Александар Стевановић: Војвода Бабунски

Стање ствари доноси изводе из књиге Александра Стевановића „Војвода Бабунски“

Ста­ње у Ста­рој Срби­ји

Насловница књиге Александра Стевановића Војвода Бабунски (Извор: Алгоритам)

Ста­ње у Ста­рој Срби­ји по осло­бо­ђе­њу било је ката­стро­фал­но. Буга­ри су за собом оста­ви­ли пустош, извр­шив­ши масов­не поко­ље Срба и гото­во уни­штив­ши срп­ске сре­ди­не.

Наро­чи­то сви­ре­пи били су пре­ма чет­нич­ким поро­ди­ца­ма. Тако су у Тео­ву закла­ли свих 27 чла­но­ва поро­ди­це сео­ског вој­во­де Косте Дими­три­је­ви­ћа Катран­џи­је. У Поре­чу су уби­ли 103 нај­ви­ђе­ни­ја Срби­на. Вели­ки број срп­ских поро­ди­ца оте­ра­ли су у интер­на­ци­ју у Бугар­ску, где је у њихо­вим лого­ри­ма тре­ба­ло да помру од гла­ди и боле­сти. По срп­ским сели­ма опљач­ка­ли су све што су могли, однев­ши сву сто­ку и живи­ну.

Пре­жи­ве­ли Срби тешко су гла­до­ва­ли, остав­ши без послед­њег зрна жита, а послед­њу пљач­ку и талас зло­чи­на Буга­ри су извр­ши­ли у бек­ству пред срп­ском вој­ском. Да зло­чин буде већи, у ата­ри­ма срп­ских села посе­кли су и уни­шти­ли ско­ро све шуме, тако да они који су се вра­ти­ли са Солун­ског фрон­та више нису могли пре­по­зна­ти сво­је кра­је­ве. Мно­ге од тих шума биле су више­ве­ков­не.

Из бугар­ских лого­ра на сво­ја уни­ште­на има­ња пола­ко су се поче­ли вра­ћа­ти пре­жи­ве­ли лого­ра­ши. Сву­да је вла­да­ла пустош.

Нова срп­ска власт није има­ла ни при­бли­жно довољ­но људи да обез­бе­ди гра­ни­це, а камо­ли да одр­жа­ва ред и мир у уну­тра­шњо­сти. Мало­број­на срп­ска вој­ска  са Солун­ског фрон­та сада је била рас­ту­ре­на на огром­ном про­сто­ру од Субо­ти­це до Истре. Жан­дар­ме­ри­ја је посто­ја­ла тек сим­бо­лич­но, њу је тек тре­ба­ло попу­ни­ти људ­ством и нао­ру­жа­ти.

Срп­ски непри­ја­те­љи с разних стра­на врло брзо су ову ситу­а­ци­ју оце­ни­ли врло повољ­ном за сво­ја деј­ства и одмах кре­ну­ли у акци­ју. Чита­ва Ста­ра Срби­ја нашла се под њихо­вим уда­ром. На десној оба­ли Вар­да­ра поја­ви­ле су се арна­ут­ске качач­ке бан­де пред­во­ђе­не зло­гла­сним Каљо­шем, док су се на левој оба­ли поја­ви­ле бугар­ске комит­ске чете. У Дре­ни­ци и Мето­хи­ји масов­но су се поја­ви­ли кача­ци, а у Ста­ром Расу бан­де Хусе­и­на Бошко­ви­ћа и Јусу­фа Мехо­њи­ћа.

Држа­ва је у том тре­нут­ку била немоћ­на да пре­ду­зме било шта озбиљ­ни­је. У бор­ба­ма про­тив бугар­ских коми­та нај­бо­ље су се још рани­је пока­за­ли ста­ри чет­ни­ци. Њих је после рато­ва оста­ло врло мало, али су једи­но они могли ситу­а­ци­ју ста­ви­ти под бар дели­мич­ну кон­тро­лу. Због опа­сно­сти да све број­ни­је комит­ске чете подиг­ну ору­жа­ни уста­нак коман­дант Тре­ће армиј­ске обла­сти, ђене­рал Божи­дар Тер­зић, одлу­чио је да фор­ми­ра чет­нич­ке одре­де за бор­бу про­тив коми­та и за то затра­жио дозво­лу од мини­стар­ства вој­ске. Мини­стар вој­ни је то одо­брио након поно­вље­ног зах­те­ва, пред­ло­жив­ши да се посао око фор­ми­ра­ња одре­да пре­пу­сти вој­во­ди Бабун­ском. Одред вој­во­де Бабун­ског тре­ба­ло је по зами­сли мини­стра вој­ног да има око 250 чет­ни­ка и делу­је од месец до два, док Миров­на кон­фе­рен­ци­ја не реши конач­но пита­ње гра­ни­ца.

