Драган Крстић: Разарање Европе као последица одсуства свести о вези постављених циљева и средстава њиховог остваривања

Могу ли природа и вредност циља бити независни од природе и вредности употребљених средстава? Англосаксонски ум на то питање је одговорио позитивно и тиме се приближио тоталитарном уму 

(Извор: Револвер њуз)

26. Х 1974. Опет и још једну психолошку појединост нашао сам у ратним мемоарским књигама, које више волим да читам него натегнуте детективске или љубавно-срцепарајуће романе. У скорашњим часовима умора (одмора) читао сам сећања и преживљавања једног искусног енглеског пилота Краљевских ваздушних снага (RAF), који је служио као „трагач“, предводница већих ваздушних формација којима је изналазио и обележавао циљеве за бомбардовање (Bennett, Pathfinder). Књиге о ваздухопловству читам радије од других зато што спадају у свет моје интиме, али и зато што лакше разумевам многе техничке појединости и посебно стога што је људство у свим ваздухопловствима строго селекционисано, између осталог и на критеријуму интелигенције. Заиста се у књигама тих људи тешко наилази на наивности. Заузврат, има доста смелости и усуђивања, осим у понашању (тога има и у другим врстама делатности) и у мишљењу, које је способно да се одмакне од конвенционалности, а да ни ту не буде наивно. Бенет се не колеба у саопштавању чињеница живота и наводи како је једном приликом решио проблем спасавања неке оборене посаде, за коју се сматрало да је сигурно изгубљена. Отишао је до жене једног од пилота и питао је да ли она можда предосећа да јој је муж жив или мртав. Она му је рекла да осећа да јој је муж жив. После тога организована је посебна екипа за спасавање и, заиста, тај човек је био жив и спасен, док су остали чланови посаде нађени мртви.

Слични догађаји су свакодневни, мада се о њима мало ко усуђује да говори. У академској психологији се о њима говори као о граници између збиље и маште, што може изгледати допадљиво рационално, али тај изглед ствари се мења ако се констатује чињеница да нико баш у тој академској психологији није истраживао ту границу да би могао са сигурношћу тврдити да је све остало, изузев непосредно датих чињеница, машта. Тада су одговори академске психологије на постављена питања исувише маштовити.

Драган Крстић: „Протоколи сионских мудраца“ као историјска константа Коминтерне, нациста и Англоамериканаца и пут у катастрофу (1983)

***

Разарање Европе, у коме су „трагачи“ водили навигацију, изналазили и обележавали циљеве за уништавање, а ти циљеви се претежно састојали из старих тргова и насеља – та девастација највиших творевина људске врсте још једном поставља питање откуда она и зашто је све морало бити баш тако, кад знамо да је све могло бити другачије. Знали смо и знамо који су били циљеви Совјета (не и Руса) и Коминтерне, али који су стварно били циљеви Западних савезника? Реч „циљеви“ има лабаво значење, са много могућих класа и градијената. О томе посредно и у другом контексту говори и дилема аутора који наслов да употреби. Првобитно је мислио да књигу наслови Рат без циљева (The War Without Aims), али је од тога одустао јер би то оспорило његову улогу „трагача“ циљева. Ознака ратовања „без циљева“ требало је да потврди основну улогу Велике Британије у рату, изјаве председника њених влада (Чемберлена и Черчила, касније Атлија), као и исказе у Атлантској повељи. Ти „велики“ циљеви углавном нису остварени и занимљиво је да западни ум то објашњава „грешком“, слично као што и комунистичка свест своје омашаје односа са реалношћу назива „грешком“. Остали су циљеви „трагача“ и они су остварени, али се они у западној литератури користе више са значењем „средства“ којим је требало остварити оне узвишене циљеве. Успостављени односи између циљева и средстава добро описују прастаре дилеме о вредности циљева, нарочито оних апстрактних, и вредности средстава којима би ти циљеви требало да буду достигнути. Могу ли природа и вредност циља бити независни од природе и вредности употребљених средстава? Овде не мислим на етичке импликације тих односа и поступака, већ на чисто логичке категорије (класификација природе циљева или средстава) и вредносне, па и естетске оцене. Може ли масовно рушење старих европских насеља и масовна смрт цивилног становништва (намерно избегавам придев „немачких“, уосталом ни реално то не би било оправдано) служити као „средство“ за остварење циљева дефинисаних у (неоствареној) Атлантској повељи?

