Синиша Ковачевић: Свети Сава (делови)

Поводом оцене глумца Жарка Лаушевића, који је тумачио лик Светог Саве у истоименој представи по тексту Синише Ковачевића, да та представа није „носила ништа лоше“, доносимо најскаредније делове те драме 

Аутор драме Синиша Ковачевић (Фото: Народна странка/Данас)

(Извор)

Драма

Синиша Ковачевић: Свети Сава

позоришна драма у четири дела и двадесет седам слика

Лица:

Растко Немањић, касније монах Сава, и још касније свети Сава

Стефан Немања, Савин отац

Мирослав, Немањин брат, Савин стриц

Тугомир, Савин ученик, пријатељ и десна рука. Ово последње највише.

Стефан Првовенчани, Савин брат, први српски краљ.

Појављују се и цареви, краљеви, васељенски патријарси, краљице, себри, монаси и фукара.

Дешава се у Србији крајем дванаестог и почетком тринаестог века.


Први део

ОДЛАЗАК ИЛИ ПАСЈА СОРТА 

(У помрчини густој попут теста седи старац са повезом преко очију) Споља допире раскалашни женски смех, свирка, мушка подврискивања, псећи лавеж… Скаредне песме типа. ДОЗВОЛИТЕ СВАТОВИ ДА УТЕРАМ ЗАОВИ, МОЈУ КИТУ МЕКАНУ У ТУ ПИЗДУ ПЛЕКАНУ, и сличне. Неко покуца на врата. Старац се не помери.)

СТАРАЦ: Уђи… Растко.

(Уђе младић двадесетих година, висок, модроок,са свим атрибутима мушке лепоте и снаге.)

РАСТКО: Сметам ли, стриче? Како си знао да сам ја?

СТАРАЦ: Слепци знају све… Осим да разликују ноћ од дана. Је ли почела јебачина?

РАСТКО: Ускоро ће.

СТАРАЦ: А предњаче твоја браћа, је л` тако? Стефан нарочито.

РАСТКО: Тако је. Вукан пије из мешине, виче ду и гаси свеће. Стефан се разгаћио и гологуз јури слушкиње око стола, остали подригују и подврискују…

СТАРАЦ: А винске мушице и пицајзле лете око свећа.

РАСТКО: и око уста.

СТАРАЦ: Другим речима, једна од оних немањићких забава. ДА НИЈЕ ПРЕСТАО ДА МУ СЕ ДИЖЕ БИО БИ ТУ и МОЈ БРАТ НЕМАЊА, ДА ЗАЈЕДНО ПРЦА СА СИНОВИМА

(Заћуте обојица. Споља се зачује. једно ужасно гласно и дубоко ДУ.)

РАСТКО: Вукан гаси свеће. Дао му Бог гласак…

СТАРАЦ: Изгледа да му је само то и дао. Не рачунајући оно што му виси међу ногама. То нам је, уз модре очи породични знак. ЈА САМ МОЈОЈ УТЕРАО СЕКИ ДОК СЕ ОНА КУПАЛА У РЕКИ, допре споља.)

РАСТКО: и то треба да влада Србијом

СТАРАЦ: Шта ћеш, дете, тако ти је то. Престо се наслеђује прворођенијем. Упали свећу, ако ниси навикао у мраку.

РАСТКО: Није ни мој отац прворођен, па влада. Ти си требао бити велики жупан. Није мени до власти, стриче, божијег ми имена, али, ова двојица клипана то не могу.

СТАРАЦ: Да су билмези, јесу, али неће бити ни први ни последњи који владају.

РАСТКО: Народ, вашијив, Србија пуна копилади мрчи се ко са ким стигне. Византија се распада, азијатски некрст надире а принчеви крају и лове…

(Заћуте опет.)

(У собу бане Стефан носећи голу жену у рукама. Тек након пар тренутака примети брата и стрица, накнон што му се очи навукну на мрак)

СТЕФАН: Извињавам се, нисам знао да сте ту.

(Пође напоље. Окрене се на вратима.)

Да вам уватим две, а?

РАСТКО: Не треба, брате, сами ћемо,

(Стефан изађе смејући се.)

Уместо да организују државу, отац више не може, уместо да праве војску, да се спремају земију за одбрану, да се кују мачеви и …

СТАРАЦ: Не би то помогло.

РАСТКО: Нема ми друге, стриче, поклаћу их као ћуриће.

