Слободан Владушић: Европа без Божића

Након резултата пописа становништва, у извесном броју западних земаља са нескривеним задовољством закључено је да је број хришћана опао на мање од 50 посто становништва

Атмосфера пред Божић 2022. у Великој Британији (Фото: Matt Cardy/Getty Images)

Мисао да је дошло време да се “ослободимо” хришћанства, лајтмотивски се појављивала у европским медијима након резултата пописа становништва, када је у извесном броју западних земаља са нескривеним задовољством закључено да је број хришћана опао на мање од 50 посто становништва. У тзв. светлу ове чињенице – премда би Хелдерлинова метафора ноћи, чини ми се, боље одговарала – ти гласови предлажу институционалну дехристијанизацију (европског) друштва и његових темеља. Ургентно: укинути Божић, тачније, одвојити га од фигуре Христа… јер то вређа нехришћане.

Занимљиво је пратити како се све то лако преноси до “широких народних маса” где људи, који претендују на “мишљење”, почињу да их понављају као што се понављају гласине и трачеви.

Седео сам тако са пријатељима у кафани “Мајо” у Суботици, када нам је другар препричао кратку размену мишљења коју је имао са једним својим пријатељем. Овај му је рекао да смо сада у 21. веку, и да би требало коначно да завршимо са хришћанством. Мој пријатељ му је казао: У реду, само ми одговори на питање: двадесет првом веку од чега?

Питање је требало да подсети мудраца на баналну чињеницу: ако желиш да се ослободиш нечега што се налази у темељу европске цивилизације, и оне западне (уколико је још увек има) и оне источне, онда мораш да будеш свестан чега све мораш да се одрекнеш. За почетак, календара: ако се одрекнемо хришћанства, више не постоји ни 2023. година (од Христа) нити 21. век нове (хришћанске) ере. Исто тако, не постоји ни потреба за линеарним временом. Оно има смисла једино ако се чека неки јединствени догађај у будућности. Рецимо, други долазак Христа.

Али хајде да га, провере ради, канселујемо: шта онда чекамо? Трећи наставак “Аватара”, онај који долази пре четвртог. Или можда чекамо да нам психотерапеут открије љубиларну 25. трауму за коју нисмо знали да је поседујемо све до љубиларне 150. сесије? Или не чекамо ништа? Изгледа да је са тим богочовеком отишло све што би вредело чекати или памтити.

Подвиг и љубав

Рецимо, подвиг и љубав. Јер, шта је подвиг? Подвиг је свесна одлука да се у име нечега или некога стави нешто своје на коцку. Време, новац или, на крају крајева, живот. Христ је пример једног таквог спектакуларног подвига. И друго, Христ је пример несебичне љубави, јер, зашто бисмо за нешто или некога ставили на коцку било шта, ако некога или нешто не волимо? Ако је некадашњи Европљанин био човек који се свесно одлучивао за подвиг, то је чинио зато што је био у стању да буде преплављен љубављу према некоме или нечему.

Ако, међутим, ту божанску љубав отпишемо као фантазију, догму, глупост, отписујемо и љубав као подвиг. Када се тај процес отписивања доврши, онда више неће бити случајева попут оног италијанског тренера који је напустио до тада највећи клуб који је требало да тренира, да би био са супругом која је оболела од рака. А када се вратио, више није био исти, вероватно зато што је био човек, а не вештачка интелигенција. Али, пошто је човек, онда је то што се њему десило и љубав и подвиг али и хришћанство, јер такве љубави нема тамо где је живот само један (а после тога ништа) или тамо где се људи хвале да нема ничега за шта би дали живот или императивно следе своје снове (тј. брину само за себе и о себи): тамо се болесна жена напушта на време или се напушта проактивно, када почне да стари. (Пошто смо родно равноправни, такву могућност самоспасавања допуштамо и женама у односу на мужеве који се разболе или остаре).

Слободан Владушић (Фото: Глас Српске)

Данас се овакве приче о подвигу и љубави сумњиче као неистините или бар патетичне, или се претварају у низове баналних филмова који се троше као пилуле. Осећамо да наше доба показује аверзију према оваквим примерима љубави и подвига зато што нам је све теже да издржимо атмосферски притисак човечности. А теже нам је, јер губимо способност свесног одрицања од наших (себичних) нагона и рационалности која све прорачунава кроз однос (личне и само личне) користи и штете.

Наш свет није више наш

Ако моја каријера пати због моје супруге, елиминисаћу је из свог живота, јер другу супругу могу да нађем, а каријера је само једна. Разумљиво, зар не? И тако лишавајући се способности да будемо ирационални, ми се одричемо и подвига и љубави, али и онога, који је својим чином хришћане подучио шта је то подвиг и љубав. То је онај кога чак ни Ниче, који је у Веселој науци “ликвидирао” Бога, али је у лудилу у које је запао, помишљао да је он тај Распети.

