Јер су моја леђа јасеновски долови, / Еванђелист вијекова, надлијеће ме суп. / Клином сна подупирем бесмртности клин, / Апостоли истине, чува вас ваш син!
Икона Јасеновачких новомученика (Аутор: сестра Марија, манастир Јасеновац)
Вуку јарам времена на небеси волови,
Апостоли истине, гдје ли сте ми сад?
Моју кичму сагињу ваши давни болови,
Анатему невиних носим и ја млад.
Којој зори допусти пастир стада мог,
Отета од свјетлости да не сване чак?
Јутро прије свитања док ствараше Бог,
Инок црне одоре пресрете га – мрак!
Чизме тешких ђонова заклонише дан,
Ексери у месу засврбјеше јауке,
Кожа трпи убоје, бразде носи длан.
Али ваше болове данас трпе науке,
Тег тишине носе полупразне хартије…
Ево наше дјеце, која вас не познају,
Жртвоване раљама изгладњеле братије.
И зато им шапућем, јер треба да дознају,
Велом тајне скривену, тугу својих предака,
О крвавом сутону, мрклом прије свитања.
Тежак сан над капцима ових лежи редака.
Будите се, чујте ме из стољетног питања:
Увијене прашином, гдје да нађем вас,
Далек лелек вјечности, што одзвања жив?
Уздижем из тамнице свој танани глас,
Ћутећи ваш бол, ја знам да сам крив.
Епопејом логора мршав храним стих,
Градим нову Градину, ко неимар тих.
Вуку јарам времена на небеси волови,
И ја на свом челу носим биљег скуп,
Јер су моја леђа јасеновски долови,
Еванђелист вијекова, надлијеће ме суп.
Клином сна подупирем бесмртности клин,
Апостоли истине, чува вас ваш син!
Милица Боровчанин
Трећи разред гимназије СШЦ „Василије Острошки“
Соколац
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница проф. Маје Стокин)
Categories: Преносимо
Вуку јарам времена на небеси волови…
Нѣ памтим кад сам прочитао лѣпши и оригиналнији стих, дубљу и величанственију пѣсму – и то од једне ГИМНАЗИЈАЛКЕ!!! Ситне, чисто занатске омашке, остављам по страни – оне ту ништа нѣ мѣњају, Боже здравља, ауторка ће их сама нѣкад уочити па исправити, само да нѣ дигне руке па забатали свој очито огроман таленат, с обзиром на то да га у нашем друштву можда никад нѣће нити прѣпознати, нити по заслузи цѣнити… Колико здравог осѣћаја, истанчаног слуха за матерњи језик, за његову мелодију, ритам, колико сликовитости и природне, срдачне (тј. из срца излазеће, тзв. емоционалне) мудрости! Ни налик мору надрљаних и блѣдуњавих стихоклепотина, којима нас одасвуд, па и на овом порталу, свакодневно затрпавају!
Наклон до земље младој пѣсњикињи, као и њеној наставници, која је, колико видим, овај рад објавила. Од срца хвала и „Стању ствари“ што је пѣсму прѣнѣло, пошто је, будући да нѣ пратим друштвене мрѣже вѣроватно никад нѣ бих ни видѣо. Рѣтке су овакве утѣхе, које вас убѣде у тачност стиха нѣдавно прѣминулог пѣсника: „Нѣје све пропало, кад пропало све је!“
Побутах мало по интернету, па видѣх да млада дама и нѣје толико нѣпозната: https://youtu.be/xYmO2O0xneA?si=27F9DTX8GmvzJkK8
Весели се, српски роде!
@ Гремлин
Хвала на коментарима. Што се тиче (не)квалитета поезије, па и на овом сајту, могу само да цитирам (да сад не понављам оно излизано „о укусима…“) Жељка Обрадовића: „Партизан не може да доведе 12 Џордана!“ А, мним, Стање ствари ако има „пола“ песничког Џордана, и то је нешто!
Иначе, Маја Стокин је професор Карловачке гимназије, тако да песникињи М. Боровчанин није наставница. (Ту је и део одговора на оно Ваше „… с обзиром на то да га у нашем друштву можда никад нѣће нити прѣпознати, нити по заслузи цѣнити…“)
Александар Лазић
@Александар Лазић
Хвала Вама на појашњењу. И стрпљивости и разумѣвању, пошто ми се често омакне да будем нѣпотрѣбно пакостан и заѣдљив, па ми послѣ криво:-))