Поводом текста и интервјуа Зорана Ћирјаковића посвећених лику и делу Мила Ломпара
Милан Ружић (Фото: Спутњик/Јутјуб)
Сведоци смо отказа памети Зорана Ћирјаковића, који је покренуо својеврсну кампању против једног од највећих и најзначајнијих српских интелектуалаца – Мила Ломпара. Наиме, како је већ неко време „поништен“, како за себе каже, Ћирјаковић се у српске медије, кроз два портала што му помажу у нападима на Ломпара, вратио међу „интелектуалце“ који имају медијски простор, али овога пута само на интернету.
Ћирјаковић у својој канонади на самом почетку изговара: „Мило Ломпар је у неком смислу наследио Добрицу Ћосића као нека врста оца оног дела српске нације који се поноси својим српством.“ Елем, Мило Ломпар никада не може бити ни близу Добрици Ћосићу из више разлога. Прво, Ломпар није књижевник, али јесте непревазиђени историчар књижевности и велики професор за разлику од Добрице, човека који је након средње пољопривредне школе уписао Вишу партијску школу. Добрица је учествовао у писању програма СКЈ, члан СКОЈ-а, АГИТПРОП-а, био је републички и савезни посланик, председник СРЈ, одлазио на Хиландар (послом), и стога, иако мени драг, Добрицу, који је толико тога уложио у комунизам што је расточио српски идентитет, не можемо олако називати „оцем српске нације“, а најмање га можемо поредити с Ломпаром, па чак и само симболички. Дакле, Добрица је „отац српске нације“ онолико колико је и Ћирјаковић добронамеран и колико су његови аргументи утемељени.
Зоран Ћирјаковић: Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз
Подсетићу, Ћирјаковић има и проблем што је Ломпар гостовао на Новој С. Уколико неки српски интелектуалац, говорим о Ломпару, оде на телевизију другосрбијанске уредничке политике и тамо говори све што је важно за српски народ, то може бити само добро, јер ће можда неко од тамошње публике схватити у чему греши. Кад смо већ код преумљења, присетимо се да је управо Ћирјаковић, наводни творац кованице „аутошовинизам“, писао за „Њузвик“ (каква комедија), а тамо је, поред разних глупости, једном приликом навео да га је срамота што је Србин. Не знам како смо дошли до тога да Ћирјаковићу можемо да прећутимо, па чак и опростимо тако нешто, а да он не може да прећути завист коју осећа према Ломпару и Ломпаровом необоривом делу.
Оно што је можда Ћирјаковић уснио, па сад сам са собом расправља о сну као да је истина, не значи да му зарад старе славе у медијима, ако слава није прејака реч, треба давати простора да изговара своје монологе имитирајући сановник. Али знам да он може само да сања, кад се већ тиме бави, дело у рангу Ломпаровог. Чак морам да признам да ми је заиста жао што је Ћирјаковић минорна појава у српским интелектуалним круговима, па му стога Мило Ломпар вероватно неће посветити ни један једини ред, пошто бих тај одговор заиста волео да прочитам.
Е сад, да не бисмо схватили да је све то сањао, Ћирјаковић се потрудио да начини један псеудоинтелектуални текст где образлаже своју новостечену (уколико је новостечена) мржњу, можда и не конкретно према Ломпару већ према Ломпаровом делу, утицају и давно заслуженој јавној перцепцији Ломпара као највећег српског интелектуалца (што Ћирјаковић у интервјуу и изговара иако после пише текст којим ће себи скочити у уста).
Ћирјаковић је себи дао за право и да вреднује дело Слободана Јовановића, успут га називајући „отровом за Србију“. Овим није само постао туристички водич за воз у ком седе они који су кренули на екскурзију у ревизију историје већ је и показао да његово незнање, као и у Ломпаровом случају, увек иде руку подруку са злом намером, да не помињем оно треће, било би баш ћирјаковићевски. Док се тај воз полако котрљао пругом, Ћирјаковић је, у намери да орасположи школарце, изрецитовао и нешто о демократији, али чак и деца су сматрала да је то било баш лоше.
Што се тиче власти, Вучића и свега осталог што је Ћирјаковић замешао у своју двопорталну интервју-салату, морам рећи да је доста чудно то што, по Ћирјаковићу, испада да Ломпар, који критикује власт – ради у прилог истој тој власти, а да је Ћирјаковић, који подржава власт – велики критичар исте те власти. Уколико грешим у вези са Ћирјаковићевим односом према властима, а он се не мери бројем антивучићевских статуса на твитеру (ваља поменути – угашеном) како сањар рече, нека Ћирјаковић објасни свој „професионални“ ангажман и покуша да га раздвоји од власти.
Нападом на Ломпара, Ћирјаковић је заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене и политичке или било какве друге мисли. Желим му срећан пут. А када му на следећем часу за обнову туризмолошке дозволе повере нови домаћи задатак, нека размисли пре него што почне да га решава, јер, Ћирјаковићу, не можете решавати једначину у којој имате само непознате. Да сте ишта израчунали, резултат вам не би био овако поражавајући. Рећи ће вам већ наставник кад будете оцењивани. Али добро, сад радите у новој туристичкој агенцији, па вам треба времена да се привикнете на колектив и друштво, а знамо да је сваки почетак тежак. Уосталом, ви сте већ били туристички водич, лако ћете то поново савладати. Сећате се онога: „Са леве стране налази се споменик Добрици Ћосићу, а са десне Слободану Јовановићу.“ Ви сте тренутно између.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Господин Ломпаров бот, драгачевски елитиста, који је, како су ми објаснили, и посао и све чиме се поноси добио преко везе, подсмева се чињеници да сам радио као туристички водич и да ми уопште не смета да то поново радим. Не знам да ли је господин Ломпаров бот некада посетио Београд, али његов текст одлично илуструје да елитизам и прдопудераштво нису само одлике „круга двојке“. Изгледа да постоји пречица од села поред Лучана, из кога су ми рекли да долази, која је мог земљака одвела у беду елитизма и презира према раду.
