Срб је реч толико пута у крви крштена и за мене ће увек бити света. Ко жели да српује, нека српује до миле воље, али нека не брани Србима да србују

Извор: Саборник србско-руски

Људи од пера су дужни да се према Слову (Речи) односе са свештеним трепетом, бескрајно пажљиво и часно.
Николај Васиљевић Гогољ

Ова дивна Гогољева мисао одмах асоцира на почетак Јеванђеља по Јовану светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова – У почетку (од искона) беше Реч (Слово, Логос), и реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Дакле, у Светом Писму се Бог назива и Речју. Знамо да се у црквенословенском језику народи називају језицима.

Реч словесност је дивна стара словенска реч за књижевност и видимо да је то исти корен и са самим називом Словена. Словени воде порекло од Нојевог сина Јафета и према тумачењу Ђорђа Бранковића у његовој “Хроници Словена Илирика, Доње и Горње Мезије”, Јафет значи проширен и достојно прослављен. Први Словени, распространивши се по свету, по значењу у свом језику себе су називали Славенима али су светим крштењем и преласком у хришћанство од Славена постали Словени, преображавајући ваплоћење Речи (Слова на црквенословенском), како би се посредством светог крштења удостојили бити синовима Божијим.

Ранко Гојковић у манастиру Сланци (Извор: Снимак екрана)

Тако су Славени, својим крштењем као поновним рађањем од Његове Светости или Слова, постали Словени, крстећи се у име те оваплоћене Речи или Слова. У Књизи Постања записано је пророштво Нојево да ће Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Семовим (1 Књига Мојсијева, 9; 27). Дакле још је Ноје прорекао историју знајући да ће се од Семовог племена оваплотити Господ наш Исус Христос па је рекао Благословен да је Господ Бог Семов (1 Књига Мојсијева, 9; 26), а да ће најбољи део народа изаћи од Јафета. Овде је Ноје под становима и шаторима подразумевао Закон вере (тај Закон као што знамо Господ је дао старозаветним Јеврејима као Семовим потомцима) па је род Јафетов, то јест Словени, ушао у Закон (прихватајући Нови Завет) и јаче се у њему укрепио него синови Семови. Или како то лепо Христос рече у Свом Јеванђељу, да ће Господар винограда дати виноград другима (Марко, 12; 9). Дакле, синови Семови (изабрани народ) су први узели Закон од Бога али по речима псалмопојца Давида: “Не сачуваше завјета Божијега и по завјету Његову не хтјеше ходити. Заборавише дјела Његова, и чудеса која им је показао” (Псалм 77; 10,11). Нови Израиљ постају хришћани, а после пада Првог и Другог Рима, после пада појединих словенских народа у јерес папизма, управо православни Словени – пре свега Руси и Срби – остају последњи озбиљни народи који служе Слову и задржавају зацарење нечастивог (“катехон који задржава”).

 † † †

Недавно сам био присутан на једном скупу где се у оквиру честитих људи, патриота, повела дискусија око тога да ли је правилно реч Србин (или Срб) у придевима користити поштујући правило једначења сугласника по звучности. То јест, да ли да пишемо србски или српски.

Иста таква дискусија повела се у августу 2023. године на сајту Стање ствари поводом текста једне “срписткиње”, наставнице србског језика (видети ОВДЕ).

Биљана Ковачевић: Србски или српски језик?

Дан уочи писања овог текста, на саборовању братије крстоносаца (који ево осамнаесту годину крећу на Крсни ход пешке, у почетку од Београда до Газиместана, а последњих 7-8 година од Београда до Хиландара, неколико пута и до врха Атоса) беседио сам о Слову (Речи) и обећао присутнима да ћу ту беседу покушати да претворим у писани запис. Што овим текстом и чиним.