Англосаксонски ум, развијан иначе у отвореним друштвима, на то питање је одговорио позитивно и тиме се сасвим приближио тоталитарном уму, који по дефиницији припада затвореном систему. Исти одговори на слична питања дати су већ много пута, нарочито у оквиру Римске цркве, а историјски недавно у оквиру бољшевичке револуције у Русији, те фашистичке и националсоцијалистичке револуције у Италији и Немачкој. Из тих револуција произашле су монструозне творевине, а тој историјској перверзији додата је послератна Европа, која је такође произашла из логичке, вредносне и естетске подређености „средстава“ постављеним циљевима. Бенет, као и други интелигентнији аутори сличних књига, био је довољно осетљив да је бар наслутио тај проблем и нешто свесно, нешто несвесно стално је себе пред собом или пред читаоцем правдао за оно што је учинио и у чему је непосредно учествовао. Његова суочавања са тим чињеницама су психолошки нешто тежа но код других сведока онога што се одиграло, јер је он заиста био предводница масовне деструкције и насилне смрти неборачког становништва. Стога су и његови компензациони механизми изразитији но код других, па јасније показују оно што је било потенцијално или актуелно дато код зараћених страна. И код Бенета, као и код комуниста, националсоцијалиста, фашиста, а донекле и скривеније код припадника Римске и Исламске цркве, нарочито код њихових свештеника, упадљиво је осећање да несрећа и смрт коју су сејали око себе немају никакве везе с њима. У интеракцијама у којима су непосредно учествовали све оно што се десило „другима“ припадало је некој недефинисаној вољи, која није имала никакве везе са онима који су је спроводили. Многе ствари настојим да разумем, али пред том психолошком чињеницом увек устукнем застрашен пред безданом који се пред свима нама отвара.

Драган Крстић: Западна идеологија послушности као темељ антагонизма према менталитету Руса и Срба (1985)

Ако је претходно речено углавном или макар и приближно тачно, мора се поставити питање о пореклу тежње ка насиљу, разарању и смрти у европској цивилизацији, независно од друштвеног уређења и, донекле, независно од историјског и културног наслеђа. Било је у тој тежњи неке универзалности, која је дала могућности свим странама да једна другу оптужују за оно што су сви поседовали. Али не постоји универзално увиђање тих чињеница. Свест о тој општој деструкцији веома је развијена у „социјалистичким“ земљама, док је на Западу она занемарена, упркос чињеници да је управо у оквиру западне културе предложен концепт Танатоса. Одувек ме је забрињавала та безбрижност западних интелектуалаца у оцени психолошког статуса западне културе (Бенет је, наравно, овде само повод). Има нечег тоталног у том осећају апсолутне победе, не само у рату (што је непотпуно тачно), већ пре свега у миру, што је сасвим сумњиво, јер се замењују критеријуми материјалног развоја са духовним развојем. Садашњи бљесак западне цивилизације варљив је не само зато што је заснован углавном на критеријуму материјалне производње и потрошње, већ и зато што су ти критеријуми релативни и високо зависни од степена развијености или размера деструкције оне друге стране. Оно што се запажа као апсолутно преимућство Запада не произлази само из његове унутрашње структуре, већ подједнако и из слабости и вакуума насталог после пустошења Истока, посебно источне Европе, препуштене пустошењу управо од тог истог Запада. Бљесак Запада је зато толико заслепљујући што се одиграва у општој тами, нарочито оној у његовом суседству, али његове духовне основе нису онако невине како се то неком може чинити.

