Епископ Давид: О серији „Попадија“ ТВ Prva, опширније

Неки анонимни „Доктор Мабузе из тамног вилајета“ управо путем серије „Попадија“ опипава пулс народа Српског, и мери му праг толеранције приликом удара по Светињама његове Православне вере

Епископ крушевачки Давид (Фото: Епархија зворничко-тузланска)

Прва логија

Серија Попадија, производ телевизије Prve, увезана је некаквим магијским концима за Епархију крушевачку (Намесништво Александровачко-бруско). Она поприма димензију несвакидашње елементарне непогоде; штавише, непогоде обима једног налета нечистих, врашких сила. Сви актери овог телевизијског зачараног каравана „с главом у ваздуху и ваздухом у глави“, такође се увезују са једним делом острашћеног, злурадог и хушкачки настројеног гледалишта. Онога гледалишта које није ненаклоњено Српској Православној Цркви па тако и Епархији крушевачкој. Но и једни и други, ко из чисте доколице, ко из обести, или навијања на штету Цркве, неминовно ће након емитовања ове паклене серије имати драматичне доживљаје и у сопственом животу. Јер, Бог и Светиња се не дају исмевати нити ружити! Заједно са тим, сама душа се тога гнуша. Сви пак верници у Православној Цркви то добро знају! Наравно, засад то не знају, или неће да знају само актери серије, лакоумни људи, склепани „од оточ“, нечији пијуни који треба лако да гутају удицу неког медијског мага и наредбодаваца. У овој афери, улисичени дакле шегрти мага и налогодавца произилазе из забела и дубрава Горњег Ступња и Мрмоша.

Епископ крушевачки Давид: Саопштење о серији „Попадијаˮ

Бачену удицу ови људи, иначе жедни и саме Божје кише, прогутали су лако и брзо; она је била премазана меденим намазом разних обећања. Колико су пак сами тога свесни, казаће им се само!

*

„Мицка“ бабушка из серије опет, глуматањем „попадије“ крши правило о неупетљавању у живот једне стварне попадије; разочаравајуће јесте то што ова мицка бабушка није у продубљивању лика ишла даље од карикирања овога. Шта онда искрсава на екрану? Да она ни по чему није достојна одрешити ремена на обући било које попадије, јунакиње стварног живота у нашој Цркви Православној. Зато, да би ова лажирана „попадија“ чула речи: „Иди, и не греши више“, треба себи да створи повољне услове за даљи опстанак; први је да се „чува хладноће и прехладе“.

Ствари међутим, стоје радикалније. На „мицкој“ бабушки која ћера инат“ са светињом а против светиње, сломила су се кола. Форсирана од стране ужега круга екипе ове душегубне серије, екипе различите сексуалне оријентације, она се ето нађе и у контексту пророштва Светога пророка Наума: (…) „Гле, долазим против тебе!“, говори Господ Сила: „Подићи ћу ти скуте преко лица и показати варварима голотињу твоју и царствима срамоту твоју. Бацићу нечист на те, осрамотићу те и показати те предметом поруге. Свако ко те види, бежаће од тебе!“ (Књига пророка Наума, гл. 3, 5-7).

*

Епархија крушевачка, осим што су јој врагови самовољно дошли у поход и да се отимају о њу, нема никаквог удела у снимању ове оптичке бласфемије. Не да из ње није потекао благослов за снимање серије, него ни било коме за узимање учешћа у њеним безаконим чиновима; нити опет за свођење било каквих рачуна ради нечаснога добитка. Учешће међутим, појединих бивших богослова и вероучитеља је евидентно; они су се већ изродили у забављаче и карађозе (Тришић, Крушевачка епархија), али божем, и у верско-политичке аналитичаре и апологете врашке серије (Вледимир Вељковић, Нишка епархија). Њих нема само тамо где би Цркви било на корист и сопствено изграђивање, иако су се школовали у Цркви да је изграђују; препрека тој ствари међутим, самовоља је и прелашћеност; огрешење о своју Цркву и о њене служитеље; огрешења о сопствене упокојене дедове – свештенике из породица Тришић – Лисинац. Било како било, ово новонастало грдило ће се једаред сударити са Светињом! Домаћа Светиња својевремено није толерисала ни хулу на Светога Саву, режирану и изведену од стране твораца и актера трагичне позоришне представе, а под смртоносним пером и диктатом мага хуле и псовке.

Синиша Ковачевић: Свети Сава (делови)

Друга логија

Само у случају када треба ућуткати и понизити неистомишљеника због његове одсечности и благовремене опомене, другоправославци – грубијани и презирачи морала се заклањају и заодевају пијетизмом, људским правима и уметничким слободама и делима. Иначе, у својој баналној свакодневици исти не трпе ни трачак народне побожности, смерности и стида јер их то подсећа на затуцаност; или бар у мешање некомпетентних у туђа, телевизијска посла. Зато они попут „вране на једну ногу“ дрежде на грани и „фамозно“ смишљају своје „личне ставове“ по питању свих тема као и ове, тема које затим њихов „курир“ одашиље по комшилуку, ближем и даљњем, еда би се трицама и глогињама колумнисте нахранио народ. То је исти онај народ на чијој грбачи ови трају, и „царују“; Пошто немају важнијега посла, они му, божем, нуде своје логореје, и удељују му милостиве шеретлуке. Али проблем се повећава када осиони цензори и комесари хоће још, и још ауторитета, па напослетку посегну и за највишим. И ту нема поговора, јер су они изрекли своју наредбу и дали свој суд. У противном, уследиће употреба свемоћног метода ала: главне медим, остале средим. С обзиром да је време држања главе у песку док вуци кољу стадо ипак прошло, онда набеђеном колумнисти, умољеном од стране инсајдера из Српске Цркве није преостало друго него да сачини још једну попевку са јодловањем, а затим да се заједно са хушкачима врати на маргину. А свима им се догоди ово: Да они који другоме замку наместише, сами у њу падоше. И још да ко тражи изговоре за грехе, своје или туђе, и оправдава их, грех му за вратом дише. (В.: Famozno, Svetislav Basara, Protivustavna popadija, Kurir, 16, 12. 2022, 14,00h).

