Дванаест пута је рањавана, а девет пута одликована најсјајнијим одличјима за ратне заслуге. Орден Карађорђеве звезде примила је од краља Александра Карађорђевића, а Легију части од Франше Д’Епереа

Милунка Савић на Солунском фронту (Фото: Викимедија)

У три рата је ратовала и јуначки се борила за слободу Србије, раме уз раме са подвижницима који су крвљу исписивали славну српску епопеју од 1912. до 1918. Једина жена с пушком у руци током читавог војевања, српска хероина Милунка Савић, попут легендарне Францускиње Јованке Орлеанке, уписала се не само у легенду, већ у нашу најопипљивију стварност.

Када се, данас, на педесетогодишњицу њеног одласка из живота, у маленој Каменици надомак Јошаничке Бање, на њеном родном огњишту широм отворе врата обновљене куће, изнова ће потећи прича о чудесном путу младе жене у паклу ратова. Али готово ништа мањој патњи с којом је била суочена у миру, упркос племенитој мисији да на ивици сиромаштва подиже туђу децу као своју, школује и на сопственом примеру учи како се достојанствено иде кроз живот.

Имала је деветнаест година када је извесно било да почиње Први балкански рат. Краљ Петар је објавио мобилизацију и Милунка Савић се пријавила као добровољац Милун.

– Заменила сам брата – присећала се Милунка у једном од малобројних разговора за новине. – Брат је био нежан, болешљив. А јединац нам био. Отац стар, куд ће он. Посекла сам плетенице, утегла блузу, шајкачу навукла до самих обрва и примили су ме. Била сам добар борац. Бомбаш, али и нишанџија. Само сам се Богу молила: ако ме метак рани да то не буде у прса, да ме не открију и врате кући. Пре бих сама себи пресудила.

Последња фотографија Милунке Савић (Фото: Вечерње новости)

Ратовала је, тако, Милунка Савић више од године. Па и кад је у Брегалничкој реци рањена и кад већ више није могла да крије да с јунацима јуриша жена ратник, нико није могао да је одвоји са фронта. Уписала се међу победнике у оба балканска рата, али и поднела страдање и на крају понела славу српске војске у Великом рату. Прошла је голготу Албаније, неопорављена од тешког рањавања у борбама у Македонији, непосредно пре повлачења преко Проклетија. Промрзла, гладна, издржала је.

И вратила се. У редовима Гвозденог пука освајала Кајмакчалан. О ужасима тих борби није говорила, али о пробоју Солунског фронта јесте.

– Ми смо јуришали и певали. Чудили се савезници. Питали се какви су ово борци. Од чега су – сећала се.

Дванаест пута је рањавана, а девет пута одликована најсјајнијим одличјима за ратне заслуге. Орден Карађорђеве звезде примила је од краља Александра Карађорђевића, а Легију части од команданта савезничких снага Франше Д’Епереа. Пред њом је у ставу мирно стајао и Шарл де Гол. Светски медији писали су о Милунки, као о српској Јованки Орлеанки из малене Каменице код Рашке.

Ништа је није променило ни узвисило. Али, у новој држави, која је одличја из Великог рата бацала деци да се играју у прашини, покушали су да је понизе. Хероини су наменили посао чистачице и сеоску кућицу, најпре надомак Новог Сада, а три године пред смрт оронули дом на београдском Вождовцу. Последње године живота провела је на ивици глади, са ћерком Миленом. Један дан су јеле јабуке и хлеб, други – јабуке и шљиве. Нису је понизили. Поручила је да „човек само сам себе може да понизи, само он, нико други“.

У последњем сусрету са новинарима замолила је:

– Али, немојте написати да гладујем, то се само понекад деси.

Гроб Милунке Савић у Алеји великана у Београду (Фото: Викимедија)

Милунка Савић је уз рођену ћерку Милену одгајила још три девојчице: Вишњу, Зорку и Милку. Школовала је тридесет двоје деце из завичајне Рашке, из Јошаничке Бање и Каменице, радећи као кројачица, плетиља, чистачица у кућама војвођанских домаћина. Када је стекла право на пензију, била је толика да ни струју није имала да плати. Умрла је 1973.

Без почасти, без заслуженог испраћаја, хероина је 1973. сахрањена у породичну гробницу. Тек четири деценије после, њени посмртни остаци пренети су у Алеју великана на Новом гробљу у Београду. Великој ратници којој се клањао цео слободарски свет ту и јесте место. Подигнути су јој споменици у Инђији и Јошаничкој Бањи, а сада је сасвим извесно да ће један заблистати и у Београду.

Милена Марковић

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 5. 10. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Балкански ратови, Милунка Савић, Први светски рат