СТАРАЦ: Знаш ли зашто Немања никад није постао владар какав је по свему могао бити?

РАСТКО: Не.

СТАРАЦ: Зато што му народ никад није опростио то што је смакао с престола старијег брата. Ослепљење башка.То ће постати део српског фолклора. Ако потрајемо … Да је срећа другачије хтела, сад би Немању водали с повезом око очију. Ја сам му опростио, фукара није. Неће ни теби ако заседнеш на престо као братоубица.

(Заћуте опет. Као и да се онај спољни дернек смирио… Или су господа српски властелини попадали по служавкама.)

—–

—–

(Споља допиру дахтаји и крици.)

СТАРАЦ: ОВАЈ НЕ ЈЕБЕ, ОВАЈ ДЕРЕ.

РАСТКО: (нестрпљиво) Како, стриче?

СТАРАЦ: МАНТИЈОМ, ето како.

(Тајац. Неколико бесконачно дугих тренутака.)

Пут је дужи, али је сигурнији. и без братске крви и очију, Растиславе. Разумеш?
(Растко ћути)

Једино тако. Владар изнад себе има цркву и бога, црква само бога, разумеш, синовче?

РАСТКО: Мислим да разумем.

СТАРАЦ:  ОДРИЧЕШ СЕ ПИЧКЕ, ЛОВА, РАСКОШИ , БАХАТОСТИ, ОХОЛОСТИ… ДАКЛЕ, СВЕГА ОНОГ ШТО ТЕ ЧИНИ НЕМАЊИЋЕМ.
—–

—–

(Пауза. Старац устане и врати књижурину на место где је стајала.).

А сад иди и довед им, ону гузату куварицу.

(Младић застане изненађен.)

Ајде, шта ме гледаш. Па и ја сам само Немањић, пизда ми материна крмељива. Пасја сорта.

2

(Два нага тела запетљана на поду. Уздаси, вапаји, јецаји.Мушкарац обрађује плански и систематски, жена се увија попут јегуље.)

ЖЕНА: Господару…   господару  мој лееепи. Лепе смрти, мајко божија.
(Заврше истовремено и ударнички. Тек тада препознамо и Растка. Жена устане и поче се облачити )

РАСТКО: Сачекај.

ЖЕНА: Не могу више, господару, ако бога знаш.

РАСТКО: Да те још мало гледам.

(Жена стоји над Растком, помало збуњена и постиђена. Очито да стид не постоји само у загрљају. Траје то јако дуго.)

Ти и нико више.

(Жена не разуме, а онда »схвати« и УПИША СЕ ОД СРЕЋЕ.)

ЖЕНА: Женићеш ме, господару мој лепи?

3.

НЕМАЊА: Где је Растко?

АНА: У лову, господару.. Заловио се.

НЕМАЊА: ДА СЕ ОН НИЈЕ НЕГДЕ ЗАЈЕБО, а? (Насмеје се грохотом).

АНА: Да сачекамо још мало, господару?

НЕМАЊА: Нек ждере сам кад дође?

Никад за трпезом нису очеви чекали синове. Каква су ова пасја времена дошла, а Мирославе?

(Слепац заусти да одговори, али тог тренутка унутра бане задихани војник, без куцања и без протокола.)

ВОЈНИК: Побего је, господару.(Падне на колена пред Немањом. Збуњеност овлада за столом. Сви се збуне осим Мирослава, али нико то не примети. Или се бар тако чини.)

НЕМАЊА: Ко је побего?

ВОЈНИК: Млади господар Растко господару, побего у манастир… У  Свету гору. (Залелече.)

НЕМАЊА: Шта си пио? Дуни!

ВОЈНИК: Побего је, господару, твоје ми среће.

НЕМАЊА: (устане, поцрвенео у лицу,страх. овлада просторијом). …Откуд знаш да ти ЈЕБЕМ МАТЕР себарску, откуд знаш, говори, језик ћу ти ишчупати.

ВОЈНИК: Кад смо стигли до Вучишта, реко нам је господар да се ту пред вече и нађемо, па је ошо сам да лови са соколом. Ми чекали, чекали…

АНА: Кад сте чекали?

ВОЈНИК: Увече. Убили мечку и лане, а господара нема па нема. Ондак се распемо по планини, дозивамо, он се не одазива…

НЕМАЊА: Не жвали више, откуд знаш да је побего у манастиР? Брзо.

