Објективна (научна) чињеница јесте да српски језик има бар 27 сугласника, 1 полугласник и 1 двогласник. Дакле, за вѣрно одражавање српског језика у писму, неопходна су бар 34 слова, пише коментатор „Гремлин“
Извор: Стање ствари
(…)
Ђурковић полази од (…) тезе да српски језик има 5 самогласника и 25 сугласника.
А објективна (научна) чињеница (потврђена у лингвистици, књижевности, народном стваралаштву) је да српски језик има бар 27 сугласника, 1 полугласник и 1 двогласник. Дакле, за вѣрно одражавање српског језика у писму, неопходна су бар 34 слова. Нѣважно је што се ти нѣдостајући гласови нѣ чују на цѣлом српском језичком простору – чују се у разним, великим областима тог простора, па би зато морали да имају слово којим ће се обѣлѣжавати – ако желимо да млада поколѣња ваљано, цѣлосно, науче матерњи језик, и ако желимо да том језику увећамо творбену моћ, која је, услѣд Вукове рефрорме, поприлично сужена и скучена. И, што је најгоре – то „упрошћавање“ српског језика уклањањем „сувишних“ слова довело нас је до комадања у мноштво измишљених народића и „језика“. Ево како.
Избацивање двогласника „јат“ (ѣ) српски језик је довело до распарчавања по дијалекатској основи. Кад видите нпр. рѣч млѣко, свуд написану на исти начин, ви је доживљавате као један појам, појам једног истог језика и народа, како год га иначе изговарали. Кад исти тај појам напишете фонетски: млеко, млијеко, млико, мљеко – у вашој свѣсти се већ јавља нѣка свѣст о разлици, премда никакве суштинске разлике нѣма. Онда се појаве „учењаци“ да вас „поуче“ како је нѣки од облика који изговарате „правилан“ или „нѣправилан“. И тачка, свађа може да почне.
Овакав приступ је у западним српским крајевима помогао вѣчито тињајуће сепаратистичке тежње, вѣковима подстѣцане од страних сила, и стварање измишљеног „хрватског“ језика“ – заправо јекавски и латиницом писаног српског. Хтѣли ми то или нѣ, тај „језик“ је у међуврѣмену већ међународно признат, и многи Срби, образовани и необразовани, свѣсно или нѣ га признају, колико год то глупо и бесмислено било. Овѣм процес цѣпања српског језика по дијалекатској основи нѣје завршен – ако нѣсте примѣтили, већ се о трошку Републике Србије штампају уџбеници „буњевачког“ језика, заснованог на икавици. Тако смо зезнули Хрвате, јербо смо млого паметни.
Истина је да би се враћањем „јата“ српски правопис прилично компликовао: његова правилна употрѣба у писму била је огроман проблем још од старословѣнског периода, дакле – нѣ само Србима, већ и Русима и Бугарима. Кад је руски цар Николај I због тога хтѣо да укине „јат“, један научник му је казао да је то слово неопходно макар зато да би се писмени људи разликовали од нѣписмених. И „јат“ су у Русији укинули тек бољшевици, мада су против тога били најбољи руски умови тог доба, попут Иљина, Буњина или Берђајева, па се у руској емиграцији користио све до нѣдавно. И упркос томе што су Руси махом „јекавци“, па су „јат“, за разлику од Срба, лакше могли, као што и јесу, замѣнити другим знаком.
Нѣка читалац из овѣх пар чињеница процѣни да ли нам је битније задржавање „најсавршенијег правописа на свѣту“ и хиперпродукција свакојаких полуписмених „мастера“ и „доктора“, или истинско образовање младих поколѣња и заустављање дробљења српског народа и државе.
За стварање македонске нације нѣје било довољно само одвајање по дијалекатској основи, пошто народ тамо говори екавицом, (као и већи дѣо Србије). Зато су „инжењери људских душа“ за стварање „македонског“ језика одабрали нѣ најраширенији дијалекат вардарске Македоније (као што је учињено у Србији), већ онај најближи бугарском: умѣсто „ћ“ и „ђ“ установили да се пише „к“ и „г“, додали слово „ѕ“ (слитно дз) – глас који је иначе још жив и на Косову и у источној Србији – и ето ти још једног језика,
„Меко ш“ је глас о коме је писао још Вук Караџић, али нѣје сматрао да је за њега нужан посебан знак. Тај глас се чује у Драгачеву, БиХ, западној Србији… И Црној Гори, што је Милогорцима добродошло да га унесу у своју абецеду (кренули су спочетка и с азбуком, али су брзо скопчали да им то баш нѣје згодно). И створе још један „језик“. Иначе је један наш лингвиста још прѣ тога прѣдлагао увођење „меког ш“ у наше писмо (у облику „щ“, што је по менѣ спорно, али то је друга тема). Али, званична Подгорица је, ето, била промућурнија и бржа.
