Протојереј Јован Пламенац: Само одрицањем од Вучића и дјела његових, као на крштењу, можемо изаћи на пут спасења рода и отаџбине

Нико не уцјењује Србију, нико јој не поставља ултиматуме да призна Косово за државу. Само су Вучићу издали налог да изврши своју обавезу према њима

Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)

Западњачки глобалистички монструми више неће да чекају Вучића да испуни преузету обавезу: гурнули су му папир о de iure признању Косова за државу под нос да га потпише (de facto је то признање одрадио поодавно, имплементацијом Бриселског и потписивањем Вашингтонског споразума, те игнорисањем Резолуције 1244 Савјета безбједности Уједињених нација). Њима Вучићеви ауто путеви, приче о економском тигру, лидерству у региону, дроновима над Копаоником, повишене борбене готовости, барикаде на Сјеверу Косова, најновији хит злато и et cetera циркуси уопште нијесу забавни.

Није им довољно што је у Србији западњачка новопаганска глобалистичка идеологија имплементирана у медије, школство, социјалне установе, што је већ непромјенљива предсједница Владе јавна лезбијка, што су стране инвестиције у Србији у ствари инвестиције српским новцем из њихових кредита… Они хоће све. Хоће Косово, и са њим Србинов Косовски завјет. Хоће душу Србинову.

Они су Вучића учинили српским Лујем XIV. Учинили га државом. Он је и Влада, и Скупштина, и Устав, многима у Србији, али и ван ње, и тата и мама, све и свја. Неће они да се бакћу институцијама. Треба им персона којој ће дати надинституционалну моћ. Њена моћ је – њихова. Та персона мора имати „капацитет“ за судско процесирање у случају да покуша да изигра испуњавање налога оних који су joj „удахнули“ моћ.

Драгомир Анђелковић: Вучић у потрази за српским Наџибулахом или Како преварити суд историје

Устав Вучићу не допушта да својим потписом од државе Србије одсјече дио њене територије. Али Устав Србије није устава. Он је – решето. Кроз то решето провлаче његов потпис којим би требало српски народ да остане без свог духовног исходишта Косова и Метохије. Био тај чин експлицитан или не, биће правно обавезујући.

Вучић је одавно намамљен, и такав је, техником званом „демократски избори“, инсталиран на мјесто предсједника Србије. Ухватио се у коло са Ђаволом, прецијенивши сопствену лукавост. Сада се замка затегла. Цап-царап. И он се превија и цврчи као цријево на жару. Хвата се за партију, за Владу, за Скупштину…, али као да се у аутобусу умјесто за шипку држи за сопствени брк. И ногу би себи да одгризе, као оно лисица, да се ишчупа из ње али – не дају. Мораће своју кашу да покуса до краја. Још и да погребе ваган. Таква су правила у његових послодаваца. Мафијашки кодекс. (О томе је могао да му исприча Мило Ђукановић. Био је такође држава као и Вучић и у истој замци. И одрадио им што су тражили: одвојио је Црну Гору од Србије, признао Косово за државу, увео Црну Гору у НАТО… Више им није потребан. Ако успије штогод од своје слободе да купи, и то је то.)

Нико не уцјењује Србију, нико јој не поставља ултиматуме да призна Косово за државу. Само су Вучићу издали налог да изврши своју обавезу према њима уз вјероватно посљедње упозорење да више немају стрпљења за његова врдања. Он и вриједни клесачи његове бисте то представљају нападом на Србију. Родољубље његових фанова је – вучићољубље.

Подршка СНС чланова Александру Вучићу (Извор: Друштвене мреже)

У страшном гријеху велеиздаје Вучић није сам. Он је као глава комете која вуче огроман, дуги реп. У том репу уз главу су они који су за њега везани што легалним што нелегалним крупним бенефитима. Низ реп се протежу остали који се каче на његову моћ: они који чине његову власт, од њених полуга до шрафова; власници и уредници медија са којих се он не скида као што се не скида ни сва та булумента његових удворица; они који или побочно заташкавају његова непочинства или их прећуткују, а у прилици су да на њих укажу; па и они који јавно говоре о његовим непочинствима не именујући њега као починиоца…, све до јан-хусовске невине простоте која прилаже свој нарамак дрва на ломачу српског народа, каквих су крцате легије његових гласача.

Вучић је својеврстан лакмус папир духовног и моралног стања српског народа у ово вријеме. Он је усисао лакоме, слабокарактерне, бојажљиве…, одвојио је кукољ од жита. Прилијепили су му се поклоници бога Новца, славољубци, хедонисти…, сви који мигоље кроз земаљски живот избјегавајући личну жртву. Интелектуалци су посрнули, што подржавајући Вучића јавно или у институцијама у којима су упослени, што ћутањем на његово увлачење српског народа у пропаст. САНУ се дави у сопственој срамоти.

