Игор Вукадиновић: Исељавање Срба са Косова и Метохије 1960-их година

Сведочанства највећег броја исељених Срба указују да је главни мотив за исељавање са Косова и Метохије био политички притисак Албанаца, под окриљем партијско-државне политике на том простору

Црква Светог Ђорђа у Призрену шездесетих година прошлог века (Извор: Wikipedia)

Главни разлози за масовно исељавање Срба са Косова и Метохије након Брионског пленума 1966. године били су угрожена безбедност и отпуштање са посла. Током јула и августа 1966. године Министарство спољних послова Албаније је у више наврата добило информације да је у току политички и безбедносно мотивисано исељавање Срба са Косова, а у септембру 1966. године оно је о томе обавестило и Енвера Хоџу.[1] У поверљивом извештају о ситуацији на Косову и Метохији од 28. фебруара 1967. године достављеном партијском врху Албаније наведено је: „Наставља се са отпуштањима Срба и Црногораца и запошљавањем Албанаца на њихова места. У овом правцу делује Фадиљ Хоџа“.[2] Петар Стамболић и Драги Стаменковић су у разговору са Брозом 20. марта 1967. године скренули пажњу на то да се под изговором „поправљања националне структуре“ Срби отпуштају са посла и да се појавио проблем одласка српских и црногорских кадрова из покрајине.[3]

Министар спољних послова Албаније Нести Насе је 3. јануара 1968. године обавестио Централни комитет Партије рада Албаније да покрајинске власти на Косову раде на исељавању српских кадрова са Косова, како би Албанци могли да заузму што више позиција у државној администрацији и предузећима. У истом извештају наведена је појава масовног исељавања Срба из покрајине: „Последњих месеци шездесет српских породица из Пећи, углавном сељака и интелектуалаца, одселило се у Србију, а у Приштини свакодневно наилазимо на сељане Србе који продају куће и земљу и одлазе у Србију“.[4]

Броз је пажљивим прећуткивањем овог проблема и спречавањем да он постане тема партијских пленума дао одлучујући допринос његовој ескалацији.

Током 1968. године партијски врх Србије је обавештен да је 215 стручњака напустило комбинат „Трепча“, махом Срба и Црногораца и да се радило о људима који су били носиоци производног програма. Истрагом је утврђено да су они напустили посао јер су били изложени национално мотивисаном шиканирању, физичким насртајима Албанаца, претњама пиштољем, саботирањем посла, а неки су добијали и претећа писма да „науче албански језик или да се селе“.[5] По признању Председништва ССРН Косова 1969. године, пракса отпуштања Срба са посла и политички притисак довели су до тога да је „одређен број стручних кадрова напустио радне колективе и одселио се ван Покрајине“.[6]

Игор Вукадиновић: Велика Албанија као пројекат свих непријатеља Србије

На Четрнаестој седници ЦК Савеза комуниста Србије 1968. године Добрица Ћосић је поручио да се у Србији „раширило уверење о осећању угрожености код Срба и Црногораца, о притисцима за исељавање, о систематском потискивању са руководећих места Срба и Црногораца, о тежњама стручњака да напусте Косово и Метохију“ и позвао да се ове тврдње провере и да то буде предмет одговорне расправе на Централном комитету СКС.[7] Историчар Јован Марјановић је замерио албанским комунистима што се баве периферним питањима, док се игнорише појава „да се због тешке националне атмосфере са Косова и Метохије повлачи део староседалачког српског и црногорског живља, нарочито интелигенције“.[8] Остали српски комунисти на седници су оштро осудили излагања Ћосића и Марјановића. Kатарина Патрногић и Душан Мугоша су тврдњу да постоји исељавање приписали „деловању националистичких и реакционарних снага у Србији“. Патрногић је оптужила Ћосића и Марјановића да „лажу“ и потом саопштила „статистичке податке“ према којима се са Косова и Метохије годишње исељавало 9.000 Албанаца и свега 1.000 Срба и Црногораца. [9] У наредном периоду констатовање исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије проглашавано је за „српску националистичку пропаганду“.