Војвода Бабунски у време четовања 1905-1908. (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Заво­ђе­ње реда

Прво­бит­ни план вој­ног врха био је да се осну­ју два лете­ћа чет­нич­ка одре­да, с тим да би коман­да над јед­ним,  заду­же­ним за леву оба­лу Вар­да­ра, била пове­ре­на вој­во­ди Бабун­ском, док је дру­гим, заду­же­ним за десну оба­лу,  тре­ба­ло да коман­ду­је вој­во­да Васи­ли­је Трбић. Коман­дант Тре­ће армиј­ске обла­сти, ђене­рал Милош Васић, усме­но је вој­во­да­ма Бабун­ском и Трби­ћу саоп­штио да ће сва­ки од њих има­ти нео­гра­ни­че­ну власт на сво­јој тери­то­ри­ји и моћи кажња­ва­ти сва­ког ко било шта пред­у­зи­ма про­тив држа­ве. Вој­во­да Трбић одбио је пред­лог јер осни­ва­ње и дело­ва­ње тих одре­да није било регу­ли­са­но зако­ном, већ им је рече­но да ће им се за поступ­ке „гле­да­ти кроз прсте“.

Вој­во­да Бабун­ски при­хва­тио је пред­лог и 18. апри­ла 1919. годи­не изве­стио коман­ду Тре­ће армиј­ске обла­сти да се с вој­во­дом Крстом Кова­че­ви­ћем дого­во­рио о осни­ва­њу одре­да и да је већ оку­пио 50 чет­ни­ка из Кума­нов­ског, Кри­во­па­ла­нач­ког и Кра­тов­ског сре­за. Зва­нич­но, вој­во­да Бабун­ски имао је чин резер­вног поруч­ни­ка, а вој­во­да Крста резер­вног пот­по­руч­ни­ка. Као глав­не усло­ве Бабун­ски је поста­вио овла­шће­ње да при сва­кој коман­ди или касар­ни може по потре­би узе­ти муни­ци­ју и бом­бе, као и хра­ну за неко­ли­ко дана. Затра­жио је да му се одо­бри одре­ђе­на сума нов­ца за ван­ред­не тро­шко­ве и орга­ни­зо­ва­ње оба­ве­штај­не слу­жбе на тере­ну, као и да се сед­мо­ри­ци њего­вих ста­ре­ши­на да већа пла­та у одно­су на оста­ле чет­ни­ке. Сви њего­ви зах­те­ви су при­хва­ће­ни и одо­бре­ни.

Ком­пле­тан одред Бабун­ски је оку­пио тек почет­ком маја и од тада почи­ње њего­во зва­нич­но дело­ва­ње. Одред је укуп­но бро­јао 225 чет­ни­ка, добро нао­ру­жа­них и опре­мље­них, у вој­нич­ким уни­фор­ма­ма и шај­ка­ча­ма. Одред је поде­љен у две гру­пе. Прву, од 175 чет­ни­ка, пред­во­дио је вој­во­да Бабун­ски и она је крста­ри­ла у Бре­гал­нич­ком окру­гу. Дру­гу, од 50 чет­ни­ка, водио је вој­во­да Крста Кова­че­вић и она је крста­ри­ла по Кра­тов­ском и Кри­во­па­ла­нач­ком сре­зу.

По оби­ла­ску Штип­ског, Овче­пољ­ског и Кра­тов­ског сре­за, Бабун­ски је изве­стио да је ста­ње мир­но и да нема ника­кве бугар­ске комит­ске орга­ни­за­ци­је. Скре­нуо је пажњу на лоше ста­ње у Кра­тов­ском сре­зу, где је начел­ник био Вели­мир Веља Савић. За њега је Бабун­ски твр­дио да је стра­шљи­вац и сла­бо­ти­ња, као и да је ста­ри бугар­ски сим­па­ти­зер и пове­ре­ник и да ника­ко не би смео бити на том месту. Осим тога, скре­нуо је пажњу коман­ди у Ско­пљу на слу­ча­је­ве пљач­ке трго­ва­ца и пут­ни­ка на путу Велес – Штип, коју врше вој­ни­ци 23. пука, зах­те­ва­ју­ћи да се томе одмах ста­не на пут. По оби­ла­ску Царе­слав­ског, Мале­шког и Радо­ви­шког сре­за упу­тио је 22. маја нови изве­штај о ста­њу у тим кра­је­ви­ма:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти да сам оби­шао сре­зо­ве Царе­во­сељ­ски, Мале­шки и Радо­ви­шки. Поред тога ишао сам и у нека глав­ни­ја села и саста­јао се с људи­ма позна­тим од рани­је. Из све­га ово­га мога пута по сви­ма сре­зо­ви­ма извео сам закљу­чак да до данас апсо­лут­но код сео­ског ста­нов­ни­штва не посто­ји ника­ква чет­нич­ка орга­ни­за­ци­ја. И по мно­гим дру­гим зна­ци­ма извео сам овај закљу­чак.

Српски четници у Битољу 1908. (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Све што се до данас чуло о овим орга­ни­за­ци­ја­ма пот­пу­но је лажно. И ако који од бугар­ских вој­во­да пре­ђе на нашу тери­то­ри­ју, не зато да орга­ни­зу­је или диже народ на побу­ну, него само више ради љубо­пит­ства да се дозна како наша упра­ва посту­па са наро­дом и због тога доби­ја изве­сну суму нова­ца. У про­тив­ном поцр­ка­ли би од гла­ди. Мно­ги пак од ових вој­во­да патри­о­ти­зам за Маке­до­ни­ју пре­тво­ри­ли су у хај­ду­чи­ју, јер неу­че­ни да раде, сада у ово­ме мут­но­ме вре­ме­ну лати­ли су се оруж­ја, те не само што пљач­ка­ју сто­ку од наше тери­то­ри­је, већ и из саме Бугар­ске пре­ба­цу­ју код нас.