ВОЈНИК: Реко нам, после, један чобан, реко му је млади господар Растко, казо му је куд иде, да ви и госпођа не бринете, да не мислите да су га вуци, или, не дај боже, тако нешто. Само га је заклео на крст да нам ништа до сумрака не казује.

НЕМАЊА: Ко је тај? Да ми виси још вечерас, трипут да га убијете, МАМУ ДА МУ ЈЕБЕМ ЧОБАНСКУ!

—–

—– 

НЕМАЊА: Ана у манастир, исто. Да ми она не арбитрира међу синовима.

МИРОСЛАВ: А после ћеш у Свету гору? Да му помогнеш да успе.

НЕМАЊА: А после ћу у Свету гору.

МИРОСЛАВ: Опет један патетични немањићки гест. Па што у манастир, зар не постоји и световна абдикација.

НЕМАЊА: ИОНАКО МИ СЕ ВИШЕ НЕ ДИЖЕ.

Други део

ПОДВИЖНИК ИЛИ НАКОН НЕКОЛИКО ГОДИНА

7.

(Келија манастира Хиландар у Светој гори. Неколико калуђера нагих до појаса. Сава и Тугомир међу њима. Склекови, чучњеви, дизање тегова, борилачке вештине. Жесток тренинг. Липти зној.)

—–

—–

9.

(Келија манастира Хиландара. Сава и Симеон, бивши Растко и Немања.)

НЕМАЊА: Лепа церемонија, то рукоположе за  архимандрита. Баш сам  био тронут.

САВА: Стефан ти је поручио да ти је ово последње што си од њега искамчио. Каже више ни динара…

НЕМАЊА (забезекнут): Шта он каже!?

САВА: КАЖЕ ДА МУ СЕ ЈЕБЕ ЗА НИКЕЈСКУ И СВЕ ДРУГЕ БОГОМОЉЕ, ово што си послао патријарху било ти је последње.

НЕМАЊА: Отпиши ти брату да га је отац поздравио, да он мени не шаље његово, него моје…

И ЈОШ МУ НАПИШИ ДА ЋУ МУ ЈЕБАТИ МИЛОСНУ МАТЕР ако се о томе усуди да помисли још једном, а камоли зуцне.

САВА: Можда не би било лоше да одемо мало до Србије.

НЕМАЊА: Не могу. Ако одем, згазићу га као вепар пиле. (Иронично): А и уморан сам, брате Саво.

САВА: Шта си још чуо у Никеји?

НЕМАЊА: Ништа ново. Ордија сваки дан узима део по део Византије. Не могу им Грци ништа, надиру ко скакавци.

САВА: Могу ли се уразумити?

(Немања се од срца насмеје.)

Значи, морамо брже радити.

НЕМАЊА: Ја и ти? Нема ту, пиле моје, помоћи. СКУРЦАЛИ СМО. За сто година максимум, Србија више не постоји. У свему томе добро је само то што претходно морају прегазити ове смрдљиве Грке.

(Заћуте).

—–

—–

ТУГОМИР (плаче): Рат у Србији, господару, грађански рат. Вукан с Мађарима ударио на господар-Стефана, бију се ко вуци.

НЕМАЊА: МАМУ ДА ИМ ЈЕБЕМ, КАЛАБАЧАСТУ.

10.

(Тренинг. Жесток, исцрпљујући, луђачки.) 

11.

—–

—–

(Отац и син унесу се један другоме у лице, вратне жиле дебеле као једеци.)

САВА:(колико га грло носи): Не идеш ти нигде, оче Симеоне!

НЕМАЊА: Идем још данас и најебаћу им се мајке колико год ја будем хтео, херувиме!

САВА: Нема више ни клања ни черека, доста је било.

НЕМАЊА: ЈЕБЕМ ЈА ТЕБИ НАНУ ЖУТОКЉУНУ.

(Замахне да удари сина. Сава рукама срвечава да га отац удари, али не враћа. Немања покуша још неколико пута, али с истим резултатом.) Само Немања сад може да их смири.

САВА: Немања и хоће, смири се и саслушај ме.

(Ућуте обојица.)

НЕМАЊА (задихан): Слушам.

САВА: Ти ако одеш, мораш кажњавати,јел’ тако. и узурпатора и његове присталице, и сећи руке и копати очи. А ја имам боље решење за моју патетичну браћу.

НЕМАЊА (нестрпљиво): Слушам.

САВА: Ићи ћемо ја и отац Пајсије.

