Душан Буковић: Узроци и последице нашег националног слома у трагичном двадесетом столећу

Није проблем само у фиреру-диктатору Јосипу Брозу, него и у извесној „српској“ залуђеној интернационалистичкој елити у Србији, пише Душан Буковић на „Стању ствари“

Винстон Черчил и Јосип Броз (Извор: Владимир Петровић)

Узроке и последице нашег националног слома у трагичном двадесетом столећу ваља сагледати и кроз извесне србофобичне, аустромарксистичке, комунистичко-интернационалистичке одлуке и програме туђинских структура инсталираних у Србији у последњих 150 година. (Види: Борисав Јовић, Како су Срби изгубили век – Трагична судбина Срба у заједничкој држави, Београд, 2016; Борисав Јовић, Велика превара, Београд, 2020; Борисав Јовић, На ивици провалије, Београд, 2021)

Зато бисмо цитирали брошуру Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, објављену у току Другог св. рата у Београду под насловом Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, на којој је радио према извесним информацијама Брозов великохрватски најамник – уставотворац, рокфелеровац, србофобични масон-марксиста-интернационалиста проф. др Јован Ђорђевић, где између осталог стоји:

„Шта је ћелија?… Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине (читаве Партије)…

Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако: Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
За Војводину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински (Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд, 1943).

Драган Крстић: „Протоколи сионских мудраца“ као историјска константа Коминтерне, нациста и Англоамериканаца и пут у катастрофу (1983)

У овом контексту поменули бисмо још једног аустромарксисту, комунисту-интернационалисту, Брозовог великохрватског најамника и „познатог титовског слугу“ др Благоја Нешковића – „Михаила“ (Крагујевац, 1907 – Београд, 1984), како то рече Перо Попивода (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“, Под заставом интернационализма, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, „Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“, За социјалистичку Југославију, број 13, 5. Х 1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу), имајући у виду да је Нешковић лобирао за Београдско-Јосипградски пашалук од Власотинаца до Кораћице. Иначе, по професији био је лекар, али се професијом није константно бавио, већ конспиративном антисрбском, коминтерновско- интернационалистичком политиком. Студирао је на универзитету у Београду. Још као млад студент ушао је у конспиративни комунистички-интернационалистички и аустромарксистички покрет. Постао је чланом аустромарксистичке и коминтерновске конспиративне Комунистичке Партије Југославије у току 1935. године. Од 1936. године био је на комунистичком интернационалном и конспиративном задатку Коминтерне у Шпанији. Борио се на страни шпанских комуниста-интернационалиста, а потом био по концентрационим логорима у Француској у којима је активно радила група југословенских комуниста-троцкиста, интернационалиста. У логорима је радила и немачка комисија за скупљање радне снаге. Немачком комисијом је руководио мајор Гестапоа, који се посебно интересовао за извесне Југословене који су се налазили у логору, да им помогне да се пребаце у Југославију. Међу њима је био и Благоје Нешковић. Са „тачке гледишта Гестапоа то су били потпуно поуздани људи“ (Види: „Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941. године“, Под Заставом Интернационализма – Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, број 10, од 1. Х 1949).

Нешковић је од капитулације Краљевине Југославије до судбоносног и трагичног покретања Брозовог великохрватског устанка, грађанског рата међу Србима и тзв. „буржоаско-демократске“ антисрбске револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у тзв. „пролетерску“, био задужен за конспиративни рад као политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију и делегат Централног комитета за руковођење конспиративним радом у Србији, око Рудника, Букуље и Космаја у Шумадији, око Лесковца и делимично на Косову и Метохији. Од 1941. до 1944. године био је председник тзв. Народноослободилачког комитета и члан Главног партизанског штаба за Србију. Извесно време у току рата живео је строго илегално у Београду, али и највећим делом у јужном делу Србије, где је током 1943. и 1944. године заједно са Светозаром Вукмановићем -„Темпом“ припремао план за освајање целе Македоније и Грчке, како би великохрват Јосип Броз „Тито“ тих дана био признат за маршала Балкана.

