Не може нико добронамеран да запита шта Црква мисли о Косову и зашто се Црква о Косову не оглашава, поручио патријарх на молебну за Косово и Метохију
Патријарх Порфирије (Извор: Инстаграм)
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. марта 2023. године у храму Светог Саве на Врачару молебан Пресветој Богородици са акатистом за наш верни народ на Косову и Метохији, за наше светиње на Косову и Метохији, за наше Косово и Метохију.
Том приликом, Његова Светост г. Порфирије упутио је патријарашку поруку и очинску поуку верном народу:
– У име Оца и Сина и Светога Духа. Сабрали смо се децо Светог Саве, децо Светог кнеза Лазара, Светих мученика косовских, Светих отаца и матера са Косова и Метохије, али и свих светих из нашег рода, у дане свете Четрдесетнице, овде у Саборном храму нашег народа на молитву, а овакви молитвени скупови се одржавају у многим храмовима наше свете Цркве. Сабрали смо се у току Великог поста, који је период покајања, помирења и молитве, да бисмо се још снажније и усрдније Богу помолили, да бисмо се помолили Пресветој Богородици, Мајци Господњој, али и Мајци нашој. Пост је време када се усрдније молимо, када се сабирамо у Господу и када се припремамо за једину важну и најважнију победу, а то је Васкрсење Христово, када се припремамо да не будемо само очевици него и учесници у тој победи. Пост је, као што знамо, период покајања, један дуги пут који у својој сржи има оно што Свети Јефрем Сирин изражава у трећој строфи своје молитве, коју многократно читамо у току овог поста, а која каже: Дај ми Господе, да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога. Исто је сам Господ рекао поучавајући нас како да се молимо, у молитви Оче наш: И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Упозорио нас је, изговоривши ту молитву, да само онда када смо ми спремни Христа ради да праштамо другима да ћемо моћи Њега да препознајемо, моћи ћемо Њега да препознајемо међу собом и у нама, јер Он је ту. Ако тога нема онда су наше очи напросто затворене и наше срце запечаћено и онда је наш ум помрачен. Зато нека овај период поста буде заиста наш смирени ход у духу молитве Светог Јефрема Сирина и у духу речи Христове из молитве Оче наш.
Ове године и у овоме храму, једном од најлепших православних храмова који нам је Господ подарио, који је као што је све оно што ми јесмо, као и оно што имамо и што умемо, утемељен на Лазаревом Косову – сигурно није случајно, сви то знамо, да се овде испод нас налази крипта посвећена Светом Лазару, косовском мученику – посебно се у ове изузетно тешке дане за наш народ сабирамо да бисмо се помолили Богу и призвали молитве свих светих за наш народ на Косову и Метохији, за наше светиње на Косову и Метохији, за наше Косово и за нашу свету Метохију. Сабрали смо се овде скромно и смирено зато што смо народ Божји, народ крштен, народ хришћански, зато што смо Црква. Зато добро и знамо шта за нас значе и шта за нас јесу Косово и Метохија, зато што је Црква на Косову одувек. Црква никада није одступала од Косова и Метохије и никада није напустила Косово и Метохију. И не само што није одступала, него ни у ком смислу није остављала народ и светиње, села и градове, све оно што Косово као бисер јесте. Никада, па ни сада! Црква је на Косову и Метохији и сада и увек ће бити! Знамо да то Господ хоће. Црква је тамо не напросто мислима из удобних кабинета и комфорних салона, не празним и хистеричним речима које најчешће само празно звоне. Црква је на Косову и Метохији делом. Она је тамо оним што она јесте, она је тамо собом. Црква је кроз векове чувала косовски дух и косовски завет, проносећи га и ширећи га свуда по нашем народу, где год да се налази. Црква је, драга браћо и сестре, Косово донела у све наше градове, у сваки кутак, у сваки педаљ простора и земље где ми живимо. Црква је благотворним зрачењем кнежевих светих моштију из његовог кивота у Раваници, у Врднику и Саборној цркви београдској, обасјала и освештала сав наш род. Наша Црква заједно са верним народом одлично зна посебну важност косовско-метохијске српске територије, самог срца наше Отаџбине, али не мање и вековног Косовског завета, којим се у нашу историју на новозаветна и светоотачка врата уводи и чува јеванђељско предање.
Стога нема потребе и нико не треба Цркву да учи и да објашњава шта је Косово и како Црква треба да поступа на Косову и око Косова, нити да ико добронамеран може да запита шта Црква мисли о Косову и зашто се Црква о Косову не оглашава?