Гробна тишина. Јако дуго.)

НЕМАЊА: Чекај, ЈЕЛ’ ТИ ТО МЕНЕ ЗАЈЕБАВАШ.

САВА: Не пада ми на памет, оче Симеоне.

—–

—–

13.

(Стефан прсне у смех)

САВА: Једини који те у овом тренутку може прогласити краљем је папа Инокентије Трећи. Од Грка и патријарха круну нећеш добити никад. Оженићеш Ану Дандоло, ћерку венецијанског дужда.

СТЕФАН: Чекај, јеси ли ти стварно луд, или ти је МАНАСТИРСКА НЕЈЕБИЦА УДАРИЛА У ГЛАВУ. Па, ја имам жену и децу. Жена ми је ћерка византијског цара, еј. Ја је волим.

САВА: Прво, како ствари стоје, таст ти неће још дуго бити византијски цар, друго, ниси ти себарска боранија, они могу да се жене из љубави, краљеви, не. Отпратићеш је с лепом отпремнином, па од воље јој. Или назад, оцу, или у манастир. и твоја је мати у манастиру, разумеш.

СТЕФАН: Ма, нећу о томе, уопште, да разговарам.

САВА: Можда Вукан хоће.

(Сава привидно миран,  Стефан  са  свим знацима нервозе и страха.)

Да, сам пар лепих места видео, манастире… Тако…

СТЕФАН: Док ја владам Србијом, неће бити више цркви него села, то утуви.

САВА (Плане. Полети на брата, сабије га уза зид, подигне с лакоћом тек сада видимо ефекте и сврху оних лудачких тренинга). Ма, ко влада Србијом, ОЦА ТИ ЈЕБЕМ, ДА ТИ ЈЕБЕМ? Ко влада, немој да се залуђујеш, ти да владаш, с гомилом копилади и памећу детета од пет година. Па, ти даље од носа не видиш, Стефане, немој да ти и тај видик скратим. Утуви то у главурду…

(Спусти брата. Заћуте обојица. Сава помало задихан, Стефан потпуно уплашен и слуђен братовим реакцијама.) 

—–

—–

Жарко Лаушевић као Свети Сава (Извор: Јутјуб) 

14.

(Велика дворана Стрезовог обитавалишта у граду Просеку, данашњој Демир-Капији. Стрез, крупан, брадат човек, у челу стола, поред њега Сава, Тугомир и још пар људи.)

САВА: Није лепо, брате Стреже, да ти седиш у челу стола, а ја као архимандрит, Немањић и брат српског владара, до тебе. Мени је место у челу стола.

СТРЕЗ: Ајде, попе, не жвали. Једи и пиј, и онако ти је то, можда, последње у животу.

—–

—–

СТРЕЗ: Ај ти лепо, попе, својим послом док сам још добар. Још мало ми фали да полудим. Ајде, бегај. ЈОШ НИСАМ ЈЕБО ПОПОВСКО ДУПЕ, а ако попијем, још две твоје ће бити девето.

САВА: (истим оном мирним поучитељним тоном): ЈА СЕ, ПСЕТО, ЈЕБЕМ У КУРАЦ, а имаш још два минута времена да бежиш и спасеш главурду.

СТРЕЗ: (ухвати Саву за браду): Знаш ли шта ћу, жгебе српско, да ти радим, знаш ли (Сава га ухвати за руку и стегне.) да је пакао спрам Стреза бања за нероткиње, гњидо црна?

(Стрез пусти Савину браду, очито је калуђеров стисак прејак. Скочи од стола, ухвати се за нож.) Стража, стража!!! (Два Стрезова човека скоче, али их отац Тугомир сложи пре него се успе ју одвојити од столица.)

Зажалићеш ово, попе, јебаћу ти српску матер, убијаћу те данима.Стража! (Врата се отворе с треском, умесло страже појави се Савин вучији чопор.)