Када се вера у човека начињеног по подобју Божијем прогласи за бесмислицу, онда заједно са њом бесмислена постаје и наоко секуларна хуманистичка вера у то да је свет у коме живимо антропоцентричан. Почетак институционалне дехристијанизације Европе сведочи да наш свет није више наш. Тако ступамо у сферу која се из умирујућих разлога назива пост-хуманизам, а то је исто као када бисмо Француску револуцију назвали пост-феудализмом, како бисмо сами од себе прикрили оно што знамо: наиме, да током великих ломова из тела не цуре слине, већ крв.

Без хришћанства, европски човек не може више себе да пројектује у филозофски центар света, већ пада на његово дно: то је логика ове антихуманистичке и антихришћанске револуције.

И то није природни ток ствари, то је свесни пројекат: најновији наставак “Аватара”, рецимо, спектакуларном анимацијом поучава човека да је једна врста водених сисара (у којима препознајемо китове) паметнија од њега. Човек се у овом филму своди на (сувишног) злотвора који терорише природу. Зато “Аватар” даје људима “пријатељски” савет: ако желите да живите “нормално”, да имате породицу, да вас неко воли и слично – морате престати да будете људи тј. злотвори. Морате постати неко други: аватари, на пример. Што у преводу значи да хришћанство замените неком врстом new-age еколошке “религије”.

Фото: Alberto E. Rodriguez/Getty Images/Getty

Господари и робови

Не треба заборавити да је свет до хришћанства био свет подељен на господаре и робове, а да хришћанство омасовљује отпор ропству који је настао још у стоичкој филозофији. Бог је инстанца пред којом се господар и роб појављују као људи. Укидање хришћанства довешће до тога да та до сада јасна чињеница више не буде јасна.

Напредак је заправо повратак у време непремостиве разлике између господара и робова, јер нема више никога пред ким су и господар и роб били једно. Разуме се, термини неће бити исти, већ промењени, али ће се у тим новим терминима препознати стара разлика између господареће мањине и робовске већине.

Рецимо, када седамдесетих година прошлог века, Фуко говори о (недодирљивој) биовласти и биомаси (чији је живот потпуно на располагању биовласти) онда се у томе врло лако може распознати присуство старе опозиције између господара и робова. Тада, још увек само у филозофском забрану.

Са напретком дехристијанизације “Запада”, филозофска терминологија се претвара у оперативне планове Била Гејтса, који у својим јавним контемплацијама на тему “екологије” јавно расправља о потреби да се број људи (биомасе) смањи за 10-15 посто путем одговарајућих болести и репродукционе политике. У хришћанској цивилизацији, Гејтс би био скандал: пошто, међутим, живимо у Мегалополису, који је антихришћански и антихуманистички, Гејтса и даље представљају као угледног “филантропа”. То што он говори, никога не вређа… за разлику од Христа.

Деклан Хејс: Да се смрзавамо у мраку и хранимо инсектима из Гејтсове „Кухиње из пакла“

И као што у робовласничком друштву, роб никада није могао да допре до господара, тако ни данас робови не могу да допру до Гејтса: његова моћ нема демократски легитимитет, као ни његови планови, па га не додирује ни било каква одлука тзв. “бирачког тела” односно “широких народних маса”. Јер за њега не постоји ни народ ни бирачи.

Поплава кукавичлука

Разуме се, неко може да каже да су Гејтсова размишљања само размишљања једног човека, чиме илуструје још једну црту укидања хришћанства, а то је поплава кукавичлука, која настаје у доба када већина људи више не верује у подвиг, нити је спремна за њега. То су људи спремни једино за покорност. Робови, дакле.

Мегалополис, као назив за доба свесног укидања хришћанства, јесте доба окренуто смрти и убијању. Ничеове поетске фантазије о надчовеку који ствара нови свет, претварају се у олакшавање процеса еутаназије, припреме за легализацију пост-наталног абортуса – у преводу: ликвидацији новорођенчади – и “прорачуне” колико једна беба кошта или загађује планету, како би се “рационално” дошло до закључка да не треба имати децу.

И хришћанство је, наравно, у својој дугој историји иза себе остављало и лешеве, али је тада увек било политички злоупотребљено. Зато и треба разликовати историју хришћанства од идеје хришћанства, а посебно од литургијског или молитвеног доживљаја надчулног, који човеку нуди могућност заједничарења у процесу стварања, уместо увећања воље за моћ, чије је исходиште укидање човека и његова замена машином и вештачком интелигенцијом.

