Суштински свима је јасно да се попис одлаже годинама јер су процене да ће Срба бити превише! Основни захтев је био да се сачека да опадне број људи који планирају да се изјасне као Срби
Миша Ђурковић (Фото: Соња Ракочевић)
До појаве овог текста требало би да се заврше све формалности и да коначно буде припремљено све за одржавање пописа у Црној Гори. Он би требало да почне првог децембра и да се оконча петнаестог. Формални разлог за одлагање за месец дана било је незадовољство нове опозиције одређеним процедуралним питањима. Но суштински свима је јасно да се попис одлаже годинама јер су процене да ће Срба бити превише! Дакле основни захтев је био да се сачека да опадне број људи који планирају да се изјасне као Срби или, што је био захтев читаве дукљанске структуре, да се из пописног материјала искључе сва такозвана идентитетска питања, а пре свега национална припадност, језик којим се говори и конфесионална припадност.
Неупућен читалац може бити прилично шокиран чињеницом да се нешто што би требало да буде елементарна бирократска и статистичка процедура претвара у фундаментално политичко питање. Међутим, они који прате ове ствари, али и јуриспруденцију Европског суда за људска права, нимало нису изненађени јер је на Балкану питање пописа постало прворазредно политичко, па и геополитичко питање. Зашто? Једноставно, у мултинационалним државама као што су Босна и Херцеговина, Северна Македонија и Црна Гора пописни резултати би морали да буду основа за уставно и законско дефинисање природе државе и права појединих заједница. Сетимо се колики је значај питања да ли Срба у Вуковару има трећину или мање од тога: од тога је требало да зависи да ли ће у складу са законима Хрватске Срби добити право да се назив места и институција истакне и на српском, дакле ћириличном писму. То је довело до чувеног чекићања ћирилице и одбијања институција да примене закон. Но кад је на следећем попису број Срба спуштен испод потребне квоте, питање је скинуто с дневног реда.
Милојко Спајић: Влада Црне Горе одложила попис за 3. децембар
Отуд у БиХ не постоји релевантан попис него сваки ентитет води своју статистику, док је у Северној Македонији то предмет озбиљних спорова. Још једна ствар коју смо уочили јесте да су мање-више сви пописи у региону неверодостојни. Сви су радили пребројавање стварних људи до једног тренутка, а онда су уводили „нову методологију” попут процена, упоређивања, тенденција и тако даље, чиме су додавали још по неколико стотина хиљада људи на оно што је стварно пребројано. Има и фантастичних примера као што је статистички завод наше јужне покрајине који као природни прираштај води и децу исељеника који живе по Европи и Америци! У Хрватској је номинално уписано 3,8 милиона људи иако њихови демографи тврде да реално нема више од три. Хрватска уз то сада има већи број регистрованих бирача него становника.
Када је о Црној Гори реч, ситуација постаје врло сложена иако се ради о најмањем ентитету на Балкану. Сложеност долази од изванредно важног положаја ове мале државе, као и од последица идентитетског инжињеринга који је цео век уношен са стране. Мањинско становништво чини око двадесет процената и оно уопште није спорно. Заживела је подела унутар муслиманског корпуса на мањи број оних који се изјашњавају као припадници Бошњачке заједнице и већи број који је задржао југословенску категорију Муслимана с великим М. Уз пет посто Албанаца и по један Хрвата и Рома добијамо мањинску слику. Проблем настаје у вези са сада већ дубоком поделом унутар православног корпуса који чини мало више од три четвртине популације. Да сумирамо претходне деценије, Ђукановићев режим је започео озбиљан идентитетски инжењеринг којим је настојао да некада чисто српско становништво, у коме је одредница „Црногорац” означавала регионалну припадност, редефинише у националну категорију, односно још један нови етнос који би се дефинисао као несрпски. Ово је укључивало, не само нове симболе, Секулину химну, већ и увођење тзв. црногорског језика, прелазак на латиницу, додавање још два измишљена слова (које нико не користи) и као врхунац покушај да се направи тзв. црногорска православна црква. Како је Ђукановић после референдума рекао: „Добили смо државу, сад треба да добијемо народ.”
Илустрација: МОНСТАТ
Међутим, овај неодукљански пројекат захваљујући борби поштених и храбрих људи у ЦГ није заживео нити победио. Упркос томе што је идеолог ДПС-а Мишко Вуковић говорио да тамо живе само „политички Срби”, а професор Дармановић јавно прокламовао циљ да се број Срба сведе на испод двадесет посто, бар тридесет посто становништва је и у најтежим тренуцима када су од Срба хтели да направе социјалну категорију, остао чврст и постојан. И коначно, 2020. и 2023. дочекали смо пад дубоко антисрпског режима, што је значило и коначни крај владавине комуниста од 1945. Црна Гора је данас земља у којој се лакше дише и у којој ће ово бити први слободан и демократски попис у коме ће људи слободно и без страха моћи да искажу своју националну припадност, да кажу да као ђедови говоре српским језиком и припадају Српској православној цркви. Као што смо говорили, што Црна Гора буде демократскија то ће наравно више бити и српскија.