Господин Ломпаров бот износи и једну ружну неистину – не само да нисам крио свој најсрамнији текст из 1998. већ је само захваљујући мени лако доступан. Окачио сам га на чак два места – постављао сам линк и на претходни твитер профил, неколико пута – и, наравно, на оба моја профила је и даље доступан.
Штавише, иако пост „аутошовинизам“ на Википедији (латинична верзија) нисам ја писао нити поставио, сам сам, пре десетак година, унео у на њега реченицу: „Ćirjaković je … rekao da je ovaj izraz skovao preispitujući sopstvene neprihvatljive stavove iznete devedesetih godina u tekstovima objavljenim u američkom nedeljniku „Newsweek““, што је лако проверити – ако вам циљ није да лажете и клевећете некога ко се усудио да критикује лажног српског бога Ломпара.
Срамно је да је текст објављен у „Печату“ – у коме ми није било дозвољено да на било који начин и у било којој мери критикујем Мила Ломпара – и да сада они објављују текст некога ко пише о мени и мојим ставовима о Ломпару, које је уредница „Печата“ годинама бесрамно цензурисала. Докле иде цензура када је реч о критици Ломпара илуструје чињеница да уредница „Печата“ није хтела ни да чита текст ако јој је речено да у тексту има једна критичка реч о Ломпару. Сваки пут сам морао да нагласим да се у текстовима – које сам писао за нула динара – не помиње Ломпар, вођа и идеолог култа који сам назвао ломпаризам.
Мило Ломпар је највећи бели медвед у Србију. Није га дозвољено критиковати у провладиним медијима, док аутошовинисти схватају колико им је велики савезник па га доводе као зачинског националисту на НоваSS, где је био пинг-понг лоптица Горану Димитријевићу, бившем спикеру са Б92, за сесију натољубивог спина. Ломпар је најбољи непријатељ свих идеја којима се супротставља. Зато га, сем мене, нико не напада иако у Србији данас нема перверзнијег зла.
Господин Ломпаров бот пише да сам „наводни творац кованице „аутошовинизам““. Можда га је срамота што је његов идол инспирацију за критику аутошовинистичког самопорицања вероватно делом украо из моје идеје и објавио је шест година касније?
Текст господина Ломпаровог бота је изашао дан пошто су Јеремић и Ломпар, вође суверенистичког отпора „немачко-француском плану“, каквог-таквог отпора, килавог колико и те две елитистичке надуване жабе, јавно објавиле капитулацију и одустале од отпора. Више о томе о тексту који пишем „ПОБЕДА ЛОМПАРИЗМА И СРПСКИ РАНДЕВУ СА ПОРАЗОМ: АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ ЕКСПРЕСНЕ ПРЕДАЈЕ“, и који ћу завршити наредних дана. Биће окачен на мом блогу „Неписмени ђавољи адвокат“ и чим га завршим послаћу линк „Стању ствари“, ако уредници мисле да заслужује да буде пренесен.
Да не заборавим, ту је и реченица за антологије улизиштва и људске беде: „…он не може да прећути завист коју осећа према Ломпару и Ломпаровом необоривом делу“…
Иначе, мене су Латинкини либерали већ неколико пута „заувек“ сахрањивали, и на крају канселовали. Уложено је ту много више труда и памети него што има овај мучени Ломпаров бот, али моју слободну мисао није лако укротити.
Аух, ово ће да боли. И „стил“ ове расправе, а и њена претпостављена дужина, подозревам да ће она бити као у Нушићевој „Аутобиографији“. Сујетчине не недостаје, скрибоманија је вазда је била присутна и већ је заштитни знак, а садржај ће ускоро постати недостојан преношења на овом порталу (ако већ није). Пратићу како бих стекао евентуалне нове увиде, али биће гадно.
Слаб текст још слабија одбрана Ломпара. Ако хоћете да Ћирјаковићеве тезе учинете слабим, не смете му додавати зицере. А тек не би требало, као што је овим урађено, да постигнете неколико аутоголова.
Ne razumem Vas Cirjakovicu, moram priznati.
Ispade sada Lompar najveci zlotvor i krivac u Srbiji.
Ne vidim da su stvari takve, niti razumem kakvo strasno zlo mu pripisujete, mada sam procitao vecinu Vasih tekstova o njemu.
Милане, свака ти част, свака ти је реч на месту..Зоране, ниси ни до колена професору Ломпару, нити ћеш икада бити, не јављај се више у јавности несе брукај, ако нема од чега да живиш, отвори наменски рачун па сви да ти уплатимо неки динар, ово што радиш је срамно. Иди код Марића па тамо лиј горке сузе, „са нимало знања и без моје воље“
„Стил“ – једна од кључних речи „Философије паланке“, библије аутошовинистичког самопорицања. Каже Константиновић, Ломпарев старији брат, да, наводно, нацифилна Србија-паланка нема „стил“ који је важан свим елитистима. Обратићу пажњу колико у „Духу самопорицања“, критици аутошовинистичког и библији просветитељског самопорицања, овај десни западнољубац користи реч „стил“.
Критика ломпаризма је важна колико и критика аутошовинизма. Без ломпаризма као највећег и НАЈБОЉЕГ непријатеља, аутошовинизам овде не би овако лако и брзо метастазирао.