Размере исељавања су постале изражене у различитим сферама економског, културног и друштвеног живота покрајине. У току 1968/1969. године први пут после рата број ученика основних школа који су наставу похађали на српском језику почео је да се смањује, а до смањења је дошло и међу ученицима који су на српском језику похађали средње школе у Покрајини.[10] Поред пољопривредника, Косово су почели да напуштају образовани и виђенији Срби, лекари и професори.[11]

Почетком седамдесетих година поједини српски функционери у покрајини који су покушали да отворе овај проблем наишли су на снажан отпор албанских руководилаца, и недостатак подршке осталих српских функционера. Приликом посете Јосипа Броза Косову 1971. године, Павле Јовићевић је на састанку политичког актива Савеза комуниста ситуацију у Покрајини означио као „никада гору“ од завршетка рата. То је поткрепио конкретним подацима о исељавању Срба и Црногораца.[12] Цица Патрногић је оптужила Јовићевића да „не говори истину“ и да на Косову постоје само природне миграције, а да о притисцима „не може бити ни речи“. Након завршетка састанка политичког актива, покрајински секретар за информације Миле Лазић скренуо је пажњу присутним новинарима да не пишу о „иступању Павла Јовићевића“.[13] На тај начин, поред забране писања о исељавању Срба из покрајине, српској штампи је било забрањено и да преноси изјаве функционера који су спомињали исељавање.

Патријарх Герман је 1969. у писму Јосипу Брозу навео да се српска црква и верници у покрајини суочавају са терором и насиљем.

Фадиљ Хоџа и Јосип Броз (Извор: Stella polare)

У Градском комитету Савеза комуниста Приштине је 1971. године дошло до националне поделе по питању тумачења миграција. Српски комунисти су препознали овај проблем и његове узроке, док су албански комунисти наставили да инсистирају на економском карактеру миграција и негирају политичке факторе у овом процесу. Епилог спора био је да су Јово Шотра и Милош Секуловић, као покретачи теме исељавања Срба и бујања албанског шовинизма, избачени из Савеза комуниста.[14]

Пошто су у целом периоду социјалистичке Југославије трајале несугласице око тога да ли је исељавање Срба и Црногораца са Косова представљало „економско мигрирање“, што је био званичан став СКЈ, или се радило о политичким миграцијама под притиском, САНУ је 1985. године иницирала анкетирање исељених лица са циљем утврђивања карактера и узрока миграција. Руководилац пројекта Марина Благојевић је након истраживања које је обухватало 500 домаћинстава са 3418 чланова, дошла до закључка да су миграције Срба са Косова прве доминантно етничке миграције у социјалистичкој Југославији. Мање од 25% испитиваних исељеника дали су одговоре који су указивали на економски мотив за миграције, док су одговори осталих исељеника указивали да су миграције имале политички, идентитетски и национални карактер.[15] Сведочанства највећег броја исељених Срба указују да је главни мотив за исељавање са Косова и Метохије био политички притисак Албанаца, под окриљем партијско-државне политике на том простору.[16]

Иако су органи Управе државне безбедности већ почетком шездесетих година идентификовали случајеве исељавања српског становништва услед политичког притиска, преломан моменат за даљи положај косовскометохијских Срба означава Брионски пленум, о чему сведоче и бројна казивања исељених Срба: „Одмах после смењивања Ранковића настао је хаос“; „До Брионског пленума је било добро, а после је почело раздвајање“; „После смењивања Ранковића, Албанци су просто подивљали“, „Зло је на Косову почело после 1966. године“; „После смене 1966. систематски су смењивали са руководећих места све Србе“; „1967–1968. године мењала се национална структура руководећих људи“.[17]

Кампању коју су покренули органи власти убрзо је прихватило локално албанског становништво, што се одразило на погоршање положаја Срба: „Било је веома опасно и ризично бити Србин, увек је постојала опасност да вас на улици и без разлога претуку“. „Нисмо смели да се шетамо ко људи.  Изазивали су свађу на сваком месту. Кући смо долазили кад сунце залази“. „То се не може описати, свакодневни напади на Србе, паљевине, експлозије по граду, нико не сме да сачека ноћ ван куће“, „Нико од нас није био сигуран у своју физичку безбедност“.[18]

Покрајинско руководство, предвођено Фадиљом Хоџом и Вели Девом, сакривало је стварне размере бујања албанског национализма, а у разговорима са југословенским и српским политичким врхом истицана су „позитивна друштвена кретања након Брионског пленума“. На састанку у Београду 24. октобра 1968. године Јосип Броз је одао признање покрајинским руководиоцима за „супротстављање национaлизму, шовинизму и реакционарним снагама“.[19]

Сведочанства највећег броја исељених Срба указују да је главни мотив за исељавање са Косова и Метохије био политички притисак Албанаца, под окриљем партијско-државне политике на том простору.