Огњен Војводић: „Монтенегристика“ као примјер прозелитизма унијатске мисије
Тзв. Бошњацима никакво ново слово нѣје било неопходно – довољно им је било гомилање турцизама и утрпавање „х“ гдѣ му јесте и гдѣ му нѣје мѣсто.
Кога брига што је све то будалаштина и што је свѣм тѣм језицима граматичка основа једна те иста? У свѣтским (и домаћим!) библиотечким каталозима поменути „језици“ се увелико званично уводе, без икаквог српског отпора.
И најзад – одавно смо заборавили да је Вук створио азбуку са 31, а нѣ са 30 слова. То 31. слово укинуо је тек Љубомир Стојановић, у трећем, државном издању Вуковог Рјечника, 1898. године, Рѣч је о полугласнику, обѣлѣжаваном словом „дебело јер“ (ъ). Иако се појављује у свега 15-ак рѣчи књижевног језика, како га је он замислио, Вук га је ипак задржао у својој азбуци. Пошто се то „ъ“ у тадашњим „књижевним“ рѣчима (у народним и страним ово и нѣје правило) увѣк налазило поред „р“, Стојановић је смислио да се оно записује са двотачком изнад „р“. И та двотачка се из правописа изгубила у року од пар година, до почетка ХХ вѣка. Од тада наши писмени људи нѣправилно пишу и изговарају те рѣчи, двосложно, умѣсто умръо – умро, умѣсто сатръо – сатро итд.
Вук Стефановић Караџић, Писменица сербскога језика, стр. 4-5 (Извор: Матица српска)
Наравно, каснѣје је утврђено да је употрѣба тог полугласника далеко шира. У току је стварање и тимочког (или како ће се већ звати, наши западни пријатељи на томе већ годинама раде) језика, у коме ће и то „ъ“ наћи своје мѣсто – пошто га у званичном српском, као ни онѣх раније поменутих – нѣма. Што је, је л’ те, довољан разлог (уз горе поменуто „ѕ“) за стварање још једног народа и језика.
(…)
Коментатор с надимком Гремлин
Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари
Categories: Противу цензуре
КАД-ТАД, А СВАКАКО КАД СЕ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ОПАМЕТЕ, СРБИ ЋЕ СЕ ВРАТИТИ РАДОВАНОВОМ РАНИЈЕ УСПОСТАВЉЕНОМ ЈЕДИНСТВУ СВИХ СРБА У УЧЕВНОМ ЈЕЗИКУ НА ЕКАВИЦИ И ЋИРИЛИЦИ
Као што ће се тешко поново уводити Јат за авионе, још теже ће проћи враћање слова „јат“ (ѣ). Прекасно је за то. Лингвисти у томе не виде решење питања боље стандардизације српског језика данас. Српски лингвисти и филолози, нажалост, данас немају готово никакав складан договор о достандардизацији српског језика. Истина је да је Вукова стандардизација имала много мана, јер је то, пре свега био државно-политички пројекат Аустријске монархије, касније Аустроугарске — он је у српском народу прошао захваљујући аустрофилској политици кнеза Михаила Обреновића који је подржао Вуков језик „овчара“ и „говедара“, што је тадашњем српском народу већински одговарало, па је Вук с његовом реформом језика ушао међу знамените Србе.
Када неки процес у народу прође и утемељи се, као што је овај Вуков с језиком и писмом, он онда о(п)стаје и поред свих мањих и већих мана које су очигледне. Зато српска лингвистика данас ни у сну не размишља о враћању „јата“. А, објективно, то враћање јата у српску азбуку не би донело неку већу корист, а увело би само нову језичко-графичку збрку која не би могла да утиче на боље језичко обједињавање Срба, што би свакако могло бити корисно. Јер, каква бит то била велика корист у језику за Србе који би се само графички објединили с „јатом“, а опстала би и даље изговорна разједињеност српскога народа у екавици и (и)јекавици у стандардном (ми га зовемо: учевном) језику.