САВА: Лепо смо се испричали, брате по Христу, ред је и да се растанемо као људи. (Полако прилази Стрезу.) Паметно је и мудро од тебе што си нас послушао, што си увидео своје грешке. (Стрез покуша да га удари ножем, Сава се измакне и вештим захватом избије Стрезу нож из руке. њим укоштац али је очито да је Стрез упркос свом изгледу и величини недорастао противник светогорском калуђеру. Сава савија Среза као гудало, грашке знојана Срезовој глави)

—–

—–

(Тог тренутка собом одјекне прасак попут оног кад неопрезни шетач у шуми нагази суву и натрулу грану. Кичма. Стрез се опуст, Сава га баци на под ,бугарски узурпатор још два-три пута забатрга ногама онда се смири. Тајац?) НЕВЕРОВАТНА, ЈЕ СНАГА ИСКРЕНЕ МОЛИТВЕ, ЗАР НЕ, БРАЋО КАЛУЂЕРИ? ТОЛИКО, ВЕЛИКА ДА И СМРТ ЗЛОТВОРСКУ МОЖЕ ДА ПРИЗОВЕ. СТРЕЗА ЈЕ УБИЛА МОЈА И ВАША МОЛИТВА, ЗАПАМТИТЕ, БРАЋО ХИЛАНДАРСКА. ЈЕЛ ТО ЈАСНО?

КАЛУЂЕРИ: Јасно, оче Саво. Најјасније.

—–

—–

16.

(Ноћ. Само једна свећа осветљава невелику просторију. Сава, го до паса, бич у руци. По голим леђима остају трагови бича. До бола, до изнемоглости. Липти крв.)

—–

—–

САВА: Само, није ни Растко луд. УВАЛИЋУ ЈА ЊИМА МАЧОРА. И цару и патријарху. Смислио сам ја њима.

МИРОСЛАВ: КАД СМО ВЕЋ КАД МАЧОРА, ЈЕБЕШ ЛИ ШТА?

(Сава се насмеје.)

САВА: Ништа, стриче.

МИРОСЛАВ: Па, како издржаваш ? (Сава не одговори.) ОЋЕШ ДА ТРЕСНЕШ НЕШТО? НИКО НЕЋЕ ЗНАТИ. ЧАК НИ ОНА НЕЋЕ, ЗНАТИ И КО ЈУ ЈЕ ОДЕЉО, А?

САВА: Не треба, стриче.

МИРОСЛАВ: Како не треба, шта је теби? Јеси ти Немањић или ниси, како издржаваш?

САВА: Ја сам, стриче, био Немањић.

—–

—–

20.

(Сава и његови монаси. Тренинг. Исти онај интензитет као раније, исто оно фана­тично предавање.)

САВА: Добро је, браћо, доста за данас. (Стану знојави и задихани.) Сутра се враћамо у Србију. (Радост међу монасима.) Тугомире.

21.

(Двор Стефана Првовенчаног. Стефан Првовенчани лежи на кревету, брат му Сава клечи крај њега. Очито је да први српски краљ умире.)

САВА: Све ће бита добро, извући ћеш се ти. Доктори кажу…

(Самртник одмахне руком. Сава ућуии.) Хоћу да знаш да разумеш ако ако можеш зашто сам ја све ово. Схватио си ти. и зашто је доведена ова млетачка бикуља… и зашто је Теодора морала отићи… и Све.

(Стефан га позове руком. Сава се сагне. Онда Стефан пљуне брата у уста. и умре. Сава отре лице рукавом. Заплаче. Плаче дуго и гласно над мртвим братом, љуби га по рукама, лицу. Уђе Тугомир.)

ТУГОМИР: Оче Саво, немојте. (Сава се не обазире на Тугомира, лежи на мртвом брату.)

САВА: Умро је први српски краљ, сва звона у Србији да звоне. Да се прогласи четрдесетодневна жалост, да се у свим црквама одслуже опела и имолитиве за душу. Мој брат је умро као монах, пред смрт ме је молио да га замонашим. Умро је као монах Симеон. Мој добри брат.

ТУГОМИР: Господару, смирите се… Божја воља. и немојте више љубити покојника, ако Бога знате. Можда је нешто заразно.

САВА: Није, Тугомире, мој брат је умро од туге, туга није заразна, оче Тугомире! 

—–

—– 

(Тајац. Сави јурне крв у лице.) Ето…

САВА: Седлај!

ТУГОМИР: Је л` одмах, господару?

САВА: Из ових стопа.

(Тугомир изађе.)

Мамицу му јебем калабачасту!

—–

—–

САВА: Зашто све ово?

РАДОСЛАВ: Да све твоје подвижништво и одрицање учинимо бесмисленим, да све твоје планове разјебемо.

САВА: и живот.

РАДОСЛАВ: То посебно.

САВА: Знаш ли ти шта чиниш?

РАДОСЛАВ: и више него што ти мислиш. Пуче све ко маслачак, а, стриче?