Кренуло се коначно и са легитимним кампањама којима се људи охрабрују да се слободно изјасне. То је наравно и прилика да и остали припадници српског народа у Србији, Српској и свуда по свету искажу солидарност с нашом браћом у Црној Гори и да им пожелимо што бољи резултат на попису. Он ће показати да је Црна Гора и даље и српска држава.
Научни саветник, Институт за европске студије
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Одредница „Црногорац” јесте вековима означавала регионалну припадност, јер никоме нормалном није ни падало на памет да доводи у питање ноторну чињеницу да су Црногорци Срби. На жалост, етнички инжењеринг почиње да ради након другог светског рата. До тада у Црној Гори није ни постојало изјашњавање о националној припадности јер се подразумевало да је у Црјној Гори 95% Срба. Онолико колико се изјашњавало да говори српски језик. А онда 1948, на првом попису након рата одједном у Црној Гори имамо 90% Црногораца и мање од 2% Срба. Али без обзира на то креаторима тог етничког инжењеринга и није баш ишло најбоље. Јесу се људи у својој наивности и због локалпатриотизма опредељивали као Црногорци, али су сви они сматрали да се подразумева да “мораш да будеш Србин, да би био Црногорац”. На пример, када су новинари питали старог оца Момира Булатовића “Ђедо, шта си ти?” његов одговор је био “Црногорац”. На њихову примедбу “Да ли то значи да нијеси Србин?” старац је одговорио “Не, но сам Турчин”. Тако је било све до појаве Мила Ђукановића када се по први пут делом успева да се одредница “Црногорац” редефинише као нови етнос који не само да је несрпски, већ антисрпски. Колико се у томе успело нисам сигуран, али је чињеница да се, на жалост, у томе доста далеко отишло.
Миша Ђурковић одлично сажима ситуацију у Црној нам Гори.
Срби су већинско становништво. Политички Црногорци такође говоре српским језиком, као што су им преци увек чинили.
У чему је проблем? У неоколонијалном статусу ЦГ и страној управи. То остаје народу да разреши у годинама пред нама и да одлучи да ли ће затражити уједињење у Сједињеним Српским Државама са Србијом и Српском или, могуће, Босном и Херцеговином без хрватских територија.
Само један детаљ.
Миша Ђурковић:
„Ово је укључивало, не само нове симболе, Секулину химну, већ и увођење тзв. црногорског језика, прелазак на латиницу, додавање још два измишљена слова (које нико не користи)…
Та слова се ипак користе. Доказа има и у штампи, и на интернету. И нѣсу измишљена. Означавају гласове српског језика, који у њему ЖИВЕ, могу се чути у говору ужих или ширих области, али за њих реформисана српска азбука нѣма словних знакова. То јест – имала их је, али их се одрѣкла: у име измишљене „једноставности“, која се у нашем случају прѣвратила у просташтво и ГЛУПОСТ, толику, да је већ генерацијама папагајски понављају и иначе умне, поштовања достојне личности.
Ђурковић полази од идиотске (и званично школске, од 1. разреда осн. школе) тезе да српски језик има 5 самогласника и 25 сугласника.
А објективна (научна) чињеница (потврђена у лингвистици, књижевности, народном стваралаштву) је да српски језик има бар 27 сугласника, 1 полугласник и 1 двогласник. Дакле, за вѣрно одражавање српског језика у писму, неопходна су бар 34 слова. Нѣважно је што се ти нѣдостајући гласови нѣ чују на цѣлом српском језичком простору – чују се у разним, великим областима тог простора, па би зато морали да имају слово којим ће се обѣлѣжавати – ако желимо да млада поколѣња ваљано, цѣлосно, науче матерњи језик, и ако желимо да том језику увећамо творбену моћ, која је, услѣд Вукове рефрорме, поприлично сужена и скучена. И, што је најгоре – то „упрошћавање“ српског језика уклањањем „сувишних“ слова довело нас је до комадања у мноштво измишљених народића и „језика“. Ево како.
Избацивање двогласника „јат“ (ѣ) српски језик је довело до распарчавања по дијалекатској основи. Кад видите нпр. рѣч млѣко, свуд написану на исти начин, ви је доживљавате као један појам, појам једног истог језика и народа, како год га иначе изговарали. Кад исти тај појам напишете фонетски: млеко, млијеко, млико, мљеко – у вашој свѣсти се већ јавља нѣка свѣст о разлици, премда никакве суштинске разлике нѣма. Онда се појаве „учењаци“ да вас „поуче“ како је нѣки од облика који изговарате „правилан“ или „нѣправилан“. И тачка, свађа може да почне.
