Зборник је приредио Милан Кољанин, виши научни сарадник (у пензији) Института за савремену историју
Извор: Између сна и јаве
У четвртак, 9. фебруара 2023. године, у свечаној сали Института за европске студије одржан је округли сто поводом промоције књиге „Усташка зверства – зборник докумената 1941–1942“ коју је приредио Милан Кољанин, виши научни сарадник (у пензији) Института за савремену историју. Догађај је организован од стране Архива Војводине, Музеја жртава геноцида и Института за европске студије, а у разговору су учествовали др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, проф. др Саша Марковић, декан Педагошког факултета у Сомбору, проф. др Игор Вуковић са Правног факултета Универзитета у Београду, проф. др Горан Васин са Филозофског факултета у Новом Саду, Гавро Буразор, кустос-приправник Музеја жртава геноцида, као и сам приређивач зборника. Разговором је модерирао директор Института за европске студије, др Миша Ђурковић.
У уводном обраћању др Миша Ђурковић, у својству домаћина, представио је учеснике на округлом столу, посебно истакнувши приређивача зборника др Милана Кољанина, као и издавача, односно Архив Војводине.
Извор: ИЕС
Први је говорио др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине. Др Кузмановић пре свега је дао кратак осврт на процес настанка самог зборника, почевши од документације немачке обавештајне службе, која се нашла у поседу партизанског официра Славка Одића и која се стицајем околности нашла у Архиву Војводине, те је и похрањена у фонду 562 – лични фонд Славка Одића. На основу иницијативе из 2017. године почиње се са истраживањем и обрадом докумената, те на основу селекције од 165 докумената настаје и поменути зборник. Др Кузмановић се затим осврнуо на научно – истраживачку вредност зборника, која се огледа у томе што је грађа савремена догађајима које описује, односно да су немачки обавештајни органи дали записе директно са места злочина које су чиниле усташке снаге. На основу тога др Кузмановић, упоређујући ову грађу са документацијом насталом након ослобођења, а која често може бити оптерећена ослободилачким наративом, сматра да је ниво објективности изузетно висок. Као посебан допринос наводи и 60 оригиналних фотографија са места злочина, које су сачинили немачки обавештајни органи. Као циљ зборника др Кузмановић је навео тежњу да се путем њега стручна, али и најшира јавност информише о овим документима који сведоче почецима геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Такође, др Кузмановић је сматрао да промоција књиге мора да превазиђе границе Србије, те је у склопу међународне промоције она упућена на разне значајне адресе широм света, а посебно место нашла је и у Ватиканској библиотеци, док се планира и превођење на енглески и руски језик. На крају др Кузмановић је представио и тротомну књигу Филипа Шкиљања „Покатоличавање Срба на подручју Загребачке надбискупије“, као део приче о духовном геноциду над Србима, која је пратила физички геноцид.
Следећи говорник проф. др Горан Васин, ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, на почетку свог излагања захвалио се издавачима на овом подухвату, посебно се осврнувши на досадашњи рад др Милана Кољанина, истакнувши на тај начин његову стручност и посвећеност у истраживању тема из једне комплексе и јако мучне области. Том приликом др Васин се осврнуо и на значај самог зборника за сагледавање размера геноцида над Србима, те на неопходност даљих истраживања како би се знање из ове области стално употпуњавало. Након тога др Васин се осврнуо на корене хрватске антисрпске политике, тежећи да на тај начин да извесни историјски контекст догађајима описаним у зборнику. Сагледавајући ово питање кроз призму правашке идеологије, др Васин закључује да је управо праваштво кључна компонента политике хрватског историјског права, за које сматра да је у великој мери обликовала свест хрватских политичких елита. Др Васин је на тај начин, кроз конкретне примере, почевши од 1860–их и деловања Анте Старчевића, преко антисрпских демонстрација и монтираних процеса српској политичкој елити, тежио да прикаже антисрпску политику која се континуирано спроводила деценијама. На тај начин др Васин закључује да је се од Срба стварала слика сталних противника и криваца, те да се прича која кулминира 1941. годином, може уочити далеко раније, односно да је она део континуиране политике дугог трајања. На крају, др Васин се још једном истакнуо значај зборника и исказао неопходност да се српска научна, али и најшира јавност враћа и стално проматра догађаје из овог периода.