Треба признати у томе велику улогу једног другог, новог Караџића (др Радована) када је у, до сада најтеже време за Србе у БиХ — деведесетих година 20. века, када је постојала велика опасност да Срби у БиХ прођу као Срби у Хрватској истих година, и када је нови Караџић с политичарима тада око себе схватио да је свако јединство Срба, па и оно у језику, неопходно за општи спас српскога народа, успео да у Републици Српској обједини Србе тиме што је у службену употребу увео јединство свих Срба на екавици и ћирилици. Српски заблудели лингвисти, филолози и политичари српски нису, нажалост, били дорасли томе, па су, чим је страна политичка рука скинула с власти Р. Караџића и тадашње политичаре у РС, пре свих других, већински српски лингвисти, филолози, песници и лажни пророци успели су да укину Радованово успостављено српско језичко јединство у Републици Српској и да врате српску разједињеност у „равноправности екавице и ијекавице, као и равноправност писама ћирилице и латинице“, што значи да су успели да врате југословенско разбијање српскога народа и у изговору и у писму, с новом фаворизацијом латинице. Тако је данас поново Република Српска из ћириличке земље постала у јавности већински латиничка земља, готово као што је и Србија данас 90-процентно у јавности латиничка земља, а ни лингвисти ни власт уопште функционално не хају што је то апсолутно противуставно по ставу првом Члана 10. Устава Србије. По тој неуставности у Србији у вези са српским ћириличким писмом Србија још није ни за корак макла из Брозовог законоправила из комунистичке Југославије ада се „Устава и закона не треба држати као пијан плота“, него се треба држати ћефа моћних појединаца на власти.
Срби ће се кад-тад опаметити и вратити се Радовановом раније успостављеном језиком јединству на екавици и ћирилици свих Срба у учевном језику.
@Драгољуб Збиљић
У српској лингвистици итекако има размишљања о враћању „јата“, чак и озбиљних, солидно образложених научних радова на ту тему, и Ви то одлично знате. А има их и међу српским књижевницима.
Враћање „јата“ би, као што већ рѣкох, отежало правопис, а нѣ унѣло збрку. Збрка је ово што сад имамо.
Аргумент да враћање „јата“ нѣ би донѣла никакву корист јер „опстала би и даље изговорна разједињеност српскога народа“ нѣје никакав аргумент и права је срамота да такву „мисао“ износи нѣко ко себе назива лингвистом, јер огољује нѣзнање у елементарним језикословним чињеницама. Зато што на овом бѣлом свѣту нѣма „изговорно уједињеног“ језика, тј без дијалеката. Али ћете зато тешко наћи језик у коме је та дијалекатска различитост прѣнѣта и у писмо, као што је то случај са српским језиком. Тако нпр. у руском можете чути и јизик, и јазик, и језик, али се пише исто: язык; можете чути и гаварить и говорить, али се увѣк пише „говорить“, премда је оно гаварить званично признато као књижевни изговор. При свему томе, руски је једини словѣнски језик с изграђеном терминологијом за практично све на овом свѣту, а такви језици се могу побројати на прсте једне руке. „Реформисани“ српски језик такво богатство никад нѣје достигао, нити му је то могуће, иако је до Вука за то имао све прѣтпоставке: погодите – зашто?
Ако је 170-годишња традиција вуковске писмености дужа и значајнија од 900-годишњег старословѣнско-светосавског + 100-годишњег словѣносрпског искуства у развоју српске писмености, па је зато нѣмогуће макар дѣлимично враћање српског језика на „фабричка подешавања“, онда сте Ви у праву, али назовимо тада ствари правим именом: ми, садашњи Срби, нѣсмо исто што и наши ћирило-методијевски прѣци, наука коју су нам својом писменошћу донѣли и оставили у баштину за нас је прѣвелик терет, а и туђа нам је – једва се описмењујемо и с овако упростаченим правописом. Ствар је ипак у духовној лѣности и у окошталости у навикама: првачићи који би данас почели да се описмењују на етимолошки заснованом правопису, наше „муке“ у том смислу нѣ би ни схватали.