Извор: Курир

*

Сва ова ујдурма око серије Попадија бива и због свих њених заговорника. Међу њима се добро котирају и неки црквени закулисни флегмани и чистунци подигнутога прста у стилу: „само да се зна“. И то је баш као у прохујалим системима у нас, када су кабадахијама свих боја били потребни скандали, еда би се они песничили са свима који им не бише били ни по вољи, ни по њиховој „богомољи.“

*

Што се тиче оних који се вољно и намерно прљају игром и видом – па се затим саблажњавају нечијом речју о томе да се светиња не да ружити, и да ће зато буру пожњети онај који сеје ветар, исти нека читају и Законске књиге Старога Завета. У њима се подједнако прети и прекршиоцу Закона и ономе који није опоменуо прекршиоца да му због прекршаја душа може погинути. Другачије речено, ако су ти само у страху велике очи, где су ти оне друге, изван страха? Рецимо, очи умне?!

После хватања лукавих у сопствене замке, главни закључци у вези са овим демонским ТВ марифетлуцима се већ сами ређају. Рецимо, толико пута је већ предочено да треба ићи мудро, да се не би погинуло лудо; или да ће неко постати онакав слуга какав је његов господар; најзад, да је зло рађење готово суђење.Сакали сте Вајферта, ети ви Вајфер.“

*

Завршетак нашег поновљеног, и проширеног Саопштења ми без журбе сводимо и на још једну библијску неумитност, која иначе стално походи људе: Неправедник нека само и даље чини неправду! Окаљан нека се и даље каља! Праведник нека и даље живи праведно! Свети нека се и даље посвећује!“ (Откривење 22, 11). И тако до жетве пшенице и кукоља! Наравно, уколико пре тога наши провокатори и дрвени адвокати и црквени инсајдери „из књижаре“ или приватне синагоге – нису претекли саме себе продајом душе демону блуда и сваке скверни само за мало ситниша, и за још мање „грбаве популарности“!

*

А што ће се „другоправославних“ тицати, вешто скривајућих се иза туђег прста, тих јатака из Српске Цркве, „анонимних а популарних“, њима као навијачима оскврнитеља домаће, црквене Светиње –„биднуће“ довољно речено следећим подсећањем:

Који (уображавају да) божанствено живе нека не пруже руку својих на безакоња јер не да Христос палицу на наслеђе своје. (3. Антифон гласа другог, Осмогласника).

Трећа логија

Што се тиче прозивки нас самих због реакције на свашточинство чланова авантуристичке екипе која се усрећила перверзијом дизајнираним серијалом Попадија, ми сматрамо да сав њихов збор, и сви њихови навијачи треба да мућну главом и отрезне се силовитога пића! Јер се њихова чаша преиспуни сујетом и славољубљем и хулом на Цркву.

Неће проћи то што нам се овде свима за узор подмећу „обогаљени ерос“ и „инстант задовољства и перверзије“. И све то и тако у овим смутним и поприлично апокалиптичним временима. У временима када недобронамерни људи из центара моћи врше притиске према нашем православном Српском народу како би га раслабили, јер он не одговара глобалном обрасцу: ни хладан ни врућ, него бљутав!

*

Успут речено, на формирању карактера људи нашег времена највише раде наџак-дедушке и наџак-бабушке. Они послушници ради лако зарађених пара; они који спроводе хулу на све Светиње у целини, па и на наше домаће! Али испразни су и неуверљиви бранитељи глобалистичких права и тековина; нарушитељи су они и наружитељи који се устремљују на наш идентитет. Зар не?! Опет и опет ради сатеривања у ћорсокак! Али ни то неће проћи!

Ипак Израиљу, пази да погибија не дође од тебе самога. Зар не?!

Четврта логија

Имајмо у виду очигледну чињеницу да неки анонимни „Доктор Мабузе из тамног вилајета“ тренутно, управо путем серије Попадија као пробног балона Телевизије Prva, опипава пулс народа Српског, и мери му праг толеранције приликом удара по Светињама његове Православне вере! Направимо места и за наредне процене и осуде и оваквих, и њима сличних напада у блиској будућности! Није тешко путем просте рачунице предвидети следећи белај! Све учесталији и дрскији ударци ове врсте на нашу Цркву и на њене Светиње нагртаће на нас! А то значи без милости и пардона.

*

Истоветнога мишљења је и добри човек у Срба, историчар филма, сценариста, редитељ, професор анализе филма и филмски критичар… др Божидар Зечевић, тренутно члан ТВ-герундије и намештеник Државне дифузије. Њега треба чути, а пожељно је и послушати!

Извор: Печат

Али све нас сада и увек нека крепи и чува реч Светог апостола Павла: Духа не гасите, пророштава не презирите! Све проверавајте: добро задржите, сваке се сенке зла клоните! А сам Бог мира да вас посвети потпуно, те да се ваш неоштећени дух, и душа, и тело беспрекорним сачувају за Долазак Господа нашега Исуса Христа. (1. Сол. 5, 19-23).

Где уђе дрскост, тамо је и бешчашће.
Руга се грађанима оскудни памећу,
а муж разборит проводи живот у спокојству.
Завист злобе помрачује добра,
а маштање похоте измењује ум незлобив.

(Приче Соломонове, главе 10, 11 и 4)

Рекосмо, и душу спасисмо!

†††

У Крушевцу, 3/27–16/3. децембар
лета Господњег 2022.

Епископ крушевачки Давид



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , , ,

31 replies

  1. Eto desilo se čudo, oglasila se naša Crkva, za koju su se mnogi pitali da li je nema. Kasno ali bolje ikad nego nikad, sve ove godine, tačnije od prokletog 5 oktobra kada smo potpali pod stranu dominaciju, program koji se daje ima za jedini cilj rušenje svih tradicionalnih vrednosti, slamanje nacionalno gostojanstva i osećaja uopšte kao i gubitak poverenja u svenaše, od porodice do društva u celini. Naša Crkva ćuti, a čak je prisustvom u REM-u davala i legitimktet toj vražijoj raboti. Da li će naša Crkva da se oglasi, što na prvom mestu Blic na dnevnom nivou objavjavljuje tekstove koji afirmišu prostuciju, tipa, da citiram: „Bavila se prostotucijom i zaradila velelepnu kuću za godinu dana“. Brine li iko za dušu ovog naroda, dušu koju okupator svakog dana ranjava?