Поред оних, морамо рећи, добронамерних, који ипак из разних разлога само биће, послање и мисију Цркве напросто не разумеју или би пак хтели да по је својој слици и прилици кроје, најинтересантнији су нам они који таква питања постављају – али и опростићете ми што ћу искрено рећи – Цркву из дубине душе презиру. Њима се – и опет ми опростите на изразу – коса на глави диже када цркву, храм, и на фотографији виде. Кад се они питају зашто Црква чути, нама је, најблаже речено, занимљиво. Али, браћо и сестре, ми немамо никакву потребу да им било шта одговарамо осим онога што је наша најдубља хришћанска дужност: да се молимо Господу да буде милостив и њима као и нама, да просветли срца и њихова и наша и да им отвори ум. То морамо чинити и то чинимо. Такви би, из само њима знаних разлога, у овим тешким временима за нас и наш народ, а нарочито на Косову и Метохији, да још више међу нама сеју смутњу и хаос. Хтели би да међу нама буде што више неспоразума, раздора и свађа, хтели би да једни друге прозивамо, да нико не покаже ни елементарну меру смирења, макар у дане свете велике Четрдесетнице. Они би и Цркву да упрегну да им буде – опростите опет на изразу – у њиховом програму бесплатни извођач радова, да им изводи радове у њиховом лицемерном и недобронамерном науму.
А ми исто тако добро знамо да је многима међу њима до Косова и Метохије стало исто онолико колико и до лањског снега. Наша се Света Православна Црква, браћо и сестре, увек и неуморно, не само оглашавала о Косову и Метохији, него је неумољиво и непрестано сведочила и творила истину о Косову. И то што је у прошлости увек чинила, чиниће и у будућности увек. Дакле, Црква, ми православни Срби, са Косовом и Метохијом живимо. Косово је наше биће, наше дисање, наш вид. Косово – то смо ми! А не мислите ли ваљда да ћемо сваког дана кад се пробудимо да вас обавештавамо да ми заиста дишемо, да ми заиста гледамо, да ми заиста живимо природно, да смо оно што јесмо. Наравно да је најлакше на речима и у вечно острашћеној атмосфери „ослобађати Косово” и мешати своје жеље и тегобну реалност, која најпре свакодневно притиска нашу браћу и сестре, наше сународнике са Косова и Метохије, не водећи рачуна о свим аспектима изузетно тешке и компликоване опште глобалне ситуације.
У храму, усуђујем се да кажем, само у храму, на светом месту на којем се сабирамо око светиње Господње можемо не само исправно видети и разумети, него и суштински, хришћански, јеванђељски, православно допринети очувању нашег народа на Косову, наших светиња на Косову, нашег Косова и Метохије.
Неко се пита зашто Црква у ове великопосне дане и у тешка времена позива на молитву за Косово и Метохију. Нема ништа паметније Црква да ради? Гле, чуда! Црква се моли?! Извините, стварно нисмо знали да је то најјаче оруђе које може да има један хришћанин, да свако друго оруђе и активност тек утемељена на тој вредности може добити свој истински и прави далекосежни и пуни смисао. Браћо и сестре, молитва је наше најјаче духовно оружје. Молитва је заправо онај спасоносни мач са Христове дечанске фреске. Само они који у Бога не верују, они снагу и реалну помоћ молитве у борби са сваким искушењем, било да је реч о сопственим гресима или било да је реч о злу или непријатељству које на нас насрће споља, не разумеју. Где је молитва ту је дејство, сила и моћ Божја. Свети Григорије Ниски каже: Бог дејствује вашом молитвом. Где је једном речју молитва ту је и Бог. Наш народ каже: Сила Бога не моли, али и додаје управо из свог православног искуства: Бог силу не воли. Ми знамо да је Бог у молитви присутан и знамо да је исход: победа истине, известан и неминован. Par excellence, најприродније место молитве и место присуства Божјег јесте храм, а Бог нас је, још једанпут понављам, благословио овим дивним даром, једним од најлепших православних храмова, даривао нам је храм Светога Саве, а можда га нисмо ни заслужили. У томе Бог пројављује своју милост и свој благослов. Зато ћемо као Црква на овом светом месту и у другим нашим храмовима за Косово и Метохију и за наш народ у умноженим искушењима у временима у које нас је Бог призвао, свакодневно своје молитве узносити Господу.
