно, свесно је жртвован овоземаљски живот за Небески. Отуда – Небески народ.
Иако сличних примера има и у историји других земаља широм света, ово је најупечатљивији пример у овом делу Европе када је један народ жртвовао живот, својину, имање, релативно благостање и мир, да би се борио за вредности које су далеко више од материјалних – своју веру и своју земљу. А тај чин би, ваљда, по свим моралним мерилима чак и данас требало да представља највиши степен људске цивилизације. Пожртвовање, храброст, несебичност. Победа идеје над материјалним.
Дакле, не ради се овде о томе да је српски народ бољи од неког другог, па је зато „Небески“, већ о томе да у својој историји има тренутке када је колективно достизао моралне и идејне врхунце, што се ипак за већину народа не може рећи. Ако је то за исмејавање, онда је то бедно, али и просто.
Данас је Видовдан, вероватно најважнији датум за наш народ, како историјски тако и цивилизацијски, симболички, културолошки, социолошки, па и политички. На данашњи дан смо показивали и своје најбоље, али и најлошије стране. Али пре свега, на данашњи дан смо наш народ са пуним правом и из много разлога уписали као Небески. Неки други, можда бољи народи, би се тиме поносили тако да цео свет тога буде свестан. А ми … као да желимо да заборавимо и себе и Видовдан.
„Ти не дај да ти одем,
Без Крста и без Славе,
Ти не дај Видовдане
Да име ми нестане.“
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Николе Чобића, 28. 6. 2024)
Categories: Гостинска соба
Шта је нама Косово, и зашто баш Косово? (Моје скромно уверење)
Косово је за србски народ заветно парче земље. Пре нас је у завет са Господом ступио Израиљ. Али тај завет иако је изнедрио лозу кроз коју је Господ дошао међу људе ипак није достигао пуноту.
Други заветни народ су Срби. Познато је да је србска црква пре Свт Саве имала само три епископије. Рашку, Липљанску и Призренску. То у највећој мери одговара простору данашњег Косова и Метохије.
У време династије Немањића на том тада средишњем делу државе србски народ је достигао у једном моменту највећи просветни, културни, материјални али истовремено и духовни и морални ниво. Савремени путописци сведоче да је „та држава као једна велика црква“ иако тамо у Новом Брду *злато и сребро теку у потоцима“. Редак је то пример да се живи безбрижно и у благостању а да свако мало село има по 4-5 цркава. Обично цветају објекти неке друге врсте подеснији за уживање, хедонизам па и разврат.
Стручњаци су гледајући мапе цркава и црквишта израчунали да када се сва црквена звона огласе, није постојао простор на Космету на ком све звоњава црквених звона неби чула.
На челу те земље били су свети људи, први свети Сава за кога је Господ преко Свт Саве освећеног, још 500 година пре његовог рођења најавио. У Косовском боју је процентуално изгинуло много више племства и елите него простог народа.
Сликовито речено након што смо прошли тај тест онда је уследио завршни испит.
Имали смо три пута, ући у исламизацију на челу са кнезом и великашима, задржати сва блага и јахати даље ка западу стицати нова блага са, за те ствари, веома спретним Османлијама.
Кренути ка унији са Папистима и заштити се наслањањем на велику папистичку залеђину која је кретала од Мађарске, па преко Германа, Пољска, Франака досезала све до Шпаније.
Трећа опција је била држати се Бога живога и истине по цену да ти дивљи азијат синове набија на колчеве а кћери силује. Да постанеш бедан рајетин. Дакле земаљскомпотпуно поништиш зарад небеског.
Ето као и многи свети појединачно, што одабране каменовање, ивање до смрти или бацање зверима, ми као народ одабрасмо ту судбину. И крв паде на Косово као мастило на папир.
Шта је сада остало од тога народа и народа који има такве претке не бих коментарисао.
Стари се песник прибојавао да нас није побио Османски мач али да ће да нас подави западњака река. У његовом поколењу то се није десило али данас је већ упитно.
Не вратимо ли се вери, србству, традицији али и физички нашем Косову и југу да тамо буде и средиште и тежиште где је Грачаница, Газиместан Паштрик , мислим да нас неће бити.
Народе србски да будемо кратки и јасни, недостаје ли нам једно десетак милиона Срба?
Недостаје! Са тим бројем би сасвим другачија ситуација била у читавој бившој СФРЈ, закључно са данашњим Косметом. Тих десетак милиона су они Срби, дати по Божијој промисли да буду рођени после Другог светског рата наовамо, а који су завршили кроз чедоморства пре него што су ишта започели. Оно што је Бог послао као спас, Срби су одговорили убиством Божијих дарова!