Права атмосфера националних односа у Покрајини дошла је до изражаја 27. новембра 1968. године са избијањем насилних албанских демонстрација. Једна група исељеника издвојила је ове демонстрације као прекретницу у безбедносном положају Срба: „После демонстрација није било слободе, смеш да се крећеш само дању“; „Најгоре је било 1968. у Подујеву, Приштини и Урошевцу. Нападали су девојке и силовали их“; „Односи су се погоршали од 1968. године. Албанци су се понашали кабадахијски, а Срби сваким даном бивали све мањи. Ми смо се склањали и попуштали, надајући се да ћемо се једног дана иселити и тако су деца васпитавана“.[20] Отежавајућа околност за Србе који су трпели терор била је што полиција није увек стајала у њихову заштиту, а виновници терора су најчешће остајали некажњени. Полиција би након случајева терора састављала записнике, али су пријаве најчешће „нестајале“ у фиокама судија.[21]

Игор Вукадиновић: „Срби и Албанци кроз векове“ или Чиме је Сорос „даровао“ библиотеке у Србији?

Према подацима Српске православне цркве, од 1966. до 1971. године са Косова и Метохије се иселило око 35.000 Срба.[22] У истом периоду, Албанци на Косову и Метохији су забележили позитиван миграциони салдо.[23]

Партијски и државни органи у покрајини су од почетка располагали подацима о исељавању српског становништва и одласку српских и црногорских кадрова из Покрајине, али су на партијским састанцима заташкавали овај процес и тако омогућили његов несметан наставак. Чланови ЦК Савеза комуниста Србије су почетком 1969. године добили информације да је ситуација на Косову и Метохији „све напетија“ и да су код Срба „повећане тежње и намере за бежањем и исељавањем са Космета“.[24]

Српски патријарх Герман је 1969. у писму Јосипу Брозу навео да се српска црква и верници у покрајини суочавају са терором и насиљем, који су интензивирани претходне године. Патријарх је напоменуо да раније жалбе Синода СПЦ надлежним републичким органима и Савезном извршном већу нису наишле на адекватну реакцију и да насиље „узима све теже облике“, наводећи да се ради о физичким нападима и наношењу тешких телесних повреда монасима и монахињама, скрнављењу надгробних споменика, уништавању усева и шума.[25]

Броз је упутио учтив одговор патријарху, изразио своје жаљење због тих поступака и поручио да ће „учинити све да се спрече изгреди и незаконити поступци“.[26] Међутим, у Закључцима са Осме седнице Председништва Савеза комуниста Југославије 1970. године, која је била посвећена Косову, ниједан од проблема које је патријарх отворио у писму није био ни споменут.[27]

Без обзира на то што је одлазак Срба и Црногораца са Косова и Метохије до краја шездесетих година постао очигледан проблем, републички и савезни органи одбијали су да га констатују. Отварање ове теме је у наредном периоду остало у статусу „закулисне теорије српских националиста“, а покушај Добрице Ћосића и Јована Марјановића да се ова тема отвори у Централном комитету Савеза комуниста Србије осуђен је од свих осталих чланова Централног комитета. Бројна писма о исељавању и жалбе због насиља и егзодуса Срба и Црногораца са Косова и Метохије стизала су на адресу Јосипа Броза, пошто су њихови аутори били свесни да је Броз имао могућност да једним наступом у јавности или на партијској седници наметне ово питање савезним, републичким и покрајинским властима. Њихова надања остала су узалудна. Броз је пажљивим прећуткивањем овог проблема и спречавањем да он постане тема партијских пленума дао одлучујући допринос његовој ескалацији. Процеси угрожавања безбедности Срба и њиховог исељавања са Косова и Метохије настављени су седамдесетих и осамдесетих година, а Савез комуниста Југославије је јавно констатовао овај проблем тек након Брозове смрти и демонстрација у Приштини 1981. године.[28]


Приређено на основу књиге: Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969), Београд: Балканолошки институт, 2021.

Игор Вукадиновић (Фото: З. Јовановић)

Игор Вукадиновић је научни сарадник на Балканолошком институту САНУ. Докторску дисертацију на тему „Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969)“ одбранио је 2020. на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Његово поље интересовања су савремена српска и балканска историја, са посебним акцентом на комунистичку епоху и аутономију Косова и Метохије. За монографију Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969), добио је награду Матице Српске за историју „Иларион Руварац“ за 2021. годину.


Опрема: Стање ствари

(Stella polare, 9. 1. 2023)


[1] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Mbi gjendjen politike ne Jugosllabvi, n.a. 14, 38, 40.

[2] AQSH, f. 14, APSTR, v. 1967, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. II 1967, n.a. 2.

[3] АС, Ђ-2, ЦК СКС, к. 7, Централни комитета Савеза комуниста Србије: Белешке, информације, Белешка о разговору председника Републике Јосипа Броза Тита са друговима Е. Кардељом, К. Поповићем, М. Тодоровиће, Д. Радосављевићем, Д. Стаменковићем и Владом Поповићем у вези предстојеће посете Косову и Метохији, вођеним 20. 3. 1967. године, 9–14.

