Рат је за грађане, а не за сељаке. Ни за децу. Она мала и слабија морају да изигравају Србе и Енглезе док остали јуре на њих и деру се „Некʾ цркне Србија“ и „Боже казни Енглеску“
Пропаганда разгледница „Некʾ цркне Србија“ (Фото: Бечки музеј)
1. јул 1914.
Драги мој Херберте,
И јун је био лош месец. Вратила се и последња експедиција која Те је тражила. Нису нашли никакав траг, никакву поруку скривену у гомили камења какве обично остављају експедиције, ни напуштен шатор, ни заосталу опрему. Ваш брод је поново у луци Шпицбергена, лед се отопио и учесници експедиције су га вратили.
Неће бити нових спасилачких експедиција. У Сарајеву је 28. јуна један Србин убио аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену. Многи кажу да ће Аустрија објавити Србији рат, многи стрепе да ће Русија стати на страну Србије. Шта год да буде, нико неће више обезбеђивати новац и људе за експедицију на Арктик. Препуштен си сам себи.
О роману „Олга“ (Извор: Плато)
Кад су новине известиле о повратку спасилачке експедиције, објавиле су и претпоставке о могућим шансама које имате Ти и Твоји пратиоци. Ваше залихе, као и залихе које су у колибама и складиштима оставили чланови ранијих експедиција, рибари и ловци, могле би дуго да потрају. Али претпоставка да сте сва четворица били рањени и да ћете се током лета опоравити и потом појавити у неком насељу није одвећ вероватна. Не бисмо смели, кажу, да изгубимо веру и наду; људи некад превазиђу сами себе, а некад им и наднаравне силе помогну да постигну више него што би могли. Треба, међутим, с љубављу мислити и на оне којима се нисте вратили и којима се нећете вратити.
Не, ја не губим веру и наду и с љубављу мислим ни на кога другог до на Тебе. Тачно је – ових месеци понекад си ми био далек. Али сад ми ниси даљи него што си био пре повратка последње експедиције, па чак ни пре њеног поласка. Не интересује ме то што пишу о Теби. Ти остајеш у мом срцу, и ја се надам с Тобом, и верујем у Тебе, и волим Те, и
Твоја сам Олга
Аутор романа Бернхард Шлинк (Фото: Алберто Венцаго/Diogenes Verlag)
8. август 1914.
Мили мој,
Немачка је објавила рат Русији, па Француској, онда је Енглеска објавила рат Немачкој.
Четрдесет прва дивизија је кренула. Била сам с децом у Тилзиту. Било је музике и цвећа, мушкарци су бацали увис шешире, младе жене пуштале да их грле војници и пратили их до возова. На вагонима је писало „Излет у Париз“ и „Сваки ударац више – један Француз мање“.
Овде на селу нема одушевљења. Свака мобилизација погађа имање и породицу. Малобројни добровољци су младићи с којима очеви поступају горе него са слугама. Један се поздравио са мном и рекао да се боји рата, али још више оца.
Јирген Елзесер: „Зербијен мус штербијен“ – „Некʼ цркне Србија!“
Рат је за грађане, а не за сељаке. Ни за децу. Она мала и слабија морају да изигравају Србе и Енглезе док остали јуре на њих и деру се „Некʾ цркне Србија“ и „Боже казни Енглеску“. Сељаци се више боје и доласка Руса, због својих залиха хране, док грађани имају пријатне успомене на официре руског Таурогенског гарнизона, такорећи ту из суседства, који су одседали у Хотелу Русија.
Замишљам Тебе у овој ситуацији. Без оклевања би се пријавио у своју чету. Један непромишљени тренутак була сам чак срећна што си на Нордосланду, на сигурном.
Твоја Олга
Извод из књиге Бернхарда Шлинка Олга, Плато, 2018, превод Споменка Крајчевић
Categories: Противу заборава
Оставите коментар