***

Много од онога што се одиграло у Југославији представља метафору општих европских процеса – или је тачније рећи да су се општи европски односи пресликали и на Југославију. Не мислим само на политичке односе Запад-Исток, који су се, уосталом, у Југославији операционалисали на супротан начин што се тиче идеологије и политике, будући да су се на западу Југославије сконцентрисали Коминтерна и суновратни ватикански клерикализам, што је Југославији дало политичку мешавину двоструког или троструког тоталитаризма (интернационал-националсоцијализма и фашизма). Имам на уму целокупне психолошке и културне односе, а нарочито стално потискивање садржаја који би морали ући у свест и тамо бити разматрани. Оно што цензура потискује стварно је постало део свести и цензура може само да спречи улазак тих садржаја у институционално општење. Много је теже, међутим, оно што забрањује аутоцензура и што остаје потпуно изван расуђивања и проучавања. Као и у западној Европи, и на западу Југославије може се запазити извесна опијеност „победом“, само што у Југославији ови процеси постају тотални (јер су по својој природи тоталитарни), па доводе до ошамућености и комплетне (а не делимичне као на европском Западу) аутоцензуре. Оно што се у западњачком менталитету доживљава као победа врло је слично по свом унутарњем, психолошком садржају осећањима која преовлађују на самом Западу и сличан је, такође, и пут којим се до те победе и дошло. Уопште, понавља се општи образац улоге „западноевропејаца“  у бољшевичкој револуцији у Русији, када су они представљали главни извор револуције и њене основне кориснике и носиоце основног антагонизма према свему што је представљало руски (православни) менталитет. У Европи је тај основни антагонизам „западноевропејаца“ према Русији и православљу скривен иза жртве Мађарске, Чехословачке, Источне Немачке и Пољске, али иза те завесе стоји чињеница да је у Совјетском Савезу уведен „западноевропејски“ режим, који је против свега што припада руској историји, традицији и духовности. За ту „победу“ вредело је учинити неке жртве, утолико пре што су те земље одувек биле сматране „истоком“ и што су уместо конкурентске улоге Западу успут биле преобраћене у веома захвално тржиште, не само економско. Оно што се појавило у Русији као доминација „западноевропејаца“ поновило се у Европи у глобалним размерама, а затим се специфично операционалисало у Југославији. Општи антагонизам у Југославији према свему што је српско није ни аутономан ни оригиналан, већ је у основи репетитиван, као што су репетитивна и осећања „победника“. Тај антагонизам има улогу коју су „западноевропејци“ одиграли у Русији. Чак је и код Срба било доста западноевропејаца, слично као што их је било и код Руса, и сви су се антагонистички односили према својим изворима и традицијама.

Драган Крстић: Психолошка лоботомија као предуслов тоталитаризма и на Западу (1974)

Иако се успостављени односи непосредно тичу и саме западне јавности, у њој се не могу срести ни сличне експланационе схеме, нити било каква друга варијација објашњења осим оне која се и тамо прећутно јавља као нека врста „званичне“ схеме, развијене у складу с прећутном или отвореном стандардном идеологијом Запада. Код нас, наравно, влада апсолутни мук, јер се она уобичајена и до понижења примитивна и глупава објашњења не могу ни узети као јавно мњење. Онај ко тражи одговоре на постављена питања мора се стога враћати у прошлост и што се више приближава скорашњости, наилази на све специфичније одговоре. Методолошки посматрано, такав изнуђени корак представља својеврсни знак схизоидности сазнајне позиције свих нас. У затвореним друштвима, приступ реалности са повратним информацијама о начину како остали виде ту исту реалност потпуно је затворен, онолико колико је систем тоталитаран, али у отвореним друштвима, када је реч о „нашој“ реалности, тај је приступ из психолошких разлога делимично затворен.

(Драган Крстић, Психолошке белешке 1974-75, Балканија, Нови Сад, 2016)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Неизмерно хвала Стању Ствари што објављује изводе из дела проф. Драгана Крстића. Када са ове дистанце читамо белешке човека који их је упорно, деценијама записивао, знајући да је мало вероватно да ће за његовог живота уопште бити објављене, још јасније видимо какву смо интелектуалну и моралну громаду имали међу нама а да тога нисмо ни били свесни.

    У поређењу са Крстићевим „Психолошким Белешкама“, Константиновићева „Философија Паланке“ (коју сам, признајем, читао само на прескок јер мало ко нормалан то може да прочита од корице до корице) се показује као оно што стварно јесте, а то је надобудно квазиинтелектуално дробљење некога ко се стиди свог порекла. И зато нема прикладнијег дела од ФП да служи као „вјерују“ духовног ништавила које себе сматра другом Србијом.

    17

Оставите коментар