[4] AQSH, 14, APSTR, v. 1968, DREJTORIA E JASHTME, d. 318.1, n.a. 2.

[5] М. Гаталовић, Бурна времена, 282.

[6] АЈ, 142 (II), ССРНЈ, ф. 318, ПК ССРН Косова 1969, Седница Председништва ПК ССРН Косова 5. 12. 1969, 24.

[7] АС, Ђ-2, ф. 4, Централни комитет Савеза комуниста Србије – материјали са пленарних седница 1968, Четрнаеста пленарна седница Централног комитета СКС, одржана 29. маја 1968. године, 97.

[8] Исто, 79.

[9] Исто, 196.

[10] АЈ, 319, ф. 31, Анализа друштвеног плана САП Косова 1965-1970. Други део: Остварени развој образовања и културе у САП Косову и основне пројекције развоја до 1975. године, 7; Privredni i društveni razvoj SAP Kosova 1947 – 1972, 125.

[11] М. Ђоковић, Косметски досије, 14; М. Чупић, Отета земља, 82–84; Бошко Бојовић, Косово и Западни Балкан. Питање регионалне стабилности и европске безбедности, Београд 2014, 20, 21

[12] Миле Кордић, Ој Косово, Београд 1988, 49, 50.

[13] Према опису Кордића, на активу нико од бројних српских покрајинских функционера није подржао говор Јовићевића о исељавању, док је Катарина Патрногић добила снажан аплауз. Након актива, у Клубу новинара у Приштини, исти српски функционери су у приватним разговорима изражавали дивљење према Јовићевићу, док су о Патрногић говорили „све најгоре“. Видети: М. Кордић, Ој Косово,  51.

[14] М. Чупић, Отета земља, 79, 80.

[15] Marina Blagojević, „Iseljavanje Srba sa Kosova: trauma i /ili katarza“, u Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, 245.

[16] Исто, 246; Darko Hudelist, Kosovo – bitka bez iluzija, Zagreb 1989, 105–108.

[17] Р. Петровић, М. Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985–1986. године, 133; М. Ђоковић, Косметски досије, 10.

[18] Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије, 130; М. Ђоковић, Косметски досије, 10.

[19] АЈ, 837, КПР, II–2/364, Пријем делегације Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију, Београд, 24. 10. 1968, Забелешка о разговору председника Тита са члановима делегације Покрајинског комитета СК Космета, 20.

[20] Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије, 131.

[21] „Koreni kontrarevolucije na Kosovu. Srpska imanja pojeftinjuju“, Zum Reporter, 805, 17. 12. 1981, 40.

[22] Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 42.

[23] Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije. Podaci po naseljima i opštinama, 11; Demografske promene Kosova u periodu 1948–2006, prir. Kadri Sojeva, Sanije Uka, Priština 2008, 7, 13.

[24] Z. Vuković, Od deformacija SDB do Maspoka i liberalizma, 272.

[25] Душан Батаковић, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Београд 2007, 359, 360.

[26] Исто, 360.

[27] АЈ, 507, ЦК СКЈ, Председништво, III/144, Стенографске белешке са Осме седнице Председништва Савеза комуниста Југославије, 22. 4. 1970. Закључци Председништва СКЈ о актуелним, друштвеним, економским и политичким питањима развоја Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово.

[28] Према неким проценама, око 150.000 Срба се иселило са Косова и Метохије у периоду 1961–1981. Опширније видети: Р. Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985 – 1986. године, 136–140; A. Dragnich, S. Todorovich, The Saga of Kosovo. Focus on Serbian-Albanian relations, 158; Stevan Pavlowitch, „St Guy’s and the Bastille“, Косовски зборник – The Kosovo collection, Сиднеј 1989, 117; Изолда Хенри, Прикривање геноцида на Косову, ур. Србољуб Милетић, Милан Рубљов Тодоровић, Грачаница – Београд 2007, 76.



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

4 replies

  1. Проблем шиптарских зулума на Космету је још много раније постојао. У време Краљевине качаци су пљачкали. Током 2.св.рата балисти су сарађивали са окупатором и дизали устанке против нове комунистичке власти. Шиптаре нико до данас није смирио. Ипак, неке чињенице остају:

    Космет је саставни део СР Србије и таквог га је Србија наследила после Брозове смрти.
    Србија није ни постојала у Краљевини Југославији као држава, али Хрватска јесте. Под Брозом се опет појављује Србија као држава у федерацији. По територијалном обиму у км2, то је највећа српска држава у историји (осим оне Душанове која је уосталом била „земља Срба и Грка“)! Ово свако може математички прецизно да провери.
    Броз и његова војска су отерали окупатора са Космета, данас највећем броју Срба то не пада на памет.
    Брозова Србија имала је демографски прираштај, данашња се празни.
    Брозова покрајина Космет имала је аутономију. Данас би пристали и на „више од аутономије, а мање од независности“.

