Током више од четири века постојао је, дакле, у Дубровнику писар српскога језика (или писар српскијех слова), а много пута то је био понеки од дубровачких писаца, рекла академик Бојовић
Академик Злата Бојовић са „Ћириличном даровницом” (Фото: С. Јовичић)
Бајина Башта – „Ћирилична даровница”, најзначајнија награда „Ћириличне баштине”, која се даје за изузетан допринос у очувању ћирилице и неговању српског језика и писма (први добитник те награде је лист „Политика”), додељена је овог пута академику проф. др Злати Бојовић. Добитници је даровницу у Музеју ћирилице уручио директор бајинобаштанске Установе „Култура” Милован Јездић, а икону Светих Ћирила и Методија даровао јој је игуман манастира Рача Герман (Авакумовић). Она је подсетила да ћирилица траје 10 векова и да су на њој написана највећа дела српског духа.
Иначе, шеста „Ћирилична баштина” у Бајиној Башти (од 22. до 26. маја) обиловала је програмима у славу ћирилице, уз вредно предавање академика Злате Бојовић „Српски језик и ћирилица у Дубровнику”, прво одржано у новоотвореном Музеју ћирилице у Рачи код истоименог манастира. Уприличено је на празник Светих Ћирила и Методија и на Дан словенске писмености и културе.
Академик Злата Бојовић, речено је, истиче се вишедеценијским преданим радом на истраживању дубровачке књижевности и употребе ћирилице у Дубровнику и Далмацији током средњег века, уз велики труд да се сачува ћирилично писмо као наше идентитетско, културно-историјско и национално обележје.
– Одабрала сам ову тему јер је можда једно од најснажнијих сведочанстава о животу ћирилице на великим просторима изван овог нашег. Она много говори о српском језику и ћирилици, самом њеном значају и вредности. Ћирилица је, у ствари, постала део наше духовне биографије – истакла је Злата Бојовић, те чињеницу о вековном трајању српског језика у Дубровнику повезала са једним записом нашег нобеловца:
– Оцењујући 1923. драму из дубровачког живота „Машкарате испод купља” Иве Војновића (писца Дубровачке трилогије), тада млади Иво Андрић одушевљено је говорио о језику ове драме, о живом и сликовитом дубровачком говору, који је на сцени надвладавао и саму драму. Историјска је реченица Андрића: „Замислите наш говор (реч је о српском језику) како се из Босне преко Херцеговине глади и мекша док не стигне у Жупу дубровачку.” Пишући осврт на Војновићеву драму, Андрић је спонтано, по чулу рођеног писца, једном реченицом објаснио порекло српског језика у Дубровнику и његово трајање кроз векове.
Како је истакла, језик којим су говорили житељи Дубровачке републике био је штокавски, дијалекат источно-херцеговачки ијекавског изговора. У употреби су била два писма: латинично и ћирилично.
– Дубровчани су у документима, књигама, рукописним делима свој језик називали дубровачки, нашки, српски, словински, илирски, хрватски. А у дубровачкој државној администрацији је још од 14. века постојао канцелар језика српскога или језика словинскога. О постојању канцелара, писара српског језика не говоре претпоставке, већ изворни споменици. Један од тих је детаљан опис улоге писара српскијех слова дубровачког учитеља из прве половине 15. века Италијана Филипа де Диверсиса. Он је, поред неколико књижевних списа, оставио и један од нарочите важности за нас, и зато му хвала, под насловом „Опис Дубровника”. Ту је писао о државном уређењу, обичајима, зградама, занимањима Дубровачке републике – указала је проф. Бојовић, уз напомену да је Де Диверсис навео и службу писара чувара књига. Дубровачка влада тада је имала пет писара у држави и сви су били Италијани, али у преводу тог списа стоји и ово:
„Пошто у суседству тога града владају словенски господари који пишу уговоре, повластице, споразуме и погодбе дубровачким господарима ћирилицом, потребно је да Дубровник има канцелара или писара који је подједнако изучио италијанско и словенско писмо. Такав писар у Дубровнику постоји и његова је дужност да те уговоре и друго ћирилицом уписује у општинске књиге. Он такође уписује пресуде кнеза у словенске и латинске књиге. Те пресуде се јавно читају окривљенима на српском језику како би могли да их разумеју.”