У веома квалитетној дискусији у поменутом тексту на СтСт, изнето је мноштво јаких аргумената у корист “србиста” и ни један једини озбиљан аргумент у корист “срписта”. Између осталих, и моја маленкост се укључила у дискусију. Интересантно је да “срписти”, немајући ваљане аргументе да одбране разлог да се Срби не претварају у српове, једноставно пилатовски перу руке скрећући причу на наклапања да “имамо важнијих ствари у овом тренутку” и томе слично, истовремено ни сами не могу да своју професију назову “српистиком”, него ту науку и даље називају “србистиком” истовремено промовишућу придев српски а не србски. Наравно да је то крајње лицемерје, никакво заклањање иза науке не може избирисати духовни смисао истинске СЛОВЕСНОСТИ.

Пре десетак година на Ћоровићевим сусретима у мом родном Гацку, питао сам једног нашег уваженог професора “срписту” како могу да се властита имена подведу под правило једначења сугласника по звучности, како Вашингтон и Хабзбурзи осташе у придевима “вашингтонски” или “хабзбуршки” не пређоше у “вашинКтонски” или “хаПсбуршки”, а Србе претворише у српове па кажу није правилно срБски него срПски. Професор “срписта” је одговорио да се историјски називи не мењају, да за њих не важи правило и окренуо главу и не сачекавши да чује мој одговор да су ваљда и Срби историјски народ.

Да не дужим, прелазим на ствар и износим аргументе у корист србиста, неки од тих аргумената јако лепо су образложени у поменутој дискусији на Стању Ствари. Тамо је набројано мноштво одступања од правила једначења сугласника по звучности у много мање важним речима од имена једног народа, притом нашег, србског народа, али то није довољан разлог да “срписти” постану србисти. Такође, указано је и на веома занимљиве духовне аспекте претварања Срба у српове, да текст не би био предугачак, још једном препоручујем да се прочита веома интересантна дискусија поводом поменутог текста на Стању ствари.

Немојте замерити, да се не бих понављао, пренећу своје прво јављање у поменутој дискусији, а потом појаснити и проширити аргументе за “србисте” а против “срписта”.

Плашим се да је поштована ауторка прешла ону границу када се преученост претвара у глупост. Наравно да за неке ствари постоје правила, али није лепо изругивати се са дубоким осећањима „простог” народа о нечему што јесте суштински важно. Као што је бесмислено пљувати на ученост и сматрати да није добро бити учен због истините мудрости народне која каже „да нема будале над ученом будалом”, исто тако је бесмислено и један дубоко исправан народни порив, простог народа србског, сматрати дилетантизмом и изругивати се том пориву. Језик је посебан дар људима од Бога, Слово (Реч) у Светом Писму је синоним за Бога и поготово људи од пера су дужни да се према речи односе са свештеним трепетом, бескрајно пажљиво и часно како то написа велики Николај Васиљевич Гогољ. Дакле, поштована ауторко, није истинита Ваша следећа тврдња: „Зато што придев србски или српски ‒ свеједно ‒ не чува оно што заговорници ове идеје желе да сачувају.” Откуда Вама таква самоувереност? Прво, не ради се о било каквом присвојном придеву од било које именице, него о присвојном придеву од ВЛАСТИТЕ ИМЕНИЦЕ. И у таквом случају не може никакво „једначење сугласника по звучности” да обесмишљава нечије властито име. Ако нема једначења сугласника по звучности у придеву хабсбуршки или вашингтонски (да ли сте негде прочитали да пише хаПсбуршки или вашинКтонски), зашто би га било у придеву србски? Свети владика Николај је писао да је Серб свето име и да постоји неки Виши смисао у имену нашег народа и да нам то за сада није дато да одгонетнемо. Велики руски старац Николај Гурјанов је говорио својим духовним чедима да се друже са Србима, да они нису никада издали Русе и да СЕРБ значи „Серб есть раб Божий”. Ја не улазим у то да ли је то тако или није, али сам један од оних који не жели да буде припадник народа српова, дакле, нисам припадник српског, него србског народа и молим Вас Ваша правила задржите за себе, можете бити шта хоћете али се не изругујте са овим народом који жели да буде СРБСКИ народ што су били и његови велики преци…

То написах у тој дискусији, а сада пре било ког другог аргументовања у корист “србиста” желим да истакнем да се у практично свим словенским језицима задржава у придевима здрави корен СРБ, дакле и код Руса и Чеха и Словака и Пољака и Лужичких Срба и Словенаца, код свих осим, нећете веровати – код Хрвата. И наравно, код наших “срписта” који тако брижно чувају наслеђе титоида из 1954. године. Притом је важно истаћи да и у хрватском правопису постоји законитост да се “од обезвучавања одступа у страним властитим именицама”. Наравно, Срби су изузетак, они поштују сва србофобна достигнућа титоида.