(Заћуте.)

Тако је једна вишевековна пројекција пропала, А ТРИДЕСЕТ ГОДИНА; МУЧЕЊА И ОДРИЦАЊА ОТИШЛО У КУРАЦ.

САВА: Али зашто све ово?

РАДОСЛАВ: Да и у твом животу направимо бар један дан сличан оном кад си ми најурио мајку, кад нисам могао да се одвојим од њених скута, кад је мој јадни отац пузао по поду, а мајка умирала од стида и туге, а ти надгледао са стране, супериоран и апсолутно миран, боже мој, то тако треба. Сад ћеш и ти има ти један такав дан у свом животу. Дан кад престаје живот. Напоље!

(Клипани пођу према Сави, Сава сам пође према вратима.)

Двадесет година сањам овај дан.

(Стриц му се на вратима окрене.)

САВА: Има, сине, у теби много више Немањића него што ти мислиш.

(Изађе. Радослав остане сам. Не ликује нимало. Напротив.) 

—–

—–

ВЛАДИСЛАВ: Како то мислите, стриче?

(Један од завереника устане.)

ЗАВЕРЕНИК: Господару, ваше високопреосвештенство, хоћемо ли грешни бити, ипак је он законит српски краљ?

САВА: Грех на моју душу, Ратиборе.

ЗАВЕРЕНИК: На жени је најслабији, господару, гледа је као икону, као Богородицу памет му је окренула Гркиња.

САВА: Тугомире, могу ли се браћа епископи некако ослободити страже и надзора?

ТУГОМИР: Одкад су то овце могле бити тамничари курјацима?

САВА: Онда да су ми у најкраћом року, овде. Знам шта ћемо спаковати Радославу.

(Тугомир покаже руком по врату.)

Нећу да им длака с главе фали. Ни једном. Ни њој ни њему.

ТУГОМИР: Па, шта онда, господару?

САВА: Отећемо краљицу и држати док он не абдицира. После нек иду с милим Богом.

—–

—–

(Сава и Тугомир.)

САВА: Нема се више зашта, оче Тугомире. Нема.

ТУГОМИР: Како нема, светитељу, како нема? А Србија?

САВА: Србија сад може и без мене. А користи, јој још само моја смрт. Једна лепа патетична смрт.

ТУГОМИР: Ајте, узмите бар залогај, оче Саво.

САВА: Посао смо завршили, ни кучета ни мачета иза нас, зашто онда?

ТУГОМИР: Само залогајић. Па, немој те овде у Бугарској да умирете. Зар није лепше на родној груди?

САВА: Заборављаш ефекте које оставља једна светитељска процесија. Колико ганућа и родољубља изазива.

ТУГОМИР: Али, оче Саво, нема већег греха него самоубити се, само залогајчић, молим вас.

САВА: То ја, Тугомире, само постим. Пост је и Богу мио. Нема више смисла. Колико племенитог заноса изазива процесија са моштима свеца. Па, сећаш Па, сећаш ли се само „сахране“ мога оца? (Насмеје се.)

ТУГОМИР: Само један срк, молим вас.

САВА: Тебе сам, оче Тугомире, одредио за следећег српског архиепископа. Архиепископ Арсеније, не звучи лоше, а?

ТУГОМИИР: Господару, грех је, само залогајчић…

САВА: Већ дуго хоћу да те питам…

ТУГОМИР: Питајте, оче.

САВА: Шта ти мислиш има ли га?

ТУГОМИР: Молим!?

САВА: Има ли га?

ТУГОМИР (пренеражен): Оче!!! Господару…Па, шта ви то, ако Бога знате!?

(Сава се насмеје.)

САВА: Шалим се ја то, заборави, оче Арсеније.

ТУГОМИР: Смртни је грех подићи руку на себе, а ви то сад чините. Ви се убијате глађу, господару, ајте амо срк, Христа ради. Ајте, молим. вас.

(Сава одмахне руком.)

Ајте, светитељу, залогајчиић само. Грех је…

САВА: Мој се деда звао…..

(Не заврши. Рука му клоне. Тугомир све. схвати. Плаче над телцм господара, учитеља и пријатеља. Негде споља, огласи се вук самотњак. Завија дуго и продорно. и кад се и кандило угаси, још дуго, над. мраком лебди вучји лелек.)

—–

—–

31. 10. 1988.

