Стање ствари доноси изводе из књиге „Ратни дневник Лазара Тркље 1941-1944. – Откопана истина“

Насловница књиге Лазара Тркље Откопана истина (Фото: Службени гласник)

Стање ствари доноси изводе из књиге
Ратни дневник Лазара Тркље 1941-1944. – Откопана истина,
Службени гласник, Београд, 2020.

Архива деценијама закопана у земљу

Хиљаде трагичних људских судбина забележено је и отргнуто од заборава у потресним ратним записима професора Лазара Тркље, секретара Земљорадничке странке, које је водио од пролећа 1941. па до јесени 1944. године. Лазарева ратна архива, која садржи више стотина густо куцаних страница текста, рукописа, спискова убијених, али и убица, наредби, одлука, политичких и војних процена ситуације на терену, представља једно потпуно аутентично сведочење о збивањима у Другом светском рату.

Ово драгоцено историјско штиво, које описује сурову природу грађанског рата вођеног на рушевинама Краљевине Југославије, чувано је деценијама као највећа породична тајна. Закопано у земљу у нади да једног дана изађе на видело и сведочи о голготи народној.

Лазар Тркља био је члан Централног националног комитета, политичког тела равногорског покрета, у којем су биле вође свих српских грађанских партија. Лазар је био лични саветник Драже Михаиловића за источну Босну и Херцеговину и председник Националног комитета за Херцеговину. Био је близак сарадник, али, како то каже Драгиша Васић, и лични пријатељ Драже Михаиловића, о чему сведоче њихови бројни сусрети и преписке током рата.

Лазар је све записивао у бележницу, водио дневник, а када би му прилике допуштале, рукописе је, углавном ноћу, прекуцавао на писаћој машини. Дакле, ово нису мемоари и накнадна сећања на то како је било у рату, него потпуно аутентичне забелешке о ратним догађајима, биткама и страдањима у Другом светском рату, које до сада нису објављиване.

Своју ратну причу Лазар почиње описом бомбардовања Београда, које га је затекло насред Теразија. Пошао је да склони неке ствари из странке, а кад су се зачули авиони, сакрио се у један подрум у Балканској улици.

Више пута је током рата успевао да уђе у окупирани Београд и да изађе из њега, а једном је дословно за свега неколико минута умакао Гестапоу који је дошао да га хапси. Описује и на који начин је успео да радио-станицу из Београда однесе на Равну гору и како је успостављена веза са владом у Лондону.

У дневнику описује збивања на Равној гори, сусрете са Дражом Михаиловићем, дуге ноћне расправе, странчарење Драгише Васића.

Карактеристичан је један опис Равне горе у јесен 1941. године.

„Стрпљиво сам чекао неколико сати пред вратима колибе да се опростим. Каже: ‘Видиш сама реакција, нема интелектуалаца, јеси ли видео синоћне грдње на интелигенцију, земљораднике…’ Ја га тешим. Нама је главна национална идеја, солидарност, данас ће се на челу покрета налазити једни, сутра други а на крају можда ће доћи у најсигурније руке. Сем тога, види, ово је грађански рат, револуција, где престају све моралне људске скрупуле да играју неку улогу. Човек човеку је вук, брат непријатељ брату, борба идеја са физичким оружјем. И заиста, требало би бити прворазредни психолог па да се уочи и опише галерија типова који су се тих дана налазили и врзмали на Равној гори и у равногорском војно-четничком покрету.“

Са Равне горе Лазар одлази на партизанску територију, у Ужичку републику, Пожегу и Ужице. Описује како политички комесар и свештеник држе опело у срцу Ужичке републике сахрањујући једног лидера Комунистичке партије „са потпуним црквеним обредом“.

Притварали су га и четници и партизани. Бележи како италијанска војска преузима бродове и луке у Боки, износи прецизне податке о погинулима и стрељанима, о страшним злочинима усташа у Пребиловцима и другим херцеговачким местима.

Лазар до детаља описује како се десио злочин у селу Пребиловци. Поименице наводи усташе које су водиле акцију, где су мучили, убијали и силовали, како су сељаке затворили, опљачкали, спровели у вагоне и одвели до јаме Шурманци, а потом и побили.

Лично је разговарао и забележио сведочења преживелих Пребиловчана.

Дневнички записи обилују описима ситуација од којих би свака могла да буде екранизована у филмски трилер. Лазар детаљно наводи на који начин је успео да шифре за везу владе у Лондону са четницима Драже Михаиловића, као и Меморандум СПЦ о покољу Срба у НДХ, сакрије у ципеле др Секулића и преко Софије и Истанбула упути за Лондон. После напорних припрема, израде фалсификованих виза и пасоша, одласка у турско и бугарско посланство, др Секулић је коначно био спреман за пут, које је успешно окончан.

После неколико дана, Радио Лондон је јавио: „Др Михаило Михаиловић и др Милош добро су и здраво“.

Још опаснија и драматичнија прича јесте о томе како је Гестапо направио замку и ухапсио браћу Албала, којима је, иначе, Лазар попунио лажне пасоше.

Са лажном партизанском пропусницом коју је прибавио још у Ужицу, Лазар у цик зиме, по снегу и великој хладноћи, у децембру 1941. године долази у штаб на Борачким језерима и одатле прелази преко Игмана и Бјелашнице и одлази за Сарајево.

У Пазарићима уз помоћ родбине и пријатеља с којим је играо фудбал пре рата прибавља лажна хрватска документа, с којима улази у Сарајево.

Овако описује Сарајево у децембру 1941. године: „Срби су се доста разбежали и у току целог дана ходања по граду ја сам видео свега два позната Србина. У Богословији у којој сам учио сада је у њу смештен центар за избеглице, међу којима је владао тифус. Српских радњи и нема, а у напуштене су се уселили муслимани. Изгледа ми варош стопроцентно муслиманска. Мало је људи који се крећу улицама, само понеко у шеширу, свакако Хрват. Мислим да је тих дана варош имала око 30 хиљада муслиманских избеглица“.

Из Сарајева креће кроз Независну Државу Хрватску возом пуним усташа, који заједно са осталим путницима страхују да ли ће их негде успут напасти устаници.

Воз стиже у Земун, где га је чекао његов друг Густав Крклец, који га пребацује у окупирани Београд.

Посебно поглавље у његовом путешествију јесте прича како је успео да пребаци злато и новац које су југословенски пилоти из Каира послали породицама у Београд. Лазар наводи да се током овог пута најсигурније осећао у друштву својих старих партијских другова. Код једног од њих је и заноћио, у селу Доње Кравице.

„Нашли смо решење да његова домаћица испече за пут две погаче, да из њих извади средину и да ту потрпамо златне фунте. У зору су погаче биле готове и новац потрпан. Рескирао сам да доларе носим у џепу. Пратилац који је требало са мном да иде до Београда ставио је једну погачу у торбу, а није ни знао о чему се ради“.

После разних перипетија, стигао је срећно у Београд, предао злато, али тада пада у руке специјалне полиције. Ипак, чудним сплетом срећних околности, успео је да се извуче из те готово безизлазне ситуације.

Професор Тркља у својим списима објашњава узроке неслагања са Дражом Михаиловићем, тачније с неким његовим одлукама, које он отворено критикује. После једне бурне расправе с Дражом на Колашинским пољима, Лазар одлази за Бугарску, а након обиласка терена и проласка кроз Србију, шаље веома оштро писмо, у којем таксативно наводи проблеме у четничкој организацији, злоупотребу наредбе о слову „З“, четничке злочине на терену, бахатости локалних команданата.

„Када сам пролазио кроз Србију, изгледало је као у паклу. Није се знало ко кога убија. Недићевци, љотићевци, комунисти, војни четници, сви су се међусобно убијали и нико није имао савезнике. У народу страх и паника. Људи нису били сигурни да ће кад легну и осванути. Обично нису лежали код кућа. По ноћи праштале су бомбе у појединим кућама.

Не само то, него, као што рекох, људи у истој организацији убијали су међусобно своје сараднике, као што је горе наведени случај.

Ето, то је резултат фамозног слова ‘З’. Оно је било створено да се неваљали Срби лише живота, а у пракси најчешће је лишавало живота најбоље синове народа. Оне који су неком сметали зато што су нешто радили. Српска посла, па ето ти“.

У ратним белешкама Лазар детаљно говори о злочинима комуниста, тзв. лијевим скретањима, како су после рата комунистички дисиденти назвали партизанска убиства бројних цивила у Херцеговини и Црној Гори крајем 1941. и почетком 1942. године. Наводи имена невиних људи, углавном угледних домаћина, али и осталих које су партизани побили, јер нису хтели да се прикључе њиховом покрету. Поједини су убијани само за пример другима.

Посебно је интересантан пример двојице сељака код Љубомира у Херцеговини, које су насред пута, без кривице или суда, зверски убили народни хероји Сава Ковачевић и Петар Драпшин.

„На путу за Ластву партизани су водили ухваћене националисте Крста Кашиковића и Обрада Томашевића. Срео их је Сава Ковачевић Мизера и Петар Илић (Драпшин), који су ишли на сахрану капетана Путице у Љубомир. Сава Ковачевић Мизера прво је песницом ударио у слепоочницу Крста Кашиковића, који је онесвешћен пао на земљу. Затим га је ципелама – гојзерицама толико ударао по глави, док му је није размрскао, а овај у мукама издахнуо.

Петар Илић (Драпшин) ударао је кундаком од пушке Обрада Томашевића по глави док га није оборио и онесвестио. Несрећни човек је умро на месту у највећим мукама. Зверска убиства ове двојице представљају пример дивљаштва и садизма ових револуционара.“

Због негодовања у народу, а међу самим партизанским борцима, Сава Ковачевић и Петар Драпшин смењени су почетком 1942. године са руководећих места у оперативном штабу херцеговачких партизана, и добили партијску опомену; Сава је премештен у црногорске јединице, а Петру Драпшину партија је дала прилику да се искупи, шаљући га у Словенију, где је именован за тамошњег команданта бригаде. Обојица су после рата проглашени за народне хероје.

У свом дневнику Лазар описује детаљно и четничке злочине у Фочи. Он се у овом граду затекао два дана после масакра над фочанским муслиманима.

„Опште клање. Нијесу се одвајали борци од нејачи. Све је уништавано. Причали су очевици да је само на мосту на Дрини у бежању платило својим животима око 140 душа. Од Фоче према Устиколини у дужини око пет-шест километара лежало је око 400-500 лешева. А у граду и по улицама броја им се не зна.“

Ратни дневник професора Лазара Тркље обилује аутентичним описима прогона, страдања и трагедије народа у Србији, Црној Гори, Херцеговини, Босни, Лици, масовних и монструозних усташких злочина, братоубилачког рата, ратних операција партизана, четника, усташа, Немаца, Италијана, у периоду од 1941. до 1944. године, у више срезова бивше Југославије.

У ратним записима детаљно су описани догађаји у херцеговачким срезовима (Требињском, Билећком, Столачком, Гатачком, Невесињском, Љубињском), затим срезовима Ариљском, Шабачком, Нововарошком, Милешевском, Лозничком, Пљеваљском, Ваљевском, Подгоричком, Никшићком, Бококоторском, Барском, Цетињском, Даниловградском, Колашинском, као и на Романији, Мајевици, Хомољу и у Тимочкој крајини…

Лазарева лична архива више од 70 година била је ван домашаја јавности, а 50 година закопана у земљу. Озна ју је тражила више пута, три пута је ископавана и премештана, а делом је страдала од влаге.

Кад је Лазар отишао из родне Билеће, његова сестра Мара и брат од стрица Жарко кришом су склонили документа. Пронашли су некакву италијанску канту од масти и папире у њу потрпали, затворили и закопали. Кад је дошла партизанска власт и конфискација имовине породице Тркља, Лазареве архиве није било.

Нико је није ни помињао. Озна је сумњала, али није била сигурна да укућани знају где се она налази.

Жарко Тркља, страхујући да ће бити пронађена, три пута ју је премештао. Како каже, архиву је после ископао, пронашао једну порцуланску кутију са поклопцем, у њу потрпао папире, одвалио две даске са патоса у кухињи и ту је сакрио. Поново је морао да је премешта кад је схватио да жене рибају патос а вода продире до кутије. Архиву је поново кришом извадио и сакрио на таван куће. На крају ју је с тавана преместио у другу кућу. „Нисмо ни знали колико то вриједи, ја сам тада био дјечак и стално сам га масирао по леђима док је он по цијели дан куцао на писаћој машини у окрајку. Лежи у ‘ладовини и куца потрбушке, а ја га масирам по леђима која су га стално бољела“, присећа се Жарко времена када је Лазар своје рукописе прекуцавао док је боравио у родној Билећи.

Током деценија скривања, углавном док је била закопана у земљи, документација је оштећена. Ипак, највећи део је сачуван да сведочи о најстрашнијим догађајима, трагедији народа, страдању и злочинима у Другом светском рату.