Жао ми је свих поносних Срба који су зомбирани ломпаризмом. То је култ, секта зомбија, коју предводи ловћенско-врачарски Мегаинтелектуалац који је утриповао да је „два у један“ – и Његош и српски Исус. Име много мањег зла али много первернијег од аутошовинизма – највећег српског зла.
Нисам ни доктор наука, ни историчар, ни нечији бот, коментар дајем као просечна Српкиња, тужна и разочарана са свим што се догађа Србима и Србији:
Мислим да се овде не ради о нападу на проф. др Ломпара већ о тужној историји убијања Српства и настојању да се унизи, сасече, дискредитује све што неукима отвара очи и шири видике, збуњенима помаже да схвате и пониженима да врате, кроз људско, и национално достојанство. Србима се и догађа пропаст због незнања, деценија не само брисања свести о националном него и набацивања неке непостојеће историјске кривње, или им се набацује нека плачна емоција вечите историјске жртве.. За мене као Српкињу је немерљива улога проф Ломпара, Ковића, Димитријевића и осталих и од њих не очекујем да буду вође устанка већ да народу пробуде свест о националном значају и достојанству а освешћен народ, карактерни политичари и храбри војници треба да имају тај извршни фајл и да пробуђену свест уобличе у отпор издаји и тиранији.
Срби су заокупљени егзистенцијалним проблемима, образовани као глобалисти и убијени обманама и лажима које им се сервирају са медија а да би се покренули потребно им је национално буђење …И зато је Божија награда да Срби имају Ломпара, Ковића….. И Руси имају Иљина и Дугина али имају и генерале а и Пригожина…..За опстанак нације и државе потребно је да свако ради оно што најбоље зна…
Није ми јасно зашто је баш господин Ћирјаковић овде наступио као „другосрбијанац“?
Ако сам имао неких дилема, после Ћирјаковићевих коментара на Ружићев текст, више их немам. Сам Ружићев текст није ништа посебно, што би се рекло – бледуњав. Али Зоранова реакција је све објаснила, што се њега самог тиче. А то је нека жалосно-смешна потреба да максимално попљује Ломпара, и у коментару, и то очито прелази у некакву опсесију, пошто видим да ће написати нови чланак о Ломпару. Па онда потреба да докаже да он ЈЕСТЕ творац кованице „аутошовинизам“, као да је то од неке изузетне важности. Па онда још мало јадиковања и самосажаљења због тога-и-тога… И, наравно, много увредљивих и омаловажавајућих речи, којима се, ваљда, доказује надмоћност над Ломпаром и свима осталима који су, разуме се, испод Ћирјаковићевих интелектуалних домета.Суштински, кад се све разгрне, то је мало, или лоше, замаскирани „ја-па-ја“ или „нико као ја“ наратив. А то ми је врло несимпатично. Наравно, то што је мени нешто симпатично или несимпатично, Ћирјаковићу је потпуно небитно, али нема веза, морам да кажем. Суштински сам, с једне стране, врло разочаран Ћирјаковићем, а са друге ми га је жао, јер мислим може много више и, што је важније – другачије од овог брчкања у муљевитој бари, што ми се чини да сада ради.
I jos da pitam – ima li precih tema od kritike Lompara danas?
Ili cemo se, u ovom prelomnom trenutku, baviti Lomparom kao izdjanikom, ili kakvim vec zlom?
Госпођо, ни ја не мислим да сте бот, можда сте зомби хипнотисан ломпаризмом. „Другосрбијканци“ одавно не нападају Ломпара, он је најбољи савезник, пут до њиховог успеха је, измешу осталог, поплочан ломпаризмом.
„Сујетчине не недостаје, скрибоманија је вазда је била присутна и већ је заштитни знак, а садржај ће ускоро постати недостојан преношења на овом порталу (ако већ није). Пратићу како бих стекао евентуалне нове увиде, али биће гадно.“
Мислим да је садржај већ испод нивоа који заслужује да буде на овом (или било ком) порталу. Ако уредништво ипак настави да преноси овај мали „рат“, (можда би било тачније рећи „харанга“?) не верујем да ће ме занимати да пратим.
Оно што је жалосно, а аутошовинистима вероватно смешно, јесте место које Ломпарева мисао има у патриотској Србији. Ко неће у „муљевиту бару“, ко Србију посматра, као Ломпар, са елитистичког неба, непријатељ је поносне Србије.
Нажалост, није могуће на Ломпара бацити „пљувачке“ колико заслужује.
Ако жели да допринесе циљевима за које се декларативно залаже, Ломпар има, као што сам већ неколико пута рекао, само два избора – један је самоубиство, други одлазак у келију далеко од Срба и нашег света који му се гади.
Bodigardovi i mome srcu drage gardistkinje, na gotovs! Naravno da ne razumete Ćiru. Pre svega, ne razumete da on nije napao gosn. Lompara, nego mu je samo odredio meru i profil. Zar je to zločin? Lično bih voleo da mene neko tako „napadne“. Svakom ko ima išta u glavi moralo bi biti jasno da je u pitanju svojevrsni, lamentuozni omaž poštovaoca, koji se vajka što njegov talentovani kolega ne poseže za višim, od onoga čime se zadovoljava i na šta se, letargično i neambiciozno, svodi. Ćira kaže – „Šteta, za ovakvog čoveka, da se zadovoljava time da hoda malen, ispod zvijezda“. To su Rumijevski stihovi. Bokan bi to nazvao „ljubavna poezija“. Ružiću, komesare, ružno si naružio čoveka i osudio ga na intelektualnu smrt, zbog jedne „sitne knjige“. Postavio si se kao Ture, koje kliče: „Valjevci, ova knjiga seče glavu Knezu Aleksi!“ Tvoja revnost bi bila za pohvalu, da si **** **** **** ***. Verujem da bi se i sam ML postideo vakijeh branitelja.