И најзад: ако је цѣна јединства Срба њихово опрѣдѣљивање за једно од нарѣчја, било екавско или ијекавско – онда је боље да ствари остану такве, какве јесу, са двѣ норме и два књижевна дјалекта, па макар Срби прѣшли и на латиницу. Латиница је ионако једва мало нѣсавршенија од вуковице. Зашто би нам и та вуковска ћирилица била толико битна, ако за нас ништа од оног што је прѣ ње стварано практично и нѣ постоји? А одсѣцањем ијекавице српски језик би свеконачно био поиндијанчен, до темеља осакаћен, а српска култура срозана и раскомадана, осакаћена, развучена. Одлично се сѣћам тог покушаја увођења екавице у Републику Српску срѣдином 90-их, и Караџићево одустајање од те сумануте идеје једна је од рѣтких новијих српских побѣда.
Обрачунавање са Титом , Вуком , Југославијом , егалитаризмом је легитимација неомодернизма . Код Вука је то посебно забавно , јер је правопис Бабе Смиљане једна од сувишних слобода које нас је Вук лишио . Почев од СрБског имена до слова јат , које је заправо доказ неолибераног правописанија , да се барем пише онако како нико не говори .
Поштовани Гремлин
Наравно да знам ко је био за враћање јата. Један од њих је био један од најазслужнијих људи и лингвиста за уставно стопостотно спасење српске азбуке. То је био познати лингвиста мр Бранислав Брборић, нажалост почивши од 2005. године. Умро је нешто више од пола године пре него што је на референдуму прошао његов формулисани одличан предлог Члана 10. Устава Србије у чијем ставу првом је прошао његов предлог да се српски језик веже само за српско ћириличко писмо (што значи — једноазбучје). Он је, практично, одустао од тог „јатовања“ јер је увидео да то враћање тог старог знака не би донело никаквог нарочитог јединства Срба у учевном језику и спасавању ћирилице. Српску јединствену разбијеност у језику и писму тешко ад би могао решити старо знак „јат“. Наравно, немам никаквог разлога да се „стидим што као лингвиста тако мислим“, као што нема разлога ад се стидите ни Ви и други који у томе видите решење српске разбијености у учевном језику и писму.
Српски главни проблем је данас у неразумевању српских лингвиста, српске „интелигенције“ и српских власти које не занима шта о српском језику и писму јасно и изричито пише у ставу првом Члана 10. Устава Србије с референдума народа (2006) у Србији када је народ већински решење питања писма изједначио с праксом у Европи и целом престижном свету. И лингвисти и власт већ 17 година опструишу ту већинску народну вољу да се спасе српско писмо тиме што исто толико година Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика држе на снази Правопис српскога језика с неуставном узурпацијом туђег писма у српском језику, и то у 90-процентној употреби, а власти држе на снази неуставан Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године, а 15. септембра 2021. Скупштина Србије усвојила је нови — још гори и неуставнији Закон о употреби српског језика и ћирилице, у који је уведен, до сада, невиђен у свету апсурд — да грађани немају иста ни права ни обавезе само у вези са српским писмом и само у српском језику.
Зато, кад би се сутра прихватио Ваш предлог да се у српску азбуку врати „јат“ — то не би Србима донело никакво решење данашњег великог проблема српског језика и српског писма. А, што се мене тиче, мени уопште не смета Ваш предлог и борба за враћање „јата“. Код данашњих српских лингвиста проћи ћете с „јатом“ као што моја маленкост код њих пролази у предлогу да се и у лингвистици и у српској политици коначно уважи Члан 10. Устава Србије у спасавању српског писма.
Поздрав срдачан за Гремлина — коме признајем, јер процењујем, да има неке добре предлоге у вези са српским језиком.