У архиви нема записа с краја 1944. и почетка 1945. године, који су нестали заједно с Лазаром, кога су убиле усташе, највероватније крајем априла 1945. године, у близини Градишке. Лазарева архива је скривана и чувана као највећа породична тајна, а у целој фамилији само њих двоје, Жарко и Мара, знали су да је сачувана и где се налази.

Уочи распада социјалистичке Југославије и пада комунизма у Херцеговини, документација професора Лазара Тркље изнета је на светлост дана. Жарко је једнога дана свом сину (потписнику ових редова), по завршетку студија, тутнуо у руке гомилу папира уз речи: „Ево ти ово, па види шта ћеш с тим.“

Никола Тркља, јун 2019. године

Ко је био Лазар Тркља?

Лазар Тркља, професор теологије, рођен је у Билећи 27. јула 1907. године. Средњу школу завршио је у Сарајеву, а факултет у Београду. Извесно време је био професор у Ваљевској гимназији, одакле је избачен из државне службе због јавних наступа и критике тадашњег режима. Формално због ширења комунистичке пропаганде, иако је то, како сам каже, било бесмислено, будући да је по образовању био теолог. Укључио се у опозиционо деловање, изабран је за секретара Земљорадничке странке и постао један од најближих сарадника др Милана Гавриловића.[1]

Лазар Тркља, секретар Земљорадничке странке (Фото: Службени гласник)

Професор Тркља се од почетка укључује у равногорски покрет, био је члан Централног националног комитета, председник Националног комитета за Херцеговину и лични саветник Драже Михаиловића за источну Босну и Херцеговину.

Цео рат је провео на терену. У окупирани Београд је улазио неколико пута, са лажним документима. Обилазио је Србију, Црну Гору, Херцеговину, источну Босну, а стизао је и до Бугарске. Са тих путовања редовно је слао извештаје у штаб, Дражи Михаиловићу. За слање тих депеша користио је шифрарнике, од којих се неки налазе и у овим документима, а потписивао се шифром 505.

Лазар је био и делегат Билећког среза на Светосавском конгресу у селу Ба, 1944. године. Међутим, делегација Херцеговаца и Црногораца коју је предводио због невремена није стигла на време на Конгрес. Неколико дана касније, делегати из Херцеговине пронашли су Дражу у драгачевском крају, а с њим су били Драгиша Васић, др Стеван Мољевић, др Живко Топаловић и други.

Иако је први контакт земљорадника с Михаиловићем успостављен још пре рата, Лазар није познавао Дражу до доласка на Равну гору. Везу земљорадника са Дражом успоставио је новинар Политике Коста Крајшумовић, 1936. године у Софији, где је Дража био наш војни изасланик, а Коста дописник Политике. Алекса Гавриловић у спису Савез земљорадника и покрет Драже Михаиловића наводи да је нешто касније дошло и до састанка између Милана Гавриловића и Драже у стану др Милоша Секулића.

У књизи Титов покрет и режим 1941-1946, Бранко Лазић пише да је Земљорадничка странка (осим комуниста) једина од свих под окупацијом одржавала партијски контакт са својим функционерима из разних покрајина земље.

Никола Миловановић у књизи Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића наводи да су „истакнути функционери Земљорадничке странке били први грађански политичари који су пришли четничком покрету Драже Михаиловића…“

Драгиша Васић у једном сведочењу из маја 1944. године, које преноси Миловановић, говори о утицају Лазара Тркље на Дражу Михаиловића.

„После отпочињања комунистичке акције, а кратко време пре мог доласка на Равну гору, командант је, под утицајем секретара Земљорадничке странке Лазара Тркље, иначе свог личног пријатеља, наредио команданту београдског штаба да заједно са Тркљом формира у Београду одбор у који треба да уђу подсаветници политичких, културних и омладинских групација. Његова функција требало је да буде искључиво саветодавна.“

Тако је у лето 1941. године на Лазаров предлог Дража задужио свог тадашњег команданта београдског штаба да се у Београду формира политички одбор састављен од различитих политичких странака и организација. Састанак на којем је дошло до формирања тог одбора организовао је Лазар Тркља.

Земљорадници су скупо платили своје учешће у покрету Драже Михаиловића. Бројни угледни људи Земљорадничке странке одведени су у немачке логоре; у Маутхаузену страдали су Радојица Стефановић, председник општине, Жарко Ђорђевић, задружни функционер, др Васиљ Поповић, професор универзитета, док су Лазар Тупањанин и др Милан Пурић преживели тај концентрациони логор.

Иван Авакумовић у делу Михаиловић према немачким документима наводи имена земљорадничких првака које су Немци стрељали у Југославији. Међу њима су били и инжењер Јово Поповић, члан Главног одбора, адвокат Гојко Терић, адвокат Обрад Мастиловић, Воја Лазић, бивши народни посланик, бивши председник Савеза, Богољуб Зечевић, председник земљорадничке омладине, затим Драгутин Ђенадић, Воја Ђорђевић, министар и инжењер Д. Томашевић, који су такође страдали од Немаца у Београду.

Осим Немаца, земљораднике су ликвидирали и усташе и комунисти. Онима који су претекли после рата је суђено, проглашени су народним непријатељима, а имовина им је конфискована. Међу члановима и функционерима Земљорадничке странке који су погинули у борби или су их стрељали партизани били су Видак Ковачевић, Милан Чарапић, Петар Самарџић, Васа Тупањанин, Душан Бранковић, Максим Максимовић, Милутин Токић, Радош Вукелић, Василије Тркља, Јеремија Бојовић.

Лазар је био сарадник, али и, како то каже Драгиша Васић, лични пријатељ Драже Михаиловића, о чему сведоче њихови бројни сусрети и преписке током рата. Једна преписка је нарочито занимљива будући да је размењена у време кад је букнуо сукоб између земљорадника и Михаиловића. У лето 1942. године, Дража је упутио депешу Лазару:

„Ради организације по упуту 5 доделио сам срезове за рад Милу Радовићу Фочу, Радивоју Нешковићу Чајниче, Драгом Митровићу Рогатицу, Павлу Грубачу Вишеград, Боривоју Митрановићу Сребреницу, кап. Дамјановићу Бјељину, Брчко, Зворник и Тузлу.“

На ово је Лазар незадовољно реаговао депешом од 1. јула: „Ствари у Босни не могу се спроводити у погледу организације и припрема за крајњи циљ преко људи у које народ на терену нема поверења макар колико Ваш углед међу њима био велики. Ако се нема довољно вере у моја обавештења, пошаљите ми човека коме више верујете да упозна стање на терену, јер народ неће да прими оне у депеши означене. Код мене за Вас протест против Дамјановића од 11 команданата батаљона са Мајевице.“

Дража је већ сутрадан одговорио, другачијим тоном, тактизирајући, али остајући и даље при својој одлуци:

„Драти Лазо, имам пуно поверење у Вас, никог не шаљем да Вас контролишем, али народ ће морати да прими назначене људе, јер наш покрет није политички већ војнички… Ставити им до знања да се имају потчинити или нека иду. Дисциплине мора бити. Политикантство је упропастило цео Дангићев покрет. Тим трагом не смемо ићи.“

Три дана касније, да би се целој ствари дао што званичнији тон, с обзиром на лично пријатељство између Михаиловића и Тркље, 4. јула је интервенисао, али у оштријој форми, мајор Захарије Остојић, начелник оперативног, организационог и обавештајног одељења Врховне команде:

„Лица одређена од наше стране за организацију нису ни непозната, ни странци, већ већином Босанци, познати народу и заслужни за наш покрет.“

Током рата, Лазар је путовао са фалсификованим објавама кроз разне окупиране крајеве Југославије, одлазио на терен, пролазио кроз НДХ, Србију, Црну Гору, Херцеговину, Босну, чак је ишао и у Бугарску.

Капетан Недељко Плећаш у својој књизи Ратне године 1941-1945 описује тренутак кад је у црногорским брдима у близини Колашина срео Лазара Тркљу.

„На једној раскрсници планинских путева срели смо се са два грађана, Калабићева познаника. И њих је пут водио у Врховну команду, па смо пут продужили заједно. Један од њих је био секретар Земљорадничке странке Лазо Тркља, а други, чије име нисам запамтио, био је земљораднички вођа из Црне Горе. Кад је Тркља сазнао од Калабића да смо ми стигли са Средњег истока, он ми је пришао, и онда смо нас двојица провели пут заједно у разговору. Распитивао се за своје партијске пријатеље у емиграцији.

Тркља је био човек осредњег раста, ситне главе и аскетског изгледа. Носио је похабано грађанско одело и качкет на глави, и мени је више личио на пролетерског идеолога него на четничког вођу. Говорио је тихо и смишљено, као да је држао предавање. Он је био политички курир Драже Михаиловића; слао га је политичким људима и сада се враћао с такве једне мисије из Београда.

Остао ми је у сећању као жива статистика: у његовим џеповима било је много ситних папирића, које је вадио и упознавао ме са стањем српског народа у разним крајевима.

Знао је за судбину сваког боље познатог Србина. И поред тешких покоља које су Хрвати извршили над Србима у Хрватској, Тркља је гледао оптимистички на српску будућност. Он је сматрао да је четнички покрет у западним крајевима спасао биолошки минимум српског народа.“

Василије Комненић описује како је са Лазаром и осталим члановима херцеговачке делегације путовао на конгрес у село Ба: „Тек што смо се били удаљили неколико километара од Невесиња, сретосмо се са пуковником Бејлијем[2] и његовом пратњом. Професор Лазар Тркља се познавао са њим одраније, те они изменише неколико речи. Али ни пуковник Бејли ни ми нисмо били за дужи разговор. Хитало се и њима и нама…

Генерала Дражу Михаиловића нађосмо у једном селу Драгачевског среза. Са њим су били Драгиша Васић, др Стеван Мољевић, др Живко Топаловић, др Ђуро Виловић, бивши народни посланик Мустафа Мулалић, ђенерал Лука Балетић, потпуковник Мирко Лaлатовић, мајор Љубиша Терзић и још неки. Будући да се професор Лазар Тркља и одраније познавао са Дражом, то нас он представи њему и његовим најближим сарадницима које ту затекосмо.“

Вукашин Перовић, филозоф из Мостара и Лазарев пријатељ, у својим списима напомиње да није ишао у село Ба и објашњава зашто: „Кад сам на почетку 1944. године добио позив од мог пријатеља и сарадника током рата, Лазара Тркље, члана Централног комитета, да се и ја нађем у селу Ба на конгресу, одговорио сам да мене не интересују никакве театралне декларације у озбиљним моментима…“

Даље Перовић описује како Лазар, враћајући се у Херцеговину из села Ба, после завршеног конгреса у јануару 1944. године, због зиме и снега није могао до Билеће, па је свратио код њега у Мостар, прерушен у обичног сељака из околине. Перовић му је уредио да са лажним пропусницама возом из Мостара крене за Билећу.

У време његових ратних путешествија диљем земље до Лазареве породице у Билећи стизале су разне вести о његовој наводној погибији. Комунисти су 1942. године објавили да је коначно убијен „Лазар Тркља, професор, секретар бивше Земљорадничке странке, агент Интелиџенс сервиса и главни организатор политике владе из Лондона у свим српским крајевима“.

И Јосип Броз је једном приликом саопштио да је Лазар Тркља ликвидиран у једном месту поред Невесиња.

Владимир Дедијер наводи у свом дневнику да му је „друг Стари“ рекао да су убијени мајор Тодоровић и Лазар Тркља: „Синоћ ми Стари рече да је Воја Тодоровић ликвидиран заједно са Лазом Тркљом, секретаром Земаљске странке у Кифином селу крај Невесиња, неколико стотина метара од италијанских карабинијера. Не шале се наши партизани. Буржоазија нам је наметнула класни рат – и сада га има.“ (Дневник, недеља, 1. март, Фоча)

Међутим, тај извештај о Лазаревој погибији код Невесиња није био тачан.

У пролеће 1945. године Лазар нестаје и породица деценијама са сигурношћу није могла да утврди где је и како страдао.

Постојала су два-три посредна сведочења да је живот скончао у усташком логору Стара Градишка. Преживели Билећани су сведочили да га је препознао Секула Дрљевић и питао: „Где си, Лазаре Тркља? Био си тамо и амо? Куда ћеш сад?“ На лицу места је одмах убијен, и то испред концентрационог логора.

Лазарев друг, филозоф Вукашин Перовић, који је преживео голготу Лијевча поља и емигрирао у Аустрију, у својим филозофским записима и делу Прва четничка енциклопедија оставио је потресно сведочење о последњим данима проведеним заједно са Лазаром Тркљом у пролеће 1945. године.

„Кад смо се у фебруару месецу 1945. нашли на бежанији од села Војковића код Сарајева па до села Кукуља на обали Саве, Лазар Тркља и ја пратили смо један другог у стопу с осталим члановима Покрајинског комитета за Херцеговину, Боку и Дубровник, чији сам секретар био. На том путу од шест недеља током дана и ноћи објашњавали смо се око наших политичких проблема… Ту су се спомињала имена и других, који су се нашли тамо да спасу главу, међу које спада и Радоје Вукчевић, за кога се причало да је позван на Равну гору да организује судство будуће Југославије.