Ми немамо ништа против – то је важно рећи – да бригу о светој српској земљи, о Косову и Метохији, свако изрази и организује на свој начин, на различите начине и на другачији начин у односу на то како ми организујемо себе и пројављујемо свој начин. Немамо ништа против тога да свако организује себе на другом месту изван храма, али Црква не може пристати да се без ње, изван храма као најважнијег дома молитве, неко облачи у њено име, да користи њено име и њено достојанство без обзира о којој врсти се организовања и о којој врсти организације се ради, без обзира колико назив било којег евентуалног организовања и било које евентуалне организације може лепо да звучи, без обзира на то што може заиста имати истинске, часне и исправне циљеве. Ми знамо шта је Црква, и знамо ко смо ми, и знамо шта је храм, и знамо шта је молитва. Међутим, иза разних организовања и организација, често не знамо ко је, али верујемо да често ни они не знају, да ли може бити неко невидљив који и њих употребљава у неке друге сврхе које нису у складу са коначним и крајњим циљем који Црква себи поставља. У том смислу, ми, као Црква, морамо водити рачуна због одговорности на коју нас је Господ позвао да будемо опрезни и да не дозволимо себи да на било који начин будемо употребљени, понављам, чак и онда када неко може бити има добре и најчистије намере. Црква је шира од неба, свеобухватна је, не може се сузити ни на шта мање од ње, ни на шта мање од Неба. Она има свој вековни ред и поредак и зна се како она функционише. Она има и свој ритам. Зато треба знати да напросто није могуће, чак и кад би неки људи хтели, да јој се наметне неки концепт који не извире из њеног искуства и из њеног предања, да јој се наметне неки концепт који може бити туђ њеној улози и њеном деловању у свету. Црква увек гледа из перспективе вечности и узимајући у обзир све околности води рачуна о целини, а изнад свега сведочи Христа распетог и васкрслог. Зато Црква није никада била, нити може бити, нити ће икада бити, напросто Бог неће то дозволити, фактор раздора и сукоба, него извор и темељ јединства и разумевања; простор јединства и разумевања. Она је по својој природи и суштини ту да теши, да у свим околностима буде свакоме компас, буде оријентир, а никако да ствара, па чак ни да доприноси, раздорима. У Цркви постајемо једно у добру, у врлини, у добрим делима, у љубави једних за друге и то је јединство које нам је важно. То је благословено јединство. Јединство у злу не користи ни нама, а камоли неком другом. Потребни смо једни другима, и зато Црква чини све да, не дај Боже, Срби не устају против Срба. Наравно да би се томе многи радовали. Историја нам је све то много пута показала и научила нас да је верност Јеванђељу и његово држање једини сигуран, спасоносан и исправан пут којег треба да се држимо. Мати Харитина, игуманија Пећке Патријаршије, кад смо се чули пре почетка поста, када сам се осврнуо у разговору на ову тему, рекла ми је: Ако будемо бољи, ако будемо свети, Господ ће имати коме да чини, све ће бити другачије.
Митрополит Јоаникије: Ко се не одрекне Косова, он ће га и сачувати
Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у шта су веровали и шта су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему остали у својим домовима и вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, Свети кнеже Лазаре, Свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи. Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и да боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру нама на спасење, а свима осталима на корист.
Браћо и сестре, узмимо себи у послушање да на бројаници из дубине душе, са умилењем и сузама, на коленима, молимо Господа да буде милостив, да молимо Господа да буде са нашом браћом и сестрама, са нашим светињама на Косову и Метохији, да буде на Косову и Метохији. Молимо на бројанице: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне. Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне. Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне. Помолимо се исто тако у својим келијама, клијети срца свога Пресветој Богородици: Пресвета Богородице, спаси нас. Пресвета Богородице, спаси нас. Пресвета Богородице, спаси нас.
Нека би Господ дао снаге да прођемо кроз велику Четрдеседницу, у ужем смислу те речи, али и кроз Четрдесетницу подвига нашег народа, кроз пустињу и пучину пуну искушења на том путовању, како бисмо не само угледали светлост Васкрсења Христовог, него заиста заједно са Њим могли да кажемо: Христос васкрсе! У томе је наша победа. Амин!
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
“Дакле, Црква, ми православни Срби, са Косовом и Метохијом живимо. Косово је наше биће, наше дисање, наш вид. Косово – то смо ми!”
ОД УКУПНО 40 МИТРОПОЛИЈА И ЕПАРХИЈА СПЦ, ЗВАНИЧНО ЈЕ НА САЈТОВИМА САМО 4, БРОЈЕМ И СЛОВОМ, ПОЗВАНО НА МОЛБАНЕ И МОЛИТВЕ ЗА СПАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (АРХИЕПИСКОПИЈА БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА, МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА, ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА).
