Документација о важној улози Немаца није смела да допре до историчара јер би она довела до промене одређених стереотипа о личностима и догађајима ратне историје
Вељко Ђурић Мишина (Фото: Између сна и јаве)
Када сам се пре нешто више од четири године, у трагању за релевантном архивском грађом корисном за истраживање судбина избегличке деце са територије Независне Државе Хрватске, обратио Црвеном крсту Србије за информације да ли тога има код њих, добио сам одговор који ме је пренеразио. У директном разговору казали су ми да имају само неколико прогласа из периода од 1941. до 1944. године!
Својевремено сам, у време истраживања друге теме, гледао грађу у фонду „Емигрантска Влада“ која је похрањена у Архиву Југославије – реч је о архиви Југословенске краљевске владе из година када је она била у избеглиштву у Лондону. У том фонду има и докумената о акцији Диане Будисављевић на спасавању Српчади из хрватских логора, и њеним индиректним контактима са припадницима дипломатских служби Шведске, Швајцарске и Велике Британије. (Узгред, њен девер, Срђан Будисављевић, министар у Југословенској краљевској влади у Лондону, био је добро обавештен о збивањима у Загребу!)
Диана Будисављевић са мужем, ћерком и унуком
Позната ми је извесна количина докумената о деци у Србији 1941–1944. године, нарочито о избеглицама и њиховом спасавању и збрињавању што је радио Комесаријат за пресељенике и избеглице и његовим мукама и проблемима. Документација је 1945. године распарчана у више делова који се данас чувају у Војном архиву, Архиву Југославије и Архиву Србије. Пажљивим листањем тога што је доступно, лако је закључити да недостају кључни сегменти документације. На пример, извештаји Томе Максимовића Милану Недићу и поједини записници седница владе којом је Недић председавао!
Познат ми је и часопис „Гласник Српског друштва Црвеног крста“ из ратних година који се чува у Народној библиотеци Србије (НБС, 104/п). Приликом листања видео сам текстове о бројним активностима поменутог хуманитарног друштва: спискови погинулих војника у Априлском рату, ратни заробљеници у логорима у Немачкој, помоћ у збрињавању, прехрани и одевању избеглица у Србији са бројним илустрацијама. Наишао сам и на текстове о односима са Међународним комитетом Црвеног крста из Женеве. Посебно сам се изненадио читајући текстове о сарадњи Српског друштва Црвеног крста са Црвеним крстом Трећег рајха. И ту сам застао!
Извор: Сајт Народне библиотеке Србије
Нешто се променило објављивањем архивске грађе коју је првих послератних година партизански борац пуковник Славко (Фрањо) Одић, као проверени припадник обавештајне службе, добио на коришћење (убеђен сам у то) а тек је пре две-три године испливала на светлост. Наиме, извесна особа је неколико година после Одићеве смрти ту грађу донела у Архив Војводине. Приликом сређивања те грађе испоставило се да је реч о сасвим новим чињеницама о прошлости. Онда је јасно зашто је Одић љубоморно чувао поменуту грађу! Архив Војводине је иницирао објављивање па је тако настао зборник „Усташка зверства 1941–1942. године“ који је приредио и написао стручне коментаре историчар др Милан Кољанин. (Мада је било планова да све то одради израелски историчар Гидеон Грајф, ипак је добро што то није остварено!)
Питање зашто је прворазредни архивски материјал скриван више од пола века има тежину али и одговор: та архивска грађа (углавном немачке провенијенције) указује на нешто што је било свесно прећутано – улога немачких високих официра при војно-управној команди Србије и представништва немачког Црвеног крста у Србији 1941–1944. године у спасавању српског народа из Независне Државе Хрватске. Документација о важној улози Немаца није смела да допре до историчара јер би она довела до промене одређених стереотипа о личностима и догађајима ратне историје.
Извор: Између сна и јаве
Овај случај указује на нешто слично: познато ми је да је некадашња савезна Служба државне безбедности имала богате фондове који су 1992. године пренети у србијанску Службу државне безбедности, која је касније, по англоамеричким „сугестијама“ преименована у Безбедносно-информативну агенцију. Знатан део архивске грађе предат је Архиву Србије. Друга је ствар зашто је највећи део тога још увек недоступан историчарима. Познато ми је да у тој архивској грађи има више стручних елабората, међу којима је посебно занимљив „Усташка обавештајна служба у Београду 1941–1944. године“. Но, ко зна колико ће проћи времена да се тај део отвори. Узгред, нисам стигао да проверим да ли је можда један примерак тога доступан у Хрватском државном архиву у Загребу! Све ово наводим зато што је познато да су материјали припремани за седнице владе Милана Недића завршавали у року од месец дана код усташке службе у Земуну! Зато је умесно и питање да ли поменути архив у Загребу чува тајне српске историје?