На ово ми је Тркља одговорио да је Живко Топаловић као социјалиста био позван у Врховни штаб да би утицао на смиривање духова у Централном комитету у разматрању сугестија Драгише Васића да се нађе начин и успоставе односи са Совјетима, пошто су ови током 1942. и 1943. показивали знатан интерес за Дражу и пропагирали га једно време.

Дража је дословно, оловним речима, завршио дискусију: ‘Идите, али савезнике срести нећете! Осам стотина километара раздваја вас од њих. Четири реке: Врбас, Сава, Уна, Купа, и три непријатељске линије… Смисао моје борбе јесте да останем овде…’ Један тежак утисак није омогућавао растанак, већ смо се договорили да он лично нама направи посету ‘прекосутра после подне на дан 15. марта’.

У једној странчици под благим зрацима пролећног сунца сачекао га је читав Покрајински национални комитет на челу са чланом Централног националног комитета Лазаром Тркљом. Приступајући прво њему, са овим се пољуби, док се са осталима пријатељски рукова, а на поздрав са мном смешкајући се направи и једну кратку пријатељску напомену о нашем некадањем сусрету у Мостару.

Почевши да развија мисли којима сажима своје планове који већ припадају прошлости, као и своје намере у најближој будућности, Дража је очито наслућивао да је све то препуштено својој судбини. Говорио је преко цигарете, тихо, прибрано и логички одређено.

Ту смо се поздравили заувек. Растали смо се са сузним очима, јер нико од нас није био сигуран ни за пола сата живота унапред. Он је остао са главнином војске, од које је било способно за борбу мање од једне трећине. Једини војник који се могао да назре на том беспућу у тим данима био је пуковник Драгутин Кесеровић, који је и по својој спољашњости, држањем и изгледом униформисаног официра, одавао утисак човека који још увек има нешто свежине у себи. Дража са осталима није више те свежине имао. Они су и даље остали на том терену, а ми се повукли према северу да бисмо наставили пут. Беше четвртак 29. марта 1945, дан суморан, али без кише. Крећући се лагано цестом, са осталим члановима Покрајинског националног комитета, а у друштву члана Централног комитета Лазара Тркље, коментаришемо призор који успут пратимо. Пролазећи кроз села Трстенце, Босански Кобаш, Влакницу, Каоце, у правцу Свињара (Србац), требао нам је један читави дан. То је релација пута нешто дужа од двадесет километара. На свим деловима пута, одакле се река Сава може да сагледа са цесте, пратимо погледима људске лешеве, који, негде у групама, а негде појединачно; негде средином реке, а негде поред саме обале, јуре поред нас.

На једном месту стао сам и наслонио се на стену једног огромног каменолома, кога само цеста дели од реке. Ту Сава прави један мали завијутак, у чијем се ковитлацу вртела читава група лешева, чија су одела одавала јасну разлику између мушких и женских. Продужили смо пут у правцу најближег насеља. Кад смо стигли у село Влакницу, свратили смо у једну кућу, која је такорећи била једним зидом на самој цести. Приметивши бунар пред кућом, свратисмо да попијемо чашу воде. Појавише се неке жене, које ступише с нама у разговор. Приметивши да смо четници, постадоше врло љубазне и показаше се спремним да нам понуде нешто да поједемо.

Питамо их одакле толики лешеви реком Савом. ‘То је нама обична ствар, господине’, додаје једна жена. ‘Ми то пратимо данима. То су логораши из хрватских концентрационих логора’, додаје друга. Настависмо пут према северу. Предвече стигосмо у село Свињар, односно Србац. Уморни свратимо у једну сеоску кућу у једној странчици испод једне мале висоравни, која се зваше ‘Херцегов сто’.

Примили су нас врло љубезно и ту смо повели разговоре о овим призорима. Одговор је био као и у Влакници, с додатком што су ови наши домаћини били нешто одређенији, тврдећи да су то лешеви логора Јасеновца, који је био у расформирању. Ова тврдња ме је ужасно погодила, при помисли да сам се на тај начин, сада вероватније још једном срео са сопственом породицом.[3]

Ту тајну нисам смео никоме да поверим у разговору осим покојном Тркљи, јер је било и то скопчано са ризиком, ако би се знало да ми је породица због мене послана у логор од стране власти чијом се земљом сада крећем.“

Перовић у својим списима не описује тачно место и време када се растао са Лазаром, али вероватно је то било после села Влакнице, Српца, а пре Градишке. Перовић наводи да се у четвртак 12. априла упутио ка селу Бодеграју и Окучанима. Очигледно да је Вукашинова група, за разлику од Лазареве, имала више среће.

„Под тим мучним утиском упутио сам се у правцу села Бодеграја, да би у једном шљивику, а у празним односно разрушеним српским кућама, обавестио своје сапутнике да ћемо сутра доћи до хлеба. Од тих свих сапутника, као по чуду, једино је пао као жртва комунистичког вандализма у Словенији мостарски трговац Миле Милутиновић, док су сви остали још и данас живи широм Европе и Америке.“

Вукашин Перовић нигде не наводи тренутак када се растао са Лазаром, али је знао за његову судбину и у два друга своја записа изричито наводи: „Професора Лазара Тркљу убили су Хрвати на почетку месеца маја 1945. године у логору Стара Градишка на Сави.“

И на другом месту: „Годину дана касније, кад се Тркља нашао са својим друштвом у хрватском логору Стара Градишка као хрватски заробљеник, чим је препознат, убијен је пред самом касарном.“

Никола Тркља, Београд, јун 2019. године

Владимир Димитријевић: На Голготском путу – ратни дневник Лазара Тркље 1941-1944.

ПУТЕШЕСТВИЈЕ КРОЗ САНЏАК, ЦРНУ ГОРУ И ХЕРЦЕГОВИНУ

Са лажном италијанском пропусницом у Црну Гору

Нови конак је у селу Јабланица, на граници према Санџаку. Сељаци овог граничног села причају своје згоде и незгоде. Ми смо, кажу они, Срби, и хтели смо да помогнемо нашој браћи која се боре у Босни, око Вишеграда. Одједном, створили су се неки партизани. Ми знамо само за четнике. Они су створили овде неки одбор, али ми знамо само да смо Срби и да ћемо се као такви борити.

Ујутру треба прећи преко границе. Тамо је нови господар у српским земљама. Он није тако окрутан као Немац. И заиста, Талијани су били према српском становништву Божија милост у поређењу са Немцима. Налазимо и јатака који ће нас пребацити преко границе. Граница је река Увац. Идемо преко урвина, странпутицом, зној нас пробија. Већ снег пада. Прелазимо и реку. У близини по чукама налазе се талијанске посаде. Гледамо да их избегнемо, да нас не виде, јер је ово друга окупациона зона, где се само са пасошима може прелазити.

Желели смо да се легализујемо, да можемо ићи путевима кроз вароши. Додијало нам је пешачење, а и посао због кога идем то захтева. У Прибој се може ући само са немачком дозволом. Шаљемо уходе да нам из Прибоја добаве улазнице. Чекамо у једној кућици у брду. Мајка са четири синчића станује у колибици која са свих страна прокишњава. Деца гола и боса. Хтела би да нас нечим почасти, али нема чиме. Кроз ову фамилију гледамо нашу прошлост и садашњост. Пет стотина година гоњени смо од непријатеља у ова гола и гладна брда само да бисмо сачували своју националну индивидуалност и веру. Сада хоће да нам отму и ова брда и да нас побију. Опет овај сељак, го и бос, гладан и жедан, дочепао се пушке и брани и себе и своју родну груду. Верујемо да ће је он, и само он, одбранити, и да ће овој деци осигурати бољи и удобнији живот од овога који је раван дивљим зверима у шуми.

Решавамо се да уђемо у варош између талијанских блокова. Одмах одлуку проводимо у дело. Пред мрак већ смо се ушуњали. Ова варош и цео срез нису имали после капитулације неких великих несрећа. Све бриге српског живља биле су концентрисане на помагање босанске акције, нарочито у Вишеградском срезу. Српски и муслимански живаљ били су и овде два закрвљена табора. Тих дана Срби су славили велико славље. Пао је град Вишеград, који су четници више од два месеца опседали. Талијани су интервенисали да помогну свом савезнику, ушли у Вишеград и хрватској војсци омогућили да се преко Прибоја, Пљеваља и Фоче пребаци за Сарајево. Ја сам овде имао доста партијских пријатеља и познаника. Са њима сам разговарао о Дражи Михаиловићу и четничкој организацији која је у овом срезу већ имала корена. Браћа Стевовић и свештеници Јевђевићи на тој линији радили су и до тада.

За мене је представљало проблем да се из Прибоја пребацим легално за Пљевља преко Пријепоља. Са собом сам имао талијанску пропусницу, са којом сам још у јулу долазио у Црну Гору. Фалсификовао сам је и са њом се преко Хрватске вратио у Београд. Сада шпекулишем да се са њом пребацим. Користим познанство са талијанским командантом места, др Милошем Стевовићем, који је талијански ђак. Кад је видео моју објаву, насмејао се. Видео је у чему је ствар. Да не би свом пријатељу изашао из воље, на овој пропусници написао је да могу да одем до Пљеваља, с тим да ми се тамо њена исправност провери. Био сам задовољан. У другом месту друга нафака и корак даље ка циљу.

У Пријепољу користим прилику и чекање да се састанем са Сретеном Вукосављевићем,[4] бившим сенатором и једним од најјачих ауторитета у Санџаку, и учитељем Радишом Миодраговићем. То су људи чији је ауторитет у овом срезу доминирао у народу. Према војно-четничкој акцији Драже Михаиловића, Вукосављевић је био резервисан. После сам сазнао да је помагање партизанске акције било оправданије, али без јавног иступања. Миодраговић је био одлучнији, нарочито због тенденције покрета за ликвидирање муслиманског живља у Санџаку.

Из Пријепоља за Пљевља требало је пешке. Ипак се стигло. Ноге су за то већ истрениране. Стигли смо увече и без легитимисања ушли у град.

Пљевља су тих дана била једна од најслободнијих вароши у Црној Гори иако су у њима биле италијанске трупе. Зато се ту био слегао велики број јавних и културних радника из свих крајева. Између осталих, били су: др Ристо Јеремић, др Стево Мољевић, Григорије Божовић, Тодор Крушевац, Војин Варошчић, дипломата Миросављевић и многи други. Ова група већ је знала за војно-четничку организацију Драже Михаиловића и радили су на програму нове државе. Овај интелектуални кружок заиста је радио. Организаторски посао могли су да раде људи који су радили у народу. И са њима сам дошао у додир. Били су то адвокат Радуле Јауковић,[5] капетан Војиновић, правник Филип Војиновић, правник Момчило Петровић и други. Они ће почети са организацијом и успех би сигурно дошао да није било напада на Пљевља.

Драган Крстић: „Арсенали демократије“ (САД и Енглеска) са „цветајућом земљом социјализма“ (СССР) довели комунисте на власт

Комунисти убијају игумана манастира Милешева

Тих дана комунисти су отпочели са убијањем националних људи по Санџаку. У Нововарошком срезу убили су једну групу од осам четника, предвођену инжењером Љубомиром Ранитовићем. У Милешевском срезу убили су настојатеља манастира Милешева, игумана Нестора Тркуљу.[6] У Пљеваљском срезу убили су сељака Маринка Земуновића, поручника Вучковића и учитеља Остојића. Мета им је био и […]новић, али им је он умакао. Од политичких људи први су били на нишану припадници Земљорадничке странке, као што су инжењер Ранитовић, сељак Земуновић, учитељ Остојић и други. Ваљда зато што су у њима видели највећу препреку за остварење својих циљева.

Требало је да пођем даље, али нисам знао куда, а да бих се осећао сигурним на путу. Шавнички срез напустили су Талијани, завели власт партизани, мени се, по савету пријатеља, туда није ишло. Помишљао сам преко Челебића, али је тамо била опасност и од усташа и од партизана. Остао је једини пут легални. Али ја нисам имао исправа. Она објава била је опасна да је показујем Талијанима, а камоли да идем с њом. Није се имало куда. Уз помоћ адвоката Станића покушао сам код карабињера да је продужим до Никшићког среза. Када је командант карабињера видео, одмах је Станићу саопштио да ће ме ухапсити. Док је овај командант некуда изашао, Станић ју је потурио његовом заменику, који је потписао продужење и ја сам могао ићи даље легално.