    39
    4
  2. На основу онога што сам видео у 2-3 епизоде да не бих просуђивао напамет, а и чуо о оним епизопдама које нисам имао снаге да гледам, могу рећи да је серија серија мизерна у сваком погледу – 80% хумора је јефтино и приземно, а сам сценарио је је плитак и несумњиво малициозан и ругачки у односу на Цркву и вернике.
    Нажалост, увек је било и биће и свештеника, и попадија, и верника који могу бити предмет оваквог описивања. Али једно је указивање на такве појаве, а друго је злонамерно исмевање као што је овде случај. Било би добро, с једне стране, реаговати гласно и достојанствено у одбрану Цркве, а с друге стране, треба бити самокритичан, треба размислити да ли и до нас у Цркви има реалног повода за ово и настојати да се то у што већој мери отклони.
    Наравно, владика Давид је добро учинио што је реаговао. По мени, ствар би се могла подићи и на виши ниво, нпр. на ниво Синода.
    Има једна занимљива реченица у тексту владике Давида, која би могла бити подстрек за ново, и још важније, оглашавање Цркве.
    „… исти нека читају и Законске књиге Старога Завета. У њима се подједнако прети и прекршиоцу Закона и ономе који није опоменуо прекршиоца да му због прекршаја душа може погинути.“
    Елем, колико година се са две телевизије излива сва могућа физичка, душевна и духовна прљавштина у медијски простор и у умове и срца гледалаца? Постоји ли ишта грђе и луђе од ОНОГА што се у ријалитијима из дана у дан говори и ради и на шта нас, очито, желе привикнути као на „нову нормалност“? Зар није ТО превасходни повод за пастирско сагледавање и опомену? Нема никаквог реалног разлога да било ко од утицаја, а поготову Црква, не реагује на ово посвемашње кварење народа.

    35
    4
  3. Невероватно је колика је наивност око нас. Ако не знамо ништа о сопственом писму и верујемо у шарене историјске лаже онда није чудо да не видимо ни оно шта се сада дешава. Да ли је ико помислио одакле ово све долази или мисли да је то случајност лошег сценаристе и лошег режисера? Можда се боље види ако се погледа шта се дешава у Америци.

    Хришћанство се потискује перфидно деградира на сваком кораку попут ове серије. Снимају се филмови где је Деда Мраз лунатик и психо-убица. Врши се селекција божићних песама само на оне неутралне. У хумористичкој серији човека потера у ВЦ и он уђе у прву просторију да се олакша па се пренерази када је видео да је то урадио баш на Библији. Никада на Корану или Талмуду. Хришћани су ‘супремацисти’ а против тога се треба борити. ‘Црни животи су важни’ је диригована ударна песница против белаца и хришћанства. Ко то све снима? Власници Холивуда и тв студија.

    Гејткипери су и овде не само у мнистарству науке које ће одлучити да ли су Срби недефинисана мешавина или не, не само У САНУу или на Универзитету где одлучују каква ће се историја овде учити, већ и шта ће новине писати и какви ријалити ће се играти, и да ли ће проституција бити свакодневно промовисана на телевизијама и Куриру , какви филмови и серије ће се овде снимати. Баш као и када је историја у питању не треба бити ограничени мамлаз већ треба погледати даље од свог носа.

    31
    3
  4. Узгред…
    Лепо би било гледати серију која би за проблематизовала „Титине“ официруше, које су без по муке добијале нове станове када дође време за кречење оних у којима су живеле „већ три године“, које су играле у бундама на митинзима СеПСе, које су шверцовале бале и бале робе из Турске, Кине итд.. Дало би се кроз судбине тих ликова, као окосницу радње, приказати сво бешчашће и бешћутност Титове епохе и тип људи и односа које је створила. Већ постоје успешни инострани узори у серијама које гоовре о типовима жена као што су „Очајне домаћице“, „Жене фудбалера“, па не би смело да буде замерке, с лева, због мизогиније..
    А и критички интонирана серија о „Титиним“ официрима, припадницима „девете републике“ и најсмешније „четврте армије на свету“ која се распала на удар првог поветарца, говорила би пуно о узроцима нашег пада..

    39
    8
  5. Vladika David ******** izgleda nema pametnija posla nego da gleda Popadiju. Dobro mu je Basara pre neki dan napisao. Simptomaticno mi je da je gospodin bio cutljiv za vreme evroprajda i da se oglasio tek mesec dana nakon Vuciceve prevare Sinoda.

    12
    27
  6. Zasto se Vladike , potpisuju sa Episkop?

    5
    9
  7. @ Saffron

    Владика је народни израз за епископа. Блаженопочивши Данило Будимски је инсистирао да име „Владика“ буде резервисано само за Христа, како Му се обраћамо: „Да Христос буде наш Владика!“

    Александар Лазић

    26
    3
  8. Hvala Aleksandre

    13
    2
  9. Неколико бисера за оне који су заинтересовани…

    Поменом на владику Данила присетих се неких ствари из прошлости. Имао сам част да га лично упознам. У овом издању само први део, молим Евса да ме подсети за наставак ако ја заборавим (шифра ‘козје уши’).

    Елем, два пута сам са Доброчинством и Вукићем ишао у Сент Андреју. Вукићеве приче су непоновљиве и они који су путовали са њим знају о чему причам (могу да поделе са нама). Чуо сам небројено детаља српске историје после првих сеоба у контексту шире мађарске историје, почев од њиховог досељавања у Европу. Посетили смо све српске цркве у Сент Андреји и Буудимпешти и ту упознали владику Данила. Тешко је описати осећај у старим српским црквама Сент Андреје које су некада биле крцате и где је био центар српске цркве.