Једи­но посто­ји нада за Бугар­ску код инте­ли­гент­них варо­ша­на. Исти ови и на сеља­ке ути­чу, наро­чи­то у око­ли­ни Шти­па. Сеља­ци из погра­нич­них сре­зо­ва сасвим су дру­га­чи­ји. Они су уве­ре­ни да не само да ће овде Срби­ја посто­ја­ти, већ ће бити про­ши­ре­на на рачун Бугар­ске, јер то им при­ча­ју погра­ни­ча­ри из Бугар­ске, а ови се наши раду­ју што ће се од њих гра­ни­ца уда­љи­ти како би се спа­си­ли стал­них непри­ли­ка. И сама ова варо­шка инте­ли­ген­ци­ја не веру­је у повра­так Бугар­ске, јер сами при­зна­ју да од када је поче­ла кон­фе­рен­ци­ја мира ни један пут нису спо­ме­ну­ли Маке­до­ни­ју као спор­ну тери­то­ри­ју.

Дакле, уоп­ште доса­да­шње ста­ње у Бре­гал­нич­ком окру­гу доста је добро и апсо­лут­но не тре­ба ни мисли­ти да ће ма који овај народ нате­ра­ти на ма какве мани­фе­ста­ци­је про­тив срп­ске вла­де више, па макар се рат про­ду­жио још за годи­ну дана. Као што сам спо­ме­нуо од мно­гих погра­нич­них сеља­ка сам чуо да се сеља­ци из бугар­ске тери­то­ри­је сва­ки дан нада­ју на наш дола­зак. У стру­мич­ком окру­гу Буга­ри ску­пља­ју поре­зе на сит­ну сто­ку по 20 лева од бра­ва, а на круп­ну по 50, те мно­ги би сво­ју сто­ку пре­те­ра­ли на нашу тери­то­ри­ју.“

Поја­ва чет­ни­ка вој­во­де Бабун­ског и њихов рад на тере­ну ни мало се нису сви­де­ли мно­гим вла­сто­др­шци­ма у тим кра­је­ви­ма. Вој­во­да Бабун­ски им је био вели­ка пре­пре­ка у њихо­вим прља­вим посло­ви­ма, а на њега ника­ко нису могли да ути­чу. Огре­зли у лопо­влу­ку и коруп­ци­ји, а неки од њих и при­кри­ве­ни сарад­ни­ци непри­ја­те­ља, одлу­чи­ли су да га укло­не по сва­ку цену. Зато су окру­жни начел­ни­ци из тада зва­нич­но Јужне Срби­је затра­жи­ли мишље­ње вла­де о овла­шће­њи­ма чет­ни­ка у њихо­вом дело­ва­њу. Мини­стар вој­ни је одго­во­рио да дозво­ља­ва упо­тре­бу чет­нич­ких одре­да под усло­ви­ма:

  1. Да ти одре­ди буду под стро­гом вој­ном дисци­пли­ном.
  2. Да за свој рад одго­ва­ра­ју коман­дан­ту армиј­ске обла­сти.
  3. Да вој­не вла­сти не упо­тре­бља­ва­ју нико­га од вој­во­да и чет­ни­ка док прет­ход­но о томе не буде оба­ве­штен мини­стар вој­ни.

Међу­тим, пре­ко сво­јих пар­тиј­ских веза, разним интри­га­ма, посеб­но се жале­ћи на „терор над ста­нов­ни­штвом“ које су упра­во они пљач­ка­ли, пар­тиј­ски вла­сто­др­шци успе­ли су да издеј­ству­ју рас­пу­шта­ње одре­да вој­во­де Бабун­ског и непри­ја­те­љи­ма Срби­је тако учи­не вели­ку услу­гу.

После­ди­це су се осе­ти­ле одмах. У погра­нич­ним обла­сти­ма поја­ви­ла се поно­во поја­ча­на актив­ност коми­та. Да би се у пот­пу­но­сти реши­ли вој­во­де Бабун­ског као свог поје­ди­нач­ног нај­о­па­сни­јег про­тив­ни­ка, ВМРО је решио да га уби­је. За ту наме­ру сазнао је деле­гат Врхов­не коман­де у Софи­ји и јавио да је из Бугар­ске кре­нуо коми­та Васи­љев са задат­ком да уби­је вој­во­ду Бабун­ског. Коман­дант Тре­ће армиј­ске обла­сти ђене­рал Милош Васић наре­дио је да се Бабун­ски хит­но упо­зо­ри „да се чува, као и да буде готов за слу­чај потре­бе да саку­пи свој одред за акци­ју“.

Док је још био неан­га­жо­ван, Бабун­ски је са неко­ли­ко чет­ни­ка ушао на тро­ме­ђу Грч­ке, Алба­ни­је и Кра­ље­ви­не СХС ради изви­ђа­ња ста­ња у тој тада неу­трал­ној зони. О том је из Веле­са 21. сеп­тем­бра послао изве­штај:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти сле­де­ће: Пре­шао сам у неу­трал­ну зону грч­ку-албан­ску и тамо про­вео три дана; оби­шао сам ова села: Ниви­цу, Оро­во, Цер­је, Зрно­вуч, Пустец, Гори­цу, Рако­тец, а у Били­шту послао сам мога вој­ни­ка.