Наслов и опрема: Стање ствари
(Између сна и јаве 18. 1. 2022/Журнал.ме, 6. 4. 2023)
Categories: Преносимо
Значи добри Немци, који су овде убијали 100 за једног и који су били покровитељи НДХ су, занемарујући своје свезништво са том државом, спашавали Србе од зверстава и сигурне смрти! То је значи нешто слично Вучићевој одбрани Срба са Косова и самог Косова (и Метохије!). Очигледно, ради се о високоморалном чину јако добронамерних људи.
Хвала ти Друже Мишина што нам отвори очи. Како радио, тако ти се вратило.
Баш згодно, да се сада појави извесна особа и донесе све то, а потврду тачности, и успут и српску историју да потражимо у Загребу.
Добар чланак г Мишине. Врло користан будућим истраживачима обзиром да помиње низ институција у којим се налази архивска грађа (доступна или не, позната или не) о избегличкој деци са територије НДХ.
Улога немачких официра у спасавању српског народа у НДХ се помиње САМО у наслову. Али ми знамо да је највећу акцију спасавања деце у 2 Св рату извела Аустријанка Диана Обексер (Инсбрук, 1891) и да та акција не би била могућа без дозволе немачких официра.
Чек, чек… Не би било потребе спасавати Србе од Хрвата да Немци нису прво направили прокси Хрвате и прокси државу НДХ. Врло слично оном што имамо у бившој Украјини, само што је Хрвате веома тешко претећи у бестијалности. Чак и нацисти Украјине ће се добрано намучити да би били у истој равни као Хрвати.
С тога, иако су Хрвати свој геноцидни пир бездушно и с уживањем одрадили, прави извор станизма у Хрвата су Немци.
Господин Мишина је „успешно“ пребројао преклана српска грла од стране усташа.
Да доврши посао, сад ће да преброји Србе које је из NDH „спасао“ тзв немачки Црвени Крст у Србији.
Не би ме чудило да потоњи број буде већ од првог.
Чек, чек @Данило, кажеш да не би било потребе спасавати Србе од Хрвата, да Немци нису направили НДХ. Потпуно си у праву.
Могло би се додати :
– Не би Немци направили НДХ, да Хитлер није разорио Југославију.
– Не би Хитлер разорио Југославију, да није било војног пуча 27 марта 1941.
– Не би било геноцида, да 250 000 наших војника и официра није трулило у немачким логорима.
Деда Ђоле, ваша теорија би пила воде кад би историја почињала 1941. Немци одвајкада мрзе Србе. Геноцида би било, јер су Срби веровали комшијама и бишој браћи, а инфраструктура геноцидне Хрватске је стварана много пре априла 1941. Она се само манифестовала 10-04-1941. с хрватским Уставом који институционалише геноцид над Србима, Јерврејима и Циганима, али је стварана много раније од стране Енглеске, Немачке, Италије, Мађарске…
Србија између два светска рата је била француска и енглеска прћија, земља која је заборавила хероје који су је проширлили и одбранили 1912-1918. То што се десило 27. марта се морало десити због огромне количине гнева и опште неправде која се дешавала од краја Првог рата. Сетићете се да је Краљевина направила Бановину Хрватску у чије је оквире улазило пола БиХ. Замислите! Такви какви су били ти комунисти су морали исправљати (и исправили су) ту огромну неправду, у ствари злочин који је Краљвина починила против српских интереса.
март се десио зато што се десио 25. март – акт који је прелио чашу, а народ више није могао да трпи.
Србија данас по свему подсећа на Србију пред Други светски рат: замља неправде, с отуђеном клептократијом прерушеном у власт.