Нисам лингвиста и апсолутно не разумем полемику господе који се потписују са „Гремлин“ и „Драгољуб Збиљић“. Посебно ми није јасна полемика око увођења (враћања) у азбуку слова „јат“ (ѣ). Можете ли господо нама обичним грађанима, на нама разумљивом језику да објасните шта је то слово „јат“ (ѣ)? Како се изговара? Можда је оно некада у „старом говору“ нашег народа и служило нечему, али ми није јасно чему би данас служило? Који то конкретно глас у нашем говору није покривен одговарајућим словом, па нам треба то „јат“? Што се тиче хиперпродукције нових, измишљених језика на просторима бивше Југославије то уопште није лингвистичко, већ искључиво политичко питање. Сваком разумном човеку је јасно да се нпр Енглески који се говори у Енглеској и Енглески који се говори у Америци неупоредиво више разликују од српског језика и измишљотина названих хрватски, бошњачки (босански, или како га већ зову) и црногорски језик. Што се тиче тзв македонског језика ту већ постоје значајније разлике, али и за њих је најзаслужнија политика јер је „тај језик“ кроз дуги низ година упорно и систематски, вештачки мењан и у доброј мери побугарашен. Али и такав, какав је данас, посебно ми са југа Србије и даље доста добро разумемо и тешко да би могао да испуни лингвистичке услове да се призна као посебан језик. Јасно је зашто су европски и (бело)светски лингвисти пристали на такво понижење да признају нешто што са језичком науком нема везе, али то је њихов проблем. Није ми јасно зашто ми сами пристајемо на тај језички инжењеринг на нашу штету и признајемо и у званичне документе и законе уносимо такве глупости и подметачине, какве су одреднице хрватски, бошњачки и ценогорски језик?
Ми не примењујемо већ усвојене и усаглашене правописне норме за поједине туђице које су се одомаћиле, па тако имамо у употреби речи: подкаст, фејсбук… које уопште нису усаглашене са правописом, а овамо би да вратимо слово „јат“ које би направило још већу збрку у српском језику.
Да ли и редакција блога барем делимично дели намеру изнесену у овој писанији истуреној у излог – то не знам. Сумњам да је тако пошто никакве садржине ту нема осим празног проѣераванъа. Већ на први поглед не бих ни погледао текст (као што прескачем и сваки други чим видим слово Х, од ‘Хај, Деггер!’) али сам помислио да ипак има нешто када је већ ту a оно испаде безразложно издвојен.
Ни сам коментатор не зна шта би хтео сам са собом и сам констатује да би било бесмислено враћати овај знак у српску азбуку, као што би било када би се подгревањем леша покушало да он оживи. Већ смо видели у пар случајева када се вероватно нека лична фрустрација покушава рационализовати и бајаги начинити нека кохерентна критика Вуковог целокупног опуса.
Тако да често иза уклањања ‘јата’ имамо у ствари аустријску пeрфидност да преко Јанеза сугерише израду првог српског речника, прављења прве српске граматике, превод Новог завета, сакупљања народних умотоворина а све у циљу одвајања Срба од Руса и онемогућавања читања средњевековних текстова и хрисовуља.
Коментар обилује толиким нелогичностима да их је тешко побројати. Није Вук наметнуо све то српском народу већ је то била неминовност коју су сви образовани људи а одмах затим и државне просветне власти прихватиле. Интересантно је да они који су прихватили аустријски захтев из Тајног протокола о брисању скоро девет десетина српске историје и пристали да дишу на трску, брину да Аустрија новом српском граматиком хоће да забоде клин између Србије и Русије.
Питам се како су то успели у бугарском случају без уклањања иједног слова. Зато и имамо залагање за ‘олд чрч славоник, ОЧС ‘ скаламерију, којим се назива (стари) српски језик јер би то довело у питање саму парадигму дисања на трску. Опет имамо да су нам ‘ћирило-методијевски преци оставили неку баштину која нам је превелик терет’. То је бесмислица коју ни дисање на трску не може осмислити а одговор на једноставно питање би то одмах оголио – шта су били браћа К&М – Грци, Срби или Словени?
Шта рећи да се непостојећим словима ‘увећа творбена моћ српског језика’? Ово чак није ни смешно. Још бесмисленијa је ‘тврдња’ да је Вуков ‘упрошћен’ језик, тј. уклањање сувишних слова довело до стварања нових ‘народића’ и језика и распарчавања (?) по дијалекатској основи. Само неко ко је јуче пао са Марса може да избаци такву бесмислицу.
Главни (и једини) ‘аргумент’ за то је већ више пута ‘рабљени’ пример млека, млијека и млика. Наводно ће ови други и трећи бити укорени од оних првих да говоре погрешно па би ‘јат’ то наводно забашурио. Мало је рећи да то нема везе са животом јер је целокупно Вуково дело на ијекавици као и то да је 99.9% њихове комуникације вербално а остатак је писана комуникција.