Према извесној оцени, Нешковић је био велика кукавица, циник и покварењак, који никада није имао никаквих обзира према својим комунистичким друговима када су били у питању његова лична безбедност, осигурање и конспиративни партијски интереси. Користио је веома умешно све личне, пријатељске и родбинске везе само да се што боље постави, одржи и камуфлира за време свог руководећег илегалног рада у Београду у чему је успео благодарећи паду и жртвовању извесних аустромарксистичких, комунистичко-интернационалних руководилаца, пријатеља и сарадника у Србији у току Другог св. рата. У току 1952. године таксиран је као стаљиниста и уклоњен са свих функција и положаја. Броз га је одбацио и осудио, без обзира на његове србофобичне заслуге за Брозову аустромарксистичку Комунистичку Партију Југославије, која је лобирала за данашњи Београдско-Јосипградски пашалук и која није отварала никакву перспективу нашем обезглављеном, обесправљеном и пониженом и несрећном Србском народу.

Благоје Нешковић (1907-1984) (Фото: Снимак екрана)

Велики део чланова Покрајинског Комитета КПЈ за Србију представљали су у току Другог св. рата србофобични аустромарксисти, комунисти-интернационалисти, марионете њујоршко-московске Коминтерне (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28) и србофобични Брозови великохрватски најамници: др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа Јерковићи…

Имајући у виду да је генерал Дража Михаиловић прозрео великохрватске планове и намере Павелићевог емисара у Србији, криминалца Јосипа Броза тзв. „Тита“, да покрене устанак, грађански рат и „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску. У писму Ђорђију Лашићу и Павлу Ђуришићу од 20. децембра 1941, Дража је дословно рекао:

„Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат…“ (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилачког покрета и чeтника Драже Михаиловића, Институт друштвених наука – Одељење за историјске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. I, Београд, 1959, стр. 217 и 223)

О животном србском питању, о питању целине србског народа, о питању Косова и Метохије, биће од интереса да цитирамо извесне делове из књиге Милоша Аћина-Косте, коју је објавио под насловом Браниоци Косова, где између осталог стоји:

„Сасвим је разумљиво да ‘југословенска секција Коминтерне’, тј. КПЈ, није могла да поступи друкчије него како Коминтерна наређује. Наређења Коминтерне је плаћени агент Москве Јосип Броз пренео делегатима КПЈ на Петој земаљској конференцији. Тако је у Загребу дошло до ‘осуде’ тобожњих колонијалних метода ‘српске буржоазије’ – читалац треба да уочи да и Хитлер и Ћано, и Стаљин и Броз са подједнаким бесом пуцају на Србе, јер природно претпостављају да ће се Срби борити против нацистичке Немачке и њених савезника – а да Косово и Метохија припадају Албанији. Такође је поновљено Коминтернино решење, а то практично значи да је пренета Стаљинова жеља о проглашењу македонске и црногорске нације, као и да Босна и Херцеговина треба да добију аутономију (Види: Владо Стругар, Комунистичка партија и решење националног питања у Југославији – Приручник за историју Савеза комуниста Југославије, Београд, 1958, стр. 220-222). Да ово нису биле одлуке СССР, оне би изгледале сасвим донкихотске, јер се зна да је тада КПЈ бројала свега 6000 чланова.

Потврду одлуке из 1928. године на Петој земаљској конференцији КПЈ, баш зато што је ова конференција одржана у другој години другог светског рата, о припадању Косова и Метохије Албанији и образовању КП Албаније Арнаути су поздравили са задовољством (Види: Harry Hamm, Albania China’s Beachhead in Europe, trans. V. Anderson, New York, Frederick A Praeger, 1963, стр. 84-85). Задовољство је недељу дана доцније, кад је Италија напала Грчку, букнуло у одушевљење. Зато се албански и југословенски комунисти слажу са оценом важности ових од Коминтерне наметнутих одлука. ‘Један од најзначајнијих догађаја у животу Партије’, тврде два истакнута комунистичка историчара, ‘била је Пета земаљска конференција КПЈ…(је била) пролетерска парија и највећи поборник интернационализма’ (Види: Јован Марјановић и Перо Морача, Наш ослободилачки рат и народна револуција 1941-1945, Београд, 1958, стр, 20).

