О. Дарко Ристов Ђого: Јога, Црква и косовска нирвана

Паралелно са узбуђењем око јоге, делује као да нова дипломатска офанзива усмјерена на коначно одузимање АП КиМ од Србије, није изазвала виднији ангажман, па ни узбуђеност међу нашим свештенством

O. Дарко Ђого (Извор: ИН4С)

„Оче, да ли сте гледали најновији видео-клип Владике Григорија?“ „А тек што су му одговорили из Патријаршије, јесте ли видјели?“ „О чему је ријеч?“ „O јоги! Шта ви мислите о јоги?“

Знам толико колико да она припада једном свијету са којим немам много додира: свијету постмодерне „духовности“, глобалном хипермаркету „духовних дисциплина“ за које немам никакво чуло јер за њима немам потребу.

„Али зар Црква не би требало да има мишљење о свему? О свему што интересује вјернике?“ Мислим да не.

Најприје, зато што је један океан „интересовања“ најчешће замјена за дубока питања живота. Сав тај облик „недоумица“ као да маскира нашу невољност да живимо оно о чему недоумица нема.

„Шта Црква мисли о причешћу током менструалног циклуса?“, потпуно је споредни колосјек у односу на то да, рецимо, хришћански етос има неупоредиво јаснији однос према сексуалности по себи.

Нема никакве недоумице да је Христос много држао до честитости у људској сексуалности (уп. Мт 5,27-28) коју је данашње српско друштво, сљедујући сексуалној револуцији, углавном напустило као практичну врлину и пожељну вриједност.

У друштву у коме већина људи који себе сматрају вјерницима сматрају древне врлине хришћанства „превазиђеним“, Цркви је потребније да рехабилитује сопствени етос и праксу него да „оправослављује“ индустрију самопомоћи и да „ухристови“ баналност која нас окружује.

Не, не морамо да дамо мишљење о свему.

То што неког интересује јога, а некога „Кама сутра“, не значи да је потребно да дамо мишљење о свему, нарочито ономе што није саставни дио нашег виђења свијета.

Извор: СПЦ

И можда је то једино што се о источњачким праксама (нарочито у њиховим позападњаченим и њуејџерским верзијама) може рећи: то је експеримент једног свјетоназора који није наш. А живот није експеримент. То се, изгледа, људима најтеже да објаснити.

Паралелно са узбуђењем око јоге, делује као да нова дипломатска офанзива колективног Запада, усмјерена на коначно одузимање АП Косово и Метохија од Србије, није изазвала виднији ангажман, па ни узбуђеност међу нашим свештенством.

Човјек би рекао: након толико јоге – косовска нирвана.

Свакако, већ на Јовањдан је Црква поновила своју непоколебљиву позицију о неприхватању било каквог одрицања од Косова и Метохије. Но питање остаје: зашто се толико снаге потрошило на јоги, а релативно мало на чворишту нашег идентитета и бића – на Косову и Метохији?

СПЦ: Очување КиМ у границама Србије уставна обавеза и императив и за Цркву и за државу

Да ли је ужасавајућа политичка бруталност која чека свакога ко искаже своје мишљење уплашила људе? Или је регистар стварности толико помјешан да више и не разликујемо неважно од важнога или, прије, важно од суштински важнога?

Саморазумљиво је да национални идентитет и косовски Завјет у неким другачијим временима не могу бити једини садржај нашег живота, у смислу да се од јутра до мрака бавимо искључиво пјевањем химне и увјежбавањем пјешадијских маневара.

Завјет и завјетни идентитет и иначе нису само садржај већ још и више перспектива, начин на који гледамо остале садржаје нашега живота, од оних ситних и директно невезаних за велике задатке и мисли до оних који управо јесу везани за најдубље седименте нашега бића и за наш осјећај смисла међу другим људима и пред самим собом.

Очекивано је, зато, да се српско свештенство бави не само сакупљањем помоћи за косовске и метохијске Србе и непрекидним подсјећањем свих нас, почевши од властодржаца надаље, да се Косово и Метохија не могу дати, продати, „испреговарати“, укључити у било какву спољнополитичку или унутарполитичку трговину. Ипак, ако се не можемо бавити само тиме, то не значи да се не морамо бавити најприје тиме, као мјерилом досљедности служењу кога смо се прихватили.

Александар Живковић: За активну улогу Цркве у косовским збивањима

Србија тј. српски народ у цјелини се налазе у ситуацији која само намјерно несвјесном човјеку може изгледати уобичајено. Окружени смо или земљама и народима са директним територијалним амбицијама према Србији, или колонијама колективног Запада који нас је већ уништавао, земљама чије политичке „елите“ и саме не управљају својом „државом“ (понекад је и једно и друго тачно).

