Владимир Коларић: Немачки „професор“ Џонатан Ли Вајс у ствари је српска ауторка Јелена Васић

Немачки професор није документарни него фиктивни лик и речи које изговара написала је српска ауторка у роману издатом 2001. у Ужицу, пише В. Коларић

Џонатан Ли Вајс: Срби се нису насекирали што их свет не воли

Веома чудан народ: не можете их укројити ни у један светски поредак. Иако знају да губе, без крви неће дати ниједну своју територију.

За време Другог светског рата страдали су колико и Јевреји. За једног немачког војника убијано је 100 Срба, мађарске казнене јединице су их клале и бацале под новосадски мост. Бугари су им упадали у села и убијали жене, децу и старце на најсвирепији начин. Хрватска усташка војска је направила специјалан нож за клање Срба, а католички свештеници су ишли са њом говорећи: »Ви кољите, а ми ћемо да вас одрешујемо од греха.« Турци су им одводили мушку децу. Прекрштавали су их и муслимани и католици. У Првом светском рату Французи су им послали топове, али погрешну ђулад да би се што дуже бранили а што више изгинули; слали су им брашно за војску помешано са пиљевином, да би им на крају рата наплатили и пертле. Немачки авиони су их бомбардовали 1941. године, а савезнички 1944. године. Рекли су „не“ Турцима, „не“ Аустроугарима, устали су против немачке окупације и против Стаљина 1948. Никада нису хтели ни у један савез, нити у један пакт, нити ван својих граница.

На Косову су стали против Отоманског Царства да заштите Европу. После су устали против Аустроугарске да заштите своју веру. Нема царства ни силе против које се нису дигли. Убили су цара Мурата и престолонаследника Фердинанда, и сопственог краља су обезглавили кад је хтео да их подјарми аустроугарском политиком.

Извор: Геополитика.ру

Занимљиво је, такође, да су у моментима свих својих крвавих историјских страдања увек остајали без својих савезника. На бојном пољу су побеђивали, за преговарачким столом губили. При томе никада нису били терористи, нити антисемити. Подједнако воле све, чак ни мраве не газе јер су и они Божија створења.

Много су крварили зарад Европе, и још се нико није расплакао над српском судбином. Свет је некако са одушевљењем прихватио њихову сатанизацију, а нико није помислио да се они једноставно бране. Мислите да су се Срби насекирали што их свет не воли. Верујте, ни најмање. Готово да и нису покушали да свет разувере.

Све то што им се дешава, Срби сматрају за својеврстан антихристов напад на Православље, и у тој борби једини савезник им је Бог.

Из књиге Пупољак зла

(Геополитика.ру, 24. 12. 2022)

Владимир Коларић: Немачки „професор“ Џонатан Ли Вајс у ствари је српска ауторка Јелена Васић

Пошто је опет на мрежама па и неким медијима кренула поплава навођења речи наводног немачког професора о Србима, а које многим Србима пријају, из књиге Пупољак зла Џонатана Ли Вајса, по ко зна који пут треба поновити: аутор под тим именом не постоји и ради се о псеудониму српске ауторке Јелене Васић. Немачки професор није документарни него фиктивни лик и речи које изговара написала је српска ауторка у роману издатом 2001. у Ужицу. Ово не значи да је та особа некога желела са обмане, али многи цитат из њене књиге наводе као речи стварне особе и то из књиге коју је написао странац, па им то даје ауторитет. То личи на случај Завета Стефана Немање који многи сматрају аутентичним речима оснивача српске државе, а заправо се ради о фикционалном делу написаном 1980-их или приписивању Светом Сави изреке о томе да је Србија између Истока и Запада. Интересантно је да се многи љуте кад им предочите ове чињенице, као да ударате на светиње, што је много тужно и открива не тако добре ствари о стању духа многих међу нама. Имамо довољно богату историју и културу да нам овакве ствари заиста не требају.

У прилогу је каталошки запис из НБС о књизи Пупољак зла.

Извор: ФВ Владимира Коларића

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Владимира Коларића)



Categories: Противу дезинформација

Tags: , , , ,

8 replies

  1. Оно у чему Коларић види проблем, ја видим добру ствар. Овако упечатљиво написана дела у којима се подржава национални дух и самопоштовање народа прѣдстављају снажну противтежу поплави помија које нам обилато просипају на главу већ преко 30 година. Људима далеким од праве културе, равнодушним према књижевности и књижевним мистификацијама овакве ствари су дашак чистог ваздуха у свеопштем кртогу. Шта би они са досадним и сувопарним сочињенијима бројних извиканих „националних“ пискарала? Зато је разумљива љутња те мање образоване, прѣтежне већине у сваком народу кад нѣко покушава да јој отме и ту драгоцѣну потврду њене вѣре.

    До књиге Васићеве нѣсам успѣо да дођем, али ако је цѣла тако добро написана попут одломака што се врте по интернету, право питање је зашто су је мимоишле награде, критика и нова издања?