Слободан Антонић: „Усне које лажу“

Много је разлога због којих људи подржавају Вучића: од политичких до осјећаја стида оних којима је он или његов режим нешто помогао у животу ако му не узврате.

Не треба нам пуно више прстију него нам их је Створитељ на рукама саздао да бисмо побројали српске интелектуалце који јавно показују на Вучића као онога који је spiritus movens не само губитка Косова и Метохије за Србију, него и културолошког, па и духовног урушавања српског народа, који се јавно одупиру вучићезацији Србије. Међу њима су људи које с поносом могу назвати својим пријатељима: водећи српски интелектуалац професор Мило Ломпар; професор међународног јавног права не у ‘ладовини Београда него на врелини Косовске Митровице Дејан Мировић; жена-чо’ек, генерални директор Центра за геостратешке студије, Драгана Трифковић; човјек чија је душа поезија, она оловна, као Србинов живот, Михаило Меденица; мој брат по путиру протојереј Саша Петровић, парох цркве Светог Николе у Омахи, у Небраски (САД)…

Српска православна црква још од Светог Саве била је притка уз коју се из каљуге ропства, али и посрнућа својих вођа, уздизао српски народ. Српски народ опстао је на ангеоским крилима своје Цркве. Вучић је продро и у Српску православну цркву убризгавајући у њу отров своје мисије.

Епископ Фотије: Не требају нам ови што продају веру за вечеру и што „шене“ пред великашима овог света

Планине крупних српских ријечи су прекотрљане преко Косова и Метохије. Крупних, узвишених, али – јалових. Не дам из свога срца Косово, ори се по приредбама и кафанама. Али, не могу ја ријешити проблем Косова, то ће неко други.

Косово неће спасити нико други него ја, и ти, и ти…, као што нико други неће сачувати српски народ од пропасти. Ђед и прађед погинули су за себе. Наравно, и за мене, али не као испуњење мог родољубља.

Косово, себе, своју породицу и свој народ можемо спасити само личним непристајањем на пропаст, непристајањем из којег узраста лични отпор. До спасоносног отпора доћи ћемо једино кроз поправљање самог себе. Управо то – довођење себе у склад са јеванђељским вриједностима – је оно покајање на које ових дана призива и мој такође брат по путиру, пуно млађи од мене по годинама и исто толико старији по мудрости, професор протојереј-ставрофор Дарко Ђого.

Српски Божић – радост, љубав, жртва и опомена

Покајање није флоскула, како се према њему обично односимо. Покајање је – живот хришћанина. Не постоји опште, заједничко покајање; постоји само лично покајање. Збир личних покајања чини народно покајање.

Подсјетимо се, посебно ми у Цркви који тако и подучавамо, живот не завршава његовом земаљском кончином. Заиста, сушто у својој души ћемо изаћи пред Господа? Чиме ћемо своју душу откупити из ропства гријеха? Новцем, славом међу људима, положајем у друштву као и у Цркви…? Једино, искључиво, и само – дјелатним покајањем.

И само одрицањем од Вучића и дјела његових, као на крштењу, можемо изаћи на пут спасења свога рода и отаџбине. Ма колико велика била жртва то одрицање…

Позив СА Сабору СПЦ да одлучи од Светих Тајни евентуалне саучеснике отуђења Косова и Метохије

Наслов и опрема: Стање ствари

(Центар за геостратешке студије, 24. 1. 2023)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

12 replies

  1. Шта су протојереј Јован Пламенац и епископ Фотије говорили и писали 17.2.2008,
    кад је Косово прогласило независност?

    10
    26
  2. Одричеш ли се ****** кушачевог шегрта ?
    Одричем се !
    Одричеш ли се ****** кушачевог шегрта ?
    Одричем се !
    Одричеш ли се ****** кушачевог шегрта ?
    Одричем се !
    Дела пљуни сад и ногом згази, те се на исток окрени…
    Ваше одрицање, гноми секташки, ђавоимани, Наша молитва за ваше одрицање – ето саборности… Или ћете наставити да пљујете Србље и Србске земље, Тројичног Сведржитеља, Светога Саву, да газите и западу се клањате ?