– Током више од четири века постојао је, дакле, у Дубровнику писар српскога језика (или писар српскијех слова), а много пута то је био понеки од дубровачких писаца. Један од тих писара, Де Диверсисов савременик Дубровчанин Џоно Каличевић, службеник царинарнице, записао је 1421. године на једној празној страници царинског статута лепом старословенском ћирилицом почетак најстарије забележене дубровачке песме. Тако је живот потоње плодне дубровачке поезије започео ћириличним стиховима – закључује Злата Бојовић.
Она је издвојила то што је Дубровачка република од српског краља (потом цара) Душана у првој половини 14. века добила дотадашњу српску земљу полуострво Пељешац са градом Стоном и делом обале.
– За тако велики дар он је тражио да се сачувају српска села и да се у њих не усељава друго становништво, те да ту и даље служе православни свештеници. Други услов био је да Дубровник једном годишње српским манастирима на Светој Гори плаћа 500 млетачких перпера. Дубровчани су званично оба захтева прихватили. Међутим, први захтев су прекршили одмах по припајању те српске територије: почели су да покрштавају православно становништво и до краја 14. века ту га више готово није било. Други захтев су испуњавали током неколико векова – напоменула је у свом предавању проф. др Злата Бојовић.
Бранко Пејовић
Categories: Гостинска соба
Србски списи су на глаголици. Пишите латиницом када већ слушате странце.
Награђена је „за изузетран допринос у очувању ћирилице“. Је ли за оних очуваних 1,5% ћириличких натписа на улицама Новог Сада, које је изројао председник Матице србске проф. др Драган Станић, па о томе обавестио јавност текстом у „Печату“. Њему је недавно поверен четврти мандат на тој функцији, што значи даје оних 1,5% ћирилице оцењено као добар резултат.
Много је кметлуку стало до писма, културног наслеђа и традиције. Ено колико их србује на латиници. Једина култура за коју они знају је дух гомиле, а традиција – то су обичаји њихове мале паланке. Њима је важно да им је топло у крду, а културно наслеђе мачки о реп. Но у крду је можда топло, али и смрди.
Народ који остане без своје културе више није народ него хорда. И то је много горе од губитка територија, јер оне се евентуално поврате, а национална свест и душа народа никако. Осим ако не бркамо народну душу са духом гомиле, као што такви чине.
У том случају све може – и ћирилица и латиница, и данас хосана и сутра распни га распни, и Вучић и Србија, и Велика Среда и „Првомајски уранак“, и пост и Црква и обждеравање и крканлук, и љуби ближњег свог и надлајавање и кметска злоба и завист према бољем од себе, и јуче православље а данас „народна“ револуција, и можда опет сутра, шта се чини не мора се знати, важно је само да нема „подела у народу“. Како је то лепо Његош приметио „пучина је стока једна грдна“, за оне који не знају. А има их више него што мислимо.
„Укинути политичке партије на 20 година и свим снагама се дати на културно и свако друго уздизање и описмењавање популације“, како је то отприлике рекао војвода Мишић. Но ми то нисмо урадили и уместо тога смо снисходили пуку. И ево нас ту где смо, културо еве ме за будућноС Србије са трамвајем у 22. век.
Пук и народ нису исто
„Ено колико их србује на латиници.“
Они који србују на латиници су у огромној несразмери са народом који се на референдуму за данашњи Устав определио за ћирилицу, па није крив за своје латиничење, као што га је окривио проф. др Милош Ковачевић на једном скупу удружења ЋИРИЛИЦА Требиње, а тек после народа су криви држава и лингвисти.
Такође су у огромној мањини они који у јавном простору пишу хрватском латиницом.
Уверио сам се више пута да и ови који србују на латиници нису крдо, него су научени да Срби имају два писма. Од свих људи у лингтвистичкој струци, од формалног пада комунизма па до данас, само је академик проф. др Срето Танасић пре три године јавно говорио да латиница није србско писмо,али је утихнуо јер није добио подршку ни од своје струке ни од државе. Нема ко да каже народу да је србско писмо само ћирилица. Одавно нема србске државе. Него има србски правопис по коме је и латиница србско писмо.