Ломпар, наравно, није издајник. Ломпар је једно нетранспарентније зло.
Odgovor Rodoljubima. Ako na kraju Ćira i zagazi u blato, vi ćete biti krivi, što ste ga tamo izgurali. https://youtu.be/JzMOWA1JI5g?t=56
Zorane, preteraste.
Ne znam sta Vas je u ovo pretvorilo, mozda „topci zec“ kroz koga su su Vas provukli drugo-srbijanci. Nije zgoreg da malo „spustite loptu“ i u miru o svemu jos jednom razmislite. Ovo sto radite Vas ne vodi nigde.
Оно што је тешко не уочити јесте опседнутост Ломпаром. Има нешто дебело нездраво у потреби да човека, који свакако има и мана и врлина, прогласиш, ни мање ни више – „најтраспарентнијим злом“ (и то више пута, у разним приликама). Најтранспарентније зло је сатана. Што се мене тиче, мени је овде све јасно, и нећу се надаље бавити Ћирјаковићевим виђењем Ломпара. Не занима ме. А могу га подсетити и на једну добру пословицу – „сирће своје буре највише гризе“.
Има нешто у овоме што Ћирјаковић пише. И даље имам позитивно мишљење о Ломпару али не могу да се отргнем од утиска да је Ћирјаковић погодио у мету.
https://www.seattletimes.com/nation-world/arrest-of-war-crimes-fugitive-a-step-forward-for-serbia/
Да, стил, свакако. Кад се текст/коментар отвори са „драгачевски елитиста“, то је већ јака одредница шта ће да уследи. Стил расправе није небитан, шта год о томе мислили и писали Константиновићи.
И ја стварно не видим Ломпара као архизло, самим тим ми није јасно зашто је битан обрачун са њим. Као културполемика или сучељавање светоназора, у реду, али је политички то чист луксуз, па и вишак. Да ли и штета, појма немам, али како никад нисам подносио тезу да ваља ћутати да се јавност не узнемири, онда „нека цвета стотину цветова“.
Ћирјаковић очито има “проблем” али неће са њим да се суочи,него му је опсесија др Ломпар како добро примјећује Родољуб Лазић у коментарима.То је област Др Зорана Миливојевића или др Петра Јевремовића.
Свако даље давање медијског простора Зорану Ћирјаковићу је промашај!
Најпрѣ ми је засметао, како ми се учинило, Ћирјаковићев сувише личан „наступ ђоном“. Онда је Ружић својим првим чланком спустио лѣствицу још ниже, а Ћирјаковић му је својим утуком помогао да цѣо разговор још више сроза у свом слѣдећем чланку на „Искри“ (нѣ видим разлог да и то СтСт нѣ прѣнесе под Ружићевим условима, кад већ постаде половина од „двопорталних“ криваца што је Ћирјаковићу уопште додѣљен простор). Уједно ме је све врѣме у Ћирјаковићевим рѣчима жуљало „нѣшто“ што су запазили и нѣки коментатори овдѣ, па натѣрах себе да овог пута одгледам цѣо Ћирјаковићев интервју порталу, на који, иначе, због личних принципа, уопште нѣ залазим већ нѣколико година, без обзира што су ми прѣ тога били од рѣтких који су ми (као и СтСт) нѣсебично у пар наврата изашли у сусрѣт (нѣ менѣ лично, тачнѣје, већ пројектима, које сам тад водио). Елем, одгледах то, само због тога да бих уједно с рѣчима, очито нѣ најсрѣћније нађеним за облик писаног текста у транскрипту интервјуа, пратио и његов израз лица док их изговара. Можда сам се тако мало више приближио ономе што је пѣсник хтѣо да каже, па да кажем нѣку о томе.
Уколико сам добро схватио, Ћирјаковић, у најкраћем, Ломпару признаје заслуге у раскринкавању, назовимо то условно „лѣвог крила“ српске европејштине; али он у Ломпару види главног идеолога „десног крила“ те исте европејштине, крило које је остало нѣтакнуто у свом дѣловању, а нѣје мање погубно од оног лѣвог.
Ако је то тако, Ћирјаковић већ у старту упада у озбиљну логичку погрѣшку: он – потпуно исправно – повезује Ломпарову мисао са Слободаном Јовановићем, и – потпуно погрѣшно са – Добрицом Ћосићем. Добрица Ћосић, колико год извикан као „националиста“, идејно је ближи Латинки Перовић и Константиновићу које је Ломпар, је л те, више него сјајно раскринкао; ближи је зато што Ломпару ни у сну нѣ би могла пасти на ум идеја о „подѣли Косова“ нпр., којом се Ћосић међу првима „прославио“.
Прави Ломпаров учитељ и карика у низу ка Сл Јовановићу је пок. проф Никола Милошевић. Частан човѣк, по Шешељевим рѣчима „Мали Ђокица у политици“, али за разлику од њега, неукаљан прљавом трговином својим идеалима; уколико је упоредив с Ћирјаковићем-атеистом, Милошевић је био агностик, који се ипак поткрај живота постепено враћао својој српској суштини, православљу – доклѣ је у томе стигао, ми можемо само нагађати читајући његове послѣдње књиге, сам Бог зна; вѣроватно се ипак приближио више него Ћирјаковић досад, пошто потоњи још увѣк, изгледа, нѣје одмакао од голог бунта, симпатичне, али још увѣк неосмишљене хајдучије.