    18
    4
  3. И у овом тексту читамо оно што мање-више знамо, само на литераран начин који краси протојереја Јована Пламенца. Ипак, као и у толиким другим порукама у којима је „одрицање од Вучића“ услов за спас Србије, нема поруке о томе ког лидера или странке се не смемо одрећи. Јер, када оде Вучић, доћи ће неко други. Неумитно, неизбежно. Неко мора бити шеф државе (председник Републике Србије). На политичкој сцени Србије има подоста лидера и странака у опозицији тј. оних који нису на власти, а теже ка томе. За обичан народ који није продуховљен и образован као протојереј Јован Пламенац, за многе људе који немају његова знања и мудрости, требало би у оваквим текстовима отворено навести КО би био најкориснији за вођење државе. Дакле, јасно рећи КО је у опозицији достојан да му се верује ако буде на власти, а да не преневери, не слаже као и толики до сада. Ако се окупљамо око мислећих људи као што је аутор овог текста, онда би и они морали да буду нека врста светионика који осветљава пут сутрашњим гласачима на биралиштима или, пак, маси која обара власт а устоличује другу.

    Он пише (цитирам):
    „Косово неће спасити нико други него ја, и ти, и ти…, као што нико други неће сачувати српски народ од пропасти.“
    Бојим се да је ова тврдња сувише неодређена и уопштена за обичан, прост свет. А тај „прост свет“ игра одлучујућу улогу када нагрне на гласачка места. Или, можда, аутор сугерише неко друго, ванинституционално, решење? Улицу, можда…? Не желим да верујем, јер ради се о свештеном лицу, хришћанину.

    Апелујем на све писце оваквих текстова да нам, осим што знају ко нам не треба, а то и многи од нас знају, да нам онда напишу, кажу, поруче – у постојећој опозиционој понуди КО нам треба? На тај начин неће бити овако апстрактни, уопштени, него ће прихватити и сопствену одговорност за оног и оне које су нам препоручили.





    15
    4
  4. Покајање о којем говори о. Јован јесте суштинска ствар. Али се нема времена за, у овом случају споро, појединачно, лично, „довођење себе у склад са јеванђелским вредностима“, како он вели, јер то може трајати месецима и годинама. До тада ће све бити завршено.
    Једино што у овако изнуђено кратком времену (јер се и Вучићу и налогодавцима жури) има смисла јесте позив Цркве на свеопшти пост и усрдну молитву ( укључујући и литије). Зато што се од Ниниве па надаље, кроз хришћанску историју, много пута дешавало да Бог спасе свој народ од неминовне пропасти, ако постоји усрдно покајање и вера у Њега. Давно је прошло време речи, беседа, разних теолошких „стилских фигура“, у које спадају, у крајњој линији, и Ђогово и Пламенчево обраћање. Писање и негодовање и заклињање у Косово „као срце Србије“ је међусобно плакање једних другима на рамену. То не решава проблем суштински. Једино што САДА има смисла јесте да се нешто УРАДИ. Ако ми као Црква, као „око у телу“, свештенство и црквени народ, можемо да урадимо нешто, (а можемо оно горе речено, да завапимо пред Богом) онда то урадимо сада. Мада је то требало и пре две, и пет, и десет година. Али пошто нисмо тада, урадимо макар сада, у последњем тренутку.

    27
    3
  5. Reci o. Jovana Plamenca predstavljaju svojevrsni vapaj i poziv na progledavanje stvarnosti jer, na zalost, jos uvek ima dosta onih, koji ne shvataju sta se desava. Ova, lekovita gola istina (nuda veritas) potrebna je za skidanje koprene sa ociju mnogih. Ako nije kasno. Car je takodje go i mi vise nemamo ni prava ni vremena ni da ga pokrivamo ni da ga zalimo. U ovoj veleizdaji on je takodje sam sa svojim epigonima. Nama ostaje, kako je R. Lazic pojasnio – molitva poslednjeg casa, usrdna i kolektivna. Da iskoracimo iz te „pijace robova“ EU. Pa sta bude.