Човјек би очекивао да би у једној таквој ситуацији српско друштво у Србији, Српској па и у Црној Гори морало да развије један однос према животу више налик на Израел или Јерменију.

За разлику од непрекидне смјене узбуђења и хлађења, еуфорије и дефетизма, панике и неопрезности, друштва прилагођена одлучном опстанку његују осјећај свеопште одговорности, активности и мобилисаности. Она, уосталом, знају да њихов (тј. наш) опстанак зависи од озбиљности са којом улазимо у борбу за наш опстанак.

Израел не опстаје захваљујући само наоружању које има – атомска бомба је у градским условима неупотребљива, као што се показује из дана у дан – већ најприје захваљујући одлучности да се брани.

Тако да је и српска дилема око Косова и Метохије у суштински једноставна: српски народ ће се изборити за свој опстанак борбом и жртвом, или нас неће бити. Живота увијек има само онолико колико се неко прије нас изборио за њега, и онолико колико смо ми спремни да наставимо да се боримо.

Епископ бачки Иринеј (Буловић): Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље (2020)

Коначних битака нема. Од њих се побјећи не може.

Постоје друштва заснована на премиси о одбрани својих вриједности и државне цјеловитости – поред помињаног Израела, ту свакако спада и Швајцарска чија се „неутралност“ и „просперитет“ базирају на специфичној комбинацији милитаризованости, предузимљивости и безобзирности.

Ипак, већина данашњих (био)политика заснована је на супротстављеним захтјевима савременог човјека: ми бисмо да будемо заштићени без личног напора, припадници материјално просперитетног друштва са што мање спремности на одрицање.

Зато је савремено друштво обиљежено феноменом делегирања непријатности: професионална војска, професионална политика, професионална Црква омогућавају нам да њима будемо незадовољни, али да њихови промашају не буду истовремено и наши.

Неко други треба да нас брани, неко други да одлучује за нас, неко други да се моли. Мени је довољан мој живот, ситан и неупадљив, и онај одушак незначајности – могућност да на друштвеној мрежи напишем коментар на стварност која ме се не тиче.

О. Дарко Ристов Ђого: Завјет отпора

Ако још додамо наизглед бескрајне могућности информисања иза којих не стоји много знања (тј. интимне погођености ониме што се сазнало), долазимо у стање у коме је свако генерал без дана у војсци, политичар у анонимности, митрополит коме је одлазак у Цркву за „екстремне вјернике“.

У таквом свијету људима је најтеже увидјети да се тренутак у коме се српска јавност систематски слама како би прихватила мрвице свога бића за једно „боље сутра“ није тренутак у коме би јога, ритуалистика, лични неспоразуми и конфликти могли бити валидна тема било кога ко стрепи над судбином српског народа данас.

Или, како рече један ратник Војске Републике Српске: и у рату, и у рову, играју се карте. Али не на стражи и не за вријеме акције. Ко тада игра карте, остану му у руци заувијек.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(РТ Балкан, 8. 2. 2023)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

4 replies

  1. Читам, ишчекујем…видим, човек паметно пише. Разуме, раздваја битно од небитног, исправно резонује да је битно постојање (осећаја) свеоште одговорности, активности и мобилисаности…Указује, с правом, на то да “нова дипломатска офанзива колективног Запада, усмјерена на коначно одузимање АП Косово и Метохија од Србије, није изазвала виднији ангажман, па ни узбуђеност међу нашим свештенством.” И таман помислим – сад ће рећи нешто конкретно, шта би то свештенство/Црква могло/требало да предузме, на који начин да се ангажује, кад – опет ништа. На крају још једна уопштена прича, указивање на то да у оваквој ситуацији не можемо седети скрштених руку, да Црква не треба САДА да се јогом, одређеним аспектима сексуалности, тј. полности у оквиру вере и другим, мање важним стварима, него Косовом. Што јесте боље од тога да се ни то – шта је заиста важно и потребно сада радити, а шта не – не уочава, али, за име света, има ли неко у Цркви идеју ШТА Црква још да уради? Осим да шаље помоћ људима на Косову и да пише апеле и саопштења властима. Да ли је могуће да Црква може само то? Или…

    https://stanjestvari.com/2022/12/12/crkva-i-kim/

    17
    2
  2. Ово је “проглас” на двема православним вибер групама (једна има преко хиљаду чланова, друга око петсто):