Из неу­трал­не зоне пову­че­на је ско­ро сва фран­цу­ска вој­ска, сем у Били­шту и Кор­чи; тако­ђе има нешто мало вој­ске у Зве­зди ради чува­ња мага­ци­на, јер су Арна­у­ти покра­ли доста оруж­ја и муни­ци­је и митра­ље­зе.

Када је пову­че­на фран­цу­ска вој­ска из ових села, позвао коман­дант фран­цу­ски све кме­то­ве из неу­трал­не зоне и наре­ди им да ни један грч­ки вој­ник не сме ни кора­ка пре­ћи зону и да га у све­му изве­шта­ва­ју. Грци су пошли са јед­ним пуком да пре­ђу пре­ко неу­трал­не зоне и да се јаве код Зве­зде у бли­зи­ни Кор­че, али Фран­цу­зи вра­ти­ли их натраг ка Лери­ну.

Арна­у­ти у око­ли­ни Кор­ча, Мали­шког и Охрид­ског језе­ра сви су под оруж­јем. Веће чете Сали Бут­ки­не крста­ре и пре­те Грци­ма. Ови се издр­жа­ва­ју рекви­зи­ци­јом, а од хри­шћа­на ништа не узи­ма­ју. И ако тамо вла­да ана­р­хи­ја, ипак боје се од Грка, јер су уве­ре­ни да ће их за крат­ко вре­ме поко­ри­ти и стра­шно им се осве­ти­ти. Због тога мно­ги би хте­ли да се обра­те кон­фе­рен­ци­ји мира за зашти­ту, а дру­ги су мишље­ња да се оду­пру, због тога се сада сву­да тамо при­ку­пља­ју при­нуд­ни при­ло­зи за пот­ку­пљи­ва­ње људи око кон­фе­рен­ци­је мира, јер су ови раза­бра­ли да су Буга­ри мно­ге пот­пла­ти­ли, па су добро про­шли. Овај новац се зове ‚рушвет пора­си‘ (мито).

Арна­у­те наро­чи­то под­стре­ка­ва­ју на побу­ну Ита­ли­ја­ни, гово­ре­ћи им како су север­ни Арна­у­ти (Геге) сви листом уста­ли про­тив Срби­је, поту­кли Срп­ску вој­ску и дале­ко их оте­ра­ли итд.

При моме поврат­ку пре­ко пла­ни­не Мали Сада (Суха Гора) поја­ви се јед­но оде­ље­ње Арна­у­та од пре­ко 100 људи арна­ут­ских. То се оде­ље­ње упу­ти ка Вла­си­ма који ту има­ју бачи­је. Вла­си су одмах побе­гли са сто­ком у бли­зи­ни срп­ске гра­ни­це код Гори­це и Сте­ке.

Не само Арна­у­ти мрзе Грке, већ их мрзе стра­шно и наши Сло­ве­ни и ника­ко не би воле­ли да су под Грч­ком, само што не сме­ју ништа пред­у­зи­ма­ти про­тив њих, јер боје се осве­те ако не успе­ју.

Фран­цу­зи су дво­лич­ни, јер иако су пита­ли сеља­ке под којим дру­штвом би воле­ли при­ста­ти, на њихов одго­вор да воле под Срби­јом, ипак су им дали грч­ке учи­те­ље по мно­гим сели­ма.“

Српске војводе у грађанском оделу, после Младотурске револуције 1908. (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Поно­во у акци­ји