У име тог интернационализма она је издала Косово и Метохију, па је издвојила Обласни комитет Косова и Метохије, који је дотле био под Покрајинским комитетом КП за Црну Гору, у намери да га по образовању КП Албаније стави под арнаутску надлежност. Због оваквог изричито антисрпског рада ЦК КПЈ се налазио пре рата и све до касног пролећа 1941. године у Загребу, где је несметано радио и по доласку немачко-усташких трупа…

Драган Крстић: Одржавање „Другог заседања АВНОЈ-а“ упоредо с Техеранском конференцијом као давање изговора Енглеској за легитимизовање комуниста

Најновија косовска драма један је од одбљесака енглеске перфидности. Черчилово издајство Равне Горе – он је послао свога сина Рандолфа и свог личног секретара Дикина код Броза – пружило је један од доказа да је већина људи грабежљивог британског друштва била неспособна да схвати значај и последице идеолошког рата. Темељи трагедије не само Бранилаца Косова него и свих осталих Срба и народа чија је судбина лежала у рукама оне моћне птице грабљивице што се звала Черчил леже у по слободу света кобном Техерану, чувеном по Техеранској конференцији 1943. године. У суштини, Техеранска конференција била је тајно опело не само равногорцима већ и свим осталим демократама Источне Европе.

Од Техеранских одлука до данас Лондон дува у исти рог нечовештва удружујући британски капитал и Брозову диктатуру противу народа Југославије. Поратна Америка такође доларима одржава комунистичку диктатуру у Југославији, док западна Немачка користи обесправљену радничку класу Југославије као своју јефтину радну снагу…“ (Види: Милош Аћин-Коста, Браниоци Косова, Washington, DC, USA, 1973, стр. 13-14, 143-144).

Међутим, а шта смо могли и очекивати од Павелићевог емисара у Србији 1941. године Јосипа Броза, тзв, „Тита“, који је био на Павелићевом задатку да покрене грађански рат међу Србима и тзв, „буржоаско-демократску“ револуцију, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, у Србији, где му се и данас клањају извесни бечко-берлинско-дрезденски марксисти баљезгари и полтрони на срамоту нашег пониженог, окупираног, обесправљеног и осакаћеног несрећног српског народа.

Полазећи од чињенице да је Папа Павле Шести за циљеве римске католичке цркве именовао Броза „ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ“ цркве Св. Јеронима у Риму:

„… Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистенције, са жељом да нормализира односе Католичке цркве у Југославији, именовао је друшкана Тита – ‘ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве св. Јеронима у Риму. Тиме му је подијелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…“ (Види: „Католичка црква у Југославији“, Хрватски тједник Даница, Chicago, Ill., U.S.A., 29. рујна/септембра 1971)

(Извор: Лични архив)

У српској емигрантској јавности извесни аутори су тврдили да су Драгановић и Броз припадали тајном римском католичком корпоративном друштву Пилигринских фратара. У вези с тим, Урош Зоњић, дословно каже: „Броз и Драгановић су припадали и тајном католичком друштву Пилигринских фратара поклоника Свете Госпе Фатимске. Зато ће Брозу бити последња жеља да умре у католичком делу Југославије, где ће му Пилигрински фратри у највећој тајности одржати посмртно опело, пре него што ће га пренети у Београд да га тамо сахране како би се српски изроди могли клањати Пилигринском фратру, папином поклонику и Черчиловом агенту Енглеског интелиџенс сервиса”. (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 101)

Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези с бившим југословенским робовласником Јосипом Брозом Титом, крвавим диктатором по избору европских и америчких тријалиста-империјалиста, поклоником Св. Госпе Фатимске, Папиним хаџијом, Пилигринским фратром, Малтешким витезом, почасним Каноником цркве Св. Јеронима у Риму, наци-фашистичким и усташким сарадником у току Другог св. рата, који је био економски успешан у реализацији марксистичког вишка вредности, када је морао продати милионе незапослених радника и стручњака капиталистичком западу, који су постали марксистичко-економски вишак вредности, од којих су на нашу жалост великим делом били понижени и обесправљени Срби (Види: „Фински политичар – Јосипу Брозу“, Слобода, Oрган СНО у Америци, бр. од 9. септембра 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; Tages Anzeiger, Zürich, Швајцарска од 30. марта 1971; Hrvatski tjednik Danica, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Аnte Jeric, Svice, No. 135, New York, 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 100; Владимир Дедијер, „Иза закључаних врата – Случај ,Илекове торбицеʻ“, Дуга, Београд, бр. од јула-августа 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949)

О Брозовој повезаности са Хитлеровим Абвером годинама пре нацистичке окупације Југославије позната је изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскотера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:

„Тито је био наш агент. Зато је Одсек за Балкан Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).