    2
    8
  2. Душан Буковић:

    УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

    Узроке и последице нашег националног слома требамо сагледати и кроз извесне србофобичне, аустромарксистичке, комунистичко-интернационалистичке одлуке и програме туђинских структура, које су инсталиране у Србији у последњих 150 година (Види: Борисав Јовичм Како су Срби изгубили век – Трагична судбина Срба у заједничкој држави, Београд, 2016; Борисав Јовић, Велика превара, Београд, 2020; Борисав Јовић, На ивици провалије, Београд, 2021).

    Зато бисмо цитирали брошуру Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, која је објављена у току Другог св. рата у Београду под насловом „Организационо питања Комунистичке Партије Југославије“, на којој је радио према извесним информацијама Брозов великохрватски најамник – уставотворац, рокфелеровац, србофобични масон-марксиста-интернационалиста проф. др Јован Ђорђевић, где између осталог стоји:
    „ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…
    Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако: Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд. 1943).
    У овом контексту поменули бисмо још једном аустромарксисту, комунисту-интернационалисту, Брозовог великохрватског најамника и „познатог титовског слугу“ др Благоја Нешковића – „Михаила“ (Крагујевац, 1907 – Београд, 1984), како то рече Перо Попивода (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).

    Имајући у виду да је Нешковић лобирао за Београдско-Јосипградски пашалук од Власотинаца до Кораћице. Иначе, по професији био је лекар, али се са професијом није константно бавио, већ конспиративном антисрбском, коминтерновско- интернационалистичком политиком. Студирао је на универзитету у Београду. Још као млад студент ушао је у конспиративни комунистички-интернационалистички и аустромарксистички покрет. Постао је чланом аустромарксистичке и коминтерновске конспиративне Комунистичке Партије Југославије у току 1935. године. Од 1936. године био је на комунистичком интернационалном и конспиративном задатку Коминтерне у Шпанији. Борио се на страни шпанских комуниста-интернационалиста, а потом је био по концентарионим логорима у Француској у којима је активно радила група јогословенских комуниста-троцкиста, интернационалиста. У логорима је радила и немачка комисија за скупљање радне снаге. Са немачком комисијом је руководио мајор гестапоа, који се посебно интересовао за извесне Југословене, који су се налазили у логору, да им помогне да се пребаце у Југославију. Међу њима је био и Благоје Нешковић. Са „тачке гледишта гестапоа то су били потпуно поуздани људи“ (Види: Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941 године, „Под Заставом Интернационализма“ – Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, Број 10, од 1.Х.1949).

    Нешковић је од капитулације Краљевине Југославије до судбоносног и трагичног покретања Брозовог великохрватског устанка, грађанског рата међу Србима и тзв. „буржоаско-демократске“ антисрбске револувције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у тзв. „пролетерску“, био задужен за конспиративни рад као политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију и делегат Централног комитета за руковођење конспиративним радом у Србији, око Рудника, Букуље и Космаја у Шумадији, око Лесковца и делимично на Косову и Метохији. Од 1941-1944 године био је председник тзв. Народноослободилачког комитета и члан Главног партизанског штаба за Србију. Извесно време у току рата живео је строго илегално у Београду, али и највећим делом у јужном делу Србије, где је током 1943 и 1944 године заједно са Светозаром Вукмановићем -„Темпом“ припремао план за освајање целе Македоније и Грчке, како би великохрват Јосип Броз – „Тито“ тих дана био признат за маршала Балкана.
    Према извесној оцени, Нешковић је био велика кукавица, циник и покварењак, који никада није имао никаквих обзира према својим комунистичким друговима када су били у питању његова лична безбедност, осигурање и конспиративни партијски интереси. Користио је веома умешно све личне, пријартељске и родбинске везе само да се што боље постави, одржи и камуфлира за време свог руководећег илегалног рада у Београду у чему је успео благодарећи паду и жртвовању извесних аустромарксистичких, комунистичко-интернационалних руководилаца, пријатеља и сарадника у Србији у току Другог св. рата. У току 1952. године таксиран је као стаљиниста и уклоњен са свих функција и положаја. Броз га је одбацио и осудио, без обзира на његове србофобичне заслуге за Брозову аустромарксистичку Комунистичку Партију Југославије, која је лобирала за данашњи Беогрдско-Јосипградски пашалук и која није отварала никакву перспективу нашем обезглављеном, обесправљеном и пониженом и несрећном Србском народу.