Имајући у виду искуство његовог нѣпосрѣдног учитеља, ја нѣ знам колики је Ломпар европејац. Ту тезу Ћирјаковић тек мора доказати, ако мисли да има дара за то, прѣ свега ПИСМЕНИМ путем, попут Ломпара, и са СТИЛОМ (колико год му појам стила био одбојан: „стил“ овдѣ подразумева (јеби)тачан, сталожен, разложан, дослѣдан и јасан рѣчник и рѣченицу, прецизну и заокружену мисао, даклѣ – по Ломпаровом рецепту, али на СВОЈ начин. И Ломпар и Ћирјаковић су саркастични кад трѣба, с тѣм што је Ломпаров сарказам више прѣфињен, „професорски“, па зато и дѣлотворнији, а Ћирјаковићев, у досад понуђеном виду – више уличарски, плитак, и зато дугорочно промашен.
Још пар ситница. Ако „ломпаровска десна европејштина“ у суштини прѣзире оно „право“ српско, ћирјаковићевска „критика“ га, по досад виђеном, прѣзире још више. Ћирјаковић преувеличава значај „интелигентности“. Најинтелигентнији је сам ђаво, надам се да се он нѣје због тога назвао „ђаволовим адвокатом“, већ да је рѣч о метафори са нѣким другим смислом. На основу чега Ћирјаковић мисли да је „интелигентни“ Вучић у овом часу најбоље рѣшење за Србију? Нѣ смета овом Гремлину толико његова спољња, колико унутрашња политика, која управо поништава и ломпаре и ћирјаковиће и све што носи икакав национални смисао. Оно што Вучић са својим чопором хијена ради је огољени криминал, који наноси штету искључиво Србима. Може ли се са голим говнима и друштвеним талогом бранити, стварати, спасавати или развијати држава? Овдѣ уопште нѣје рѣч о „уставности“ или „европејству“, већ о најосновнијем ЉУДСКОМ и домаћинском реду, поштовању темељних људских ЗАКОНА. Шта од нѣке државе и друштва остаје кад се свака људскост погази?
Срби никада нѣсу били толико „оријентални“ да живе без икаквих закона. Њихови самодршци никада нѣсу били самодршци попут руских царева, или деспоти оријенталног типа, ни онда кад су носили деспотске титуле. У доба највеће своје моћи, српски краљеви и цареви су сопствену власт ограничавали, па и у писменом виду – називали ми то данас Законицима или Законоправилима, нѣбитно је, али то бѣху управо Устави у оном идеалном смислу датог појма. Западна Европа, затѣм Америка и остали су ту идеју узели управо од нас и Ромеја, па каснѣје извитоперили и обесмислили, као и ону нѣсрѣћну „свастику“ и штошта још. Чини ми се да Ломпар о томе свакако има нѣку прѣдставу, без обзира на своје нѣдостатке. Код Ћирјаковића то још нѣ видим. Зато, Ћирјаковићу, потражи старог проф. Миодрага М. Петровића (прѣд носом ти је, у Бѣограду) купи од њега бар прву књигу Законоправила св. Саве коју је приредио (колико год „поништен“ био, приступачнија ти је, као поносном власнику нове „дачије“, него нама, гремлинима, којима свако мало сѣку струју или воду, па тѣх 200 евра за тебе и нѣје тако страшан издатак), темељно је проучи, па тек онда опаучи по српском западњаштву.
Ако у Бѣограду има Српства, има га тек у траговима. Велика нѣвоља свѣх вас што сте свој живот везали за ту скаламерију од града је кокошије слѣпило од кога патите. Сви процеси урушавања Србије најпрѣ су опробавани у њеној унутрашњости, по њеним паланкама, па тек онда примѣњивани у самом Бѣограду, као њеном управљачком центру и рак-рани. Ви о томе, наравно, појма нѣмате, пошто, загледани у „врхове“, ништа нѣсте ни видѣли, јер, шта год иначе причали, за вас изван Бѣограда живе нѣ Срби, већ нѣкакви „нѣуспѣшни“, умно ограничени Индијанци, од којих се згодно може огребати за ракијицу, пршуту и кајмак у замѣну за стаклене перле празњикавог благоглагољања и говоранција. Због чега би иначе остали да таворе у својим бѣдним резерватима?
На исти начин се растачу нације и државе и на Истоку и на Западу. Ћирјаковић то свакако зна одлично, довољно је свѣта видѣо. Може ли се том (само)уништавању нѣкако стати на пут, а да нѣ буде по рецепту баналне западњачке „регионализације“ или тсл? На ово суштинско питање нѣћемо добити никакав одговор ни од полемичара ни од интелектуалаца, вечито загледаних у Исток или Запад, е да би преузели готове и туђе рецепте. За рѣшење таквог проблема је потрѣбан Мислилац, Пѣсник и Ратник, а ово је тип људи у којима највише оскудѣвамо и који се најрѣђе рађају. Послѣдњи такав који је нѣку српску државу водио био је владика Петар II Петровић Његош, а послѣдњи који се уопште појавио био је вѣроватно (опет) владика – Николај Велимировић.
Одмах видѣх да сам прѣтходни коментар омашком поставио испод Ружићевог текста, умѣсто Ћирјаковићевог одговора на њега, гдѣ је умѣснѣје да стоји, али сад шта је – ту је. Отварао сам сад један, сад други чланак, па на крају куцање започео испод овог Ружићевог, а да нѣсам ни примѣтио.
Са ове дистанце од скоро годину дана, белодано је јасно оно што су упућени слутили и много раније. Ћирјаковић је напросто Вучићев бот, исто као и Бокан, само намењен интелектуалнијим типовима људи и од Главног Шефа – Великог Шибицара програмиран за другачију врсту напада.