Брозове особите везе са госпођом Харисон Вилијамс (Harisson Williams), као и са извесним западноевропским и америчким империјалистима-тријалистима потврђује нам између осталог и податак који је објавио Артур Конт (Arthur Conte) у својој књизи Yalta ou le partage du monde (постоји скраћено и фризирано хрватско издање Контoве књиге Jalta ili podela svijeta, коју је објавила Матица Хрватска у Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године, у којем овај податак није објављен – нап. аутора), где дословно стоји:

„Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабсбуршкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама цркве Св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата Американка, госпођа Харисон Вилијамс… Он је знао да сретне генерала Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Толбухином…“ – “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” (Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179)

Насловница књиге Артура Конта Јалта или подела света (Извор: Амазон)

Такође, што се тиче великохрватског мафијаша Јосипа Броза, тзв. „Тита“, он је познат као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Валтер, Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976; Др Перо Дамјановић, „Јосип Броз Тито“, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).

Није проблем само у великохрватском фиреру-диктатору Јосипу Брозу, тзв. „Титу“, који труне у фараонској могили у извиканој „Кући цвећа“ у интернационалистичком Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни полтрони на срамоту јуначке Србије и српског народа, него и у извесној „српској“ залуђеној интернационалистичкој елити у Србији, прошлој и садашњој.

Имајући у виду заверу и сарадњу „српских комуниста“ са хрватским усташама о чему је отворено писао у својим мемоарима Милован Ђилас, познати Глајзеов, Валдхајмов и Павелићев гост, Брозов доглавник и лични сарадник и пријатељ хрватског усташе Јуце Рукавине, где дословно стоји:

“…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „Он је прихватио србске комунисте само зато што је сматрао да су они постајући комунисти престајали бити Срби…“ (Види: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, стр. 220)



Categories: Разномислије

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Генијална папазјанија од истина, полуистина и неистина.
    Честитам кувару !

    34
  2. Сасвим сам сигуран да ће Деда Ђоле таксативно навести шта је нетачно у Буковићевом тексту, како би му коментар био у складу са овим идеалима:

    https://en.wikipedia.org/wiki/Good_faith
    https://en.wikipedia.org/wiki/Intellectual_courage
    https://en.wikipedia.org/wiki/Intellectual_virtue
    https://en.wikipedia.org/wiki/Intellectual_honesty

    Додуше, ти идеали нису неопходни да би се овде писали коментари, пошто редакција има нека друга, етички инклузивна, правила.

  3. Најпре да се захвалим господину Буковићу и порталу СТАЊЕ СТВАРИ на овом веома занимљивом чланку!
    Мало је оваквих или сличних текстова на интернету са оваквом захтевном тематиком. Не знам шта је узрок томе?
    Заједно са цивилизацијом већ смо као народ, или као балкански народи, добро закорачили у 21. век и још се итекако осећају последице дешавања у прошлом веку. Мало се у широј јавности знају прави узроци и разлози садашњих пре свега српских проблема. С друге стране, никако да се организују, или их нема довољно, аргументоване расправе, популарни округли столови, панели – како то неки воле да кажу, боље упућених у још довољно неистражену проблематику.
    Вероватно би већу тежину имале научне оцене таквих догађаја, актера и личности компетентних учесника. Данас постоје такви медији, поред телевизије, интернет који омугућују веома не само тематски широк, квалитетан приступ, него и дубинску анализу иначе комплексне теме.
    Мислим, да се овакви квалитетни, аргументима поткрепљени прилози као што су иначе г-на Буковића
    веома драгоцени.
    Ко се није бавио сличном проблематиком, пажљивим читањем често скупе или недоступне одређене литературе, грађе, истраживањем историјских, државних архива, извођењем судова и доказа, писањем текстова и сл. тај и не зна колико је то тежак и захтеван посао. Додали се овоме и прилично дуго потребно време за све раније изнето, онда се донекле може више сазнати о уложеном труду аутора. Знање је од посебног значаја, јер се ретко ко са тог становишта може бавити оваквим, деликатним послом.
    Неки се, наравно неће сложити са изнетим чињеницама аутора. Таквих је, вероватно мањина. Што би се рекло – њихов проблем.
    Поздрав г-ну Душану и да настави његова истраживања и да их још објављује на овом заиста квалитетном порталу!

Оставите коментар