Пекић и Лалић

Мишљење да се неки традиционалан, секуларни хуманизам (који се гади подвига, јер не може да нађе разлог за њега) може супротставити технократском антихуманизму врло је наивно. Тога је био свестан и Пекић. Његов опус је добар пример промене односа између хуманизма, хришћанства и (технократског) антихуманизма. Док је у “Времену чуда” (1965) искористио хришћанство као алегорију за тоталитаризам, Пекић је већ у роману “Како упокојити вампира” (1977) показао немоћ традиционалног хуманизма да се супротстави (нацистичком) антихуманизму, да би у “Беснилу” (1983) на симболички начин повезао традиционални хуманизам и хришћанство у борби против технократског антихуманизма. А онда се, пред смрт, одрекао “Времена чуда”.

На другачији начин, своју веру изражава Иван В. Лалић који након смрти сина 1989. године тражи од Бога још седам година да испева оно што мора да испева: тако настају “Четири канона” публикована 1996. године, када Лалић и умире, а у којима се библијски мотиви укрштају са речима попут гигабајта, мегаинфлације, електрокардиограма итд…

И Пекић и Лалић нису парадирали својим хришћанством, нити су друге прозивали због мало или нимало вере; и један и други хришћанство нису схватали као догму, већ као једини могући оквир у коме људска способност стварања има смисла и вредности: зато што је она подражавање стваралачке моћи Створитеља. У супротном, ако је човек само смеће које треба очистити са планете, онда су то смеће и његове реченице, његови стихови, његова искуства, његови пријатељи у садашњости и прошлости са којима се налази на страницама својих књиге или књига омиљених писаца и песника.

Овогодишњи Божић нас из тог разлога подсећа да они будући неће долазити сами од себе, већ ћемо се за сваки наредни морати изборити. И то је добра вест, јер тамо где је опасност, расте и спасоносно.

Опрема: Стање ствари

(РТ Балкан , 4. 1. 2023)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

4 replies

  1. Опијени

    Опијени
    Привидом
    Чекамо
    Ништа

    Крцати
    Бижутеријом
    Празни
    Себе

    Момчило





    17
  2. Takozvano šeher Sarajevo bez Srba i Srpkinja.

    Već drugi vikend zaredom se takozvanim turistima iz Srbije sa takozvanim autima iz Srbije sa takozvanim prepoznatljivim registarskim auto tablicama iz Srbije BUŠE
    gume u centru šeher Sarajeva.

    Takozvani turisti iz Srbije su TURISTIČKI dočekivali Novu Godinu koju njihovi šeher domaćini NE dočekuju u šeher Sarajevu.

    Za pozdrav i srećan put domaćini u šeher Sarajevu su gostima TURISTIMA dali da popuše NARGILU i izbušili gume.

    Ne srećan vam put NE srećnici.

    Tako žele pravi ahbabi svojim turistima kaurima.

    Ovakve vesti su bile i 1970 godina kako u takozvanoj Groznoj Njihovoj tako i u takozvanom Tamnom Vilajetu ZABRANJENE.

    Sve to radi NE bratstva i NE jedinstva.

    Da se BRAĆA koja BUŠE gume BRAĆI nebi
    slučajno a kamoli NAMERNO naljutila.

    Da se KOMŠIJE koji BUŠE gume KOMŠIJAMA nebi slučajno a kamoli NAMERNO naljutile.

    Isto tako su i auta sa registracijama iz
    Bratske Republike Srbije BACANA u more.

    Posle su i OKLOPNA VOZILA bacana u reke i more.

    Nije više trebalo da se BUŠE gume i GUSENICE.

    Samo se u Srbiji NIKADA nisu BUŠILE gume i GUSENICE osim ako nisu bile OKUPATORSKE.

    Vreme je da se kaže:

    ZVAĆU DECU.

    DECO , DECO , BUŠI GUME.

    Oranje Srpsko MORA da se PLATI.

    Kad TAD.





    13
  3. У Сарајеву су прошлог викенда пробушене гуме на два аутомобила новосадских регистрација.

    Њиховим власницима, туристима из Србије, угоститељ Сејо Брајловић платио је све трошкове, пренела је Бета. Брајловић је купио нове гуме и платио њихово монтирање, а потом је туристе из Србије частио вечером.

    Неко сеје мржњу, неко љубав !

    11
    20
  4. Ријечи

    Ријечи
    Одавно
    Изгубиле
    Смисао

    Остале
    Љуштуре
    Бљештаве
    И празне

    Пећине
    За конак
    Шареним
    Привидима

    Момчило





Оставите коментар