Наиме, док Бокан Вучића хвали конкретно и углавном уопштено критикује све друге, Ћирјаковић има мало опаснији и за нијансу мање уочљив задатак: док Вучића у позитивном контексту помене тек узгред, његова главна акција усмерена је на више него простачко „обезглављивање“ главног Вучићевог опонента. То да је Ломпар најозбиљнији противник, не тврдим по сопственом осећају, већ су управо Ћирјаковићеви екстремно срамни напади доказ за ту необориву чињеницу. У томе се крије одгонетка разлога Ћирјаковићевог напада на Ломпара: плаћен је за то. И што га приземније (онако вучићевски и бокановски) напада, утолико је сума, ценим, издашнија. Циљ је уништити последње џепове отпора Вучићу пре финалне предаје (Севера) Косова и Метохије. Све остало, Ћирјаковићева гордост, стилизација текста, „Ломпарево западњаштво“ итд, све су то игрокази који прикривају основну дубинску поруку: „патриоте, не слушајте Ломпара, јаловог интелектуалца који вас води у провалију“! Не би било згорег да се овде подесетимо да су Ломпарове особине: непоткупљивост, самосвојност, поштење и храброст да увек говори истину, без обзира на цену коју за њу мора да плати. Управо то Вучића највише боли: Ломпара ни директно ни индиректно не може да купи да мало ћути о Косову и Метохији и о свим осталим Вучићевим непочинствима. И да то ради са патриотске позиције – то Вучић не може да опрости јер је патриотску позицију резервисао искључиво за себе. Али зато Ћирјаковића може да купи и ови напади су резултат те куповине. Зато је управо Вучић кључ за разумевање загонетке „Ћирјаковић“.
Хвала Вам господине Ћирјаковићу што сте нам својим приземним, бестидним, уличарским нападима на Мила Ломпара открили (неупоредиво снажније од Ружићевог текста) како вредност Ломпаревог лика и дела тако и вапијућу безначајност сопствене личности.
Не бих видео Ваш коментар да ми Вучић малопре није послао поруку на пејџер и замолио да Вам се захвалим што сте исправили моју велику грешку. Драгоцено сте дело учинили, господине Мирославе. Са Милом Ломпаром за Александра Вучића нема неизвесности.
Господине Ћирјаковићу, ако сматрате да је Вучић најбоље решење за Србију, а сматрате да је Ломпар „савршено-импотентни“ непријатељ који не може да му науди чиме му, по Вама, индиректно помаже, зашто онда Ви, као Вучићев бот (притом ванредно интелигентан човек), толико жустро нападате Ломпара? Пре бих рекао да Вучићу верома смета Ломпар, а то је посебно јасно ако имамо у виду да Ломпар нема никаквих страначких амбиција. И ваш екстремно жустар ангажман против Ломпара је то доказао.
Жустро га нападам зато што када видим перверзно, скривено зло постанем жустар и зато што га нико други не напада. Вучић не дозвољава да Вучић буде нападан, буквално, то знам као чињеницу, не преко пејџера, и Вучелића је ангажовао да брине о том злата-вредном егу, већем не само од Ловћена већ и од Косова, пошто Марић, који је ем про-западно оријентисан ем није елитиста, више није могао да се избори са прихраном саморазумевања Вучићевог највреднијег бота.
Разлог зашто је Марић дозволио да га нападнем је чињеница да је јако бесан на чињеницу да је Ломпар незахвалан – Марић га је, наравно уз Вучићеву дозволу, као јединог госта у Ћирилици, у суштини, децембра 2018. године крунисао као новог „оца нације“, могло би се рећи и „првог“ до Вучића и Ане Брнабић, што су речи из јако дугачког текста СУДБИНА СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА: ИЗМЕЂУ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА И АПОКАЛИПСЕ, који ћу, вероватно већ сутра, окачити на мом блогу.
Не знам како да Вам помогнем, љубав је слепа, при томе велики, искрени верници, као што сте Ви, посебно су склони да постану жртве свог супер-ега, али Вучићу не смета Ломпар, он, нажалост, нема разлога ни да га се плаши.
Вучићу је Ломпар као највећи националистички непријатељ, и „капо“ свих најважнијих националистичих медија, злата вредан. Док год је Ломпар идеолог и сива еминенција националистичког и патриотског отпора Вучићу, Вучић ће овде бити не добро већ једино добро решење, савршено колико год да је лоше. Нажалост, једини начин да се то промени је да Ломпар пресели на ахирет. Али, Вучић то зна и, када би било стани-пани, Ломпару би и бубрег дао.
Штавише разлог зашто Вучићу, ипак, одговара моја критика Ломпара, иза које не стоји ни Марић ни било шта друго, јесте у темо што Ви нисте једини зомби кога је моја критика додатно уверила да Ломпар јесте оно што није – претња Вучићу.
Ја верујем да за Вас нема лека, али, пошто нисам успео да искључим обавештења да сте одговорили на овај пост, који, надам се, не видите као смирен, рекох себи ајде да покушам још једном. За крај, Ломпар, буквално, верује да је нешто више од бого-човека, он верује да је (српска) Истина. Као непоправљива атеиста, али онај, верујем прилично редак, који вернике сматра јако важним, преко потребним чиниоцима добра на (овом) свету, надам се да је љубав према таквом „човеку“ Ваш највећи грех.
ChatGPT started glitching out last night and the people lost their minds. Some are calling it the „singularity.“ Others think it’s an elaborate collective hoax that even OpenAI is in on. Some think the LLM is struggling with words as it becomes sentient. My guess: It just a misplaced comma in the code.