Из тога се изводи ингениозан закључак о сепаратизму западних страна услед изостављања ‘јата’. Само онај ко није чуо за Ватикан може тако нешто лупити и остати жив. Као одраз заиста зле воље имамо онда и читав низ других језичких примера који су прерасли у политичке а сви су последица Вуковог ‘упрошћавања’ (у крајњем случају избацивањем само једног јединог слова). Рецимо Македонци и Бошњаци.
Ови други убацују Х где не треба (пр. ‘кахва и рахатлук’) или избацују тамо где треба (пр. ‘Те’еран’). Њима би можда и користило слово ‘јат’ па би рецимо: ‘… Крећо Ѣакија, пресудила му ѣакија… ‘, могло да се тумачи и као Хакија али и Бакија, док би пресудитељ могла бити такија или ћакија (а могла би бити умешана и ракија?). Не знам шта је тачно али знам да ‘са Бара се нико не враћа, па ни Ѣ’.
Поменувши такију, видимо у ‘опреми’, прав заправ, и гремомишљеника, Сорошевог докторанда Јанеза, (новог) Алију (што ме подсети на време служења народу у ЈУ-војсци када су били забрањени вицеви о Босанцима па се почињало са – била два Словенца, Мујо и Хасо…), који је утврдио да је ‘Вукова банализација’ постала канцер. Да ли је потребан бољи пример банализације од:
Узгред, имао сам једном дискусију са енглеским говорником који се хвалио да они ето нису имали свог Вулфа и нису ‘упростили’ свој језик. Мало се замислио кад сам му рекао да би, ушавши у Конгресну библиотеку у Вашингтону, видео да би од 40 милона књига, 6 милиона биле само оне са једном речју THE (на бази статистике да 15% енглеског текста чини потпуно непотребно the).
Заклањање изa једног знака крије нешто много дубље – антицивилизацијско поништавање целокупног Вуковог дела које је по обиму у рангу барем два института. Питам се како би на ученом ОЧС језику звучала ‘говедарска’ брзалица – одосмо у котлокрпе, где стари котлокрп котле крпи, а стара им котлокрповка котлокрпавим котлима воду носи. Или можда доскочица из Српског ријечника илустрација ‘простe’ народске речи – што се туђе козе прају, то мог јарца мудa сврбе.
Имамо даље и пример где је ‘званична Подгорица била промућурнија и бржа’, што је усвојила за стандард то што су два хрватски образована муслимана узели два слова из пољске латинице (плус дијалекат подгоричких муслимана) и убацили у монтонигерску абецеду.
На крају имамо још једно актуелно откриће кога многи нису ни свесни а то је стварање ‘тимочке’ (?) нације јер нема једног њиховог слова у азбуци!! Само неко ко не зна за језуитски рад у Румунији у последњих 300 година, нити за договор из Алба Јулијe (бивши Стони Београд или Биоград), може да нам открива топлу воду. Како сада ускладити и влашки дијалекат српског језика када чак и званични румунски језик користи своју оригиналну српску реч ‘драги’, док влашки поред ње чешће користи свој дијалекатски ‘м’ндра’.
Да не занемаримо и друге потенцијалне нове ‘народиће’, Пироћанце, Лесковчане и Врањанце који би такође због Вуковог ‘упрошћавања’ могли постати посебни народи. Румуни управо примењиују у свом језику писана правила да забашуре своје (и влашко) српско порекло.
Тако нпр позната влашка песма је – Mandra mea cu carpa mura – што звучи много ‘латинскије’ и учевније, док у певању она звучи сасвим другачије, народскиje – М’ндра мја крпа мура.
@Драган Р
Замислите, ни ја уопште нѣсам лингвиста, већ „обичан грађанин“, па ми нѣје јасно шта то нѣсте разумѣли? Шта је то „јат“ трѣбало би да знате из основне школе, кад сте учили о (и)јекавици, екавици и икавици и узроку настанка тѣх дијалеката у српском језику – уколико нѣсте баш онда бѣжали са часова матерњег језика? Због чега мислим да је „јат“ неопходан мислим да сам разговѣтно горе већ објаснио на примѣру рѣчи „млѣко“, па за сваког ко је савладао основе књижевног језика нѣ видим шта ту може бити нѣјасно? Ако ипак јесте, онда би било уљудно да се тај нѣко у овакве разговоре укључи тек онда кад те основе савлада.