Тек после седам дана боравка у Пљевљима ја сам могао продужити даље. Рачунао сам да ћу своју славу после двадесет година моћи провести код своје породице у Херцеговини, а провео сам је у Пљевљима. Један приватни аутомобил повезао ме је у Беране. И ту је требало чекати неки превоз, јер су путеви били врло несигурни. Најгоре је када се иде једним конспиративним послом, а у месту немаш старих познаника којима би ствар могао поверити. То је код мене било када сам дошао у Беране. После размишљања, сетио сам се да имам у овом месту једног друга са универзитета, професора Јована Јовановића. Брзо сам га нашао. Већ сада било је лако ступити у везу са људима са којима се могло разговарати о свим стварима.

Беране, културни, политички, економски центар племена Васојевића, племена које по својим особинама умногоме представља нешто друго неголи Црногорци или Србијанци. Касно су се ослободили од Турака, и у борби за опстанак постали су врло оштроумни и довитљиви. О њима код нашег народа постоји виц да сваки Васојевић има у кући по три различите капе. Једну србијанску, кад разговара са Србијанцима, једну црногорску, кад разговара са Црногорцима, и једну турску, кад разговара са Турцима. И овог пута нашли су се у великој невољи. Комунистичка партија била је распрострта више него и у једном племену Црне Горе, а они су хтели српство да искористе за своје циљеве.

Арнаутско-муслимански елеменат са исте стране натоварио се на њих. А поврх свега, ни окупатора нису жељели ни волели. Требало је све ове опасности отклонити и опет сачувати кожу и остати као исправни патриоти. Јулским устанком били су потпуно отерали окупатора из Беранског, Андријевичког и Бјелопољског среза. Нису баш скупо платили устанак. Једном приликом одбили су и налете Арнаута на ово племе. Сада им је претила највећа опасност, унутрашња опасност, комунистичка, за коју је омладина била у великој мери загрејана.

Ја сам био први човек који је стигао из Црне Горе у вези с повезивањем четничке акције. Истина, на Равној гори затекао сам поменуте делегате, али се они нису вратили. У шуми је био одметнут са једном групом капетан Ђуришић. Они су први од Црногораца пожурили да ухвате везу са Србијом. Они ће бити први у Црној Гори који ће се ухватити у коштац са комунистичком партијом, онемогућиће је и у највећој мери морално и материјално учинити да се комунистичка партизанска акција ликвидира у Црној Гори. О свему овоме разговарао сам са апотекаром Тодом Поповићем, и он је имао да учини од своје стране за повезивање акције. Мало после тога, и сам капетан Ђуришић са једном групом одлази за Србију у вези с овим послом. Пут води преко Андријевице за Подгорицу. Тих дана прехрана у Црној Гори била је један од главних проблема. У варошима се није могло много шта добити, и без пријатеља човек је и код пара могао гладовати. У Матешеву глад ми је утолила једна конзерва коју сам купио код талијанских војника. У Подгорици стање несносно. Велики притисак Талијана на становништво због саботажа на путевима. Пред улазак у Подгорицу, на десетак километара, на Биочу, у провалијама виде се изгорели талијански камиони, које су герилци пресрели, опљачкали и попалили. Кажу да је било око 40 камиона. Ту сазнавам за напад на Пљевља. Комунисти су у народу пронели глас да од Србије такође долази војска за напад на ову варош и да их позива генерал Дража Михаиловић.

Међутим, истина је била да се Дража Михаиловић у Србији тукао против комуниста, а овде га користе за постигнуће својих циљева. Лаж и пропаганда за њих били су врло важно оружје за борбу. У погледу организације, врло мршав посао. Већина официра отишла на Пљевља, адвокат Ристо Вујачић и великосудија Мрдовић били су једини са којима сам могао разговарати. Били су велики песимисти с обзиром на чињеницу да је Подгорички срез, нарочито град, представљао легло комуниста у Црној Гори. Међутим, касније, у пролеће, Подгорица ће постати један од центара одакле је поведена успешна акција против њих.

Црни дани за српске националисте у Никшићу

Већ сам у Никшићу. Тамо доста догађаја и доста људи спремних за рад. Ту сазнајем да су комунисти отпочели са убијањем националних људи и у црногорском делу Херцеговине. У Пиви су убили великог соколског радника Чеду Милића. Насред Никшића зеленаши су убили бившег бана Мују Сочицу.

У близини Никшића партизани су побили једну групу сепаратиста који су ишли са Талијанима. Три групе уништавале су једна другу. Све је то била шала према ономе што је било у изгледу по расположењу које се видно одражавало.

Као пример наводимо случај судије Новице Ковачевића са Грахова. Он седи данима у хотелу „Америка“. У село не може, убиће га комунисти, на улицу не сме, убиће га сепаратисти или ухапсити Талијани. Тих дана били су црни дани за исправне и ортодоксне српско-југословенске националисте. Талијани су тих дана око 60 најугледнијих јавних радника држали у затвору. Све у свему, стање несносно.

Главно ми је било да познанике и пријатеље обавестим о ономе што се одиграва у Србији, о струјањима и превирању, и да их потакнем на рад за стварање војно-четничке организације.[7] Официри су се у том смислу тих дана састајали. Донели су одлуку за рад. Мајор Петар Марушић био је један од иницијатора.

Моја обавештења и упутства добро су дошла. Разговарам и са судијом Новицом Ковачевићем и капетаном (Ђорђијем) Марковићем, који би требало да иду на Грахово да раде. Отићи ће, почети са организацијом и од комуниста бити побијени, са ЗЗ друга, на терену те општине.

Спасоје Тадић, један од комитских војвода прошлог рата, тих дана изашао из талијанског затвора у којем је провео три и по месеца, одмах доноси одлуку да иде у Пиву и да организује.[8] И он ће од партизана бити убијен. Разговор са адвокатом Бојовићем имао је исти циљ. Све у свему узевши, од целе Црне Горе овде ће се наћи у почетку највећи број људи за рад. Али је зато окрутност комуниста била толико велика, да им није дала доћи до изражаја док источни део Црне Горе није био очишћен.

Требало је изаћи из града. Блок је био затворен и ја са новим сапутником на овом послу, професором Недељком Јокановићем, решим да се прошверцујемо из града, што смо и привели у дело. Пут нас је прво водио западно, ка селу Саренићима, са пратиоцем Лалатовићем. Ту треба да се видимо са професором Павићем. Са њим смо по ноћи пошли до куће Мићуновића, у село чијег се имена не сећам, у којој су била три интелектуалца. Нашао се још и један судија, тако да нас је било седморица. Све сам им изложио и рекао. Они кажу:

„Ми смо националисти за националну линију борбе, али је то моментално немогуће. Комунисти су овладали масом, они су се наметнули као вође ослободилачке борбе. Морамо прихватити и линију борбе са окупатором, јер није у етици Црногораца да се тога одричу. Морамо се моментално покорити тој стварности. Једино што ћемо настојати и настојимо да народ бира командно особље, али комунисти то одлучно одбијају.“

Као крунски доказ да су искрене националисте дају ми и један примерак програма свих националиста о будућем уређењу државе, који је саставила једна група црногорских интелектуалаца. Заиста верујем да њихова излагања имају дозу искрености и остављају утисак тешког стања. Народ хоће у пракси да преживи, да окуша комунизам, за који су му у Југославији бранили не само да ради већ и да о њему мисли. Један од њих, после сам сазнао, умро је доследан своме ставу. Био је то професор Павић. Он је стајао на гледишту да ће радије поћи у борбу против Талијана са комунистима, неголи са Талијанима против комуниста. У току борбе били су му додијали партизани, али није хтео ни да приђе четницима, који су сарађивали са Талијанима. Док се борба водила око Никшића, он се попео на једну стену и пола сата чекао да му окупаторски метак прекрати паћенички физички и духовни живот.

Правац нас води преко Бањана. Сретамо људе и разговарамо. Свако је резервисан. Први конак је крај Вилуса, код лекара Пејовића. На њега ме је упутио судија Ковачевић, као на исправног националисту, са којим отворено о свему могу разговарати. Увече стижемо његовој кући. Одмах му отворено износим циљ пута и доласка. Он одмах негодује и одбија. Некуда одлази и долази са неким сељацима, који почињу да нам препредају комунистичку идеологију. Јокановићу дошаптавам да смо пали у клопку. Сасвим хладан разговор. Једва чекам да легнем, да се са Јокановићем договорим шта да се ради. Срећом, лијежемо у кухињу. Помишљамо да ли све ово чини из предострожности. Ипак, доносимо одлуку да у току ноћи кидамо, па шта Бог и срећа даду.

Док су нам они препоручили да се ујутру јавимо у партизански штаб на Вилусима, прије зоре и бијела дана ми се извлачимо и кидамо изнад Вилуса, у правцу Вучијег дола. Гледамо да измакнемо што пре, да се дочепамо Херцеговине, мислимо да је тамо боље, друкчије, имамо познаника. Пред Вучијим долом видимо — једна тројка јури за нама са оружјем. Да ли нас јуре? Мислимо: можда и не, пошто имају са собом коња. Стижу нас и легитимишу. Садруга Јокановића један од њих препознаје по брату и пуштају нас. Били су са петокракама на челу, и мени је то први пут да видим ова обележја.

После овог дводневног путешествија већ сам на граници Херцеговине. Нисам могао да стекнем убеђење да се у Црној Гори спрема пакао, који је дошао, а који је у највећој мери запљуснуо и Херцеговину и Санџак.

Драган Крстић: Једино су Срби искрварили у борбама против свих могућих тоталитарних система (1988)

Наметање комунистичке идеје Херцеговцима

У Херцеговини био сам средином јула. Дакле, пре четири и по месеца. То су били дани када су Срби уз натчовечанске напоре водили борбу против усташа за опстанак. Крајем августа углавном је обрачун извршен на штету хрватских власти, тако да су Херцеговину морале посести талијанске трупе да бране своју творевину, Независну Државу Хрватску, и своја чеда – усташе. Приче о тим борбама о јадима и невољама српског живља без сумње спадају у најстрашније догађаје српске трагедије овога рата. Доласком Талијана, народ се повратио својим кућама и смирио, ако се имао где повратити. Скинуо је с леђа једног заклетог непријатеља и аждају, усташе, а појавиће се други, по својој окрутности исто тако бестидан.

Народ је желео мир и ништа више. Није ни помишљао да напада оне који га не нападају. Талијани га нису нападали, и он није желео са њима да замеће кавгу. Што није хтео народ, хтела је организација која је међу њима имала корена. Односно, није га имала, него је било интелектуалаца који су у народу радили, а који су били привржени овој идеји. Као што су усташе, тј. Хрвати и муслимани, искористили окупатора, првенствено Немце, да у име усташке идеје, идеје верско-племенске експанзије и престижа над српством и православљем, униште српски народ и покатоличе га, тако исто комунисти су искористили морални утицај Русије код српског народа да му наметну другу идеју, идеју комунистичку, која га је у својој суштини хтела да лиши свих оних особина духовне и телесне природе које су га чиниле Србима.

За рачун те идеје они ће, исто као и усташе, убијати, бацати у јаме, са паролом да ако српски народ неће да буде и мисли као и ми, мора да умре, осуђен је на смрт. У вези с тим, по Санџаку и Црној Гори тих дана причало се о некаквој комунистичкој конференцији која је одржана на Жабљаку, на којој су, између осталог, донете одлуке: 1. да се осуђује Јосиф Стаљин на смрт и 2. да се осуђује на смрт и српски народ. Стаљин је осуђен зато што је ступио у савез са капиталистичким државама и тиме прекршио свете комунистичке догме (принципе). Српски народ се осуђује на смрт зато што неће да прихвати комунистичку идеју и на тај начин постаје препрека за комунизирање целог Балкана, а можда и шире. Протерани из Србије, они су хтели по сваку цену да се одрже на терену Санџака, Црне Горе и Херцеговине. Зато су њихове бруталности биле много веће неголи у Србији.

Већ на Баљцима осетио сам да су комунисти успели да једним деловањем наметну своја схватања народу.[9] Код куће сам могао да добијем шири преглед ситуације у срезу. Овај срез био је најочуванији од усташа, имао је на десетине интелектуалаца комунистички оријентисаних, и није ни чуда да је он постао средиште комунистичке акције за Херцеговину и на најбруталнији начин ометао националистички отпор. Сељаци нису могли ни да помишљају на могућност братоубилачког клања. Зато су гледали на сваки начин да ове две струје измире.

У селу Звијерина донета је одлука пред око 500 бораца да се војска не зове ни четничка ни партизанска, већ народноослободилачка. Међутим, већ сутрадан почели су људи са терена те чете у Љубишићима да чине заклетву за партизане. У Љубомиру се организује састанак и они су одлучни за националну линију. На путу на састанак у Прерацима, у селу Богдашићима, два бизана, Алексићи, са петокракама на челу и пушкама у руци, пресрећу ме и траже партизанску пропусницу. ја са стрицем Николом[10] (Тркљом) – голорук. То ме толико револтира, да бих их ударио право у месо да сам имао чиме. Домаћин из суседне куће брзо их је отерао и ја сам продужио пут.