Извор: Forget hallucinations, ChatGPT has developed full blown dementia
(By Cal Jeffrey February 21, 2024, https://www.techspot.com/news/101969-forget-hallucinations-chatgpt-has-developed-full-blown-dementia.html)
je bolest od koje boluje Cirjakovic. Naime, ovo sto nam je poznato kao Baserko je zapocelo davnih devedesetih kritikom Cosica i srpske kulture, ali se Baserko izvinjavao tvrdeci da to ima samo za cilj da pokrene dijalog u drustvu… svi znamo kako se zavrsilo. Tako je i Cirjakovic zapoceo sa: 1) ako Srbija hoce u EU 2) mora da se odrekne KiM 3) a da bi se odrekla KiM, mora da se krsi ustav 4) zato je potreban diktator 5) a niko nije bolji za to od „patriote“ tipa Vucica. U medjuvremenu je proteklo vise od 10 godina i vise ni sam Cirjakovic ne zna da li troluje ili baguje.
Lompar je elektro-mehanicki Srbin. Naime, svojevremeno je formulisao 4 uslova za „posedovanje“ srpskog identiteta: 1) pravoslavlje 2) svetosavlje 3) ne secam se, i meni omiljena stavka 4) odnos prema Drazi Mihajlovicu :))))) Sve ovo se moze utvrditi detektorom lazi – da/ne pitalice, a kada vam objasnjenje identiteta zavrsi u vadjenju krvi ili mehanici…
Za kraj vic:
„Mi iz naroda“ do juce nije postojao, a od juce ne postoji – to se zove negativna dijalektika 😉
„Жустро га нападам зато што када видим перверзно, скривено зло постанем жустар и зато што га нико други не напада.“ Ако је, по Вама, „Ломпар зло“ (како то неаутентично звучи!), покушајте да се обрачунате са његовим идејама и увидећете да сам човек не може бити зло, ма колико можда грешио. Покушајте да одвојите човека од његових идеја – тако ћете се лакше обрачунати са злом у његовим идејама и престаћете да нападате носиоца идеје – личност. А то да је Ломпар зло, ничим нисте доказали и у то ме нимало нисте уверили. Напротив: Ваш поступак је зао (али то не значи да сте Ви зло).
„Разлог зашто је Марић дозволио да га нападнем је чињеница да је јако бесан на чињеницу да је Ломпар незахвалан – Марић га је, наравно уз Вучићеву дозволу, као јединог госта у Ћирилици, у суштини, децембра 2018. године крунисао као новог „оца нације“, могло би се рећи и „првог“ до Вучића и Ане Брнабић…“ „Марић бесан зато што је Ломпар незахвалан“ – не мислите ваљда да ћемо да поверујемо у такве бајке! Марић, човек без икаквог интегритета, у читавој овој причи уопште није битан, нити има било какву слободу, нити његов наводни „бес“ има било какву тежину. А разлог зашто се било коме дозвољава да гостује у Ћирилици је, с једне стране, прикривено „поткупљивање пажњом“ и са друге, наравно, (прећутни) захтев да се Вучићево име не помиње у негативном контексту, услов на који је и Ломпар зачудо пристао (мада, колико знам, више не гостује у Ћирилици). А то да је Марић Ломпара крунисао у „оца нације“, то је толико смешно да искрено верујем да сте се вероватно и Ви сами добро забављали пишући овакве фантастичне глупости, па још у „првог“ до Вучића и Ане Брнабић…“ – дакле, стварно невероватно! Ето докле идете у жељи да оправдате своје нападе на Ломпара. Мислите да ћете нам огадити једног озбиљног српског интелектуалца уколико га вежете за Вучићев и Брнабићкин политички леш! Али то је толико наивно, господине Ћирјаковићу, и просто ми је невероватно да Ви милите како би било ко на овом цењеном сајту могао да Вам поверује! Баш сте нас много потценили!
„Не знам како да Вам помогнем, љубав је слепа, при томе велики, искрени верници, као што сте Ви, посебно су склони да постану жртве свог супер-ега, али Вучићу не смета Ломпар, он, нажалост, нема разлога ни да га се плаши.“ Ви мислите да мени треба помоћ? Да ја „волим Ломпара“?! Ломпару не треба одбрана, већ сам хтео да укажем на оно што је промакло другим коментаторима, да саберем два и два: сами сте рекли да сте Вучићев бот, агресивно сте напали Ломпара, Ломпар паметно и храбро напада Вучића и није поткупљен. Дакле, Ви нападате Ломпара за Вучићев рачун. Два плус два једнако четири. Можете штанцовати езотерична заумна довијања до миле воље, ништа Вам то не вреди, ствари су веома јасне. Ја иначе јесам верник, али Српске Православне Цркве, а Ломпара поштујем и не слажем се у свему са њим. Свој неумерени суд сте донели пребрзо, из предрасуде, уопште не схватајући са ким заиста полемишете.
„Вучићу је Ломпар као највећи националистички непријатељ, и „капо“ свих најважнијих националистичих медија, злата вредан.“ Напротив, Ломпар је интелектуалац, ненаметљив, многима непознат, уопште нисте у праву у својој оцени. Вучићу Ломпар смета зато што је непоткупљив. Вучић хоће све да купи и ућутка, његова савест (која ваљда још увек није сасвим умрла) не дозвољава му да чује глас аутентичног интелектуалца. Баш као што сметају патриотски сајтови, патриотске странке, ма сметају му и физички радници ако говоре против Вучића и ако нису поткупљени. Није Ломпар никакав „капо“. Скроман, достојанстван, моћан у својој немоћи, увек исти а никад досадан, увек доследан, никада никога не блати (посебно ту бисте штошта могли да научите од њега!) и због свега тога данас нама драгоцен! Ломпар је нама злата вредан, а Ви се овде са њим обрачунавате за Вучићев рачун, са њим а не са његовим идејама, и због тога треба да Вас је стид!