    Неке су још увек српске а неке је преузела мађарска држава. Док смо слушали Вукићеву причу поред мале плоче на зиду посвећеној Вуку Караџићу близу дунавског ‘баира’ приметио сам веома стару локалну жену са зембиљем која се вероватно враћала из куповине и застала мало подаље од нас. Очи су јој биле пуне суза. Упитао сам је да ли могу да помогнем. Није знала ништа осим мађарског и пар речи српског. Уз мој оскудни мађарски успео сам да разумем да је потомак досељених Срба и да је тек однедавно постала свесна тога и целе историје која се у међувремену десила.

    Иначе сам мађарски научио у војсци пошто сам служио у већинском мађарском окружењу и где сам формацијски имао интензивне контакте са локалном омладином и заједничке приредбе. Било је корисно знати неколико реченица мађарског за успостављање првог контакта са локалним матуранткињама.

    Иначе, владика Данило је пореклом из новосадског насеља Клисе где има скоро 40 кућа Крстића а и ја имам даљу родбину. Његов синовац је Бане Гарави Сокак кога сам упознао давно на приватној корпоративној забави на једном бачком салашу. После једног његовог концерта на Гардошу поклонио сам му флашу шумадијског вина. Погледао сам му ципеле јер сам знао да он увек носи ципеле свог покојног стрица.

    У Будимпешти сам посетио и дворац Јаноша Хуњадија, Сибињанин Јанка, Србина, који је ту пренет из родне Влашке. Кула на Гардошу је посвећена њему и ту је био Банетов концерт. Борио се против Турака и био је отац најпознатијег мађарског краља Матије Корвина који је владао 32 године. Јанку су српски и мађарски председник открили споменик на кеју у Земуну. Кад сам недавно пролазио био је сав окружен пикавцима и лишћем пошто је у удубљењу које не може да се чисти машински. Позајмио сам метлу из оближњег кафеа и почистио пикавце око споменика и оближњих клупа. Уклонио сам давно увеле мађарске и српске венце које изгледа нико није смео да дира иако су постали ругло. Споменик је просто блеснуо. Док сам чистио, човек је пролазио са 5годишњим сином и рече њему и мени – личи на Гаргамела. Па, јесте, рекох.

    Владика Данило је сахрањен у мом комшилуку кога само ограда дели од дворишта где сам некада играо кошарку.

    https://i.imgur.com/NmEkU1I.png

    14
    1
  10. Серију „Попадија“ наравно нисам гледао, нити ћу јер презирем ТВ, али на основу текста и коментара делује ми да би прикладнији наслов био „Попа јади“.

    8
    1
  11. &Онорије АЕ Илирије
    Често шетам Земунским кејом на којем је споменик Сибињанин Јанку.
    Да није натписне табле, помислио бих да је то споменик србском великану Зорану Радмиловићу!
    Сличност је фрапантна и ликом и фигуром.
    Ето, србски Радован трећи и србски краљ Иби је индиректно добио од свога рода споменик у Земуну.

    12
  12. @Онорије АЕ Илирије

    „Владика Данило је сахрањен у мом комшилуку кога само ограда дели од дворишта где сам некада играо кошарку.“

    Пријатељу, па ти си одрастао у фенси крају, машала. Да ли си играо кошарку на терену основне школе која се онда највероватније није звала Стефан Немања, или је ф.к. Графичар такође имао терен за кошарку?

    Кад помену споменик Сибињанин Јанку, мој отац, ако се тог дана шета земунским кејом а не негде другде, увек прође поред тог споменика.

  13. @ МА – Ето, можда смо се чак и срели. Не знам да ли ти ја са метлом личим на себе са коментаром. Иначе тада сам за 20ак минута метларења у рано јутро упознао више интересантних ликова него на Стању (укључујући и С*ање) за цео дан. Добро поређење са Зоћом Ибијем мада га је 5годишњак најбоље погодио – Гаргамел. Сад је сав зарђао надам се да ће бити другачији кад падне патина и позелени.

    @ МЕ – Има више нијанси фенсија а када обиђеш глобус пар пута онда све добије другачију перспективу. Онда видиш да се то тешко може поредити са једним казаном (који одише) ракије мученице или шумским јагодицама из Вукове градине или Бранковом за*ебанцијом ту испод Вуковог дуда.

    Већ дуго нисам ту а тада је био завучен крај за који нико није ни чуо а камоли био. Сада је толико изграђен да не личи на себе. Тачно, школа (ја нисам ту завршио) је, пре него што је вратила оригинално име, носила име локалца који је ту у крају одрастао (заједно са глумцем Северином Бјелићем) и погинуо као народни херој 1943. Нисам ни знао да је на манастирском имању. Парк поред школе, мало ниже од куће краља Петра 1ог носи његово име.

    Ту се није играо баскет већ се ишло на пола сата да се мало ноге протегну и вежба шут. Мали баскет се мало играо ниже у Чајковског поред Војне гиманзије (сада Немачка!! школа) а озбиљнији још ниже на старом Басковом. Графичар, недељом у 10, у време када је Зона била закон. Кафане, Графичар или Шехер, врло, врло ретко, Косово и Босна у Mајке Јевросиме, моја места. О комшилуку би се могло много писати, када дођу на ред као што је случајно поменут владика Данило. Поменућу само Стеву (и Јелену) Ж. са којим сам се често враћао са локалне пијачице.

    Сећам се, опело је служио патријарх Павле а службовао је ту и отац Небојше Глоговца. Ту почивају и владика Јосиф Скопски који је бранио српску цркву од македонских комуниста после рата и владика загребачки Доситеј кога су усташе и католичке сестре сурово мучиле у затвору па су га Немци 1945 довезли возом у Београд у затвор Гестапоа после чега је убрзо преминуо ту где је сахрањен.

    Не знам да ли сам тамо видео твог оца али је интересантно знати (о томе други пут) којим је језиком Јанко говорио пошто румунски тада није постојао а Мађари су још били мањина у данашњој Мађарској чак и пре досељавања Срба под Чарнојевићем.