Трећи говорник по реду био је проф. др Саша Марковић, декан Педагошког факултета у Сомбору, који се осврнуо процес образовања учитеља, који се у оквиру ове институције одвија већ 245 година, а у чија је темељна компонента човекољубље. На основу тога др Марковић сматра да је проучавање и подсећање на мучне теме, везане за историју односа са суседним народима, неопходно како би се пробудио и неговао дух човекољубља. У складу са тим осврнуо се на ранију изложбу, одржану на Педагошком факултету, посвећену страдалој деци у НДХ, која је имала за циљ да студенте и децу из околних школа упозна са догађајима везаним за страдање српског народа. Даље, др Марковић се осврнуо на светосавски карактер српског народа и на питање праштања и заборављања, истичући суштинску разлику ова два појма и закључујући да је управо заборављање оно што у континуитету везује злочине над српским народом. Из то разлога, др Марковић истиче да је подсећање на тренутке страдања обавеза оних који образују будуће учитеље, како би ђаке од најранијих година суочили са реалношћу у којој живе. Због тога је неопходна даља сарадња свих релевантних институција како би прича о култури сећања наставила да се продубљује, али не у складу са идеологијом реваншизма и осветољубивости, већ на подсећање у најбољој намери да се то више не понови, закључује др Марковић. На крају наводи да је усташка идеологија антисемитизам и политику новог светског поретка користила искључиво као параван за континуирану србофобију која траје још од времена Анте Старчевића, а која кулминира стварањем Независне Државе Хрватске, одбацујући при том тезе о маргинализацији усташке идеологије у хрватском друштву током постојања Краљевине Југославије.
Списак убијене и уморене деце на територији НДХ – 74.580 пописаних именом и презименом
Четврти говорник, професор Правног факултета Универзитета у Београду др Игор Вуковић покушао је да кроз правни оквир сагледа питање геноцида, како би на основу грађе изборника приказао који су то конкретни примери који указују на геноцидну политику, али преко њих и на реални живот у околностима геноцида у Независној Држави Хрватској. Из тог разлога др Вуковић истиче управо значај докумената насталих радом немачких власти који, на непристрасан начин, дају нови аспект проучавању ове теме. Најпре, др Вуковић осврнуо се на сам назив зборника „Усташка зверства“, наводећи да то није име дато од стране приређивача, односно од стране припадника народа који је жртва, већ од стране немачких полицијских службеника који су водили документацију и усташко поступање оценили као „зверство“. Др Вуковић се затим осврнуо на различите аспекте геноцида, од убијања људи, преко стварања животних услова који воде нестанку етничке групе, све до систематског мењања националног и етничког идентитета, а све у циљу делимичног или потпуног уништења етничке, националне или верске групе, тежећи да кроз овај приказ представи социјалне, културне и политичке аспекте геноцида. Кроз овај оквир др Вуковић тежио је да сагледа различите примере усташке политике, а као најкарактеристичнији пример навео је политику „трећина“, која је представљала кулминацију геноцидне политике, у циљу потпуног дезинтегрисања српског националног бића у НДХ на свим нивоима. На крају др Вуковић је приступио навођењу конкретних примера из зборника који недвосмислено доказују геноцидну намеру усташких власти према српском народу, истичући још једном значај немачког сведочења, које у проучавање целокупне тематике даје додатну дозу објективности.
Следећи говорник Гавро Буразор, кустос-приправник Музеја жртава геноцида, фокусирао је своје излагање на садржину зборника, односно на то који се историјски процеси на територији НДХ у њој могу препознати. Пре свега, Буразор наводи да документа из зборника веома добро приказују функционисање две немачке, политичке струје у Независној Држави Хрватској. Наиме, Буразор је те две струје поделио на војну струју која је у усташком деловању видела искључиво стварање нестабилности и јачање покрета отпора, а што није било у складу са немачким интересима, док је са друге стране група око немачког амбасадора, односно политичка струја, давала усташама безрезервну подршку. Оба ова центра радила на прикупљању информација са терена које би поткрепиле њихова становишта, а основу тога Буразор закључује да је неопходно темељно изучити функционисање немачке војне и политичке струје како би се добила комплетна слика о процесима који су се одвијали у НДХ. Следеће што говорник уочава јесте значај грађе објављене у зборнику за добијање комплетније слике у вези деловања Дијане Будисављевић и акције спашавања деце из усташких логора, поготово у погледу идентификовања немачких официра који су сарађивали са Дианом Будисављевић. Такође, Буразор је дао и своје предлога за будућа истраживања на основу ове грађе, поготово у погледу деловања немачке војске и генерала Глеза фон Хорстенауа на територији НДХ. На краја, говорник се осврнуо и на значај фотографија које се налазе у зборнику за расветљавање многих питања везаних пре свега за акције спасавања логораша у НДХ.