    Са друге стране, овакве ствари су одличан лакмус за процѣну стварне тежине нѣчије писмености, образованости… показују колико је штошта у нашој култури отишло у лажно прѣдстављање, јефтину позу, фанфаронство, плиткоумност и срамну површност… Стварног аутора „Пупољка зла“ веома лако може пронаћи свако ко се иоле заинтересује тѣм питањем – менѣ је за то било потрѣбно нѣка два минута прѣтраге на интернету. Шта тек рѣћи за изванредна „Завѣштања Стефана Немање“, чији се аутор никад нѣје крио? Шта рѣћи за вајне интелектуалце који су о „Завѣштањима“ годинама заозбиљно говорили као о истинским Немањиним записима упркос томе што су име аутора могли видѣти већ на корицама књиге још од првог издања?

    34
  2. @Гремлин – ов коментар завређује поздрављење и захвалност. Дашак из отвореног пупољка истине, ваљано и здраво га је омирисати…





    24
  3. Роман сам пронашао на “ скрибду “ и “ вдокументс.мх „.





    14
  4. Није ми јасно како је било ко могао да се упеца на немачког професора Џонатана Ли Вајса (Jonathan Lee Vice).

    То је као онај стари виц, није фер да причамо више вицеве о Босанцима, хајде да причамо вицеве о Словенцима. Била два Словенца, Мујо и Хасо…

    14
  5. „Стварног аутора „Пупољка зла“ веома лако може пронаћи свако ко се иоле заинтересује тѣм питањем – менѣ је за то било потрѣбно нѣка два минута прѣтраге на интернету…“
    „До књиге Васићеве нѣсам успѣо да дођем, али ако је цѣла тако добро написана попут одломака што се врте по интернету,… “
    „Овако упечатљиво написана дела у којима се подржава национални дух и самопоштовање народа прѣдстављају снажну противтежу поплави помија… “

    Мрежа је пуна примера из којих се види да многи читаоци заиста верују како је те похвалне речи о Србима изрекао неки велешколовани странац….Јелена Васић ћути ли ћути… а коментатори се раскокодакали. Нису до књиге успели да дођу, али је било лако доћи до аутора овако упечатљиво написаног дела… два минута. Да је упечатљиво написано, то се види одмах – нема потребе за читањем. Што би се рекло – дашак из отвореног пупољка истине… Аман, људи!

    Не знам зашто, али мене ово подсећа на ону причу како је Гете учио српски.

    Није нам лако, али ваљда ћемо некако претећи.





    9
    3
  6. Сан једне пјесме

    Људи снивају
    Да бивају
    А снови почивају
    У пјесми се скривају

    Пјесма глува
    Као змија
    Нијемо тајну чува
    Док слово проклија

    Тихо пјевам
    Гласно ћутим
    Већ дријемам
    Сан слутим

    Момчило





    14
  7. @Гремлин

    Знате шта? Ако не знате где би „јат“ требало да се употребљава, баталите се. Овако штету чините већом. Или то намерно радите?

    2
    2
  8. @syd,bgd
    Чему озлојеђеност?:-))
    Гдѣ ће се „јат“ употрѣбљавати, биће ствар нѣког будућег договора, уколико тај знак уопште буде враћен у писмо, зато што је и његова употрѣба кроз историју и на разнѣм мѣстима била различита. Радмило Маројевић је једини дао свој прѣдлог правила писања „јата“ према саврѣменом стању српског језика. Менѣ се његово рѣшење чини половичним, јер обједињује само (и)јекавицу с екавицом, потпуно занемарујући торлачке говоре, икавицу… остављајући их и даље изван „правилног“ књижевног стандарда.

    У свом писању ја сам пошао од његове максималне употрѣбе, трудим се да она буде у складу с најстаријим, старословѣнским периодом, с узимањем у обзир саврѣменог стања у српском језику. Нпр. код нѣких рѣчи, гдѣ су у међуврѣмену дошла новија слова „љ“ и „њ“ и гдѣ нѣма могућности двојства у изговору, остављам те знаке, а испуштам „јат“; Задржавам га у прѣдмецима „прѣ“ и „нѣ“, осѣм кад се „јат“ нађе испред самогласника или у срѣдини рѣчи; доста се двоумим око његове употрѣбе у наставцима типа „његовѣх“, „твоѣх“, „разнѣх“, „људскѣх“ због постојећег, али све рѣђег, архаичног дугог ијекавског или екавског изговора… итд, итсл.

    У мојој употрѣби „јата“, дакле, итекако има система, тј. – покушавам тај систем да уобличим, и у томе за себе видим једину корист од мог коментарисања овдѣ, гдѣ тај систем увѣжбавам и усавршавам на случајним језичким узорцима, исказима који настају брзо, без сувишног мозгања; јер ако ће нѣком сутра трѣбати пола дана да рѣши питање иде ли нѣгдѣ „јат“ или нѣ, онда његово враћање у писмо и нѣје никакво рѣшење, већ нови проблем. Да би рѣшење заиста било рѣшење, неопходно је много експериментисања на живој језичкој грађи.

    Наравно да ми се ту и тамо у тој брзини омакне и понека омашка, па и код рѣчи о чијем писању нѣмам никакве двоумице, као код рѣчи „дѣло“ у мом првом коментару горе. Нѣ видим да ми се те омашке дешавају чешће него многима који користе исти правопис још од основне школе. У чему се онда састоји штета коју правим?

    9
    2

Оставите коментар