    Као што рекох, ја сам мађарски научио у војсци док сам био џомба (за цуцле, то је нешто у рангу цара када ситно бројиш и просто не можеш да стојиш) што ти омогући да лако премостиш прву и највишу баријеру код локалних гуштер-матуранткиња а после је све низбрдица (на српском и то ћирилицом). Биће кратак наставак овога чим ме Евс подсети, ако ја заборавим.

    На слици је поглед на поменуту ограду у зимском амбијенту иза које почива владика Данило.

    https://i.imgur.com/fifLFv0.png

  14. @Онорије АЕ Илирије

    Моја основна школа сада носи већ треће име у односу на прво које је носила када сам је ја похађао, тако да разумем потпуно. Прво је био партизански народни херој, па онда рудари, па сада краљ.

    „Има више нијанси фенсија а када обиђеш глобус пар пута онда све добије другачију перспективу.“

    Управо тако. Када чујем другосрбијанске џибере кад кажу „јао ове нигде другде нема“, то је најсигурнији показатељ да нигде нису били, да ништа нису искусили, и да ни о чему немају појма. За оне који никада нису били у Индији, апсолутно не можете да замислите како то изгледа. За оне који никада нису били у САД, такође. У рецимо Сан Франциску, где куће на Руском брду (Russian Hill) коштају и по 15 — 20 милиона долара, пет минута пешке одатле надрогирани бескућници леже по улицама а од вожње улицама страхујете да ли ће да вам отпадне точак од рупчага. Најгоре је бити сиротиња у Америци. Моји рођаци у селу поред Ваљева живе боље са 250 евра пензије на својој земљи него што би у Америци живели са 2000 у граду.

    Нема потребе да набрајам остале земље, довољно је и ово. Од континената нисам био једино у Африци и Аустралији.





  15. @ ME – Што се тиче Аустралије то Саф тамо доста добро покрива мада би и Мишко могао да се мало отвори и напише своје утиске оданде. За Африку би можда могли да пошаљемо Евса да се тамо мало бави мисионарским радом. Да, претходно име школе је било Бранко Параћ, пореклом из Борова, који је баш ту одрастао, после био илегалац, отишао у партизане и погинуо 1943. Сада се тако зове парк поред школе. Колико ту само има историје у 100 метара у пречнику. Прве монахиње су ту биле ‘беле’ Рускиње.

    Кад поменух Саф, ето био сам на једном пријему у резиденцији њене амбасдорке баш у том пречнику. Њен муж ме одвео да видим базен у сутерену пошто сам му ја предложио да угради таласе тако да може ту да с’рфује у базену. Био се примио па сам га једва вратио у нормалу да је то било зезање, умало дипломатски скандал. Иначе ту је био и принц Аца Кеј који је објашњавао Енглезу у униформи док смо ми стајали около и пијуцкали, да су им комунисти одузели имање у Милочеру па сам ја одмах потражио интересантније друштво.

    Са терасе се могао видети улаз у двориште где је тзв. Кућа цвећа такође у истом пречнику. Показао сам оном сурферу куда сам, кад сам био млађи и уревитији и пошто сам знао терен, прошао између две живе ограде и из суседног дворишта ушао од позади и дошао испред куће цвећа, која је тада била затворена и где се гардијска стража тек постројавала. Могу ти рећи да је испала велика фрка, срећом је командир укапирао у чему је штос и забашурио то, као комшијски клинац залутао, иначе би он ишао на рибање уздуж и попреко. Лично ме испратио на главну капију и упозорио да се више не зезам. Ето, коме још треба да иде у Африку и тамо тражи некa узбуђења.

  16. @МЕ, @ОИ
    Нек’ и мени буде допуштено да мало приватизујем Стање (бар сам неки вајни акционар)!
    Елем, и ја сам два разреда завршио у тек отвореној школи Бранко Параћ на Сењаку.
    Остале разреде у ОШ Бранко Радичевић, затим Десету гимназију, обе на врху Топчидерског Брда, заједно са Титовим потомцима и синовима и кћерима тадашњих високих државних функционера.
    Прве љубави водио у парку преко пута гимназије (додуше са Српкињама, јер није било Мађарица, мада се могло набасати и на по неку Словенку).
    Горе поменути функционери су у близини гимназије имали Дипломатски магацин са луксузним робом, али су своју децу слали у обичне школе да их завршавају заједно са радничком децом.
    Прве вињаке пио у Графичару, који се тада у жаргону звао „шибица“.
    Прве филмове гледао у биоскопу Сењак („За ким звона звоне“ са Гари Купером и Ингрид Бергман)
    Итд, итд…
    Данас у парк преко пута Војне (бивше Десете) гимназије доводим своје унучиће, близанце, девојчицу и дечака и поносно им показујем школе које је њихов деда похађао.

    7
    1
  17. Хеј Анђелко, ти си прави фенси деда из краја. Ништа није приватно, све је у циљу надоградње знања ближе и даље историје везано за владику Данила што је Саф започела. Гурамо енвелопе и лимесе знања мада ту и тамо наиђемо на безнадежне случајеве. Има толико тога у пречнику од 100ак метара чак и неколико ројалтис – краљ Пера 1, у близини школе, Милошев конак (добро то је мало више од 100) доле у Топчидеру, краљица (народне музике) Лепа из Темишварске, да не помињем још и брозног краља. Ти си прави Параћинац док је онај други Бранко завршио преко реке у Срему. Знаш да је и Бранко проводио време у Мајдану где је у моје време Бип играо утакмице.

    Говорећи о Бипу, ја нисам имао приступ дипломатском магацину али јесам Биповом фенси магацину где сам једно цело лето утоваривао гајбе. Интересантно је како су се спајале две класе на Сењаку слично као у филму Бал на води па су и Партизан и Звезда одмах после рата хтели да имају веслачке клубове као Графичар. Све је било другачије док није отворена кућа цвећа и неколико стотина аутобуса из целе Југе почело да долази сваког дана а нигде није било ни једног вц-а и док није прокопан Прокоп. Интересантан је и Петровдан код цркве св. Петра и Павла кад се одједном појаве људи одасвуд и опиче коло око цркве уз циганско ћемане као истог дана око липничке цркве (нема Липничанина да потврди, плашим се да није добро). Све претходно поменуто спада у пречник од 100ak метара. Довољно о овоме, јави се чешће и на следећој скупштини акционара поздрави свог исписника Георгија, највећег међу малим акционарима.