Вра­тив­ши се у Велес, вој­во­да Бабун­ски је 4. окто­бра послао хитан зах­тев ђене­ра­лу Васи­ћу за анга­жо­ва­ње у Тикве­шком окру­гу где је ситу­а­ци­ја поста­ја­ла кри­тич­на. Тра­жио је одо­бре­ње да одмах кре­не сам, са само 25 чет­ни­ка, јер му се људи већ обра­ћа­ју за помоћ. Ђене­рал Васић му је то због озбиљ­но­сти ситу­а­ци­је одо­брио 7. окто­бра, не чека­ју­ћи ни одо­бре­ње мини­стра вој­ног. Бабун­ски је 11. окто­бра са 50 чет­ни­ка оти­шао из Веле­са за Тикве­шки округ. Пом­но оби­ла­зе­ћи села, испи­ту­ју­ћи људе и при­ку­пља­ју­ћи оба­ве­ште­ња од пове­ре­ни­ка, убр­зо је сазнао да у том кра­ју посто­ји бугар­ска комит­ска орга­ни­за­ци­ја у коју су били укљу­че­ни сви пред­сед­ни­ци општи­на и кме­то­ви. У орга­ни­за­ци­ју је био укљу­чен вели­ки број села и ту се веро­ват­но при­пре­мао уста­нак, који је био спре­чен уни­ште­њем јед­не комит­ске чете код села Мрзен од стра­не вој­ске. О све­му томе вој­во­да Бабун­ски послао је изве­штај, нагла­ша­ва­ју­ћи да су у то уме­ша­ни и Милан Ђор­ђе­вић Војин­ца­ли­ја и Гли­гор, посла­ник из Кава­да­ра, на чије кре­та­ње над­ле­жни мора­ју обра­ти­ти пажњу. Додао је и да би попа Ива­на и Ван­ду Нико­ли­ћа због сум­ње да су 1915. уби­ја­ли срп­ске вој­ни­ке, први 14, а дру­ги тро­ји­цу, под хит­но тре­ба­ло про­на­ћи и ухап­си­ти. Мини­стар вој­ни је 20. окто­бра одо­брио додат­ну моби­ли­за­ци­ју 200 чет­ни­ка, који је тре­ба­ло да про­кр­ста­ре Бре­гал­нич­ким окру­гом. Кури­ри посла­ти да про­сле­де ово наре­ђе­ње Бабун­ском пуних десет дана нису могли да га про­на­ђу. Он је послао нови изве­штај из села Бегли­шта где детаљ­но обја­шња­ва ситу­а­ци­ју у том кра­ју и како мно­ги пред­сед­ни­ци општи­на, редом их набра­ја­ју­ћи, отво­ре­но аги­ту­ју про­тив држа­ве. Овог пута вој­во­да Бабун­ски тра­жи одо­бре­ње да „сам казни коло­во­ђе“. У настав­ку изве­шта­ја каже: „Сада се нала­зим испод пла­ни­не Кожу­фа, на овој пла­ни­ни има доста Грка овча­ра, ови не само што швер­цу­ју срп­ску сто­ку за Грч­ку, већ мно­ге чете код њих нала­зе скло­ни­ште. Моје је мишље­ње да ура­дим оно исто што сам ура­дио и у Бре­гал­нич­ком окру­гу, па ће зана­век бити мир, то јест да се десе­так прва­ка поби­ју. Ове људе што тре­ба да их казним позна­јем још од 1913, 14. и 15. годи­не, и онда су били ко и сада, и онда сам их везао у наме­ри да их поби­јем, али мислио сам да ће се пока­ја­ти. Молим за хит­но наре­ђе­ње по гор­њем.“

Овај зах­тев за ликви­да­ци­ју бугар­ских аги­та­то­ра Бабун­ски је упу­тио у уве­ре­њу да је нова држа­ва и даље срп­ска и да су инте­ре­си Срби­је изнад све­га. Од одо­бре­ња није било ништа. Ђене­рал Васић је сма­трао да те буга­ра­ше у прво вре­ме не би тре­ба­ло дира­ти, али да их у слу­ча­ју веће акци­је коми­та или устан­ка тре­ба поби­ти у бор­би. Ово тра­гич­но нера­зу­ме­ва­ње ситу­а­ци­је знат­но је оте­жа­ва­ло бор­бу про­тив број­них непри­ја­те­ља широм Ста­ре Срби­је. Од поли­ти­ча­ра до вој­ни­ка сви су зау­зи­ма­ли  став да се про­тив непри­ја­те­ља спрем­ног на нај­го­ре зло тре­ба бори­ти пра­ће­њем, шпи­ју­на­жом, хап­ше­њи­ма, суд­ским про­це­сом и истра­га­ма. Они су се и тим мето­да­ма сла­бо бави­ли, већ су углав­ном оста­вља­ли непри­ја­те­ље на миру да сло­бод­но врше свој зло­чи­нач­ки посао и пле­ту заве­ре­нич­ке мре­же. Реа­го­ва­ли су тек кад се неки напад или зло­чин извр­ши, а до тада непри­ја­тељ­ске аген­те и одмет­ни­ке нису ни дира­ли, јер насил­ни пре­вен­тив­ни мето­ди „нису по зако­ну“.

С дру­ге стра­не, код Буга­ра није било апсо­лут­но ника­кве раз­ли­ке у ста­во­ви­ма зва­нич­не бугар­ске држа­ве и бугар­ских коми­та. Сви они су зати­ра­ли и уни­шта­ва­ли све што је срп­ско, као што су ради­ли током оку­па­ци­је 1915-1918. годи­не, и све то јав­но обја­вљи­ва­ли.

Кад упо­ре­ди­мо те две стра­те­ги­је, пот­пу­но је јасно да су вла­сти Кра­ље­ви­не СХС од почет­ка саме себе осу­ди­ле на пораз сво­јом неак­тив­но­шћу и неспре­ча­ва­њем сва­ке непри­ја­тељ­ске делат­но­сти, која је првен­стве­но Буга­ри­ма, али и оста­ли­ма дава­ла ветар у леђа и хра­бри­ла их на све веће и дрски­је зло­чи­не. Да такво само­у­би­лач­ко посту­па­ње пред­ста­вља зва­нич­ну поли­ти­ку вој­них и цивил­них вла­сти вој­во­да Бабун­ски схва­тио је касно.

Дета­љан изве­штај о сво­јим актив­но­сти­ма у про­те­кле три неде­ље од када је поно­во сту­пио у акци­ју Бабун­ски је послао 5. новем­бра из Коча­на:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти сле­де­ће: Про­шао сам један део Сре­за веле­шког око Кле­пе, у Тикве­шком окру­гу про­шао сам цео мури­ов­ски пре­део до Рон­де­на и Вито­ли­ста, цео ток реке Боша­ве до Демир капи­је, Мар­јан­ске пла­ни­не и Коњух, Радо­би­ли до Пле­тва­ра, Црну реку од Кли­но­ва и Гами­шта до Град­ског.