Није без значаја ни важност слова Б које се избацује у овим придевима. Више пута сам у својим јавним наступима истицао јединственост великог ћириличног слова “Б”. Велико ћирилично слово “Б” је јединствено слово у свим писмима и цивилизацијама, а поседују га само Православни Словени, то јест, ми Срби, браћа Руси и Бугари, да не помињем остале политичке нације. У том слову је не само написана реч Бог, дакле имамо и слово Б, и слово О и слово Г у том дивном слову, него то слово одражава и најважнију суштину наше свете вере, суштину Свете Тројице у Којој из Бога Оца исходи Дух Свети и Који роди Сина Свога Јединородног, Господа нашег Исуса Христа пре свих векова.

Извор: Стање ствари

Треба рећи да и сами “срписти” газе једно од основних граматичких правила у СВИМ словенским језицима, да се властитим именицама, то јест личним именима, у изведеницама и сложеницама не мења корен (који представља суштину тог имена). У Правопису србског језика у издању “Матице српске” каже се да “једначење по звучности изостаје у нашим властитим именима, да би се избегло удаљавање од основне речи, или да би се поштовала традиција”. Да ли претварање Срба у српове мења суштину нашег имена и да ли је тиме испоштована србска традиција, процените сами поштовани читаоци. За мене лично, то представља први корак ка будућем унијаћењу, као што и писање латиницом представља први корак ка каснијем унијаћењу Србадије.

Интересантно је да “срписти” па и сама ауторка поменутог текста у недостатку аргумената за претварање Срба у српове, у свом одговору је србисте назвала грубим људима склоним ка вређању, намећући им “схизофреност или унутрашњу располућеност која се не може умирити”. Притом, иза таквих речи, стоји позив за дијалогом. Лицемеран је тај позив, није проблем србистима да воде дијалог али да тај дијалог мора да буде у Истини, а не у лажи. Уместо карактерисања србиста као људи неспособних за комуникацију, као људи који болују од умишљене величине, арогантних, агресивних, исфрустрираних, неваспитаних незналица, неотесаних, ограничених, немаштовитих, увредљивих, непристојних итд., итд., нека срписти ураде просту ствар – нека наведу неки ваљан аргумент у прилог тези да се мора писати „српски”, односно зашто се не може од правила о једначењу сугласника по звучности начинити изузетак за србство и србски, као што је урађено за све друге властите именице? Али не само да за имена не важи то правило, него и за многе друге речи које нису властите именице. Зашто придев за реч грб остаје грбски а не грпски, а не може за Срб да буде србски него мора српски? Дакле, не може се прихватити као аргумент заклањање иза флоскуле “тако је прописано правилом једначења сугласника по звучности”, јер то није ништа друго него пилатовско прање руку од гажења интегритета и идентитета Србадије који су прописали титоиди у брозоморна времена.

Овај текст није критика упућена хиљадама људи који једноставно поштују прописана граматичка правила, ово је упућено струци која инсистира на очувању обесмишљавања суштине нашег народног имена коју су увели титоиди. Такво инсистирање претвара једначење сугласника по звучности у једначење сугласника по глупости.

Личност и коментари (Биљана Ковачевић)

Деклинација је одступање, за мене лично та деклинација имена Срб у срп представља изругивање са речима светог ђакона Авакума који са коца глагоља Србадији: “Срб је Христов, не боји се смрти”. Дакле, Срб је реч толико пута у крви крштена и за мене ће увек бити света. Ко жели да српује, нека српује до миле воље, али нека не брани Србима да србују.

Опрема: Стање ствари

(Саборник србско-руски, 26.5 2024)

Categories: Гостинска соба

Tags: Ранко Гојковић, србски, српски језик