    15
    3
  6. Прихватање немачко-француског ултиматума о признавању независности тзв. квази државе косове значило би невиђено и кардинално самоукидање Србије као државе доборовољним одрицањем од Косова и Метохије и 17% средишне државне територије. То би било противно Уставу Србије, Р 1244 СБ УН и Повељи УН и значило би распад државе Србије и ланчани излазак из састава државе Војводине, Рашке области и Тимочке крајине! Остао би само тзв. београдски пашалук (боље рећи пасјалук) под протекторатом неке стране силе (можда чак и крватске)!
    Наведени ултиматум не би се могао у формално правном смислу никако прихватити без промене Устава и поништавања Р 1244 СБ УН! Уколико би Скупштина Србије прихватила тај ултиматум то би била досад у историји невиђена појава самоукидања суверене државе и по Кривичном законику Србије строго кажњива тзв. удружена активност врха власти за повреду државног суверенитета иинтегритета.
    Не треба се заваравати: ово је сасвим могуће да се догоди јер су досманлијско-неодосманлијске власти већ преко 20 г. Радиле на томе, а СНС непрекидно већ 10 г. само то ради!
    Што је најгоре, распад Србије сигурно би изазвао велики грађански рат у Србији, јер би то било први пут у историји да је Србија као држава радила сама против себе, против историје и предака и будућности и потомака Србства. (А грађански рат је, познато је, најгори и најкрвавији рат у историји човека!) То би истовремено био чин самоукидања православља, Косовског завета и Србства у целини!
    Упркос дугом периоду антисрбског затирања Србства и државе Србије, који траје од Краљевине СХС, преко тииитоистичке СФРЈ па до данас – у Србији сигурно постоје прикривени остаци родољубиве елите која се може активирати самоорганизовањем и молбом и захтевом братској Русији за помоћ…
    Грешни јесмо сигурно, али не толико да препустимо судбину отаџбине Србије и Србства као нације и народа ортодоксним и најстрашнијим страним и домаћим непријатељима. То не би било ни Богу милом право, јер би то значило и укидање светосавског православља, које је најчистији и најбогоугоднији облик еклисиологије праве и саборне Христове цркве. а не би било право ни наших генетској и духовној браћи Русима, без обзира на њихову тешку ратну ситуацију.
    БОГ НА НЕБУ – НА ЗЕМЉИ РУСИЈА☦️🇷🇸🇷🇺
    (Св. Петар Цетињски)

    21
    1
  7. Поштовани Зеко,

    Ево доле има један пример како и за кога треба гласати. Ово важи за делатног православца:

    https://www.pravoslavniroditelj.org/da-li-treba-pravoslavni-hriscanin-u-svetu-da-glasa/?pismo=lat
    https://www.pravoslavniroditelj.org/reci-svetitelja-povodom-izbora-kako-treba-da-glasaju-iskreni-hriscani/?pismo=lat

    Свако добро,
    Дејан

    6
    3
  8. Где @Зека пије воду
    Монаштво Светосавско верује и молитвено призива само миропомазаника крунисаног – оли од Петровића, или од Карађорђевића – нека Дух Свети кротким целивом истине и правице залучи и одлучи… Да ли ће у болном и крвавом предаху, без икаквог “ демократског “ , у “ егалите, фратерните, либерте“ стајлингу и лајф
    коучизму, уплива и лажног одлучивања кроз лажну простонародну “ вољу “ на “ изборима „, малобројни часни и образни Србски официри, макар за једну чету да их буде, у комитском, ускочком, хајдучком, четничком, усташаственом духу и напору устројити поредак ванредног, пучевног стања до доласка миропомазаника којег ће патријархова рука крунисати, ја се убедљиво надам…
    Свекојим поштовањем испуњен, дарујем отпоздрав господину Предрагу Вулину…

    8
    5
  9. Уз дужно поштовање према чину који аутор носи, није му на част све што овде пише. Поред тога што је својим именом потписао идеју изнесену у ранијем и оригиналном тексту А. Тутуша на ову тему, поставља се за судију ко је вера а ко невера. Никада Србима није било добро када је такав дух владао. То је исти дух који овај непомјаник уноси међу Србе и тако влада.

    8
    11
  10. Шта значи ова склепаница:“браћа по путиру“? Каква је то теологија по којој су само неки браћа по путиру? Ваљда се зна да су сви који приступају Светињи браћа по томе и ваљда се сви из једне Чаше причешћујемо?!

    4
    6
  11. Поштовани Дејане,

    ја ДЕЛАТНИ православац нисам. Сматрам да је то привилегија много доследнијих и духовнијих људи од мене који још тај ниво нисам достигао. Ја то признајем, за разлику од других који ношењем крста око врата сматрају да су већ самим тим делатни православци. А неретко чине много тога што је у супротности са изворним хришћанством.

    Друго, савети који се могу прочитати на сајту православног родитеља, а своде се углавном на речи владике Николаја и старца Пајсија изговорене пре много деценија, нису широко применљиви у данашњој, савременој световној држави где влада принцип одвојености цркве од државе. Тај принцип покрива све грађане државе Србије, без обзира на верску и националну припадност, док се верски принцип односи искључиво на светосавске православце.

    Треће, у оба текста је главни критеријум однос према гејевима тј. греху. То је сувише тесан и непоуздан критеријум за процену оног који би требало да води читаву једну државу која је у вишеструким и изузетно сложеним проблемима. Узима се да је верујући човек, и то искључиво светосавски православни човек, самим тим што је такав унапред подобан и адекватан да му се верује и у политичким, државним пословима и делатностима. Извињавам се, али ја тако не мислим.

    С поштовањем,
    Зека

    8
    3
  12. Мај 2013.
    После потписивања бриселског споразума.

    https://rtv.rs/hu/politika/vucic-na-saboru-spc-crkva-i-drzava-da-rade-zajedno_396702.html

    4
    2

Оставите коментар