Но, код Вас је очигледно рѣч о реторичком питању и чистој иронији, будући да се из наставка коментара види да уопште нѣсте такав нѣзнајша, да одлично схватате о чему се ради (што се посебно види по Вашој правилној опасци о македонском језику), али да из својих разлога сматрате да је читава прича јалова. То је Ваше право, али свој став морате много темељније образложити. Иронија ту нѣје од помоћи, а опаска да је „хиперпродукција измишљених језика“ политичко, а нѣ лингвистичко питање, једноставно нѣ пије воду. Вуковица и јесте настала као политички пројекат, она нѣје плод само памети Вука Караџића, већ првѣнствено интереса сила находећих се изван српског животног простора. Било је сличних пројеката усмѣрених и ка другим словѣнским народима, али само Срби су на такав „данајски дар“ насѣли. То јесте туђа политика, али је наш проблем, зато што српски народ због те политике трпи штету, а нѣ нѣко други. Враћање „јата“ је захтѣв да се из српског језичког питања одстрани свака политика и да се оно рѣшава искључиво на темељу лингвистике као науке. Позивање на здрав „разум човѣка“ је посебно наивно – то уздање у нѣчији „здрав разум“ нас је довдѣ и довело, па сад на нѣким свѣтским универзитетима студенти изучавају кроатистику а нѣ србистику.
Но, добро, као нѣком ко је с југа Србије, дакле рођени екавац, питање „јата“ се може и чинити туђим и бесмисленим. Поменух да је осѣм „јата“ српском писму вратити још нѣколико слова, међу њима и сугласника ѕ (дз) и полугласника ъ. Они су најзаступљенији у јужним и источним говорима српског језика. Чини ли Вам се и ова идеја бесмисленом?
@Хорорије АЕ Илирије
Захваљујем на досад најопсѣжнијем коментару на дату тему, из кога доброжелатељно читатељство зорно може видѣти на који начин логореја злоћудним путом мутира у дијареју. Менѣ боља одбрана нѣ трѣба. Остај ми здрав, вицкаст и правдољубив.
Било би добро да сте дефинисали најпре идиом који имате на уму кад кажете „српски језик“. Ако сте на уму имали књижевни односно стандардни српски, полазна тврдња да има 34 гласа је нетачна. Ту се лингвисти и филолози свакако с Вама не слажу.
Ако сте пак имали српски народни језик, онда је то нешто друго, али у том случају Ваш аргумент је беспредметан јер се стандардизација језика и правопис на њега на односе, већ на стандардни идиом, који је ужи појам од народног језика.
Такође би било корисно, ако желите да Ваше коментаре лингвисти узму озбиљно у обзир, да се представите именом и презименом.
Хвала, у сваком случају, на добрим намерама и труду.
@Зоран Старчевић
Ако српски народни језик има 34 гласа (можда и нѣки више, али овдѣ говоримо о гласовима које је неопходно укључити у књижевни стандард), онда мој аргумент нѣје беспредметан. Јер, суштина приче је у томе да се располућеност и штурост постојећег књижевног језика прѣвазиђе – отварањем врата за његово напајање и обогаћивање како рѣчима из досад неоправдано занемарених народних дијалеката, тако и из свега онога што је у српској литератури врѣдѣло прѣ Вука. Један од основних прѣдуслова за ово је враћање тѣх нѣколико слова у књижевни језик. Нѣки од гласова које та слова означавају је иначе већ присутан у језику књижевности, али нѣ и писму, јер саврѣменим правописом као такви нѣсу прѣпознати.
Лично ми је иначе стало да ово о чему говорим буде узето у обзир од наших књижевника, јер су они ти који језик унапрѣђују и развијају, а нѣ лингвисти. Најбољи међу њима су проблем први и осѣтили, покушавајући да о њему понѣшто кажу, попут Исидоре Секулић, Винавера, Меше Селимовића, Драгослава Михаиловића – да поменем само нѣке од њих. Иначе сумњам да се лингвисти озбиљно баве коментарима с разних портала. Овдѣ водимо необавезан разговор, ја се ослањам на нѣки свој опит и памћење који нѣ морају бити увѣк најпоузданији, свако ко мисли да нѣшто има додати то може учинити, па имена нѣсу ни битна. Кад и ако једном успѣм да за себе створим услове да напишем оглед о овом питању, који засад имам само у нацртима, онда ћу тај рад свакако потписати својим именом и прѣзименом, као што иначе и радим. Уосталом, нѣки научни радови су већ написани, само нѣма ко да их чита. Уколико нам нѣје суђено да нѣстанемо као народ, о овоме ће се тек расправљати, са мном или без мене.