  18. @ОИ
    Поштовани Онорије,
    Ево да набацим још мало историјске грађе у „циљу надградње знања ближе и даље историје везано за владику Данила“ и поменути топчидерски локалитет, али мало већег пречника од наречених 100 метара.
    Елем, почећу од једног од најранијих тренутака, који ми надиру из сећања, из визуре шестогодишњег дечака:
    Мој отац је био железничар на, (некад краљевој, а затим Титовој) железничкој станици Топчидер.
    Тог 26. маја 1995. мајка ме је, као и сваки други дан, послала да однесем оцу ручак. Кућа у којој смо становали била је у непосредној близини железничке станице, тако да сам брзо стигао до одредишта.
    Међутим, тога дана станицу су запосели људи у плавим, али не железничким, већ униформама Народне милиције.
    Нису ми дозволили да прођем станици. Околни парк, све до улаза у Дом гарде, па даље до Милошевог конака, такође је био пун милиционера са пендрецима и смешно кратким панталонама (изнад чланака-што би рекли: за дубоку воду)!
    Тако плави и незграпни деловали су карикатурално у зеленилу тек олисталог Топчидерског парка.
    Широм отворених очију, гледао сам плави воз из кога је изашао ћелави човечуљак и полетео у загрљај Титу. Тита сам, иако шестогодишњак, препознао, јер сам га и раније виђао на Топчидерској станици са које је својим возовима одлазио на разна путешествија. Али за ћелавог нисам знао, ко је.
    Тито и ћелави су сели у велику црну лимузину и кренули преко Топчидерске реке ка дому Гарде.
    Касније сам од оца сазнао да је ћелави човечуљак био главом и брадом Никита Хрушчов.
    Тог маја 1955. Никита је дошао у Београд, преко Топчидера, на поклоњење Титу и извињење за резолуцију Информбироа.
    Па, сад нека се неко усуди да каже да Топчидер није историјски локалитет.
    О даљим знаменитостима нареченог локалитета у следећем наставку.

  19. @ОИ
    Да наставим:
    Становао сам са родитељима и два млађа брата у кругу жел. станице Топчидер, преко пута данашњег ресторана „Кошута“, који се крајем педесетих и почетком шездесетих прошлог века звао „Излетник“.
    То је тада био култни ресторан у који су свраћали тадашњи млади заљубљени парови. Није имао собе за „одмор“, али је био у залеђу изузетно шумовитих терена, мада је у то време „љубав“ тек почињала да се води и у паркираним аутомобилима као својеврсна новотарија.
    Ресторан је имао терасу поред језера које се, као и данас, пунило водом са оближње Хајдучке чесме.
    Суботом и недељом на тераси су бивале игранке са живом музиком, где је саксофон био доминантни инструмент.
    Елем 59.- те на 60.- ту, екстеријер Излетника је коришћен за снимање првог домаћег музичког филма „Љубав и мода“. Главне улоге су поред тадашњих гиганата Чкаље и Мије играли прелепа Беба Лончар и свестрани почетник Ђуза Стојиљковић. Ђуза се прославио бриљантно отпеваним шлагером „Девојко мала“, који су касније израубовали „Идоли“.
    Ми, клинци из краја, мувајући се у жижи тих догађаја, нисмо били ни свесни да учествујемо у историји Топчидера, а и шире.
    Усудићу се да себе као сведока поменутих догађаја упоредим са неким од клинаца из ненадмашног „Амаркорда“.
    Следи наставак.

  20. Једно објашњење за млађе читаоце:
    Ћелави човечуљак Никита је исти онај Никита који је 1960. својом ципелом лупао по говорници у УН усред Њујорка и исти онај који је 1962. на Куби инсталирао ракете са нуклеарним бојевим главама под носем Џона Кенедија и његовог, у новије време, сасвим подивљалог Запада!

  21. Врло добро Анђелко. Хвала за Никиту. Ја сам ту често седео у башти кафане буквално под прозором Титове собе на железничкој станици (рекли су ми да је доста покрадена) али нисам знао да је Никита баш ту дошао. Иначе сам се баш ту случајно срео са Здравком Ч. пре пар година и остали у разговору више од 3 сата. Он је иначе ту одмах изнад тебе на Голфу. Пре тога сам имао негативно мишљење о њему али после тога сасвим супротно. Врло отворен, причао о својим студијама, о рату у Херцеговини, о родитељима чак и како је био у код Саф у Мелбурну.

    А у Дому гарде сам стицајем околности био као војник пошто мој официр није могао да дође на семинар па је послао мене јер је знао да сам из комшилука тако да сам ја једини ту био без чварака а била су и два генерала. Свима је то било интересантно па су долазили да причају са мном. Ту је био чувени Пети конгрес КПЈ када је Тито као рекао НЕ Стаљину а Никита је баш ту на твоје очи дошао после 7 година. У међувремену је био Голи оток и свашта друго. ДГ je гађан за време Нато бомбардовања.

    Значи ти си имао лепу шетњу од Кошутњака узбрдо до школе поред Милошевог конака и цркве св. Петра и Павла. Предивно. Не знам да ли си као један од клинаца из Амаркорда и ти имао своју дуванџику у Топчидеру. Узгред, за истраживаче има невероватно пуно садржаја у (полу)пречнику од 100м од места где почива владика Данило. У манастиру је служио и владика Иринеј (Добријевић) пре одласка код Саф у Аустралију да тамо буде владика.

    Поред свега горе наведеног ту су и Архив Југославије, Музеј Афричке уметности, Кућа-музеј Томе Роксандића, Кућа-музеј краља Петра 1ог, Музеј 4 јул (Рибникарова кућа) где је Политбиро као одлучио да се диже устанак, Музеј 25мај као део комплекса куће цвећа, један цео фудбалски стадион са кафаном и најлепши бг (Хајд) парк, девастиран од стране посетилаца претходног, Војна гиманзија, Факултет ликовних уметности, кућа Сафине амбасадорке, Прокоп станица, чак и пивара (са фенси магацином).