Опрема и истицања ВЕЛИКИМ СЛОВИМА: Стање ствари

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

14 replies

  1. А шта после свега на ово каже велики српски родољуб Синиша Ковачевић?

    Свиђа ми се

  2. Према стандарду СС-а за коментаре читалаца, половина горњег текста треба да буду — звездице.

    Иначе примитивно, простачки скаредно, пљување увис. Као овај у-метник и многи други Срби (од уметника до политичара) пљују по својима, по србској вертикали. Пишају и пљују увис а не схватају да (и) по њима пада.

    Свиђа ми се

  3. @ Don Quixote

    Према стандарду СС-а за коментаре читалаца, половина горњег текста треба да буду — звездице.

    Апсолутно сте у праву! Али ми смо и хтели и сајт и читаоце који ће бити много, много изнад оваквих памфлета!

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  4. Обновити представу, ковачевић и аздејковић са својом представом, да буду пенетрирајући двојац у деконструкцију истине на“ елитном“ фестивалу “ Стани, уђи, изађи; уђи, стани, изађи; стани, изађи, уђи“, у организацији златка паковића и жиријем у саставу – теофил, србљановић, сестре богавац, критичар – ана тасић из “ политике “ … Ко хоће да види и научи како се истовремено копа и пуни септичка јама, нека одгледа фестивал…и деконструише мени ( АКП ) учесника фестивала… АКП – аутокопрофагија…

    Свиђа ми се

  5. П.С.

    Аутокопрофагија има халуциногени ефекат, познат као “ година прође, ал’ дан никад „.

    Свиђа ми се

  6. СВЕТИ САВА НА АТОСУ

    Из двора с длана очевог, Свети Сава
    босоног оде кроз пелен и чкаљ.
    Купином се храни, на камену спава,
    маслачак му је светац, невен краљ.

    Док га засењује слово, што се бели
    у лептиру, док га заглушује
    слово што зуји у грожђу и цвећу,
    Свети Сава сунчеву светлост дели
    с хлебом и маслинама
    а хлеб и маслине
    дели са косовима
    што му на руке слећу.

    Љубомир Симовић

    Свиђа ми се

  7. На трагу „Немањића“…Баш се труде да изблате сопствени народ.

    Свиђа ми се

  8. 65% копролалија + 35% полуписмено лупетање = најбоље што се може рећи за жврљање те гњиде Синише. И то је, изгледа, чак и професор некакве Академије Уметности? То створење… не треба трошити речи – али види се да је прави успели, прокисли продукт гњиле социјалистичке југо-кухиње.

    Свиђа ми се

  9. Ovakvo uvaljivanje macora nismo doziveli ni od Srbljanovicke. Na stranu to sto nije konsultovao ‘strucnjaka’ da mu objasni da tada nikakve Vizantije nije bilo. Slika i prilika nase kukavicke, gnjidinske i ciftinske inteligencije i salonskih nacionalista.

    Свиђа ми се

  10. @Стање ствари

    Аха, Срби тог времена су говорили академским језиком.
    Нису се пљували, псовали, тукли и хватали за браде.
    Срам да их буде!

    Свиђа ми се

  11. Hvala Gospodu na, Njemu vernom sluzi, svesrbskom proti Zarku Gavrilovicu – sto je ovim olosima stao nogom za vrat!

    #poznanijeprava

    Свиђа ми се

  12. @Koбајаши

    Нису Немањићи говорили „академским“ језиком, говорили су једним језиком на који нам је, реформама оним и оним, полако одузимано историјско право. Зато они који говоре „академским“ језиком, попут нареченог г. Ковачевића, али и колеге му Гордана Михића, кад се дохвате Немањића, не знају другачије да им се „приближе“ до смутљиво схваћеним ревизионизмом. „Прцање“ и „јебачина“ су увек била средства беспомоћних интелектуалаца, вољно или мање вољно одсечених од традиције (од Вука, преко Булета, до професора Ковачевића) , да се „приближе“ народу и његовој култури. А та немоћ је уједно и казна, најгора за једног уметника. Проблем што кад на Немањиће гледаш с висине, увек се испостави да су они изнад 🙂

    Свиђа ми се

  13. Хвала Александр Лазићу што је имао храбрости да објави ово бљување пакла, јер човјек не би никад помислио да је тако што могуће.

    Свиђа ми се

  14. @Komnen

    Jos da skupi hrabrost i otvori prostor za odfalsifikovanje srpske istorije!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s