У Тикве­шком окру­гу нала­зе се и сада две бугар­ске чете. Јед­на од шест људи крста­ри целом реком Боша­вом, пре­ла­зи и у Ђев­ђе­лиј­ски срез код села Сер­ме­ни­на и Коњ­ског. Вој­во­да ове чете је Ата­нас из Стро­го­ва, а чет­ни­ци су из окол­них села. Кад се ова чета нађе у изну­ди, они се сакри­ва­ју у варо­ши Кава­дар код сво­јих сигур­них јата­ка, те због тога немо­гу­ће је поби­ти.

Дру­га чета од чети­ри чет­ни­ка крста­ри у Кле­пи и реком Црном до Бег­ни­шта. Вој­во­да је Поце Апо­сто­ло­вић из Попа­ди­је и она се кри­је у Кава­да­ру, а нај­че­шће у Веле­су.

Као што сам и рани­је писао и сада твр­дим да је орга­ни­за­ци­ја посто­ја­ла у Тикве­шком окру­гу са зна­њем кава­дар­ских прва­ка. Дело­во­ђа Петар и Јован Даска­ло­вић из Бег­ни­шта, при­ја­те­љи посла­ни­ка Гли­го­ра, при­зна­ли су да су код њих дола­зи­ли Сто­јан и Ивче вој­во­да из Мрзен Ора­ов­ца, инте­ли­гент­ни људи и седе­ли су више дана код њих са још 4-5 чет­ни­ка. Више пута дола­зи­ли су из села Пра­вед­ни­ка, а дово­дио их је неки Јане из истог села.

Из Бег­ни­шта писа­ли су Гли­го­ру и тра­жи­ли изве­штај какво је мишље­ње о Маке­до­ни­ји на кон­фе­рен­ци­ји мира и ако нема ника­кве наде да ће Маке­до­ни­ја доби­ти за авто­но­ми­ју, да иду у Бугар­ску. Одго­во­рио им је да још није почео уго­вор са Срби­јом и Бугар­ском, већ да при­че­ка­ју, само добро да се кри­ју и да не пре­ла­зе у Веле­шки срез, јер су тамо људи поме­ша­ни. Овој чети је био курир сада­шњи шумар Сте­ван Мишко­вић и носио им раз­не потре­бе.

Војвода Бабунски са војводом Василијем Трбићем, блиским саборцем у доба четовања (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Ове чете сла­ле су по сели­ма сво­је аген­те да оба­ве­шта­ва­ју народ да ће Маке­до­ни­ја доби­ти за авто­но­ми­ју под покро­ви­тељ­ством Аме­ри­ке, због тога народ да не иде у срп­ску вој­ску, да не пла­ћа поре­за, јер ће им про­па­сти новац – због тога у бег­ни­шкој општи­ни нико до сада није пла­тио, па чак ни све­ште­ни­ци – да буду спрем­ни да сви побег­ну у пла­ни­ну када им се буде наре­ди­ло.

Гово­ри­ли им да у пла­ни­ни има доста бра­шна и живе сто­ке и биће им доста за десе­так дана докле аме­рич­ка вој­ска стиг­не – за ово их је доста бодри­ла и аме­рич­ка миси­ја у Кава­да­ру. Да је тако има доста зна­ко­ва и због тога је и дошла ова орга­ни­за­ци­ја, што је нема ни у Бре­гал­нич­ком окру­гу.

По мно­гим глав­ним сели­ма про­шао сам, увек сам при­ку­пљао сеља­ке и гово­рио сам да не слу­ша­ју људе који их на зло наво­де и тако про­ла­зио сам мир­но. После мога одла­ска одмах су изве­шта­ва­ли у Кава­да­ру сво­је о моме мир­ном раду и онда поста­ја­ли су још сме­ли­ји и без­о­бра­зни­ји, јер су гово­ри­ли да им не смем ништа учи­ни­ти. Гово­ри­ли су: ‚Има нешто што Бабун­ског задр­жа­ва те због тога гово­ри као вла­ди­ка итд.‘ Због ово­га мишље­ња ја сам се поно­во вра­тио по истим сели­ма и онда избио сам им из гла­ве то њихо­во резо­но­ва­ње. Услед ово­га мно­ги вој­ни бегун­ци оти­шли су у коман­ду.

У Него­ти­ну пева­ју на очи­глед начел­ни­ка бугар­ске рево­лу­ци­о­нар­не песме и бугар­ску хим­ну. Мла­ди­ћи иду ули­цом и коли­ко год могу деру се са ова­квим песма­ма поред самог начал­ства. За ово сам и ја чуо и Крста Кова­че­вић при про­ла­зу кроз Него­тин. Начел­ник Вида­ко­вић и гле­да и слу­ша, али не може им ништа, јер жели да буде тикве­шки посла­ник.

Начел­ник сре­ски у Кава­да­ру и оста­ли чинов­ни­ци тако­ђе ништа не раде и за све зна­ју што се деша­ва у њихо­вој око­ли­ни, али ништа не сме­ју пред­у­зе­ти, јер се боје од посла­ни­ка Гли­го­ра да их не отпу­сти пошто он зашти­та­ва њего­ве при­ја­те­ље који су у овој орга­ни­за­ци­ји.