    На слици је место где почива владика Данило а види се и школско игралиште за баскет.

    https://i.imgur.com/FsdsLCZ.png





  22. @Марк Еугеникос
    „…али на основу текста и коментара делује ми да би прикладнији
    наслов био „Попа јади“.

    Ништа мање прикладан не би био ни наслов: “ПОП-АД-И-ЈА“.

    Нејасно је зашто се није огласила и СПЦ, званичним
    саопштењем, рецимо изјавом Патријарха Прфороја.
    Али, како да било шта каже несретни Порфирије, када је
    у време Његовог “службовања“ у РЕМ-у отпочела та
    ТВ свињарија, са ТВ СЕРИ-ЈАМА, попут “Фарма“, “Велики
    брат“…
    Тешко да би овква једна серија прошла код муислиманског
    гледалишта, да је/су у питању ХОЏА И ХОЏИНИЦА/Е!
    Цео муслмански свет би се подигао, а није искључено да
    би било и диверзија на објекте ТВ ПРВА, и појединачне
    физичке одмазде/освете над свим учесницима те “СЕРИје“.
    Епископ Давид се “огласио“ само зато што је поменута
    Крушевачка епархија, и лично се осетио позваним да се
    јавно изјасни, али када је био питању “ПЕДЕР БАЛ“,
    ћутао је као ЗАЛИВЕН?!
    Иза “ПЕДЕР БАЛА“ је стајао Вучић, а иза “ПОПАДИЈЕ“ – не,
    па је то било мерило Његове “одважности“ да се огласи јавно?!





  23. @ОИ
    Поштовани,
    Због прекорног погледа главног господина завршавам свој допринос историјској афирмацији Топчидерског локалитета.
    А, имао сам намеру да направим кроки записе о сваком артефакту који сте поменули укључив и амфитеатар Летње позорнице са највећим синемаскоп екраном у тадашњем Бгд, Ковницу новца (каснији Завод за израду новчаница), кфану Царева ћуприја, кафану Летња позорница, ноћни клуб Топчидерска ноћ, себе као рекордера ош Б. Радичевић у спринту у шестом разреду са фантастичних 6,6 секунди на 50 метара, Моцу Вукотића, другара из гимназије, који нас је на школском терену одушевљавао својим фудбалским умећем, Пецу Поповића, разредног друга из гимназије, који је имао ујака у Лондону и једног дана је лично довезао ујаков Ролс Ролс пред гимназију. Иначе Пеца се у каснијем животу бавио теоријом и хронологијом светске и домаће рок и поп музике, па је тако узгред у августу 1977. био и иницијатор концерта „Бијелог дугмета“ на ливади испод Хајдучке чесме (200 м од куће у којој сам становао) уз присуство 100.000 тадашње полудрогиране југословенске омладине.
    Има тога још у историјски неафирмисаном Топчидеру, као нпр . тридесетометарска скакаоница у једном кланцу изнад Хајдучке чесме (у Бгд су тада зиме обиловале снегом а терени око Хајдучке чесме били су крцати скијашима), чији остаци постоје и дан данас и много тога још, ал’ уби ме прекорни поглед господина Главног, па с тога овде завршавам.
    Свако добро Вам желим и свратите на ту седницу акционара (ако икад буде одржана) да се ближе упознамо и порадимо још штошта на афирмацији нашег драгоценог Топчидерског локалитета.

  24. Хвала свима на рукавцима, меандрима и тоталним скретањима с теме, али сада је заиста доста! Коментари ван теме чланка неће бити објављивани.

    Александар Лазић

    3
    4
  25. @Стање ствари

    Једна сугестија, да не кажем предлог (јер овај термин звучи као нешто званично) Уреднику СтСт.

    Скретања са теме почесто обесмишљавају текст испод кога се „каче“ као коментари.

    Више од тога, неки коментатори су се извежбали да практично сваку тему „замеандрирају“, на пример, према Лепенском Виру или оближњим тршчаницима па је, с те стране, и најављено необјављивање скретањања“ разумљиво.

    Али, ова горе размена сећања из детињства у себи носи призрак сете (просто и зато што је свака сета и сећање) коју (ми) времешнији пратиоци СтСт могу да вреднују више него они млади и голобради.

    Из тог разлога следећа идеја — могла би да се отвори посебна рубрика — нешто као „Причаоница“ или „Присећања“, где би коментатори били слободни у избору теме и садржају коментара. Просто, да имају где људи да се испричају без опасности да буду прекинути ућуткани.

    А сваки од нас који се (на несрећу?) латио укуцавања слова у електронска сокоћала (на овом или сличном форуму) као да носи у себи мало од шехерезадске потребе да нешто каже, макар издалека налик на причу.

    Наравно, нису то оне поноћне приче које су продужавале Шехерезадин живот за по један дан, али зато су неки текстови (мислим на коментаторе) били вредни читања и понеког одговора.

    Јесте, „Причаоница“ би била само сурогат озбиљне комуникације, али за ово доба општег псеудо-пустињаштва — отуђености једних од других, без пустињака и пустиње, и овакав вид општења и заједничарења је добродошао. Питање је дакле — причаоница или не? На СтСт је да донесе историјску одлуку :)))

  26. Не знам о покушајима да се неке теме ‘замеандрирају’ Лепенским виром али знам да велика већина тема које се овде појављују (пр употреба ћирилице, одбрана КиМа, завети, и сл) има своје корене у недавној или мало даљој српској историји. То некима смета али пошто немају ни један аргумент онда смо често сведоци излива фрустрације. Тако смо за сада принуђени да историјске верзије Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Р.Радића и сличних, не само о Јасеновцу и геноциду над Србима, Србима као генетском отпаду, Шиптарима=Илирима, већ и њихове верзије о Лепенском виру, Винчи и дисању на трску прихватимо као своју званичну историју и да њоме бранимо Косово и дефинишемо српски идентитет.