    “Љубљена породице Христова,
    Дешавања су, верујемо, свима више него позната и јасна, као и да је људско безбожништво превазишло дуготрпљење јединог Човекољубца и да времена у којима живимо могу да се промене једино покајањем (преумљењем) свакога појединца или колективно – народа .
    Поводом свега тога, а понајпре поводом Косова и Метохије, душе нашег народа, ПОЗИВАМО СВЕ КОЈИ НЕ ЧИТАЈУ САБОРНО ПСАЛТИР на ванредно формирање нових група (пријаве овде или у пп) за свакодневно читање, наредних месец дана.
    Уколико нисте у могућности из вама оправданих разлога да се обавежете за саборно читање Псалтира, МОЛИМО СВЕ ДА БАР У 21ч ПРОЧИТАЈУ АКАТИСТ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ У ЧАСТ ЊЕНЕ ИКОНЕ „ТРОЈЕРУЧИЦЕ” наше србске игуманије и заштитнице.
    Уколико нисте ни то у могућности да држите из оправданих разлога МОЛИМО СВЕ ДА БАР ОДВОЈЕ 10-15 мин. ВРЕМЕНА ЗА 21:30ч И ПРОЧИТАЈУ „ МОЛЕБНИ КАНОН ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ” који је свагда помагао Србима у тешким временима као и свим православним хришћанима о чему имамо безброј сведочастава.
    Ко пак може да држи све свакога дана, Богом да је благословен у свему добром што ради и да му се добро умнжава а зло покорава.
    Ко пак не може да држи ништа, од Бога све да му је просто.
    Уколико вам време заједничке молитве због посла или обавеза не одговара, а _ви се молите кад можете. Бог све види и све зна.
    Љубљена браћо и сесте, позивамо све Србе, ма где били, да нам се придруже у свакодневној молитви за спас србског народа и душе његове. Господу је све могуће.
    Молитвама Пресвете Богородице и свих Светих, Господе Исусе Христе помилуј и спаси људе твоје!”

    Шта да се ради, кад не може како треба, добро је и овако…

    14
    2
  3. Odlčna definicija Švajcarske.

  4. „Има ли неко у Цркви идеју ШТА Црква још да уради?“

    Брате Родољубе (и остала братије и господо хришћанска),
    Наравно да нема, јер је београдска патријаршија обезглављена од Духа Светог.
    А и предложена молитва, бојим се да је само молитва ветру. А ево зашто.

    Ми Срби смо (били?), како Ава Јустин рече, метохи Бога – заједничари Бога и са-заједничари Имања Божјег (гр. од мет-ехо=заједно имати).
    Србија је, дакле, Метохија Божја, заједничко Имање Срба и Бога.
    И сада, када су црквени оци СПЦ део Имања, Стару Метохију, предали туђину, ви налазите да је једино преостало да се синови моле Богу да се не преда друга Метохија, Косовска.
    Али где су ти исти синови били јуче, када се преда(ва)ла још старија Метохија, Маћедонска?

    Ево аналогије, за лакше разумевање смисла који ту треба сазирати.
    Замислите да сте скупа са кумом сувласник фирме (и земље на којој је фирма). И онда продате пола фирме, мимо кума и фалсификујући његов потпис на уговору (Сабор-Томос: „изволи се духу светом и нама…“) – странцима. Сутрадан вам дође екипа странаца да тражи и другу половину фирме. Али ви не желите да је (про)дате. Па они крећу да вам заврћу руке, показују пиштоље и да вам „легално“ узимају остатак.
    А ви онда нађете образа да одете код кума и да га молите да (својим политичким везама) не допусти да се други део фирме узме, и кумите га: „Куме мили, изгубисмо Нашу Фирму, не дај ако Бога знаш!“.

    Наравно, Кум Дух Свети није исто што и земни кум, али Он, Свемилостиви, лицемерје трпи мање него најувредљивији човек од крви и меса („Тешко вама, лицемери!…удео лицемера тамо је где је плач и шкргут зуба…“).
    Дакле, кад нисте сачували Његово, како имате образа да га молите да сачува ваше?
    А то – нисте сачували Његово – подразумева да нисте устали ни викнули, сви у глас, да ништа немате са својим оцима-разбојницима који су заједничко србско и Божје Имање продали.
    А да сте викнули, и отресли прах њихових кајафских двора са ногу својих, да покажете и Богу и свету да с њима немате и не желите да имате ништа ни у овом веку ни у оном, онда би молитва на коју позивате итекако имала смисла. И призвала би Милост Божју.

    Онај ко пусти да се пређе прва црвена линија, Света Међа повучена крвљу Отаца, крвљу која је неразделно и несливено смешана са Крвљу Христовом, цртаће нове и нове црвене линије својом крвљу.
    А његови ће синови, немоћни робови, пустити да се и оне газе.





    4
    2

Оставите коментар