Држим састанак у Прерацама, на којем учествују сељаци са терена од око 30 километара у пречнику. Састанак диван, њихов командант студент Милорад Бјелетић умио им је објаснити срж националне идеје и националне борбе.[11] Можда међу најлепшим састанцима које сам у животу одржао. Људи спремни да гину за идеју. Нажалост, партизани ће на ова два сектора, тј. Љубомирског и Граничног батаљона, где сам одржао састанак, убити око 70 људи да би сломили оружану снагу ова два национална упоришта. Да би сломили ове националне отпоре, морали су довести црногорске партизане, јер са мештанима нису могли ништа учинити.

Већ сам на терену Невесињског среза и у селу Братачу код партијског друга Петра Самарџића.[12] Он је међу првим покретачима устанка против усташа у овоме срезу и на националној линији. Овде је у националном погледу боље него и у једноме срезу Херцеговине. Од почетка сељаци су сами водили акције и боље су их водили него тамо где су били официри и интелектуалци. Народ је био сложнији. Баш тога дана када сам требао поћи даље, ови сељаци спремали су се за напад на муслиманско насеље Борач, који је отпао.

Кренуо сам даље у намери да се пребацим у Босну. Пут ме је водио уз Горње поље невесињско. Дан пре сељаци села Батковића убили су једног муслимана, озлоглашеног усташу из суседног села. Требало је кроз ова села проћи до села Бијења, са неколико сељака мештана. Ова два села су због убијања овог усташе на ратној нози, дан-ноћ се препуцавају и држе страже. Како да пређем, зато идемо између села пољем и шумицом. Изнад нас фијучу кугле. Заобилазимо тамо да не наиђемо на муслиманске заседе, јер смо готови. Стигли смо у мрак у село Бијења, код домаћина Радовића.

Дакле цео дан путовања, уместо два сата, да смо могли ићи кроз муслиманско насеље.

Остављајући ове крајеве, мислио сам да сам народ обавештавао о збивању у Србији, о чему скоро ништа нису знали, а за њих је Србија била знак за оријентацију. Нисам ни слутио да ће преживети комунистички пакао у таквој мери.

На даљем путу нисам знао куда да идем. Рекли су ми да се негде на Зијемљу, и Равњу, налази капетан Бранислав Шошкић, који је дошао из Босне. Мислим: сигурно он има канале куда ће се пребацити за Босну, идем у том правцу. Још треба да прођем кроз нека села Невесињског среза која су помешана са муслиманским. Тешко је наћи пратиоца да покаже пут и да те пребаци до другог села. Муслимани су наоружани, а наши мало, а они без суда и одговорности кидају српске главе као од шале. Заиста, српски сељаци у муслиманским селима преживљавали су тешке дане, са уверењем да се може замркнути, а не осванути. Тако сам се нашао у селу Зијемљу, у Мостарском срезу.

Ратни рукописи Лазара Тркље (Фото: Службени гласник)

КРОЗ НДХ ОД САРАЈЕВА ДО ЗЕМУНА

У комунистичким канџама са лажном исказницом

У Зијемљу сам очекивао да ћу сазнати о капетану Шошкићу и о могућности пребацивања у Босну. Код домаћина Рачића нашао сам прво уточиште. Село Зијемље помешано је са муслиманским живљем. Више од 40 људи из овога малог сеоцета усташе су одвеле у интернацију, бар тако они мисле, а сигурно је да су их негде давно прогутале херцеговачке јаме.[13] Из општине Бијело Поље, којој припада и ово село, одведено их је око 90 истим путем. Сељаци преплашени, са свих страна опкољени су муслиманским и католичким насељима и боје се најгорег. Једну наду им пружа капетан Шошкић, као четник, који је са 12 другова дошао из Босне и инсталирао се на терену општине Бијело Поље, у селу Равна, а другу партизани, који су свој центар акције поставили на Борачким језерима, више Коњица.

Сматрао сам за потребно да се са капетаном Шошкићем састанем, али сам претходно сазнао да он нема канала за Босну, што је за мене било најважније. Канал има само партизански штаб на Борачким језерима. Размишљао сам о томе да ли тим путем да окушам срећу. Брзо сам донео одлуку. Зато је одлазак код капетана Шошкића отпао, написао сам му само писмо и упутио се ка Борачким језерима. Интересантна је судбина капетана Шошкића. Он ће после доћи на преговоре с партизанима, међу њима доћи ће до свађе, и у току свађе један ће гимназијалац потегнути на њега пушку, а овај на њега, оба ће опалити у исто време, оба пасти мртви, и капетан Шошкић, и поменути гимназијалац.[14]

Идем у правцу Борачких језера. Имам и препоруку са Зијемља за некаквог муслимана, медицинара (Сафета) Мујића из Мостара, који је главни фактор код партизана на Борачким језерима. Успут, сељаци Срби причају ми о својим јадима и невољама. На терену овога простора, тј. Мостарскога среза, има 10-15 одсто српског живља. Сви остали су католици и муслимани, који су по капитулацији преко ноћи постали усташе. Сада у штабу има понеки муслиман или католик, већином из Мостара. ја им говорим о борбама Срба, о српству и национализму, они уздишу и истичу: ми сада тражимо спаса само животима, партизани нам га дају и ми морамо тамо, а у души знамо шта смо и шта ћемо бити после ослобођења. Успут се придружује и један муслиман партизан. Идемо насамо. Интелектуалац је. Њега опет забрињава долазак капетана Шошкића на овај сектор и четничка акција, као и бојазан од уласка Америке у рат, јер може осујетити светску комунистичку револуцију. Ја се правим као да делим његово мишљење, али узгред напомињем да би требало са четницима наћи неко споразумно решење.

Долазимо у штаб. Мисле да сам неки курир, али када им саопштавам да идем за Србију, да сам ожењен, са двоје деце које треба да пребацим у Херцеговину, није им баш право. Срце ми се следило када сам у штабу видео курира из мог среза. Помислио сам — сад сам готов, он је сигурно послат у потеру за мном. Разговарам с њим, видим, не познаје ме, а раније је пошао него ја. Мало се тешим. Дају ми и да вечерам. Око 10 сати увече саопштавају ми да не могу спавати у згради, већ треба да идем са једним сељаком његовој кући. Мислим — сад је све готово, мрак ће ме прогутати и неће ми се знати „ни гроба ни мрамора“, како кажу за ишчезле моји Херцеговци.

Сељак је са пушком, а ја голих руку. Правим пробу. Никако нећу да идем пред њим и ако покуша да пуца, гледаћу да се спасавам бекством или отимањем оружја. У почетку идемо један поред другога, стално га држим на оку и мислим да не може да скине пушку с рамена а да га не видим. Затим му препоручујем да иде напред, ја нешто не видим добро. Одмах пристаје. Мало ми је лакнуло. Долазимо његовој кући. Врло лијепо ме прима и одмарам се. Сутрадан ујутру – опет у штаб. Иако помишљам да ништа не знају, бојим се да ми сада не испадне какво испитивање и суђење. Нема ништа.

Пред подне сељак који треба да преведе једну десетину у село Блаце под Бјелашницом, где је била њихова релејна станица са Босном, треба да пође мало пре од десетине која ће са њим ићи. Ја тражим да пођем са њим, јер он мора да иде унаоколо по коња и да се са десетином нађе на прелазу Неретве. Молим у штабу да ми одобре. Они се нећкају, кажу да треба да се вратим и узмем партизанску пропусницу из свог места. Одговарам им да сам прошао целу Херцеговину и нису ми је тражили. Видим, упорни су. Ја се досетим да имам у једној рупи од капута згужвану партизанску пропусницу још из Србије. Рачунао сам требаће ми и пронео сам је кроз путеве приликом легалног путовања кроз Црну Гору. Чим сам је показао, били су мало другачији, и мислим да је она донела одлуку да ме пусте да идем. Јадиковање о незбринутој жени и деци у Београду имало је такође утицаја. Сем тога, дозвола за путовање за мене је значила да немају о мени никакво обавештење из Херцеговине.

Идем са сељаком који ми прича своје невоље:

„Повеле су ме усташе из мог села са другима да ме лише живота. Убијали су нас на Ивану и бацали у једну омању јаму. Убијали су нас из револвера или пушке у главу, у потиљак. Мене су тако гађали у потиљак и метак ми је изашао на уста. Срећом, отишао је наниже, а не у мозак. Лечио сам се код куће без лекара два месеца и остао жив.”

Био је то човек искиданих нерава и сваки шум узнемиравао га је и плашио. Већ смо у Жупи коњичкој. Треба да пређемо на другу страну Неретве. Снег је покрио земљу, а Неретва хладна. Треба се скинути и газити. Скинуо сам се потпуно го, сем кошуље, хаљине метнуо на леђа и кренуо преко воде. Вода је брза, до појаса, и сваки час гледам када ће ме преврнути. Када сам изашао на другу страну, сав сам се тресао од хладноће. Помислио сам: прехлада, туберкулоза и готова смрт. Брзо сам се измасирао и обукао. Изгледало ми је да неће ништа бити и пошао сам напред.

На другој страни чека и други сељак са пушком. Он јавља како су на пролазу куда треба да прођемо прошлу ноћ турске заседе побиле неке људе, како ћемо и ми настрадати, и предлаже да идемо другим, заобилазним путем. То не може, изјављује други, Ако на одређеном месту не будемо чекали партизанску јединицу, ми ћемо бити стрељани. Зато одмах доносимо одлуку да идемо одређеним путем, да се састанемо са десетином. Идемо око два сата низ Неретву кроз муслиманска села до означеног места за састанак. Питам их да ли ће нас побити ови муслимани, нигде нема стража, а они одговарају – може бити све, али партизани кажу да су ова села ослободили.

После двочасовног путовања стижемо на одређено место састанка. Њих нема, Чекамо сат и више, опет их нема. Већ је мрак. Шта да радимо, ни тамо ни амо. Ако пођемо напред са једном пушком, ако нас где пресретну, сигурно смо настрадали. Ако идемо назад, морамо кроз муслиманска села по ноћи, опет ћемо настрадати. Доносимо одлуку да идемо напред. Више од три сата требало се пети од Неретве да се изађе из њена корита на брдо. На брду нас може чекати муслиманска заседа, јер је село, чијег се имена не сећам, баш крај пута. Коња кога смо водили пустили смо напред, па ако заседа дочека да бисмо ми могли побећи. Узбрдо се презнојавам. Већ смо на врху, на опасном кланцу. Коњ иде напред и топоти његових копита одјекују кроз шуму. Сигурно нема никога. Пролазимо најопаснију зону. Поред себе видимо села у једној удолини. још неколико стотина корака и опасност је прошла. још један сат и више, и ми смо у селу Блаце.

По мећави преко Бјелашнице и Игмана

У селу затичемо сељаке на састанку. Добро нас примају. Десетина која треба да замени десетину са Игмана из Босне, није стизала. Зато треба чекати. Сутра увече стижу и прекосутра треба поћи. Мећава и снијег ометају, па и наксутра. Ја се бојим да десетина са Борачких језера није донела што рђаво о мени. Ипак, полазимо. Остављамо село које је било као острво у мору муслиманских и католичких насеља.

Снег је падао, али је било утешно јер нема магле. Храну смо понели за један дан, јер смо рачунали да ћемо увече стићи. Нисмо путовали ни сат, а магла је пала на земљу. Снег је прекрио путању и ми смо се нашли по оној народној: „никуд мајци никуд ђеверима“. Вођа пута студент Босиљчић имао је бусолу и надали смо се да ће нас она провести кроз маглу правим путем. Требали смо право северу. Међутим, чим бисмо ишли 50-100 корака, бусола би обично показивала да идемо источно или западно. Сем тога, не знамо где смо да бисмо се помоћу бусоле оријентисали и одредили правац пута. Тако смо по магли из долине на брег и обратно лутали цео дан.

Тражили смо да набасамо на планинске колибе које су биле у близини, али никако. Магла као од ината није се дизала, већ је била све гушћа и гушћа. Многи предлажу да се вратимо. Студент Босиљчић упоран да се иде напред и ја га свесрдно помажем. Већ је мрак и ми лутамо. Око осам сати увече набасали смо на шумицу. То је за нас била нека врста спасења, дрва су ту, наложићемо ватру, огријати се, преноћити и сачекати сутрадан, можда ће се магла дигнути.

Ватра је наложена. Ножевима смо секли дрва за ложење. Нас 11 око једне ватрице. Гурали смо се ко ће се ближе примакнути. Премрзли смо. Главно је да осушимо чарапе, ноге су нам ‘ладне и мокре. Хладноћа је ужасна, снег можда метар дубок, нови стално пада са јаким ветром. Температура сигурно око 20 испод нуле. Ја сам целе ноћи сушио једне чарапе. Док бих једну страну осушио, на другу би нападао снег и смрзла би се. Тако је ишло скоро целу ноћ и ујутру чарапе стварно су се на ногама распадале, јер су биле изгореле. ја сам био релативно и добро обувен и обучен, али међу мојим сапутницима било их је такорећи и голих и босих и чудио сам се како могу да издрже.