Глав­ни орга­ни­за­то­ри у окру­гу кава­дар­ском за авто­но­ми­ју Маке­до­ни­је јесу ови: Паме Поп Коце­вић, пред­сед­ник општи­не у Вато­ши, Петар дело­во­ђа у Бег­ни­шту и Јован Даска­ло­вић, Јован пред­сед­ник општи­не у Дре­но­ву. Овај је саку­пљао новац и жито за коми­тет. Умер Ибра­јим из Дре­но­ва, овај по наре­ђе­њу пред­сед­ни­ка носи леба коми­та­ма. Јован Боге­вић, Петар Косте­вић, Дима Боге­вић и Васил Боге­вић из Мрзен Ора­ов­ца саку­пља­ли бра­шна и ова­ца за уста­нак. Спир­ко Ђеле­вић и Нако Мило­ше­вић из Вари­ша тако­ђе ску­пља­ли бра­шна. Нико­ла Сто­ја­но­вић из Дебри­шта, код њега дола­зи­ла бугар­ска чета и снаб­де­ва­ла се оде­лом и обу­ћом из Кава­да­ра.

Сва ова лица суо­чио сам. При­зна­ли су да је орга­ни­за­ци­ја посто­ја­ла и поче­ла се нагло шири­ти, а што није дошло до већих после­ди­ца има се бла­го­да­ри­ти што је Сто­ја­но­ва и Ивче­ва чета поби­је­на, тако је план био за дуже вре­ме осу­је­ћен. Жали­ли су се на гра­ђа­не да су их они на зло наве­ли.

Пошто нису били веза­ни, ноћу су улу­чи­ли при­ли­ку и сви су побе­гли, не знам куда. Због тога сам оста­вио људе да их гоне.

Изгле­да ми да у Бре­гал­нич­ком окру­гу ства­ри не сто­је хрђа­во; о при­ли­ка­ма овда­шњим ско­ро ћу изве­сти­ти.“

Нарав­но, људи за које вој­во­да Бабун­ски каже да су побе­гли – нису побе­гли. Ликви­ди­рао их је тај­но, пошто за то није био добио сагла­сност вој­них вла­сти. Из иску­ства зна­ју­ћи да у тим кра­је­ви­ма неће бити мира док се не ликви­ди­ра­ју коло­во­ђе, узео је на себе да то извр­ши, мисле­ћи да ће се моћи оправ­да­ти при­чом о њихо­вом бек­ству.

Због нестан­ка тих буга­ра­ша поно­во је покре­ну­та хај­ка про­тив вој­во­де Бабун­ског. Пред­став­ни­ци цивил­них вла­сти о том слу­ча­ју оба­ве­сти­ли су Мини­стар­ство уну­тра­шњих дела, које је при­ја­ву про­сле­ди­ло Мини­стар­ству вој­ном уз зах­тев да Бабун­ски пре­ста­не с таквим поступ­ци­ма. Даље су наве­ли да Бабун­ски „пре­ма ста­нов­ни­штву не сме пред­у­зи­ма­ти ника­кве изу­зет­не мере, про­тив­не уста­ву и зако­ну… Он са сво­јим одре­дом тре­ба да крста­ри и да буде при­пра­ван за евен­ту­ал­ну акци­ју про­тив бугар­ских чета ако се поја­ве.“ Тра­жи­ли су од вој­во­де Бабун­ског да сани­ра после­ди­це, уме­сто да откла­ња узро­ке про­бле­ма. „За одр­жа­ва­ње реда и без­бед­но­сти у земљи убу­ду­ће да се упо­тре­бља­ва­ју само жан­дар­ме­ри­ја и вој­ска под одго­вор­ним ста­ре­ши­на­ма“, завр­шио је мини­стар сво­је зах­те­ве ђене­ра­лу Васи­ћу.

Ђене­рал је окле­вао са рас­пу­шта­њем одре­да Бабун­ског, јер је пока­зао добре резул­та­те на тере­ну. Јавио му је да оста­не у Шти­пу и чека даља наре­ђе­ња. Бабун­ски је свој одго­вор на опту­жбе послао већ 7. новем­бра из Коча­на:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти сле­де­ће: сви су се вој­ни­ци при­ку­пи­ли и учи­нио сам рас­по­ред у шест оде­ље­ња тако да крста­ре у свим сре­зо­ви­ма Бре­гал­нич­ког окру­га; јед­но оде­ље­ње послао сам у Зле­тов­ску реку окру­га кума­нов­ског.

За сада ситу­а­ци­ја у овом кра­ју непро­ме­ње­на, народ се држи врло добро, наро­чи­то сељач­ки свет, гра­ђа­ни тако­ђе изгу­би­ли наду на ауто­ном­ну Маке­до­ни­ју.

У сре­зу кра­тов­ском, као и рани­је, и сада не ваља. Мно­ги одмет­ни­ци пљач­ка­ју бога­те људе, те су у стра­ху. У Руда­ри­ма одмет­ни­ци узе­ли су 200 тур­ских лира Раки­бу Али­лу, у Дре­но­ву Јор­да­ну пре­ко 6.000 дина­ра и то ових дана. Ове пљач­ка­ше ја ћу про­на­ћи, али су по 10 људи.