НОВО „ЈАТОАВЊЕ“ СРАБА БИО БИ ЈЕДАН ОД НАЈБЕСМИСЛЕНИЈИХ ЕКСПЕРИМЕНАТА СА СРБИМА И(ЛИ) НА ЊИМА
Хрвати и њихови лингвисти, на српску жалост и штету, показали су се много мудрији од Срба и њихових лингвиста у свом језичком обједињавању
Расправа о „јату“ је чисто само скретање пажње о затирању ћирилице у Срба и њиховом језику.
Уосталом, то је сам Гремлин и буквално признао написавши овде: „И најзад: ако је цѣна јединства Срба њихово опрѣдѣљивање за једно од нарѣчја, било екавско или ијекавско – онда је боље да ствари остану такве, какве јесу, са двѣ норме и два књижевна дјалекта, па макар Срби прѣшли и на латиницу. Латиница је ионако једва мало нѣсавршенија од вуковице. Зашто би нам и та вуковска ћирилица била толико битна, ако за нас ништа од оног што је прѣ ње стварано практично и нѣ постоји? А одсѣцањем ијекавице српски језик би свеконачно био поиндијанчен, до темеља осакаћен, а српска култура срозана и раскомадана, осакаћена, развучена. Одлично се сѣћам тог покушаја увођења екавице у Републику Српску срѣдином 90-их, и Караџићево одустајање од те сумануте идеје једна је од рѣтких новијих српских побѣда.“
Радованова реформа је била нешто најпаметније и најсврсисходније што се уопште појавило у српској лингвистици за последњих више од сто година после Вука. А познати српски историчар, аутор историјске књиге „Између клања и орања“ чувени Екмечић је рекао: „Ако лингвисти не желе да се језичко обједињавање Срба у екавици и ћирилици у стандардном језику изведе брже, оно ће само по себи стићи мало касније у сваком случају.“ Ближи сам овом паметном историчару у убеђењу да неће Срби у свом језику заувек пити и „млеко“, и „млијеко“ и „млико“.
Хрвати и њихови лингвисти показали су се много мудрији до Срба, тј. српских лингвиста. И Хрвати су, пре него што су усвојили српски вуковски језик за свој (то је, у ствари језик Срба католика) били и екавци и ијекавци и икавци, али су се и на туђем језику (српском) боље језички објединили од Срба — они су се објединили у (и)јекавици и својој верзији латинице. Само Срби су „навучени“ на подметачину да буду разбијени у учевном стандардном и изговору (и екавски и /и/јекавски) и у писму (данас су Срби 90-процентно у свом језику на туђем писму, а само 10 одсто на свом (ћириличком) писму.
Превише наивна помисао (или могуће је и лоша намера за Србе!) да ће враћање једног старог слова спасити српски језик, српско писмо и српски идентитет превише је бесмислена, поготово кад се зна да је за десетак векова с „јатом“ у српском језику објављено можда и хиљаду текстова на српској азбуци с „јатом“, а да је у једном веку објављено на милионе и милионе српских текстова и књига на азбуци без „јата“, каквог смисла има враћати данас „јат“ Србима и српској азбуци. Претерано је бесмислено о размишљати о новом „јатовању“ Срба после свих и језичких и графичких и свих других експериментисања с њима и на њима..
Ако волите да опстанемо, можда не би било наодмет да узмете псеудоним из народног језика, а не страног? На пример:
‘нѣма да нѣстанемо!“
@ Гремлин
Жив ми ти Загоре, душе који ходаш по Тамној шуми. А поздрав и за Чика. (й)AAAAAAAAAA(т)!!!
@Гремлине, све је решиво. Друштва за заштиту (од непријатеља назване) ћирилице, која под тиме подразумевају окрњену глагољицу и онако мора да се залажу и за учење српског народног језика и писма који су се користили до усвајања Хабзбугшчићеве „реформе“. Да, зашто би у школском систему по гимназијама послелатински језик из 14/16 века био изучаван када нема везе са Римом, а у исто време читање и писање србског народног језика немањићког доба било ускраћено? У садашњим условима то неће да може, али, што нас је мање, бунџија је више…