Не чуди да се поново подгрева култ тела, увијен и украшен новим медијским и маркетиншким вештинама. Поново се актуелизује идеја да је ружно бити стар и да треба живети сада и само сада, јер сутра не постоји

Проф. др Ненад Живановић (Извор: Лична архива)

На самом врху списка човекових грехова, које је учинио и чини свесно и несвесно, угнездила се гордост. Сва поносна што је прва, са ниподаштавањем гледа на оне испод себе, ниже рангиране грехове, и истовремено брижно негује и греје својим крилима, са једне стране, его и њиме манифестовани егоизам, а са друге тело и њиме манифестовано ново-старо идолопоклонство. Заједно, испред себе постављају нарцизам као свеобухватну форму која постаје основа самодовољног и атомизираног новог човека.

Иако се зна како је окончао свој млади живот митолошки и лепи младић Нарцис, та нарцисоидна слатка и заводљива глагољивост упорно зрачи подстакнута и подржана од медија Новог доба. Та заљубљеност у лепоту сопственог тела, то ново идолопоклонство, брижљиво се гаји и под оним другим крилом гордости; тако тело постаје мера свих ствари, а то даље доводи до успостављања пароле, једне од многих, Новог доба: све за тело, тело ни за шта.

У времену чије убрзање може и оком да се прати, човек чује само први део поруке апостола Павла, упућене исто тако својевремено дезоријентисаним и распамећеним Коринћанима: Све ми је дозвољено… Оправдавајући се временом, које му понестаје, одбацује други део поруке који упозорава – али све није на корист. Уз медијску потпору и сулудо подстицање да је све дозвољено, замагљује се сваки осећај за хришћанске вредности, саборност, морал.

Уз медијску сатанизацију хришћанских православних вредности[1], отпочела је холивудизација, односно атаковање на човекову свест сладуњавим филмским причама којима се лагано подстиче другачије мишљење. Филмска серија Попадија је очигледан пример бескрупулозности и сада већ отвореног удара на свест православног човека. Поред разноликих скарадности, тело човека је у првом плану: једном као потреба младе попадије да задовољи своје тело сада и одмах, други пут када млади поп, у свом кабриолету, ослобођен оптерећујућих погледа околине, ужива у датој слободи и, расплићући дугу косу, погледом у ретровизор диви се својој телесној лепоти. За разлику од митског Нарциса, он само скреће са пута, неповређен. И тако, из епизоде у епизоду, гордост тела се не заборавља.

И неће се заборавити.

То смо недавно чули на састанку групе земаља које себе препознају кроз акроним Г-20. Тај умишљени клуб „развијених“ земаља, под непосредном присмотром Давоских Швабова, обзнанио је свету да ће интензивно радити на когнитивној инфраструктури, односно на промени знања (о вери, моралу, социјалним вредностима, породици, васпитању, патриотизму, итд.), заправо промени свести у задатом правцу.

Филмска серија Попадија и остале медијске вести које се пажљиво и све чешће пласирају јавности – у функцији су промене свести у задатом правцу.

Зато не чуди да се поново подгрева култ тела, али сада увијен и украшен новим медијским и маркетиншким вештинама. Поново се актуелизује већ виђена идеја, развијана шездесетих година 20. века, да је ружно бити стар и да треба живети сада и само сада, јер сутра не постоји. Зато се више не говори о старости, већ о трећем добу. Старост је, по њима, ружна, зла, тешка.

Епископ Давид: О серији „Попадија“ ТВ Prva, опширније

Некада се са радио-апарата непрестано чула мелодична песма: Узми све што ти живот пружа / данас си цвет, сутра увела ружа, а хипици су, идући за прераном смрћу једног младог глумца који је у холивудском филму, гле чуда, остварио амерички сан, који се и код нас спомињао, подстицао и сањао, лансирали слоган: брзо живи, брзо једи, брзо умри. Данас се говори о подмлађивању – тела, потенцији – тела, могућности – тела, младости, виталности и складности – тела. Ето великог посла за фармацеуте и пластичне хирурге.

Свуда је тело, врло често обнажено до скарадности, у првом плану, оно је важно. Нигде ни једне једине речи о души, јер душа није важна. Све заборављајући да је за спасење потребно сачувати душу, истиче се тело – не као храм Светога Духа добијен од Свестворитеља, већ се променом свести у задатом правцу тело види као сопствено власништво. Отуда је лако прихватити феминистичко гесло – моје тело, моја одлука да ли ћу родити; моје право је неприкосновено, а о праву детета на живот у настајању – ко мари. Мој его и егоизам снажнији су од права других.

Средином 70-их година 20. века (1976), тајанствена Трилатерала је зацртала не само распад Југославије већ и озбиљну борбу против православља. И то директном и индиректном борбом: директно – уништавањем и разарањем православних цркава, светиња, верника и црквених великодостојника и свештеника, a индиректно – продирањем у све структуре православне цркве. За ових 50-ак година видели смо како су се ти директни и индиректни радови изводили.