Ово може да уради један не небески народ, већ један дубоко грешан и аутодеструктиван народ.
Одредница „Срби – Небески народ“ је сасвим сигурно вредела за Србе до Првог светског рата, након чега је почела да бледи и потпуно се изгубила након Другог светског рата.
Шта више, данашњем менталном склопу „Срби – Небески народ“ причињава огромне штете. Она потхрањује гордост и даје рухо за прикривање лицемерја данашњим Србима.
Данашњи Срби по питању броја становника имају две могућности:
а) да моле Бога за опроштај због учињеног чедоморства. Ако се покајемо можда се Бог смилује, па ћемо кренути да се рађамо.
б) друга могућност стиже сама уколико се Срби не покају. Већ постоји агенда за смањивање Срба на број од око три милиона. Недуго затим следи потпуно нестајање Срба као народа са историјске сцене.
Срби мислили могу против Бога живога путем чедоморства!
Бог никоме дужан не остаје!
Христос воскресе!
Загрли ме
На крају лутања
Темељ истине
Медник ћутања
Луча нутарња
Топлину јутарњу
Твоје име призивам
Док пртим путању
Из вјечне зиме
Пјесма нијема
А пјесма Ти име
Кажу ми да Те нема
Ипак – загрли ме
Момчило
@Србски сељак
Поштовани, читајући Ваш коментар сјетио сам се једне згоде (незгоде), па ћу је додати као илустрацију.
Некад давно, у једној страној земљи, одржавао се сајам културе, фолклора и кулинарских специјалитета етничких група имиграната.
На Србском штанду сам срео једног старијег господина. Припит, заплићући језиком, он рече: „Хвала ти Боже, што сам се родио као Србин.“ У први моменат, хтједох му одговорити да то није само Божији дар, већ и обавеза. Да то својим понашањем треба и оправдати, а не брукати свој народ пред другима. Ипак се суздржах због његових година (по годинама ми је могао бити отац), али и због тога што нисам хтио улазити у расправу с њим и привлачити пажњу. Да сам имао прилику да га, касније, сретнем тријезног рекао би му то. Насамо.
@ Србски сељак
“Одредница „Срби – Небески народ“ је сасвим сигурно вредела
за Србе до Првог светског рата, након чега је почела да бледи и
потпуно се изгубила након Другог светског рата.“
Ако је та одредница тачна -“Одредница „Срби – Небески народ“ је
сасвим сигурно вредела за Србе до Првог светског рата,…“, како
објаснити толико изгинуће војника и цивила у току Првог светског
рата, процентуално ништа мање у односу на изгибију у Другом
светском рату од непријатеља и комуниста после завршетка рата?
Што се тиче чедоморства, то је колико духовни толико и
социјални проблем, и није само и само проблем мајки, већ
ништа мање и очева (подједнако оба родитеља), Цркве и Државе.
Да би се народ покајао, осим личног труда и борбе појединца,
породице, мора неизоставно у томе учествовати (подједнако)
и Црква и Држава!
До сада је било познато само физичко чедоморство – УБИЈАЊЕ
НЕРОЂЕНОГ ТЕЛА, али сада постоји осим физичког и духовно
чедоморство које убија ДУШУ, а не и ТЕЛО.
Довољано је смао поменути од Државе нематнути школски
програм за децу, узраста од вртића, основне и средње школе,
до навршене 18-е године (пунолетства) и силом наметнутих
закона противно христијанском моралу и Јеванђелским
заповестима, док Црква анемично реагује на све то, а сва
кривица за то се преноси на породицу и појединца.
Деца (па и одрасли) трују се храном, водом, ваздухом,
имунизују (па и лече) врло упитним “лековима“ , а све то
дегенерише и умртвљује тело и (преко тела) и душу.
Србима, и не само Србима, ништа неће помоћи – “Рађајте се
и множите!“ (само телом), а духом припремљени
за духовну смрт, још док је душа у телу.
Ова борба, бар када су у питању деце и њихов опстанак тела
и душе тражи покјање и жртву до проливања крви.
Јер, Христос каже: “Од ове љубави веће нема нико, да
ко положи живот свој за пријатеље своје!“
А, од деце нема већих пријатеља на земљи, које треба
и крвљу бранити, до наше деце.
Па, родитељи, изволимо – ПРОЛИЈМО КРВ ЗА НАШУ ДЕЦУ!