    Велики део чланова Покрајинског Комитета КПЈ за Србију представљали су у току Другог св. рата србофобични аустромарксисти, комунисти-интернационалисти, марионете њујоршко-московске Коминтерне (Види: Perre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28) и србофобични Брозови великохрватски најамници: др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа Јерковићи…

    Имајући у виду да је генерал Дража Михаиловић прозрео великохрватске планове и намере Павелићевог емисара у Србији, криминалаца Јосипа Броза тзв. „Тита“, да покрене устанак, грађански рат и „буржоаско демократску“ револуцију, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску. У писму Ђорђију Лашићу и Павлу Ђуришићу од 20. децембра 1941, Дража је дословно рекао:

    “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилачког покрета и чeтника Драже Михаиловића, Институт друштвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. I, Београд, 1959, стр. 217 и 223).

    О животном србском питању, о питању целине србског народа, о питању Косова и Метохије, биће од интереса, да цитирамо извесне делове из књиге Милоша Аћина-Косте, коју је објавио под насловом „Браниоци Косова“, где између осталог стоји:

    „Сасвим је разумљиво да ‘југословенска секција Коминтерне’, тј. КПЈ,
    није могла да поступи друкчије него како Коминтерна наређује. Наређења Коминтерне је плаћени агент Москве Јосип Броз пренео делегатима КПЈ на Петој земаљској конференцији. Тако је у Загребу дошло до ‘осуде’ тобожњих колонијалних метода ‘српске буржоазије’ – читалац треба да уочи да и Хитлер и Ћано, и Стаљин и Броз са подједнаким бесом пуцају на Србе, јер природно претпостављају да ће се Срби борити против нацистичке Немачке и њених савезника – а да Косово и Метохија припадају Албанији. Такође је поновљено Коминтернино решење, а то практично значи да је пренета Стаљинова жеља, о проглашењу македонске и црногорске нације, као и да Босна и Херцеговина треба да добију аутономију (Види: Владо Стругар, Комунистичка партија и решење националног питања у Југославији – Приоручник за историју Савеза комуниста Југославије, Београд, 1958, стр. 220-222). Да ово нису биле одлуке СССР, оне би изгледале сасвим донкихотске, јер се зна да је тада КПЈ бројала свега 6000 чланова.
    Потврду одлуке из 1928 године на Петој земаљској конференцији КПЈ, баш зато што је ова конференција одржана у другој години другог светског рата, о припадању Косова и Метохије Албанији и образовању КП Албаније су Арнаути поздравили са задовољством (Види:Harry Hamm, Albania-China’s Beachhead in Europe, trans. V. Anderson, New York, Frederick A Praeger, 1963, стр. 84-85). Задовољство је недељу дана доцније, кад је Италија напала Грчку, букнуло одушевљење. Зато се албански и југословенски комунисти слажу са оценом важности ових од Коминтерне наметнутих одлука. ‘Један од најзначајнијих догађаја у животу Партије’, тврде два истакнута комунистичка историчара, ‘била је Пета земаљска конференција КПЈ…(је била) пролетерска парија и највећи поборник интернационализма’ (Види: Јован Марјановић и Перо Морача, Наш ослободилачки рат и народна револуција 1941-1945, Београд, 1958, стр, 20).

    У име тог интернационализма она је издала Косово и Метохију, па је издвојила Обласни комитет Косова и Метохије, који је дотле био под Покрајинским комитетом КП за Црну Гору, у намери да га по образовању КП Албаније стави под арнаутску надлежност. Због оваквог изричито антисрпског рада ЦК КПЈ се налазио пре рата и све до касног пролећа 1941 године у Загребу, где је несметано радио и по доласку немачко-усташких трупа…
    Најновија косовска драма је један од одблесака енглеске перфидности. Черчилово издајство Равне Горе – он је послао свога сина Рандолфа и свог личног секретара Дикина код Броза – је пружило један од доказа да је већина људи грабежљивог британског друштва била неспособна да схвати значај и последице идеолошког рата. Темељи трагедије не само Бранилаца Косова него и свих осталих Срба и народа чија је судбина лежала у рукама оне моћне птице грабљивице што се звла Черчил леже у по слободу света кобном Техерану, чувеном по Техеранској конференцији 1943 године. У суштини, Техеранска конференција је била тајно опело не само за равногорцима већ и свим осталим демократама Источне Европе.