А што се тиче Немаца, не знам одакле да почнемо:
Немачки политичар, Фридрих Науман [једна фондација његовог имена делује и у Србији], године 1916. објавио је књигу „Средња Европа и Бугарска“, у којој описује каква треба да буде судбина Србије после немачке победе у светском сукобу: „Средњоевропска војна конвенција својим главним одредбама мора досезати све до Егејског мора, можда чак и до Турске. Већ то је разлог што се српско подручје, као непријатељско утврђење унутар савеза средњоевропских заштитних стрељачких ровова, не моше трпети“. У тој истој књизи Науману је сумњиво чак и српско дете:“Може Србија бити згажена, згњечена, тако да буде свршено с њом, ипак ће се још у последњем детету из брда и даље задржати остатак воље да се успостави претходно стање“
https://jadovno.com/evo-sta-nemci-zaista-misle-o-srbima/?lng=lat#.ZDqI33ZByHs
Данило ,пишете којештарије.није народ срушио пакт већ војска на челу са двојицом генерала ,од којих један умире са генералском пензијом код тита са други са енглеском пензијом.Иначе пред напад Немачке и АУ и Бугарске ,немачка нам је понудила сепаратни мир који су наши одбили због верности кобајаги савезницама.Иначе Румунија је потписала сепаратни мир кад је Русија испала из рата и на крају рата се удвостручила.Тако маните се флоскула народна воља и сличне будалаштине.Па ту народну вољу креирали су Енглези фунтама.
@Данило, слажем се да историја није почела 1941 и да Немци одвајкада мрзе Србе. И баш зато, имајући у виду да је Хитлер пре напада на Југославију муњевито освојио скоро целу Европу, да Југославија нема никакве шансе у сукобу са њим, да су Хрвати и Словенци против рата, здраворазумни људи су потписали мировни уговор са Немачком.
Ти људи – истински хероји – желели су и могли да спасу Југославију. Нажалост, одмах након пуча, они су проглашени за издајнике, ухапшени, протерани. Кнез Павле Карађорђевић је протеран у Грчку и Кенију, умро је у Паризу 1976. Драгиша Цветковић је био у логору на Бањици, умро је као народни непријатељ у Паризу 1969. Влатко Мачек је био у логору Јасеновац, умро је као прогнаник у Вашингтону 1964.
Хитлеру, који је спремао напад на СССР, био је важан мир на Балкану. Када је сазнао за пуч у Београду, одгодио је рат на истоку и одлучио је да уништи Југославију и сурово казни Србе.
После капитулације, 250 000 српских официра и војника је депортовано у немачке логоре. Земља је остала без одбране, распарчана, порушена и осрамоћена, на милост усташама, комунистима и другим екстремистима.
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>
3
Мачек је – као члан југословенске емигрантске владе, иако је основао, на основу споразума са кнезом Павлом, хрватске оружане страже (претходницу и основу НДХ) – био, као такав, интерниран у ЦИВИЛИЗИВАНИ део огромног комплекса Јасеновца, где је пола интернације провео са Лубурићем (командантом логора) под истим кровом, са његовом породицом и мајком. Мало касније је ослобођен.
Уместо да читаоцима честитам Васкрс, ја прочитам овај коментар “Деда Ђолета” – објављен на највећи празник (нашао човек када да се ус*ре Србима у тањир) – који сугерише Мачеково “мучеништво”, и изнервирам се, без везе. Каква је разлика између њега, и оних који контролишу “Музеј жртава геноцида” у Београду? То ваљда уредништво зна. Нека је и уредништву на част!
@Деда Ђоле
“@Данило, слажем се да историја није почела 1941 и да Немци
одвајкада мрзе Србе. И баш зато, имајући у виду да је Хитлер
пре напада на Југославију муњевито освојио скоро целу Европу,
да Југославија нема никакве шансе у сукобу са њим, да су
Хрвати и Словенци против рата, здраворазумни људи су
потписали мировни уговор са Немачком.”?!
Која бедастоћа @Деда Ђолета: “…да су Хрвати и Словенци
против рата, здраворазумни људи су потписали мировни
уговор са Немачком.”?
Хрвати и Словенци су били за мир 1941. једнако као и 1991.
када су убијали војнике ЈНА, регуларне војске СФРЈ, државе
којој су и они припадали, били њен саставни део?!
И да се није догодио Пуч 27. марта 1941. , због потписивања
Тројног пакта са Хитлером, догодио би се неког другог датума,
а свакако на дан Хитлеровог објављивања рата СССР-у .
Разлика би била једино у томе, што би Хитлер извршио
бомбардовање градова мањег обима, са мањим ангажовањем
(немачких) копнених снага ( из објективних разлога), али би то
надоместио ангажовањем савезника Бугара, Румуна, Мађара и
неизоставних ХРВАТА/УСТАША, којих је било као кусих паса
у борби против Руса, као и данас у Украјини.
Дакле, историјски, пуч је морао да се догоди, да ли због Тројног
пакта или напада Хитлера на СССР /Русију – свакако је морао
да се догоди.
Под претоставком да се Срби не би побунили због напада
Немачке на СССР, свакакo би се побунили да ратују против
Русије као НАЦИ савезници – Бугари, Румуни, Мађари и
неизоставно ХРВТИ/УСТАШЕ.