    Већ раније сам предложио да се попут других блогова у свету и овде уведе наша верзија Open Thread-a где би свако покретао неку тему по жељи (нпр о наоружању) и ко је заинтересован би се упустио у дискусију или само читање. Могле би да се воде паралелне дискусије на више тема. Теме које су досадне и незанимљиве другима би се саме од себе одмах угасиле. За сваки месец би био отворен један Thread, нпр ‘ОТ јануар’ а дискусија би се настваљала док се не исцрпе сви аргументи. Овако смо принуђени да пратимо нечију селекцију тема као што је ова о Попадијама које нити сам гледао нити ме интересују.

    Зато имамо да се теме које интересују читаоце некако уграђују у колико-толико сличне (нпр моја о Предлогу суштинске аутономије Шиптара код Лиљане Богдановић) или се чека недељама да се појави нешто актуелно или за некога интересантно. Са увођењем Open Thread-a који се не би цензурисао и имао препоручену, не стриктну, максималну дужину прилога, нпр 300 речи, остале теме би биле више фокусиране ако је неко заинтересован (рецимо оне кога интересују баш Попадије).

    Горњи коментари нису обична причаоница већ енциклопедијска ризница бисера недавне историје поготово за оне који о томе мало знају. Зато сам је и ограничио само на пречник од 100 метара око почивалишта владике Данила да се не би превише расплинули. То што сам ја ту некада живео нема значај осим као непосредног сведока историје баш као што сам и ја научио за Никиту од фенси деда Анђелка. Зато подржавам други део претходног предлога мада то не би била обична причаоница већ можда најозбиљнија рубрика. Мој претходни предлог је одбијен и игнорисан али можда га сада скупштина малих (и мало већих) акционара усвоји и пронађе неко адекватно име или неки ‘кечи’ назив за њу (нпр деда Ђолетово ћоше или слично).





    7
    1
  27. @ Don Quixote

    Из тог разлога следећа идеја — могла би да се отвори посебна рубрика — нешто као „Причаоница“ или „Присећања“

    Хвала Вам на писму и предлогу. Нажалост, то што предлажете више личи на Форум (који, рекло би се, изумиру), него на сајт са коментарима (што смо одувек хтели да Стање ствари буде). А чак и да желимо да отворимо Форум заиста немамо довољно људства за такав подухват.

    @ сви коментатори

    Са жалошћу морам да констатујем да се многи аутори корисничких коментара нису најбоље снашли у овом слободном окружењу, па се још једном показало да је лакше борити се против тираније другог него са слободом која је теби лично дата! Зато ћемо ово стање ствари „пиши шта ти падне на памет, и без имало везе с темом“ вратити у оквире који не личе на анархију. А што се тиче оног који дише на трску под многим „надимцима“, за њега свезнајућег би било најбоље да направи свој сајт/блог/форум (обећавам да ћу са великим задовољством објавити линк за оне који не могу без његових мудролија), а ако то не жели – биће му објављивани нпр. коментари о преднемањићкој историји САМО испод текстова који се баве том темом.

    Хвала свима на разумевању,
    Александар Лазић

    ПС. Ако нисте задовољни овим могу да укинем и могућност коментарисања уређивачке политике – то знате да ниједан медиј не дозвољава! Јер ми је стварно наопака логика коју изнесе @Онај Милан да због једног коментатора не долази на сајт! (Сваки сајт постоји због ауторских текстова, а не због коментара читалаца – који могу да оду на било који сајт, зар не?)

    4
    3
  28. Очигледно да сам остао несхваћен па нећу даље инсистирати. Прво, мање важно, само део мојих коментара се односи на преднемањићку Србију. Довољно је погледати само ове који су тренутно видљиви. Очигледно је Уредништво на позицијама ‘званичне’ историје, октроисане од стране појединаца које сам већ поменуо и то није проблем. Проблем је што се гуши другачије мишљење које за разлику од претходних има необориве аргументе а ови немају никакве.

    Друго, важније, барем моја идеја није била Форум који би се интензивно администрирао већ само један thread који би сам себе администрирао и где коментатори једино не би смели да псују и вређају а све остало би било дозвољено. Тиме би се привукао већи број посетилаца уместо да неко чека недељама да се појави текст о наоружању или печењу ракије мученице a у међувремену би морао да се бави попадијама.

    Штета што нема разумевања да се посетиоци више укључе у креирање сајта каквог њима одговара поготово што нема додатних трошкова. Посебно интересантне дискусије на thread-y би се могле отворити као посебан текст са коментарима. Онорије овим завршава са предлозима у вези побољшања овог сајта.То је оно што сам ја имао да кажем о томе.

    5
    1
  29. @ Онорије АЕ Илирије

    Драго ми је да сте се препознали, а још више ми је драго што ћете „за појас да заденете“.

    Само у вези са тезом „сајт какав посетиоцима одговара“: коментарише велика мањина свих посетилаца, а и међу њима су „букачи“ мањина. И никад не заборавите: „Тко зна боље, широко му поље!“

    А. Л.

    4
    4
  30. Пошто сте ме из ведра неба поменули – не мислим да икоме треба да се извињавате због своје уређивачке политике.

    Међутим, нема места ни чуђењу због различитих укуса читалаца. Постоје људи којима се не свиђа да читају константно препричавање теза из Философије паланке, баш као што се вама из неког разлога не свиђа ово ћаскање. Претпостављам да сте хтели рећи да је моја аверзија на Константиновића лош укус, а не наопака логика. Мени је, рецимо, било задовољство прочитати ћеретање на овој страници. Задовољство ми је покварио Константиновић.

    De gustibus non disputаndum, једноставно сам вам оставио feedback.

    4
    1
  31. Поштовани г. Лазићу,
    Неким чудним усудом, кад год бих се жедан примакао кладенцу званом Стање ствари да утолим жеђ, успевао сам да га замутим.
    Зато се свечано обавезујем да му се више нећу примицати, ма колико био жедан, еда би се васпоставило његово изворно стање кристалне бистроће (прозирности).
    Вама лично и Стању свако добро од Бога желим.
    М. Анђелковић

    4
    2

Оставите коментар