Овакав приступ је у западним српским крајевима помогао вѣчито тињајуће сепаратистичке тежње, вѣковима подстѣцане од страних сила, и стварање измишљеног „хрватског“ језика“ – заправо јекавски и латиницом писаног српског. Хтѣли ми то или нѣ, тај „језик“ је у међуврѣмену већ међународно признат, и многи Срби, образовани и необразовани, свѣсно или нѣ га признају, колико год то глупо и бесмислено било. Овѣм процес цѣпања српског језика по дијалекатској основи нѣје завршен – ако нѣсте примѣтили, већ се о трошку Републике Србије штампају уџбеници „буњевачког“ језика, заснованог на икавици. Тако смо зезнули Хрвате, јербо смо млого паметни.
Истина је да би се враћањем „јата“ српски правопис прилично компликовао: његова правилна употрѣба у писму била је огроман проблем још од старословѣнског периода, дакле – нѣ само Србима, већ и Русима и Бугарима. Кад је руски цар Николај I због тога хтѣо да укине „јат“, један научник му је казао да је то слово неопходно макар зато да би се писмени људи разликовали од нѣписмених. И „јат“ су у Русији укинули тек бољшевици, мада су против тога били најбољи руски умови тог доба, попут Иљина, Буњина или Берђајева, па се у руској емиграцији користио све до нѣдавно. И упркос томе што су Руси махом „јекавци“, па су „јат“, за разлику од Срба, лакше могли, као што и јесу, замѣнити другим знаком.
Нѣка читалац из овѣх пар чињеница процѣни да ли нам је битније задржавање „најсавршенијег правописа на свѣту“ и хиперпродукција свакојаких полуписмених „мастера“ и „доктора“, или истинско образовање младих поколѣња и заустављање дробљења српског народа и државе.
За стварање македонске нације нѣје било довољно само одвајање по дијалекатској основи, пошто народ тамо говори екавицом, (као и већи дѣо Србије). Зато су „инжењери људских душа“ за стварање „македонског“ језика одабрали нѣ најраширенији дијалекат вардарске Македоније (као што је учињено у Србији), већ онај најближи бугарском: умѣсто „ћ“ и „ђ“ установили да се пише „к“ и „г“, додали слово „ѕ“ (слитно дз) – глас који је иначе још жив и на Косову и у источној Србији – и ето ти још једног језика,
„Меко ш“ је глас о коме је писао још Вук Караџић, али нѣје сматрао да је за њега нужан посебан знак. Тај глас се чује у Драгачеву, БиХ, западној Србији… И Црној Гори, што је Милогорцима добродошло да га унесу у своју абецеду (кренули су спочетка и с азбуком, али су брзо скопчали да им то баш нѣје згодно). И створе још један „језик“. Иначе је један наш лингвиста још прѣ тога прѣдлагао увођење „меког ш“ у наше писмо (у облику „щ“, што је по менѣ спорно, али то је друга тема). Али, званична Подгорица је, ето, била промућурнија и бржа.
Тзв. Бошњацима никакво ново слово нѣје било неопходно – довољно им је било гомилање турцизама и утрпавање „х“ гдѣ му јесте и гдѣ му нѣје мѣсто.
Кога брига што је све то будалаштина и што је свѣм тѣм језицима граматичка основа једна те иста? У свѣтским (и домаћим!) библиотечким каталозима поменути „језици“ се увелико званично уводе, без икаквог српског отпора.
И најзад – одавно смо заборавили да је Вук створио азбуку са 31, а нѣ са 30 слова. То 31. слово укинуо је тек Љубимир Стојановић, у трећем, државном издању Вуковог Рјечника, 1898. године, Рѣч је о полугласнику, обѣлѣжаваном словом „дебело јер“ (ъ). Иако се појављује у свега 15-ак рѣчи књижевног језика, како га је он замислио, Вук га је ипак задржао у својој азбуци. Пошто се то „ъ“ у тадашњим „књижевним“ рѣчима (у народним и страним ово и нѣје правило) увѣк налазило поред „р“, Стојановић је смислио да се оно записује са двотачком изнад „р“. И та двотачка се из правописа изгубила у року од пар година, до почетка ХХ вѣка. Од тада наши писмени људи нѣправилно пишу и изговарају те рѣчи, двосложно, умѣсто умръо – умро, умѣсто сатръо – сатро итд.
Наравно, каснѣје је утврђено да је употрѣба тог полугласника далеко шира. У току је стварање и тимочког (или како ће се већ звати, наши западни пријатељи на томе већ годинама раде) језика, у коме ће и то „ъ“ наћи своје мѣсто – пошто га у званичном српском, као ни онѣх раније поменутих – нѣма. Што је, је л те, довољан разлог (уз горе поменуто „ѕ“) за стварање још једног народа и језика.
Хоћу да кажем: имамо озбиљан проблем. Прѣвише рѣчи сам утрошио на коментарисање само једне од флоскула, које наша интелектуалштина већ годинама тупо и папагајски понавља без ума и разбора. А, колико сам чуо, аутизам је још увѣк неизлечива болест.
Честитам Вам на одличном тексту.