    Од Техеранских одлука до данас Лондон дува у исти рог нечовештва удружујући британски капитал и Брозову диктатуру противу народа Југославије. Порартна Америка такође доларима одржава комунистичку диктатуру у Југославији, док западна Немачка користи обесправљену радничку класу Југославије као своју јефтину радну снагу…“ (Види: Милош Аћин-Коста, Браниоци Косова, Washington, DC, USA, 1973, стр. 13-14, 143-144).

    Међутим, а шта смо могли и очекивати од Павелићевог емисара у Србији 1941 године Јосипа Броза тзв, “Тита”, који је био на Павелићевом задатку да покрене грађански рат међу Србима и тзв, „буржоаско-демократску“ револуцију, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, у Србији, где му се и данас клањају извесни бечко-берлинско-дрезденски марксисти баљезгари и полтрони на срамоту нашег пониженог, окупираног, обесправљеног и осакаћеног несрећног српског народа.

    Полазећи од чињенице да је Папа Павле Шести за циљеве римске католичке цркве именовао Броза „ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ“ цркве Св. Јеронима у Риму:

    “… Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистеције, са жељом да нормализира Католичке цркве у Југославији, именпвао је друшкана Тита –
    ‘ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве св. Јеронима у Риму. Тиме му је подијелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…” (Види: Католичка црква у
    Југославији, Хрватски тједник „Даница“, Chicago, Ill., U.S.A., 29. рујна/септембра 1971).

    У српској емигрантској јавности извесни аутори су тврдили да су Драгановић и Броз припадали тајном римском католичком корпоративном друштву Пилигринских фратара. У вези с тим, Урош Зоњић, дословно каже: „Броз и Драгановић су припадали и тајном католичком друштву Пилигринских фратара поклоника Свете Госпе Фатимске. Зато ће Брозу бити последња жеља да умре у католичком делу Југославије, где ће му Пилигрински фратри у највећој тајности одржати посмртно опело, пре него што ће га пренети у Београд да га тамо сахране како би се српски изроди могли клањати Пилигринском фратру, папином поклонику и Черчиловом агенту Енглеског интелиџенс сервиса”. (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 101).

    Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези бившег југословенског робовласника Јосипа Броза Тита, крвавог диктатора по избору европских и америчких тријалиста-империјалиста, поклоника Св. Госпе Фатимске, Папиног хаџије, Пилигринског фратра, Малтешког витеза, почасног Каноника цркве Св. Јеронима у Риму, наци-фашистичког и усташког сарадника у току Другог св. рата, који је био еконмски успешан у реализацији марксистичког вишка вредности, када је морао продати милионе незапослених радника и стручњака капиталистичком западу, који су постали марксистичко-економски вишак вредности, од којих су на нашу жалост великим делом били понижени и обесправљени Срби (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, Oрган СНО у Амирици, бр. од 9. септембара 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; (Види: „Tages anziger“, Zürich, Швајцарска од 30 марта 1971; Hrvatski tjednik “Danica”, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 100; Владимир Дедијер, Иза закључаних врата – Случај „Илекове торбице“, „Дуга“, Београд, бр. од јула-августа 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).

    О Брозовој повезаности са Хитлеровим АБВЕРОМ годинама пре нацистичке окупације Југославије, позната је изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскоттера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:

    „Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита Преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).

    Брозове особоите везе са госпођом Harisson Williams, као и са извесним западно-европским и америчким империјалистима-тријалистима потврђује нам између осталог и податак, који је објавио Arthur Conte у својој књизи “Yalta ou le portage du monde” ( Напомена: Постоји скраћено и фризирано хрватско издање Conte-oве књиге “Jalta ili podela sveta”, коју је објавила “Матица Хрватска” у Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године у којем овај податак није објављен, – м.н. ), где дословно стоји:

    “Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабсбургшкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама сркве Св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне геенерала Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…” – “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).

    Такође, што се тиче великохрватског мафијаша Јосипа Броза тзв. „Тита“, он је познат као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Валтер, Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976); Др Перо Дамјановић, Јосип Броз Тито, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).

    Није само проблем у великохрватском фиреру-диктатору Јосипу Брозу тзв, „Титу“ који турне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у интернационалистичком Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни полтрони на срамоту јуначке Србије и српског народа, него и у извесној „српској“ залуђеној интернационалистичкој елити у Србији, прошлој и садашњој.

    Имајући у виду заверу и сарадњу „српских комуниста“ са хрватским усташама о чему је отворено писао у својим мемоарима Милован Ђилас, познати Глајзеов, Валдхајнов и Павелићев гост, Брозов доглавник и лични сарадник и пријатељ хрватског усташе Јуце Рукавине, где дословно стоји:

    “…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „Он је прихватио србске комунисте само зато што је сматрао да су они постајући комунисти престајали бити Срби…“ (Види: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, стр. 220).