Духовна хајдучија: Порнографизација свакодневице

Сада су извођачи кренули у, по њима, завршни чин; одстранивши Бога из човека, светска елита, наравно, ослањајући се на штап Давос (2018), у својим Циљевима 2030, између осталог, одређује и брисање полова. И у својој нарцисоидној силини одмах су објавили да је бог бесполан. А када је он бесполан, наравно да и људи морају бити бесполни.

O tempora, o mores!

То истеривање Бога давно је кренуло. Некако истовремено и паралелно, али различитим методама, хуманизам је користио фине методе и говорио човеку о његовој екселенцији и узвишености, слободи, заправо га подстичући на удаљавање, дистанцирање од Бога и његових закона, а инквизиција је користила грубе и сурове методе утеривања бога у човека. Резултат је био исти и примерен задатим циљевима – потпуна разградња човека. Завршни чин тог удаљавања и протеривања Бога почео је крајем 18. века са тзв. Француском револуцијом и суровим преумљењем човека. Његове, вероватно, последње „минуте“ гледамо, и на неки начин смо део тог завршног чина. Деца у школама већ уче, из званичних уџбеника, да могу да бирају пол – по жељи, да могу да се осећају – како им је воља, да могу да се понашају – како хоће.

Ето, по делима њиховим препознаћемо их, а на делу је промена свести у задатом правцу.

Шта је „Велики ресет“: Како моћници замишљају будућност света

Наравно, део ове промене свести у задатом правцу је и неопагански култ тела. Брижљиво се негује и има своје идолопоклонике. Са свих страна чује се: све за тело, тело ни за шта. Европски тргови се украшавају скарадним хермафродитским киповима, нови човек их обилази, клања им се, слави.

Ови идолопоклонички кипови прављени у славу тела имају очи – а не виде, уши – а не чују, ноге које не ходају, а псалмописац додаје – такви су и они који их праве и који им се клањају и уздају се у њих (Пс. 115, 4-8). Зато нови човек не може да види, а још мање да чује онај други део поруке Апостола Павла: али ти све, човече, није на корист. Ништа зато, битно је да сам млад и леп, остало није важно. Због тога и не допиру до њега речи јеванђелисте Матеја, који подсећа оне који имају очи, а не виде, или виде оно што су други програмирали: Светиљка телу је око. Ако, дакле, твоје око буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика ли је тек тама (Мат. 6, 22-23).

Тама је заиста велика. Иако су у модерним и веома осветљеним теретанама зидови прекривени огледалима – како би се поносни вежбачи-билдери дивили своме телу, модерни телефони опремљени огледалима – из истог разлога, са насловних страна дневних новина и недељника смеше се млади људи аполонске грађе и лепоте, по правилу оскудно одевени, а са ТВ екрана гледаоце окупирају ласцивне сцене „задругара“ из „белих кућа“, тама је велика и све већа.

Никола Варагић: Мрежни рат против Православне Цркве

Од те таме човек не види Истину, свог Свестворитеља. Не види, а још мање осећа, да Бог воли творевину своју, човека! Зато се Бог жалости када свесно и несвесно идемо против свога творца уништавајући његову творевину, и то како – одстрањујући Бога из душе и срца свога. А када се то учини, све је лакше – нема душе и Светог Духа који је тело и душу повезивао у заједницу. Остаје само тело коме се човек, крећући се когнитивном инфраструктуром, клања, слави га, диви му се и узвикује својом преумљеним разумом – све за тело, тело ни за шта.

Ипак, светлост која се појављује на Истоку пружа прилику да се очима поново види. Јер, и поред смртног пада који човек чини, што показује и овом гордошћу тела, Љубав је, како поручује Апостол Павле у својој Химни Љубави, благотворна, не завиди, не горди се, не надима се, све сноси, верује и нада се (1. Кор. 13, 4-7).

Љубав се нада и верује Човеку.

Ненад Живановић је био редовни професор Факултета спорта и физичког васпитања у Нишу, на предметима Теорија и Историја физичке културе, као и философија физичке културе. Утемељивач нове теорије –Теоантропоцентризма

Проф. Живановићу на Копаонику уручују звање амбасадора ФИЕПС-а (Извор: Лична архива)

[1] Наводимо два недавна примера меке сатанизације православља:
1) Почетком фебруара у медијима се појавила информација да је свештеник, током исповести, сексуално узнемирио девојчицу (14 година) – тако што ју је руком додирнуо.
2) У гледаној емисији Ћирилица (ТВ Хепи, 13.2.2023) говорило се, између осталог, и о илузији и илузионистима. Међу оне који стварају илузију, један од гостију (Драган Симеуновић, професор и стручњак за тероризам) убројао је и пророке који, ако имају оружје, могу своју илузију да наметну као стварну слику, а ако немају оружје – не могу. У ове друге је сврстао и Господа Исуса Христа, који није имао оружје, и зато је убијен.

Categories: Српско православно стање

Tags: Ненад Живановић, гордост, карусел, пост, православље