У зору опет магла, не види се прст пред оком. једни упорни да идемо натраг, а Босиљчић и ја напред. Користимо бусолу, која ће нас ипак извести на пут. Двојица се одвајају и иду натраг. Остали напред. Снег је све већи и смењујемо се у прављењу пртине. Пењемо се уз један брег, па низа страну. Студент Босиљчић стари је туриста и безброј пута је обишао целу Бјелашницу, али никако не може да установи где смо. После четворочасовног пешачења, тројка која је ишла испред повикала је: „Ура!“, и почела да пуца.

Знали смо да су установили где смо и примакли смо се ближе њима и угледали колибицу. Била је то туристичка колиба Спортског клуба „Славија“ из Сарајева. Весељу нашем није било краја. Ушли смо унутра. Кревети, слама, пећ, дрва, вода, све је то било на свом месту. Босиљчић је рачунао да ће даље знати пут. Одмах је донета одлука да се остане до ујутру, да се добро одморимо и испавамо. Дрва нисмо штедели. Проблем је била прехрана. Били смо понели само за један дан, неко је све појео, а код некога је нешто остало. Све смо скупили на једну гомилу и поделили на равне делове. Одмах смо пошли на спавање. Спавали смо до предвече, када смо устали и појели неколико залогаја хлеба, које смо поделили на равне делове. Док смо спавали, неко је закуцао на врата. Зачудили смо се када смо угледали она два друга који су се јутрос вратили назад. Ни назад нису могли, јер је јучерашња пртина била завејана, па су пошли за нама. Опет спавање до ујутру. Тек када смо се поодморили и испавали, осетили смо умор и нахладу.

Ујутру је све спремно за покрет. Босиљчић је имао око четврт килограма шећера, угријали смо воду, зашећерили и попили. То нам је служило за доручак. Полазимо у правцу звездаре на Бјелашници. Туристи су по дрвећу обележили знакове пута. Идемо узбрдо два до три сата и излазимо код шумареве колибе. Ту престају туристички знакови пута и ми отприлике окрећемо улево. Рачунамо: два сата и већ смо на Игману. Магла опет покрива земљу и ми не знамо где смо.

Снег је тако велики да на местима прелази и по метар и по и више. Сваки је обавезан да иде по 10 минута први и прави пртину. Ја држим часовник у руци и вршим смену. Опет смо залутали, не знамо где смо. Бусола показује да идемо узбрдо, а му се обарамо низа страну. Наилазимо на велике стрмине и провалије и морамо да се уза њих пентрамо. Тако све до предвече. Изморени и изгладнели доносимо одлуку да се оборимо низа страну, да упадамо у неко село да што поједемо и видимо где смо. Нарочито нисмо смели да се спуштамо да установимо где смо, јер смо знали да су са сваке стране у подножју Бјелашнице муслиманска и католичка насеља.

Идемо низ точило, сат, два, ни сами не знамо где смо, и већ смо пред селом. Неки нагађају да смо у близини Пазарића. Мрак је около почео да пада. Пред нама су три опасности: зима у планини, глад и бојазан од непријатеља у близини. Природне опасности, зима и глад, јаче су у нашим главама и ми јуримо ка селу, рачунајући да су људи мање опасни од природе. Двојка иде напред у извиђање, пред нама је било муслиманско село Локве, нису велике усташе и мирни су људи. У суседству је било неколико српских кућа Шаренаца.

У селу страх и узбуна. Одмах се делимо по православним кућама да што заложимо, Срби сељаци, колико весели, толико тужни, кажу: „Пазарић и хрватска посада свега пола сата од села. Ако неко од муслимана пријави, доћи ће и све нас побити и уништити.“ Зато једни одлазе и код муслимана да што заложе, разговарамо са њиховим главним људима. Не због нас, ми ћемо кроз који минут у шуму, већ због неколико српских домова у селу. Запамтио сам село Локве добро. Мислим да никада гладнији у животу нисам био и да никада више нисам изео. Три пута вечеравао и чини ми се да сам више изјео неголи за неколико дана у редовно време.

За пола сата све је било готово. Идемо даље, да се хватамо шуме. После пола сата хода, у брду наилазимо на неколике српске куће. Решавамо да одспавамо, јер даље се није могло. Цео сат је требало да нам домаћини отворе. Преплашени су, сваки час чекају џелате који су тих дана кидали српске главе у овој околини. Отварају. Поново вечера и спавање. Прије зоре и бијела дана били смо на ногама и хватали се шуме. Око подне смо на Брезовици, једном од упоришта шумских људи. Један прича: „Одавде су нас Хрвати отерали у моменту када смо били спремни да поједемо једно велико прасе. Оно је било њима суђено, а нама дубока шума и трава у њој.“

Са Брезовице требало је да идем са њима у штаб на Игман.[15] На Брезовику наилазе други Срби под оружјем, са четничким кокардама. Једни са петокракама, а други са кокардама. Шта то значи? је ли то могуће, питам сам себе. У штабу су моји познаници – студент Принцип, Јокановић и други, они ме познају и мој рад, тамо ја нећу. У Сарајевском пољу, у селу Осијеку, имам своју родбину, од ње познајем само студента Бранка Тркљу из Београда. Ваљда ће ме примити, ваљда ћу најприје ту наћи склониште. И заиста, тако је и било, нисам се преварио.

Драган Крстић: Одржавање „Другог заседања АВНОЈ-а“ упоредо с Техеранском конференцијом као давање изговора Енглеској за легитимизовање комуниста

У Сарајеву нема места за Србе

Стигао сам после подне кући, у село Осијек. После 11 дана пешачења од Билеће по брдима, снегу и зими, био сам потпуно исцрпљен. Улагао сам последње атоме снаге да уђем у кућу. Чини ми се ни сто корака нисам могао даље. Пут ме је толико био исцрпио да пет дана из собе нисам могао никуда макнути, сем да свршим нужду. Искористио сам ово време боравка да испитам ситуацију у овом крају. О страдању Срба биће говора на посебном месту. Имали су и свој збег на планини Игману при Бјелашници, где су углавном борци налазили уточишта. То је био чудан штаб. У њему је био велики број избеглих из Сарајева, међу којима доста Јевреја, пођекоји муслиман и католик левичарски оријентисан.

Међу њима још није било раширено опредељење за четнике или партизане. Дошао сам у додир са командантом ове оружане јединице, Васом Гогићем, и водником Шаренцем. Они су били националистички оријентисани. Причају да на Игману у јединици има око 120 бораца, који су у две скоро једнаке групе. Око 30 Јевреја избеглих из града и неколико сељака су за партизане, а ми сви сељаци за четнике. Још смо заједно, нисмо се раздвојили. Са нама је од чиновника само један биљежник једне општине. Дао сам им подробна упутства за организацију. Чудило ме да нису имали никакве везе са босанском четничком акцијом у источном делу Босне, која је представљала једну организовану целину. Наравно, и овде ће партизани довести јединице са стране, и довде ће допрети Црногорци, и разбити четнике. Биљежника и многе друге побиће, док ће командир Гогић успети да се спаси.

После одмора морао сам се решити за пут. Куда и како? Опет шумом, опет кроз тешкоће и неизвесност? Дошао сам на мисао да се легално пребацим до Београда. Више сам и на ту опасност био решен него да идем путем којим бих до Београда путовао месец и по дана. Мој рођак Милован Тркља имао је задатак како је знао и умео да то прибави. Срески начелник у Сарајеву био је Марко Шакић, један честит Хрват, који је на десетине, а можда и стотине српских живота спасио. Одлучио се њему поверити, али је после одустао. У среском начелству као писар радио је један Србин Марјановић, знали смо се по чувењу, јер смо оба гањали лопте у Спортском клубу „Славија“. Он је пристао да удари на легитимацију и објаву печате, а ми ћемо их испунити. Тако је учињено и ја сам се нашао као легалан и поштен грађанин Независне Државе Хрватске: Лазар Тркља, професор из Пазарића, Сарајевског среза. Сада ћу право у Сарајево на воз, па за Земун, а одатле преко Саве за Београд.

На Илиџи седам у локал за Сарајево. Не могу ни да се питам са рођацима, јер то може код муслимана и католика да изазове интересовање и доведе и мене и њих у незгодан положај. Ја у једном купеу, они у другом, тако ка Сарајеву смо заједно. Воз за Вишеград већ неколико месеци не ради. Путовати се може само преко Босанског Брода, куда ми објава и гласи. Полази тек предвече и ја могу да разгледам Сарајево. У овој вароши провео сам школске дане. Сада ми је све ново, јер нема оних познатих лица.

Срби су се доста разбежали и у току целог дана ходања по граду ја сам видео свега два позната Србина. У Богословији у којој сам учио сада је смештен центар за избеглице, међу којима је владао тифус. Српских радњи и нема, а у напуштене су се уселили муслимани. Изгледа ми варош стопроцентно муслиманска. Мало је људи који се крећу улицама, само понеко у шеширу, свакако Хрват. Мислим да је тих дана варош имала око 30 хиљада муслиманских избеглица.

Чују се плотуни према Романији. Тамо око Пала воде се борбе између усташа и четника. Град је стварно у опсади са севера, истока и делом југа. једини пролаз пругом и друмом преко Коњица и долином Босне према Зеници. Тешко сам уздисао. Зар Сарајево, где сам провео девет година, најлепши и најдражи град, не само Босне и Херцеговине већ и Југославије, да постане место у којем нема места за Србе! Тешио сам се: док су српске планине око Сарајева живе, у Босни има Срба, Сарајево ће бити наше.

У возу са усташама

Предвече, напустио сам град, сео у воз и кренуо за Брод. Тих дана цела источна Босна била је у четничким рукама. Четничке снаге продрле су преко Олова и угрозиле Завидовиће, у долини Босне, куда води главна артерија за ову покрајину из Независне Државе Хрватске. Зато је свуда, на сваком месту, међу људима и женама и децом главни предмет разговора био унутрашњи фронт. Са задовољством сам посматрао улазак и излазак путника из мог купеа и слушао њихове разговоре, њихов страх од четника и бојазан да у сваком моменту не буде воз нападнут. Није требало упознавати путнике међусобно. Уместо упознавања било је: „Како је код вас?“ Свугде је одговор гласио само: четници напали ту, убили ту толико и толико. Четници и тамо где знам да нема Срба десет процената.

Са задовољством констатујем: слободна и независна држава Хрватска, разорена од шаке обесправљених Срба, које је требало побити, покатоличити или протерати из ове „свете државе“. Публика баца прекоре на присутне хрватске официре како да не могу да угуше четничку акцију. Они  се правдају да је то герилско ратовање, да су Срби за то спремни из сто разлога. Да је у питању и руски фронт, њиховим причама не би било мере.

Али главно је да ли ће воз бити нападнут, нарочито је опасно између Маглаја и Добоја. Ја то прижељкујем, иако је и за мене опасност као и за њих. На крају, ја ћу с њима и мање ми је опасност него да идем возом. Долази и легитимисање. Жена чита: Лазар Тркља, име српско, а презиме није на „ић”, неко време посматра ме и враћа легитимацију и објаву Ваљда помишља – зар и данас има Срба да се усуђују возити Хрватским државним железницама, будући да су Срби и пси у држави са подједнаким правима. У Добоју весеље, опасна зона је прошла. Даље иде редовно.

Ујутру око осам сати смо у Земуну. Пријатељи Густав Крклец[16] и Томо Дарлић учинили су да сам се кроз један сат нашао у Београду после двомесечног путовања.

НА ХОМОЉУ И У БУГАРСКОЈ

Бугари чекају исход рата да се прикључе победнику

Увече пред полазак инжењер ме је у једној мрачној улици упутио у везу са једним човеком који ме је каналима организације требало да доведе до Хомоља. Био је то, чини ми се, наредник Спасојевић. Ујутру, на станици, чекање. Дошли смо и он и ја, али се нисмо могли познати. Он се вратио, а ја сам дошао до Белог Потока и изашао, рачунајући да је можда у возу. Видео сам да га нема. Шта да радим? Напред не могу, а назад ми се није ишло. Горко сам уздисао. Зар ја, који сам, чини ми се, у току политичког рада и агитације зашао у пола или трећину села Србије, сада не знам куда ћу? Више него икада осећао сам шта значи слобода. Није ми остајало ништа друго већ да се вратим за Београд и тражим сапутника.

Локални воз за Бели Поток поново је дошао. Срећом, из њега је изашао наредник Спасојевић. Пошли смо под Авалу, да се састанемо са капетаном Сашом Михаиловићем, који је био на челу организације у Београду и околини. И њега су Немци јурили, па се морао склањати изван Београда. Ноћ смо искористили за разговор, и већ ујутру рано био сам са сапутником на железничкој станици Рипањ, Воз нас је носио ка Младеновцу и Јагодини.