    8
    1
  3. @ Душан Буковић

    Ех, да ми је бар деличак ваше лакоће писања о прошлости, па да се ослободим свих сумњи и недоумица које море обичног и струци оданог историографа, а који вечито трага за историјском истином. За објективном, свеобухватном и вишедимензионалном истином о прошлости, а не субјективном, упрошћеном визуром која не води рачуна о проверљивим чињеницама.

    Селекција подобних извора је одавно познати метод за пласирање сопствене истине грађене на предрасудама и унапред постављеној тези која се онда „доказује“ избором тврдњи које јој иду у прилог. Дабоме, одабрани извори и тврдње потичу скоро искључиво од Брозових политичких противника, па и мрзитеља. Свеједно је што долазе са најразличитијих идеолошких позиција, важно је да су јединствене у осуди без призива. А то што постоје и други извори са другачијим и дијаметрално супротним подацима и квалификацијама, небитно је. Битно је да сте одабраним цитатима „доказали“ да је истина онаква какву је ви видите и замишљате у складу са сопственим политичким, идеолошким и другим личним анимозитетима.

    Свашта се ту надробило. Када се то надробљено сабере, испада да су се у истој особи спојила сва неспојива политичка и идеолошка убеђења и стремљења. По вама и вашим одабраним изворима, Броз је био и агент Абвера, али и агент Москве! Истовремено био је агент Черчила и Интелиџенс сервиса! И све то као фратар („члан тајног римског католичког корпоративног друштва Пилигринских фатара“) што би требало да покаже како је он, наравно, био и „папин хаџија“. Био је он „наци-фашистички сарадник“, али у исто време, како да не, завереник и повереник америчких империјалиста! Да би што уверљивије заокружили ово надробљено мноштво међусобно искључујућих улога у једној те истој личности, ви једноставно констатујете да је Броз био – „вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација“.

    Када се тако лаконски и паушално генерализује нечија улога у прошлости, таква особа, парадоксално, добија својства некаквог међународног супермена који обавља кључне послове за већи број својих дабоме злонамерних послодаваца. А све то још и као „малтешки витез“ који по свршетку свог завереничког живота стиче и „фараонску могилу“! Једном речју, Броз је тако постао један од најспособнијих и најефикаснијих људских створења икада познатих у историји човечанства!

    Централно место свих ових наклапања је да се покаже како је дотични Броз био антисрбин, заправо – србомрзац!
    А тај србомрзац Броз после рата истиче Србе као најзаслужније у рату! За чланове свог Врховног штаба већином бира етничке Србе. Етнички Срби чине већину и у каснијем ЦК СКЈ као и у Генералштабу ЈНА. За свог заменика и најповерљивијег човека 20 година држи Александра Ранковића, Србина. Тај србомрзац Броз узима Јованку Будисављевић, Српкињу од главе до пете, за своју супругу! За своје место пребивалишта, а после и почивалишта одабира Београд, дакле Србију. Али, не. По вама је важно где је он изабрао да умре?! Да би му, тобоже, „Пилигрински фратри одржали опело“?! Каква гротескна манипулација зачињена чистим измишљотинама!

    Брозова Србија демографски је напредовала. Укупна структура становништва Србије еманциповала се и развила по свим параметрима, од економских и образовних до међународног угледа и сврставања у ред средње развијених народа Европе.
    Брозова и авнојска Србија стекла је државну територију од 88.631 км2, чиме је избила на прво место своје историјске територијалне површине још од досељења нашег српског народа на Балкан! Баш нас је мрзео тај Броз, нема шта! Србија је ову територију задржала и наследила и после Брозове смрти. Па шта се то у међувремену догодило да би данас били пресрећни да такву наслеђену Србију вратимо бар у тим границама?!

    Тај србомрзац Броз, ево, гори у паклу већ више од 40 година, а нама Србима је и даље само он крив што за све то време у континутитету пропадамо и као народ и као држава! Осврнимо се мало око себе, господо, и прихватимо бар нешто одговорности за овакав постброзовски поражавајући ход у пропаст. Без обзира на толике наше душмане, зашто већ деценијама не успевамо да подигнемо Србију бар на онај ниво на коме је била у време србомрсца Броза? Ето, ми нисмо србомрсци, ваљда је бар то сигурно? Хајде да то и докажемо. Једино мерило биће слика и стварност Србије која не пропада, него напредује у сваком погледу.

    2
    6
  4. @ postovanje za g.Bukovic @ Zeka , bas najbolje ne razumem vase pisanje,da li je to satira ili za rubriku – verovali ili ne?

    3
    2

Оставите коментар