Промотери „нове нормалности“, иноверни „познаваоци сектанства“ и „чувари Устава“ оптуживаће Светосавље за тоталитаризам. Уколико буду имали и власт можда ћемо морати да још једном поднесемо жртву због Светосавља

Урош Предић, Свети Сава благосиља српчад (Фото: Народни музеј)

Према вековној традицији и овог 14/27 јануара, 787 година након његовог блаженог уснућа, прославили смо спомен Светог Саве, првог српског архиепископа. Најпре литургијски у храмовима СПЦ, а потом и у школама те бројним образовним и културним установама. На неким местима, особито у дијаспори, у којима се сустиче мноштво нашег народа, прославе су трајале и неколико дана пре или након Савиндана. У историјском и културолошком смислу Свети Сава представља парадигму просветитељства, миротворства и културног напретка  што, поред његовог светитељског лика и равноапостолног дела, представља значајан чинилац сабрања о Савиндану сваке године. Најлепша овогодишња честитка за празник, како се чини, исписана је фломастером на камери која је снимала Australian Open 2023.

„Срећан Савиндан“: порука Новака Ђоковића са овогодишњег Аустралијан опена (Фото: William West/AFP/Profimedia)

Свечаној атмосфери Савиндана ове године без остатка могли су се препустити само они, који не прате домаће и регионалне медије у којима су се могли чути и дисонантни тонови по овом питању. Најпре је директорка школе „Алекса Шантић“ у Сечњу одлучила да се празник обележи без приношења и резања славског колача са образложењем да је Република Србија секуларна држава, што је тачно и може се прихватити као аргумент. Њена вероисповест тј. чињеница да се изјашњава као атеист, са друге стране, ирелевантна је у односу на карактер дужности коју обавља, што подразумева повезивање бројних чинилаца и субјеката образовања (ученице, наставнице итд) и њихово право на слободно опредељење. Будући да се у дознавању стварног збивања дефинитивно не можемо ослонити на медије, неопходно је „читање између редова“. Чињеница да је чин приношења и освећења славског колача ипак обављен, по свему судећи, представља једину извесност. „Прогон“ који спомињу неки медији, међутим, нема ни облика ни доказа. Може се прихватити околност да су мештани и родитељи тамошњих ученика извршили известан притисак али појам „прогон“ има другачије значење. Насупрот томе, здружене не-владине организације за већину нас – фантомског идентитета (Војвођански културни клуб „Васа Стајић“, Савез антифашиста Војводине, Војвођанска политиколошка асоцијација, Зелена мрежа Војводине, Центар за интеркултуралну комуникацију, Грађанска акција Панчево и Центар за одрживе заједнице) срочиле су саопштење, које је довољно пренети без коментара: „Уколико не успемо да заштитимо Оливеру Марјановић, онда нећемо успети ни да зауставимо ову земљу да настави странпутицом – односно да у потпуности постане верски затуцана држава-мафија у којој неће бити места ни за кога ко није погнути слуга државних и црквених власти“. Очигледно да НВО нису ни покушале да звуче одмерено и културније што њихов проглас доводи у теснију везу са беседом главног имама Меџлиса исламске заједнице у приједорском насељу Козарац Амира ефендије Махића, који је Светог Саву оценио као „контроверзну личност“, идентификовао као „чиновника СПЦ“ уз констатацију да је „лаж да је просветитељ“ и додао: „Шта је с друге стране, из угла православаца из других дијелова свијета, тај човјек? То је човјек на чијем учењу и идеологији је зачета једна секта, коју ми овде добро познајемо. То је српска православна секта.“ Заслепљеност мржњом спречила је имама да се потруди да бар мало звучи смислено или макар да прикрије незнање како у погледу рецепције култа Светог Саве у другим помесним православним црквама тако и места СПЦ у њиховом поретку.