“…само у храму, на светом месту на којем се сабирамо око светиње Господње можемо не само исправно видети и разумети, него и суштински, хришћански, јеванђељски, православно допринети очувању нашег народа на Косову, наших светиња на Косову, нашег Косова и Метохије.”
ОД УКУПНО 40 МИТРОПОЛИЈА И ЕПАРХИЈА СПЦ, ЗВАНИЧНО ЈЕ НА САЈТОВИМА САМО 4, БРОЈЕМ И СЛОВОМ, ПОЗВАНО НА МОЛБАНЕ И МОЛИТВЕ ЗА СПАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (АРХИЕПИСКОПИЈА БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА, МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА, ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА).
“Зато ћемо као Црква на овом светом месту и у другим нашим храмовима за Косово и Метохију и за наш народ у умноженим искушењима у временима у које нас је Бог призвао, свакодневно своје молитве узносити Господу.”
ОД УКУПНО 40 МИТРОПОЛИЈА И ЕПАРХИЈА СПЦ, ЗВАНИЧНО ЈЕ НА САЈТОВИМА САМО 4, БРОЈЕМ И СЛОВОМ, ПОЗВАНО НА МОЛБАНЕ И МОЛИТВЕ ЗА СПАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (АРХИЕПИСКОПИЈА БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА, МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА, ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА).
“Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у шта су веровали и шта су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему остали у својим домовима и вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке.”
ОД УКУПНО 40 МИТРОПОЛИЈА И ЕПАРХИЈА СПЦ, ЗВАНИЧНО ЈЕ НА САЈТОВИМА САМО 4, БРОЈЕМ И СЛОВОМ (АРХИЕПИСКОПИЈА БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА, МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА, ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА) ПОЗВАНО НА МОЛБАНЕ И МОЛИТВЕ ЗА СПАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ.
Ukoliko Njegova Svetost prati ovaj portal (a cini se da prati) bilo bi jako dobro da procita ovaj tekst:
http://e-nacija.com/u-medjuvremenu/461-granica/1478-patrijarhova-vecera
Црни Порфирије изричито забрањује организовање било чега ван храма, очигледно мислећи на ЛИТИЈЕ, и то чак строго понавља два пута, без обзира ако та организовања имају добре и часне намере.
Молебанима по правилима Црног Порфирија се гуше литије.
Литије у Црној гори су емпиријски доказале да нам је једини спас у њима.
Кад кућа гори, а домаћин ватру не гаси већ је распирује, укућани ништа не треба да раде већ само треба да клекну и само да се моле Богу да кућа остане читава? Кад их деца почну вући да приђу и помогну, да махнитог домаћина уразуме, да гасе пожар, они треба децу да отресу, јер – ко зна који скот је, можда, некоме од деце завртео памет, па само хоће да направе свађу са домаћином и међу укућанима!
Ето чему нас учи наш патријарх премудри!
Кад си тако мудар и паметан, и кад толико волиш Косово, а кад већ нас све тако мудро саветујеш и позиваш да ништа не радимо, већ само да лежимо ко бравови и само да клекнемо и да се молимо, зашто бар једном речју не спомену и онога и оне који у овој држави ведре и облаче, што не позва и њих да дођу у Цркву и стану испред олтара и иконостаса, да се и они помоле за спас светог Косова, да им Бог да мудрости и снаге да га спасу? И они су хришћани. Или су незнабошци?
Ћутиш. Не смеш, ха? Нећеш, лепше ти је да се склониш, да се благоглагољивом демагогијом заклониш иза догме и канона. Лепше је и теби и твојој свити која Србојом језди у најскупљим џиповима са затамњеним стаклима, у својим бљештавим дворовима гази по црвеним теписима од свиле и кадифе, кунете се да нико на свету не воли више Косово од вас, а мученичком народу “продајете памет”: “…Само нека буду верни, нек војују о свом круху, нека ћуте, нека жмуре, нек плаћају јухухуху…”.
Патријарх не даје благослов за Литију и нема жељу да је предводи,
а прећуткивањем одобрава издајнички Немачко-француски план
за Косово?!
Жалосно, нечасно и срамно!