Последњи говорник на округлом столу био је др Милан Кољанин, приређивач зборника. Уводни део свог излагања посветио је Славку Одићу, службенику Управе државне безбедности, како би представио причу о човеку који је сачувао грађу коришћену за израду зборника, осврнувши се пре свега на његову публицистичку делатност. У следећем делу излагања осврнуо се на назив зборника, сматрајући да је неопходно да зборник задржи оригинални назив дат од стране немачких обавештајаца. Поред тога осврнуо се још једном на значај зборника који даје поглед „са стране“ на процесе који су се догађали у НДХ, и који доносе немачку оцену да усташки терор генерише побуну српског становништва, те да се то коси са немачким интересима, настављајући се на причу пређашњег говорника о две немачке струје. Приређивач се у свом излагању дотакао и приче о антисрпској политици у НДХ, наводећи да је константа у усташкој политици, што и грађа из зборника потврђује, убити што више Срба. На крају, др Кољанин осврнуо се на значај зборника за истраживање Другог светског рата на територији Југославије, поготово за разумевање усташке политике, али и немачке политике на тој територији, као и односа између два покрета отпора и немачких и усташких власти. На основу тога, др Кољанин закључује да зборник доприноси даљој контекстуализацији одређених догађаја и сагледавању шире слике која је неопходна за квалитетно проучавање овог периода југословенске и српске историје.
Милан Кољанин, у средини (Извор: Снимак екрана/ИЕС)
На крају округлог стола обратио се још једном модератор, др Миша Ђурковић, како би закључио излагања и скренуо пажњу на неопходност да се настави са прикупљањем и објављивањем грађе везане за ову тему, у сврху даљих истраживања, изградње културе сећања и даље едукације о страдању Срба у Независној Држави Хрватској.
Андрија Јовановић,
Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Ову и сваку сличну књижевну промоцију на тако тешку тему усташког геноцида над српским народом треба поздравити. Свједоци смо покушаја историјске ревизије мрачног периода ндх, зато је свака књига која је супротстављена тој богоборачкој активности благослов од Бога. Непокајани потомци зликоваца и нововијековни зликовци заједно са српским издајницима и страним плаћеницима, покушавају да памфлетима и конфабулацијама релативизују и минимизирају магнум кримен хрватског народа (уз активно савезништво тадашњих муслимана) над Србима. Ндх представља најмрачнију, канибалистичку творевину која је исписала најсрамније странице историје људске цивилизације ако јој уопште може припадати. Нажалост, Хрвати су створили пакао на земљи и остале су трагичне посљедице, остао је непребол. Тешко осакаћени српски народ се никад неће моћи опоравити од геноцида који је извршен над њим а све уз благослов РКЦ и папе Пија 12 под мотом Ad maiorem Dei gloriam-У велику славу Божју. Трагедија непокајаних Хрвата се огледа у томе што им је највећу штету и срамоту нанијело оно у шта се они највише куну а то је њихова РКЦ и њихова вјера која им је усадила ту ирационалну, демонску мржњу према православним Србима. Кажњени су казном непокајништва а знамо да се не могу покајати само проклети људи.
Јер, гле, Господ излази из мјеста својега да походи становнике земаљске за безакоње њихово, и земља ће открити крви своје, нити ће покривати побијенијех својих. Књига пророка Исаије 26.21.
Londnski “Daily Mail” je izneo imena najvećih krvnika u 20-om i 21-om veku. Hitler je tek treći a Fidel Kastro, koji nije napao niti jednu državu je, po Daily Maily, veći krvnik i od hrvatskog krvnika Ante Pavelića, i od Baraka Obame (napao 16 država), kao i ratnih zločinacaBila Klintona i Džordža Buša. Zapravo njima su valjda dodeljene Nobelove “nagrade za mir”.