Некада, на свакој станици, било је разних ђаконија и мезетлука каквих ти је срце желело, а сад, ако ко понуди мало воћа за продати, за путнике је било задовољство. Изашли смо из воза у Ћуприји. Одатле је требало да тражимо друго превозно средство до Деспотовца. Наишао је један теретни аутомобил који је превозио угаљ из Деспотовца. Возио га је један пијани руски избеглица. Аутомобил је врдао сад на једну, сад на другу страну, као да је и он пијан, а не само његов возач. Јурио је лудом брзином и сваки час очекивали смо када ће се преврнути у јарак. Срећом је све у реду прошло и стигли смо у Деспотовац. Било је већ касно у ноћи. Требало је да се састанем са капетаном пољске (жандармеријске) страже чијег се имена не сећам. Нашли смо га на улици. Одмах смо се споразумели и био сам смештен на преноћиште.

Сутрадан, требало је да кренем даље. Изванредну тешкоћу за даљи пут представљали су догађаји који су се тих дана одиграли у овом месту, односно у непосредној близини варошице, у манастиру Манасији (Ресави). Наиме, овде је био четовођа војвода Блашко Михаиловић.[17] Иако је био легализовани Пећанчев четник, он је активно сарађивао са војним четницима Драже Михаиловића. Али, чим су Немци тих дана повели операцију против њих, он не само да им је окренуо леђа, већ је отворено радио против њих. Многи његови четници побегли су у шуму. Да би их ови испробали, дали су им задатак да оду и убију војводу Блашка, свог дојучерашњег старешину. Они су пошли на извршење задатка и из шумице крај манастира Манасије осули пушчану паљбу и митраљеску ватру на војводу Блашка, који се налазио пред манастиром. Погодили су у тело пет-шест метака, али ниједан није био смртоносан. Одвезен је у болницу. Ето то је био разлог да се на овом путу нису тих дана могли појављивати људи Драже Михаиловића, а да су четничке власти за њих смеле знати.

Нашао сам се у оближњем селу, чијег се имена не сећам, у жандармеријској касарни. Требало је да се пријавим командиру станице да ме спроведе даље. Допратио ме је један војник без икаквих упутстава. Стално бојазан да ли ће поверовати, да ли је сигуран човек итд. Ипак, и ту је све добро свршено. Око пола ноћи крећемо на пут: ја, командир, председник општине и још један. Правац је врх Бељанице. На неколико километара од села требало је да нас чека један који је знао место боравка Штаба за источну Србију. Уз пут причају: „Пре неколико дана пошли смо у посету. На месту где је требало да их нађемо, набасали смо на немачке заседе. Срећом, митраљежџија је спавао и добро смо умакли.“

Чекамо на одређеном месту. Пратилац не долази и ми одлучујемо да идемо у назначеном правцу. Пењемо се целе ноћи и у зору смо при врху Бељанице. Мене су умор, неспавање, стална брига за препреке, скоро сломили. Опет бојазан од немачких заседа, јер су и они уочили добацивање материјала авионима. Ипак, стижемо у Штаб, који се налази на јужној страни испод врха Бељанице. Пре доласка мала узбуна у осигуравајућој чети штаба. Праве према нама заседе, јер нас је неколико под оружјем и не знају ко смо.

Све се добро свршава. Долази упознавање. Ја овде немам познаника, ама баш никога. Одједном пред мене искрсава један брадат човек. Пита ме да ли га познајем. И поред загледавања, баш никако. Представља се: „ја сам судија Синиша Вушовић.“ Био је то мој познаник из Битоља још од 1933. године, када сам почео да правим каријеру. Њега су Немци јурили и нашао је склониште овде.

Из Лондона је тражено од наше владе да се поради нешто на бугарској ствари. Тамо је радила група бугарских земљорадника: др Димитров Георги, Коста Тодоров и адвокат Мацанкијев. Сигурно су били у вези са нашом владом и радили на политици Александра Стамболијског, која је водила потпуном јединству јужних Словена у државном погледу. Мени је Чича наложио да пођем да као сарадник са земљорадницима порадим у том погледу.[18] Ја сам тај захтев прихватио као и све што је од мене до тада тражено, без поговора. Лично ме много погодила тамошња ситуација, иако сам био уверен да је то учињено да би […] нашег терена, јер никако нису веровали да кроз организацију рада може се радити на тој ствари. Био сам мишљења да ма где се налазио, могу радити и да треба радити, само ако је човек спреман да се изложи свим тешкоћама.

Пред полазак речено ми је да је и до тада на тој страни учињено доста, да се тамо на раду налази и новинар Стева Србаков[19] са још неким бугарским емигрантима, и да је моја задаћа само да пробудим те односе. Стављена ми је на располагање и већа сума новаца (500 ф). Ја сам дужност прихватио само да одем, да видим како ствари стоје, да помогнем и да се после тога те дужности разрешим.

Постоји предисторија рада у Бугарској још за време Југославије, преко земљорадника емиграната. Далеко би нас одвело ако бисмо о томе говорили. Напоменућемо само толико да је преко енглеског посланства на сам дан напада на Југославију једна екипа од 30 емиграната, потпуно наоружана, била спремна да се пребаци у Бугарску на илегалан рад. Наравно, ништа се о тој групи није знало где се налази, нити о њеном вођи Неши Тумангелову.

Прво сам о овом питању разговарао с командантом сектора источне Србије Синишом Оцокољићем.[20] Он је на први утисак деловао као човек који много ради и који ми је дао обавештења да се тамо учинило много око организације у граничном појасу Бугарске. Ја сам поверовао. Ипак сам веровао да ћу се о свему томе подробно обавестити од Бугара. Кренуо сам са Бељанице источно, у правцу планине Дели Јован. Више села Јасикова, у колибама, нашао сам се с Бугарима. Била су свега тројица: новинар Стева Србаков, Начев и Салев. Знао сам првога као јавног радника, познато име и у Бугарској и Југославији, а друга двојица били су стари револуционари из групе Тумангелова. Из разговора видио сам да, у ствари, није ништа учињено. Било је само неке везе са појединцима из Видинске области и ништа више. Истина, неколико пута слали су курире за Софију да ухвате везу са вођством бугарске Земљорадничке странке, али све без успеха.

Начев[21] и Салев испричали су ми одисеју њих тридесеторице који су на дан објаве рата Немачке Југославији требали да пређу у Бугарску због вршења саботаже.

Причају они: „Пошли смо на дан објаве рата за Пожаревац у намери да се пребацимо за Бугарску, али су нас омеле операције из правца Бугарске. Нашли смо се у Ћуприји, а пуно расформирање српске војске затекло нас је негде око Пожеге Ужичке. Тада је једна група одустала, а друга је кренула према бугарској граници. Опет јача група остала око Петровца пожаревачког.

На Тимоку смо се нашли свега нас неколико од целог друштва. Одатле је Тумангелов отишао са неколицином за Београд да сврши неке ствари и да се врати. Ни он се није вратио и потпуно је омануо, њему смо изгубили траг. Од свега друштва овде смо само нас двојица, двојица се налазе у Недићевим одредима, а чули смо да се неколико налази у ропству у Немачкој. Чули смо да је једна већа група изгинула око Ниша у борбама са Немцима за време устанка у Србији.“

Са Србаковом сам био решен да направимо извесну платформу за рад у Бугарској. Он је предложио да се оснује „загранични револуционарни комитет“. Мени је изгледало да је то добра ствар, с тим да се покуша да из Бугарске извуку неколико политичара и официра, који би ушли у овај комитет и руководили акцијом у Бугарској. Наравно, с тим да раде по директивама Бугара емиграната из Лондона. Веза са њима била би радиотелеграфским путем преко Чиче, или евентуално директно. Овај предлог ја сам претходно претресао са Чичиним опуномоћеником за источну Србију, капетаном Синишом Оцокољићем, и заједно нас тројица, тј. Србаков, Оцокољић и ја, предложили га Чичи. Чича га је као умешан одмах одобрио и сагласио се.

Сада ми није остало ништа друго већ на посао. Радити се није могло из хомољског центра, који је био удаљен од границе око 100 километара. Толико је била рута куда су курири наоколо морали ићи. Зато сам решио да са Србаковим, Салевим, Начевим и инжењером Костићем кренем ка бугарској граници, и да одатле радимо. Ја сам сматрао да је најглавније створити канале са јатацима с једне и друге стране. На томе послу провео сам око три месеца, уз границу од Неготина па све до Ниша. Оно што је до тада рађено било је у погледу канала врло чудновато. Наиме, као упориште за рад у Бугарској узети су бугарска Земљорадничка странка и њене присталице.

Формирање Заграничног револуционарног комитета

Са ове стране опет нису хтели да чују да сарађују са њима, па су се официри из организације трпали у комунисте, па су час […] да су Бугарима емигрантима забрањивали састајање са земљорадницима са ове стране. И ја, иако опуномоћен директно од Чиче, у томе погледу наишао сам на велике препреке баш од људи из апарата. Ево примера. Наложим штабу за источну Србију да ми се одмах стави на располагање радио-станица, како бих стално био директно у вези са Чичом, јер је са везом преко курира ишло споро, требало је по недељу дана и више док се добије одговор о извесној ствари.

На Тимоку су биле на располагању четири радио-станице, којима су руковали официри у Недићевој служби, а који су се представљали као сарадници покрета. Тако сам два месеца ја узалуд тражио да ми се једна додели. Могао сам бити у вези са Чичом преко Зајечара, али с обзиром на удаљеност вароши и контролу, ишло је споро, тако да ми је једном приликом требало десет дана да се с Чичом објасним по једној важној и хитној ствари. На нашој страни по граничним селима ја сам се ослањао првенствено где су земљорадници, који су на овом послу радили и за време Југославије. То је код многих изазивало подозрење и ометање рада.

Ипак, ове незгоде нису имале пресудног утицаја на успех или неуспех рада у Бугарској. Успех је првенствено условљавала ситуација на терену у Бугарској. Стева Србаков био је једини од Бугара на овој страни чије је име могло послужити код извесних Бугара с којима се рачунало да ће их увући у рад. Међутим, курири који су одлазили за Бугарску враћали су се празних руку. Данима се није на тој страни имало довољно вере у тог човека, или је ситуација била таква да се људи нису решавали да улазе у овако, са бугарског гледишта, врло ризичан посао. Ја сам тада покушао преко Начева и Салева да искористим старе везе које су они имали још за време рада пре рата. Нажалост, и на тој страни ишло је врло слабо. Највећи број старих сарадника нису желели да улазе у овакву ризичну работу, нарочито интелектуалци. Вођство странке није се могло пронаћи, а питање је да ли га је и било и да ли је функционисало. Њих тројица главнијих, др Димитров, Коста Тодоров и Мацанкијев, налазили су се заробљени.

Одмах после капитулације Југославије похапшена је једна већа група, махом интелектуалаца, због установљених веза са Енглеском. Наиме, ухватили су им радио-станицу, новац и разне врсте оружја са енглеском марком. Због тога мислим да су побијени. Међу њима је био и инжењер Влков, који је обешен. На стотине чланова ове организације налазило се по хапсима и концентрационим логорима. Тачно мени је изгледало да се и прва и добрим делом друга гарнитура водећих људи странке налази ван могућности рада и акције. Једино што је било ефикасно биле су везе са сељацима из видинске области. Од Неготина до Зајечара функционисало је пет канала, тако да је веза радила добро. Два канала била су у вези с бугарским селима, а три са селима која су по капитулацији припала Бугарској. Ситуација у Бугарској тих дана могла се карактерисати отприлике овако: народ се у погледу става о спољној ситуацији делио у две групе. Једна за владину политику, политику краља Бориса, са наслоном на савез са Немачком, а друга против њих, тј. за савезнике. Ова друга група у народу је имала огромну већину Председник владе (Богдан) Филов имао је пред народом велико морално оружје у својим рукама. Створена је Велика Бугарска помоћу осовинских сила, наш војник не бори се на ратиштима, иако је цела Европа у рату. Ко се бори против Велике Бугарске, против мира, тај заслужује смрт.

Драган Крстић: Дух Запада као надређивање нижих вредности вишима и историјски бакалук

Као подлога тој политици служио је јак управни и војнички апарат, који је контролисао покрете свих несигурних и налазио им запослење у концентрационим логорима. Они који су били против, код њих је преовлађивала словенофилска тенденција. Идејно, у маси су биле две групације на овој страни: земљорадничка и комунистичка. Земљорадници у маси у већини, али комунисти организованији, са више интелектуалних радника. Сви они били су за чекање, за организовање и припремање. За конкретну акцију није их било док се не види даљи развој догађаја, односно време окончања рата. Дакле, народ је у већини био за оно зашто смо и ми радили, али не за акцију сада, и нисмо учинили скоро ништа да то антигерманско расположење упутимо у правцу каквим смо ми желели. Једино је за то реално могла да послужи Земљорадничка партија, а ми смо успели да створимо везе са појединцима, а не са целином, организацијом.[22]

У оваквој ситуацији, у немогућности да створимо везу са земљорадничким центром, ја сам са Салевим и Начевим искористио везе у видинској области, људима дали средства и упутства и да појединачно у разним областима Бугарске код земљорадника на терену раде на нашем послу, односно и нашем и њиховом. Током проведена три месеца сматрао сам да сам остао много дуже него што сам се надао. У немогућности да са наше стране отворим центар са радио-станицом и успоставим везу са Чичом, да доведемо у центар људе из Бугарске, и после Чичиног одбијања након мога тражења да се одвоји нешто оружја како би се створиле прве покретне оружане групе у Бугарској, ја сам донео одлуку да напустим овај посао за који се са Чичом нисам договорио да ћу се везати као стално. То сам му саопштио. Он је инсистирао и даље да наставим, али на то нисам хтео да пристанем. Оставио сам добре канале и добре везе на овоме подручју. Резервни потпуковник Бранко Предић и капетан Марковић остали су на српској страни да врше тај задатак.