Црни Порфирије је до сада кроз неколико дела показао ко је и зашто је доведен:
Помогао Вучићу у рушењу Амфилохијеве владе у Црној гори, лично блатећи Кривокапића, а величањем Вучићевог ДФ-а Мандића и екипе
Помагао Вучићу у покушају рушења Додика на прошлим изборима, признавајући Шмита као легалног ауторитета “Високог представника” који то он није, састајући се са њим
Извршио до сада можда и највећи грех и издају против цркве у нама скоријој историји предајући сво вековно српско историјско наслеђе непријатељски настројеној Македонској цркви као да је то векна хлеба, лажући прво да ће да се “помире са СПЦ и врате под наше окриље”, да би се тек на дан издаје сазнало да им даје аутокефалност
У Америци је све епархије ставио под личну контролу (први пут да се тако нешто деси на тој територији од како је СПЦ тамо присутна), што му олакшава прављење “локалних” цркви са циљем даљег распарчавања СПЦ, тако ће доћи до познатог циља “Србијанска црква, Косовска црква, Црногорска црква” и остале, а то води у правцу Вартоломеја и Ватикана, унијаћењу са католицима по Грчком/Украјинском сценарију
Молебанима по његовим правилима гуши литије против издаје Космета и предаје цркве шиптарима на милост и немилост (Анекс 7 “Споразума”)
Садашњи патријарх српски треба коначно да схвати да оно што му “пролази” код кроатизираних и “калајисаних” Срба, како наше аустрофиле и европопоклонике својевремено назва Свети владика Николај, код већине још живог светосавског Српства “не пали” и “не пролази”. Ни сва подршка усташко-шиптарског и натистичког Београда му у томе неће помоћи. Ако овако настави, остаће упамћен као први и, дај Боже једини, патријарх српски кога се православно српство постидело, због његове папистичко-глобалистичке политизације светосавске Цркве у корист свих непријатеља Православља и српских душмана.
Не могу да се сагласим са већином овако оштрих, па и увредљивих коментара на рачун Патријарха Порфирија. Такве речи и такав начин размишљања доживљавам као својеврсно доливање уља на ватру наших подела.
Те наше поделе су главни узрок многих наших пораза. Као да нам је то историјски усуд. Од раздвојених српских земаља средњег века, преко завађених и закрвљених великаша за време и после Немањића, до унутрашњих сукоба нововековне Србије кроз међусобна убиства народних вођа и насилне смене династија. Такође, стижу историјски рачуни савремених заблуда у вези са заједничким животом јужнословенских народа. Али, у условима већ изгубљених битки за југословенско наслеђе. Изгубили смо их јер нисмо били јединствени по питању главних државотворних циљева, док су наша дојучерашња лажна браћа у оквиру свог народа имали јединство за главне циљеве своје сопствене државности. Наши непријатељи увек успевају да своје идеолошке разлике подреде јединственом циљу чврсте државности и у томе нема подела међу њима. Код нас Срба је државност подређена идеолошким, па и вештачким националним поделама.
Нема јединства без народне дисциплине и одговорности. Црква је верска и народна институција. Српску православну цркву чини пре свега верујући православни народ Србије. Тај народ је тело Цркве. То тело има главу, а то су наши архијереји који су уједно и наши пастири. Први међу њима једнакима је Патријарх Српски. Он је црквени монарх, али не наследни. Изабран је. А бирали су га и устоличили управо архијереји. Већином гласова уз завршно бирање које има „Божију промисао“ тј. како Бог наш Једини хоће. Ко у то верује, тај је истински верник. Православни, светосавски верник. И никада неће писати и мислити као што неки овде раде. Ко не верује, може писати шта хоће. Слободно му је. Јер на савести нема ни себе ни друге.
Лако је критиковати и оптуживати оне који ће за сваки свој данашњи поступак сутра одговарати народу и историји. Размишљања, предлози, разумне сумње… да. Увреде, омразе, ружни надимци… никако, јер од тога ем нема користи, ем уноси опасан и ратоборни раздор у јавном мњењу. Најтеже је признати сопствене грехе и тешке заблуде из прошлости. Чак и када то чинимо пред самим собом, без јавности која би нама могла да суди. Зато, „будимо људи“, смиримо страсти, ароганцију, јалове поделе и запитајмо се шта сваки од нас може учинити за безбедан пролаз Србије између Сциле и Харидбе који су, као и увек, пред нама.
Слушајући Патријарха са народом који је дошао са надом да ће у Храму наћи свог пастира да га поведе путем којим су вековима српски патријарси стварали и чували српску државу. Слушали смо прекоре због тих очекивања и са тугом смо схватили да он није ту за нас.