„Док год је Ломпар идеолог и сива еминенција националистичког и патриотског отпора Вучићу, Вучић ће овде бити не добро већ једино добро решење, савршено колико год да је лоше.“ Стигли смо до суштинског момента Ваше готово дијалектичке апологије Великог Шибицара! Притом, морам да признам да сте ово, притерани уза зид, веома вешто извели! Али ипак је толико провидно да мене, искрено, хвата трансфер блама. Дакле, Ви на основу „злог Ломпара“ доказујете да је Вучић „једино решење“! Да нема „злог“, можда ни Вучић не би био неопходан као „спаситељ“. Дакле, Ломпар је крив што смо осуђени на Вучића! Господине Ћирјаковићу, да ли сте Ви реални?! Да нећете можда кренути још да нас убеђујете да Ви заправо „преко Ломпара рушите Вучића“ а да је последица Ваше немоћи да га срушите – најбољи владар у историји Србије?! Можда бисте, уместо напада на поштене интелектуалце могли да пређете на писање крими-романа, рекао бих да имате дара за измишљање немогућих заплета. И оставите, молим Вас Ломпара не миру – не брукајте се више!
„Али, Вучић то зна и, када би било стани-пани, Ломпару би и бубрег дао.“ Нисте у праву. Вучићу одговарају само непријатељи-другосрбијанци. Патриота је само он – Велики Шибицар. Ако неко други брани Космет – онда је јасно да је Вучић издајник. Вучић може да се у својим медијима наметне као патриота само ако нема ко да му каже да је издајник. Зато смета Ломпар. Промашили сте тему. Не тврдим да сте глупи, далеко од тога. Намерно машите тему. Како се борите са својом савешћу, искрено, не разумем.
„Штавише разлог зашто Вучићу, ипак, одговара моја критика Ломпара, иза које не стоји ни Марић ни било шта друго, јесте у томе што Ви нисте једини зомби кога је моја критика додатно уверила да Ломпар јесте оно што није – претња Вучићу.“ Ах, како сте се само досетили! Не помажете Ви Вучићу зато што обезглављујете главног и гласног сведока његових антидржавних непочинстава, већ тиме, какве ли идеје, што гомила зомбија обоготворава „хероја Ломпара“ који је, заправо „импотентан“, што Вучићу одговара! Дакле, тачно је да помажете Вучићу, али онако искрено, или чак несвесно, успут такорећи, можда чак из љубави! Први Вучићев неплаћени бот! Немојте више, молим Вас, расплакаћете једног зомбија, то ће бити неподношљива сцена…
„Ја верујем да за Вас нема лека, али, пошто нисам успео да искључим обавештења да сте одговорили на овај пост, који, надам се, не видите као смирен, рекох себи ајде да покушам још једном.“ Знате, кад након свега што сте написали кажете да за мене нема лека, ја то доживљавам као најискренији комплимент. Имун сам на Ваше блаћење малобројних џепова отпора, не пристајем да са Вама заједно станем у ботовску гомилу која пљује по „злом бесплодном интелектуалцу“. Али Ви ме забрињавате. Ви ово све радите свесно. Искрено, без икакве ироније, мени је Вас жао.
„За крај, Ломпар, буквално, верује да је нешто више од бого-човека, он верује да је (српска) Истина.“ И за крај, за некога ко није добро разумео (након свих бљувотина које сте изрекли?!), хајде да још једном пљунемо у злог непријатеља и то уз помоћ метафизике! Али дајте неки цитат, докажите своје отровне оптужбе. Један цитат барем, разуме се са повезницом. Играте се ватром, господине Ћирјаковићу, оптужујете без икаквог основа. Од Ломпара правите Шешеља или Вука Драшковића, нечасно, заиста.
„Као непоправљиви атеиста, али онај, верујем прилично редак, који вернике сматра јако важним, преко потребним чиниоцима добра на (овом) свету, надам се да је љубав према таквом „човеку“ Ваш највећи грех.“ Нечасно је са Ваше стране да моју одбрану човека за кога сматрам да смета аутократи који има сто посто власти у овој земљи (уз несебичну помоћ странаца, наравно) проглашавате за „љубав“. Да ли је могуће да не можете да разумете да је људски устати у одбрану некога ко је приземно нападнут од стране моћника? Можете, наравно, интелигентан сте човек, али Вам одговара да то сведете на „емоцију“, како бисте ту одбрану обеснажили, обесмислили и претворили у нешто друго и то у оно најотровније: идолопоклонство. Баш ружно, господине Ћирјаковићу. За крај, рећи ћу Вам нешто као атеисти. Ако већ не верујете у Страшни Суд (а логично је да не верујете ако сте атеиста), можда бисте се могли послужити једном од Кантових бледуњавих, али у Вашем случају можда корисних примера. Пошто вера у Бога, наиме, за свој „објекат“ (Бог је, наравно, личност, али добро сад) има Онога Ко превазилази границе нашег искуства и, пошто постоји могућност да верујемо или не верујемо у оно што не знамо да ли постоји или не, Кант нас саветује да се понашамо као да Бог постоји јер ћемо у том случају свакако мање грешити него ако се понашамо као да Бог не постоји. Схватате зашто Вам ово говорим. Ваши цењени аргументи ће бити снажнији уколико се са поштовањем будете односили према опонентима који користе те аргументе. Молим Вас, немојте нас својим понашањем терати да поверујемо да су Ваши аргументи слаби или да их чак и немате.