Тако је мој рад на бугарском послу завршен. Не може се рећи ни са успехом, ни без њега. Политички рад никада се не приводи крају, јер је то живот, рад на народном послу у одређеном правцу, и док је народа, биће и посла. Свакако се радило, сигурно не колико се желело и требало. Не само опште тешкоће, биле су и друге препреке. Надошли Тимок, снег и зима онемогућавали су прелажење преко границе.

Ја никако нисам могао а да се не заинтересујем за наша српска посла и стање у организацији у источној Србији. Живаљ у овом делу Србије умногоме има своје навике и гледања на живот неголи други крајеви Србије. У прошлости овај крај обиловао је људима који су из разних разлога са пушком у руци по непроходним шумама Хомоља, Дели Јована и Кучаја тражили неку задовољштину. Ни овога пута у томе нису заостајали. Јавиле су се разне оружане групе, с разним тенденцијама: партизани, четници Косте Пећанца, четници Драже Михаиловића, па чак и четници старог српског војводе […]

Било је то једно опште помјатеније од разних оружаних група које су се манифестовале код овога сировог, планинског и непросвећеног елемента. Нарочито у овоме предњачио је влашки елемент, који је својом хајдучијом задавао велике бриге и југословенској држави. Ја сам хомољске планине и Дели Јован, па све до Ниша, у току три месеца прокрстарио пешке уздуж и попреко, преко 500 километара. Чини ми се, упознао сам сваку шуму и гудуру где је хајдук Иван Бабејић провео више од 18 година, коме није могла да дохака ни југословенска држава, док му није дошао главе његов садруг, кажу због некакве жене.

За време док сам тамо био по шумама је било и партизана и четника Драже Михаиловића, Пећанца и других. У првом устанку четници Драже Михаиловића били су најслабији, скоро их није ни било, сем нешто у Хомољском и Млавском срезу. Сада су они били најјачи. Партизани су били осакаћени од окупатора, Недићевих трупа, па и четника Драже Михаиловића. Пећанчеве четнике тих дана разгонили су Немци, а Дражини четници су их прихватали у шуми и посвајали као своје. Тако су они испливали на површину.

Напомене

[1] Гавриловић је био први Србин коме је на Сорбони нострификована диплома, предратни дипломата, вишегодишњи директор и главни уредник Политике, председник Земљорадничке странке, уочи рата први амбасадор Краљевине Југославије у Совјетском Савезу, министар у избегличкој влади Слободана Јовановића у Лондону.

[2]  S.W. Bailey; у Југославији је био од 25. децембра 1942. до 14. фебруара 1944. године.

[3] Перовићу су усташе одвеле жену и двоје деце и убиле их у Јасеновцу.

[4] Сретен Вукосављевић, социолог, професор универзитета, политичар, учесник балканских, Првог и Другог светског рата. Током балканских ратова, био је командант добровољаца из Старе Рашке и Полимља. Пензионисан у 44. години због неслагања са политиком режима, вратио се у родно Пријепоље. НОБ-у се прикључио 1943, изабран у Председништво АВНОЈ-а. У Привременој влади ДФЈ био министар колонизације, а после биран за члана Президијума ФНР Југославије (Енциклопедија Југославије, ЈЛЗ, Загреб, 1971).

[5] Радоје Јауковић, секретар Великог суда, адвокат из Пљеваља, посланик велике народне скупштине у Подгорици 1918. године, кандидат Земљорадничке странке на изборима у Пљеваљском срезу уочи Другог светског рата и један од најактивнијих организатора четничког покрета у овом срезу.

[6] Свештеномученик Нестор (Тркуља), игуман милешевски, рођен је 1899. године у Црном Лугу, а замонашен је у Манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен за старешину Манастира Милешева. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године (Милешевац, лист Милешевске епархије, бр. 8, од 28. јуна 2004, стр. 52-53).

[7] „У новембру 1941. године Дража Михаиловић је са својим присталицама у Никшићу успоставио везу преко свог личног изасланика Лазара Тркље, секретара Земљорадничке партије. Тркља је одржао састанак са Новицом С. Ковачевићем, судијом из Спиле, Спасојем Тадићем, пензионером из Пиве, и Радојицом Никчевићем, предсједником општине у Пјешивцима, изложио им циљеве четничког покрета и поставио их за повјеренике Драже Михаиловића у Никшићком срезу. Договорено је да Новица Ковачевић формира четничку организацију у бившем Велимском срезу (граховска, бањска, вучедолска и рудинска општина), а С. Тадић и Р. Никчевић у осталом дијелу Никшићког среза“ (Радоје Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, четнички и федералистички покрет 1941-1945, Обод, Цетиње, 1977).

[8] Спасоје Тадић, чувени комита из Пиве, дотурао оружје младобосанцима, борио се против Аустроугара у окупираној Црној Гори, после рата добио земљу и преселио се у Бачку, али је то имање продао и вратио се у Никшић, где је купио две куће. Кад му је 1935. године погинуо брат Станко у сукобу са Цицмилима, Спасоје је очински бринуо о братовој жени Зорки и петоро деце. Италијани у Никшићу хапсе Спасоја и држе га неколико месеци у затвору. Када је изашао, одлази у Пиву, али није хтео да се прикључи партизанима. Комитет га осуђује на смрт и одређује његове синовце Тадију, Радоја, Благоја и Обрена, као и његовог сестрића Јововића, да га ликвидирају. Тадија Тадић, правник, предратни комуниста, један од организатора партизанског устанка у Пиви, није имао срца да убије стрица који га је подигао, већ га је упозорио шта му се спрема. Због овога је комитет осудио Тадију на смрт, али су се побунили остали Пивљани из његове чете. У партизански штаб у Горњем пољу спровели су Тадију и још тројицу Тадића, Рада, Радоја, комесара чете, Блажа, скојевског руководиоца, и Јовицу Јововића, где су их стрељали (Проф. др Божидар Тадић, Смријечно село у Пиви, Обод, Цетиње, 2004).

[9] „Веома су добре вести из Херцеговине. Тамо уопште није било партизанског покрета све до септембра месеца. Устанак је био избио у јуну услед страшног терора усташа, али ми смо остали на репу. После су Италијани ушли и несметано заузели градове. Наша акција поново је у пуној мери отпочела у децембру, пошто је Партија узела чврсто ствари у руке. И тамо велику опасност представљају петоколонаши, нарочито четници“ (Владимир Дедијер, Дневник, књ. 1, Просвета-Свјетлост, Београд-Сарајево, 1970).

[10] Никола Тркља, угледни домаћин и трговац из Билеће. Цео рат провео код куће, није пословао нити ратовао. Народна власт га одвела крајем 1944. у затвор у Требиње. По наређењу Влада Шегрта, са још 12 Срба, без пресуде и суђења, тајно, током ноћи, спроведен на Вучији до, увезан бодљикавом жицом, убијен и бачен у јаму Чекалицу, Његова фамилија 50 година није знала где је и како настрадао.

[11] Милорад Бјелетић, командант четничког батаљона који се називао Погранични батаљон Народноослободилачке војске заробљен је заједно са групом својих четника 23. јануара 1942. у Коритима код Билеће у Херцеговини.

[12]  Војвода Петар Самарџић, један од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941. године, а потом и командант Невесињског среза.

[13] Крајем јуна 1941. године усташке снаге из посаде на Рујиштима, које је предводио Ивица Усминијани, блокирале су село Доње Зијемље, похапсиле све одрасле мушкарце које су затекли код кућа, њих 40, отерале их у Мостар и стрпале у хапсану херцеговачке бојне која се налазила у Основној школи „Краљица Марија“. Преживели сведок, мостарски гостионичар Драган Мандрапа описује стравично мучење тих несрећних људи који су масакрирани гвозденим шипкама и кундацима или пак поклани ножевима. „Усташе су сваком од нас везале руке на леђа (жицом), а онда по двојицу у парове преко мишица. Тога и претходног дана усташки џелати су у подруму школе ‘Краљица Марија’, тупим предметима убијали Србе из села Зијемља, а њихове лешеве у току ноћи одвлачили некуд“ (Архив Југославије, 3К БиХ, инв. бр. 55.808).

[14] Дража Михаиловић послао је капетана Бранислава Шошкића у мостарски и коњички срез да организује четничке јединице. У извештају од 30. децембра 1941. упућеном мајору Бошку Тодоровићу, Шошкић наводи да су Срби углавном организовани у четнике, док су уз партизане муслимани и понеки Хрват.

[15] Месец дана после Лазара и његове групе, 27. јануара 1941. године, преко Игмана, по хладноћи до -32 степена, прешли су борци Прве пролетерске бригаде у чувеном Игманском маршу. Партизани су се после немачко-усташке офанзиве средином јануара у источној Босни нашли опкољени на северним падинама Романије и одлучили су се на марш преко Игмана. После 19 часова непрекидног пешачења, чело колоне је стигло на Велико поље. Ту је била велика планинска кућа на спрат, где је био заједнички штаб партизанско-четничке Игманске чете. У то време партизани и четници су на Игману још сарађивали. Четници су указали прву помоћ промрзлим партизанима.

[16] Густав Крклец (23. јун 1899. – 30. октобар 1977) био је хрватски књижевник. Други светски рат затекао га је у Београду, где је доживео бомбардовање града. У септембру 1941. преселио се у Земун, где је радио као државни чиновник и сарађивао у листу Граничар. После рата је живео и радио у Загребу.

[17] У другој половини септембра формиран је Ресавско-раванички четнички одред Косте Пећанца. Штаб одреда био је у Деспотовачкој бањи, командант одреда био је Блашко Михајловић, предузимач из Параћина, а његов заменик игуман Манастира Манасије, Павле Панић. За време боравка на Бигру, устаницима је давао храну игуман Манастира Раванице Макарије. По одласку партизана са овог терена, командант Пећанчевих четника Блашко Михајловић ухватио је Макарија и предао га Немцима, који су га због сарадње са партизанима стрељали на Бањици (Историјски архив Светозарево, К-7-76/1111, стр. 6, 7).

[18] „Ваш центар треба да се развије у об. центар за праћење свих догађаја у Бугарској. Због тога развијте и об. службу поред организације у Бугарској. Димитров се слаже са нашим предлогом у погледу образовања центра на нашој територији, али под условом да се постигне сагласност са унутрашњим круговима у Бугарској, нарочито војничким. Ако имамо сигурну везу са Младеном Костовом, онда преко њега доћи у везу са Пецом Трајковом, а Пецо Трајков може нас ставити у додир са војничким круговима у Бугарској. Др Димитров не познаје Нечева нити Салева… Преко Костова успоставити везе са земљорадничким круговима у Софији” („Депеша Драже Михаиловића упућена Лазару Тркљи 25. октобра 1942. године“, Зборник докумената и података о народноослободиложом рату народа Југославије, том 14, књ. 1, Војноисторијски институт, Београд, 1981).

[19] Стефан Стева Србаков, бугарски публициста, пре Другог светског рата емигрирао у Југославију, у време рата био шеф пропагандне секције Хомољске бригаде и шеф бугарског Заграничног комитета.

[20] Синиша Оцокољић, мајор (касније пуковник) Војске Краљевине Југославије, командант Млавског четничког корпуса, одступио у Италију 1945. године. Убијен под неразјашњеним околностима у емиграцији, 1953. године.

[21] Начев Александар, један од вођа бугарске емиграције у Југославији.

[22] „Стварање везе са земљорадничким и звенарским вођством иде врло тешко… Сем тога, немају вере у ауторитет акције и Србакова. Зато је потребно да Димитров, ако има канале, обавести водеће људе и да преко Радио Лондона, ако се слаже, лично позове у покрет Левског, јер има највише ауторитета од свију… Примакли смо се граници. Имамо канале. Налазимо се око Ниша. Нема изгледа да се нађе Тумангелов… Тешкоћа је око активирања станица на бугарском терену…“ („Депеша Лазара Тркље упућена Дражи Михаиловићу З. новембра 1942. године“, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том 14, књ. 1, Војноисторијски институт, Београд, 1981).

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Божић 2022., Други светски рат, Лазар Тркља, Никола Тркља, дневници