Дисонанца се у међувремену претворила у какофонију, којој су се коментарима придружили неизбежна Биљана Србљановић као и колумниста портала Peščanik Саша Илић и то ауторским текстом под насловом „Слободна школа“. До „ломаче за директорку“ аутор је постепено доспео посредством ре-креиране песме пастора Мартина Нимолера „Прво су дошли…“. Креативни поступак по себи није противуречан у смислу „анатомије тоталитаризма“ колико су спорни наводи, којима се као повесним и сукцесивним доспева до главне теме. За прву тезу требало би додатно појашњење како у домену идентификације субјекта (ко?) те конкретизације реформе (када?) наведеног предмета тако и друштвено-економских односа: „Прво су променили наставу језика и књижевности, али се готово нико није бунио јер су сви мислили да је то логичан пут транзиције из једног социјалистичког друштва у капиталистичко“ (?) Други навод се односи на наводну „ревизију историје“ уз превид да је процес ревидирања са идеолошким премисама отпочео одмах након Другог светског рата, чији позни ехо одзвања и у Илићевом тексту. С тим у вези је и следећи навод: „Затим је под геслом демократије уведена веронаука, а они који су устали против тога прогнани су на рубове друштва“, који је, у циљу бољег разумевања феномена тоталитаризма потребно појаснити и допунити. Прво, веронаука није „уведена“ већ је враћена у школе, одакле су је 1948. године „ослободиоци и просветитељи“, након раздобља различитих притисака, почев од 1. маја 1946. када су вероучитељи скинути са платних спискова,  у потпуности протерали из свих образовних установа. Веронаука је иначе уведена након ослобођења од Турака тј. у трећој и четвртој деценији XIX столећа, приликом оснивања гимназија и других школа. Већ 2. јануара 1840, на предлог ректора Лицеја у Крагујевцу Атанасија Николића, донета је одлука Совјета Књажевства Србског да се Свети Сава обележава као школска слава. „Гесло демократије“ које аутор помиње огледало се у покушају да се 2001. исправи историјска неправда, особито у односу на Цркву, која не само да је након рата и револуције била прогнана на рубове друштва него је заиста још увек била прогоњена а убиства свештенства о стране комунистичких власти догађала су се и неколико година након рата. Тако су нпр. пароха петровачког и колунићког Никодима Новаковића комунистички активисти убили 21. новембра 1947. на путу којим се враћао кући, након освећења воде у парохији. При томе, његовом сину и мештанима није било дозвољено да га сахране у дрвеном сандуку већ су били приморани да га импровизују од делова плота. Може се рећи да је Српска православна црква упознала тоталитаризам у најизразитијем облику у многим државама, које су се, у различитим раздобљима, простирале на подручју њене јурисдикције попут Аустро-Угарске, Бугарске егзархије, Турске империје особито на Косову и Метохији, НДХ и СФРЈ. Ни уз напор нисам у стању да се присетим „на рубове друштва протераних“ противника враћања веронауке у школе 2001. године. У тексту Саше Илића даље се спомиње проблем са наставом биологије, која је наводно промењена „у складу са црквеним догмама“, али се не спомиње да је заправо у питању реакција на претходно уведене промене у складу са агендом „нове нормалности“ у којој је биологија била прави губитник јер се у прожимајућем односу појмова „пол“ и „род“ замагљује сваки природни основ човековог постојања. Уколико се „ућутканим гласом биолога“ мимикрира солидарност са биолошкињом, професорком, активисткињом, боркињом за људска права и колумнисткињом Peščanik-а Биљаном Стојковић, то је већ друга прича. Како у овом случају заиста није било речи о еволуцији, наредни навод (као и претходни) могао би се једино протумачити као „песничка слобода“ или жртвовање садржаја жељеној форми: „Напослетку су школе претворили у богомоље и свима је то постало прихватљиво јер ако су житија темељ наше писмености, а ми жртвени народ који не прихвата теорију еволуције већ оберучке хрли у прошлост, онда нема разлога да се школа разликује од цркве.“ Није сасвим јасно да ли се под „житијама“ подразумева стара српска књижевност и у ком смислу је употребљен појам „темељ“, тек, повезивање школе и цркве у данашњој Србији несувисло је као и тврдња да држава, чија је премијерка Ана Брнабић, подлеже „идеологији Николаја Велимировића“.

Из текста С. Антонића „Дехристијанизација и српско друштво“ (Извор)

Коначно, Свети Сава је и ове године прослављен у храмовима као и школама, одакле је претходно тј. 27. јануара 1947. протеран, када је одржана и последња прослава Савиндана у образовним установама. Из школских учионица, тада, уклоњене су иконе Светог Саве и репродукције Предићеве слике „Свети Сава благосиља Српчад“. Пре нешто више од двадесет година прослављање првог српског архиепископа и просветитеља враћено је у школе. Но, нека нас то не завара: активисти и промотери „нове нормалности“, иноверни „познаваоци сектанства“ и „чувари Устава“ перманентно ће, као и до сада – прикривајући сопствени – оптуживати Светосавље за тоталитаризам. Уколико поред такве аргументације буду имали и власт у рукама, као што је у прошлости то био случај нпр. са Великим везиром османлијског царства Коџом Синан-пашом или доживотним председником СФРЈ Јосипом Брозом, можда ћемо морати да још једном у историји поднесемо жртву због Светосавља. Попут светог Теодора Вршачког (жив одран), те патријарха Јована Кантула (задављен канапом у Истамбулу) – који су пострадали јер су наступали под заставама са ликом Светог Саве; или поменутог свештеномученика Никодима. До тада или вечно: „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“.

Categories: Српско православно стање

Tags: Горан М. Јанићијевић, Свети Сава, карусел, светосавље