Начел­ник окру­га тикве­шког тужио ме за људе који су побе­гли Мини­стар­ству уну­тра­шњих дела, које ми хит­но пише да пустим сум­њи­ве људе, ина­че одго­ва­ра­ћу и тра­же ми изве­штај о ситу­а­ци­ји тога окру­га. За тај изве­штај писао сам им да се за изве­штај обра­те коман­дан­ту Тре­ће армиј­ске обла­сти.

Као што сам про­шли пут писао они су побе­гли и за то зар мене тре­ба кри­ви­ти; међу­тим окру­жни и сре­ски начел­ни­ци лажу свог мини­стра да у том окру­гу тече мед и мле­ко.“

Војвода Глигор Соколовић, најближи саборац војводе Бабунског у доба четовања (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

У међу­вре­ме­ну се ситу­а­ци­ја толи­ко иском­пли­ко­ва­ла да је лич­но Пред­сед­ник вла­де тра­жио сме­њи­ва­ње Бабун­ског и рас­пу­шта­ње њего­вог одре­да. Мини­стар вој­ни је о томе два пута изве­шта­вао ђене­ра­ла Васи­ћа, 10. и 13. новем­бра, дру­ги пут тра­же­ћи од њега мишље­ње о раду Бабун­ског и да ли је потреб­но да се одред рас­фор­ми­ра с обзи­ром на ситу­а­ци­ју. Ђене­рал Васић није журио с одго­во­ром желе­ћи да доби­је на вре­ме­ну. Нешто касни­је је од вој­во­де Бабун­ског добио још два изве­шта­ја, 22. и 24. новем­бра. У првом Бабун­ски каже да је јед­ног свог чет­ни­ка само­и­ни­ци­ја­тив­но послао у Ћустен­дил у Бугар­ској, ода­кле се вра­тио с вео­ма кори­сним инфор­ма­ци­ја­ма.

Пошто је насту­пи­ла зима, Буга­ри су већ уве­ли­ко пра­ви­ли пла­но­ве за про­лећ­не акци­је. Посеб­но је била важна вест о пове­зи­ва­њу Буга­ра, Арна­у­та и Ита­ли­ја­на широм Ста­ре Срби­је, које у сво­јим наме­ра­ма нико из вла­сти није оме­тао. Изве­штај је завр­шио речи­ма: „Вој­во­да Сто­јан из Мрзен Ора­ов­ца, кога су моји вој­ни­ци тешко рани­ли на Руј­ну, Него­тин­ци пре­не­ли га на носи­ли­ма у Стру­ми­цу и тамо је умрео. Ето још један доказ за Тикве­ша­не који бра­не да није била чет­нич­ка орга­ни­за­ци­ја.“ У изве­шта­ју који је усле­дио два дана касни­је, Бабун­ски пише: „Бугар­ска и данас пла­ћа сво­је чинов­ни­ке у нашој држа­ви, а када се буду сре­ди­ле при­ли­ке у Бугар­ској, онда наша држа­ва пред­ста­вља­ће нову Тур­ску, зато над­ле­жни тре­ба што пре да раз­ми­сле како тре­ба спре­чи­ти буду­ће дога­ђа­је.“ Уз то, замо­лио је да се њего­вим чет­ни­ци­ма, којих је тада било укуп­но 192, испла­те зао­ста­ле зара­де, а да се одред рас­фор­ми­ра, пошто сма­тра­ју да је непо­тре­бан.

Савет вој­во­де Бабун­ског да се на вре­ме спре­че буду­ћи дога­ђа­ји послу­шао је једи­но ђене­рал Васић, који је у свом одго­во­ру Мини­стру вој­ном, посла­том тек 26. новем­бра, затра­жио да ком­пле­тан одред вој­во­де Бабун­ског и даље оста­не у слу­жби, обра­зла­жу­ћи то општом ситу­а­ци­јом у земљи: „Ако би због нове ситу­а­ци­је у Дал­ма­ци­ји дошло до ору­жа­ног суко­ба са Ита­ли­јом, више је веро­ват­но да ће се и Буга­ри и Албан­ци тиме око­ри­сти­ти. Овде није сре­ђе­но ни ста­ње уну­тра­шње поли­ти­ке.“

Добро­на­мер­ни зах­тев ђене­ра­ла Васи­ћа није наи­шао на раз­у­ме­ва­ње, тако да је одлу­че­но да се одред дефи­ни­тив­но рас­фор­ми­ра. Вој­во­да Бабун­ски остао је у Шти­пу, ода­кле је 2. децем­бра послао кра­ћи изве­штај:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти; са овим актом већ три пута изве­шта­вам да се у Сре­зу кра­тов­ском још нала­зе по неке мале чети­це које пљач­ка­ју бога­ти­је људе, а новац одно­се у Ћустен­дил и тамо деле са бугар­ским вој­во­да­ма; исте ове чети­це врше и изви­ђач­ку слу­жбу.

Начел­ник Сре­за кра­тов­ског стал­но ме зове да про­кр­ста­рим његов срез, али без наре­ђе­ња нећу да идем. Пре неки дан било је пушка­ра­ње изме­ђу коми­та и жан­дар­ма.

Вој­ни­ци су пот­пу­но боси и нису за штра­па­це, због тога поно­во молим да ми се поша­ље тра­же­ни новац и да се одред рас­пу­сти кућа­ма.“

У дру­гој неде­љи децем­бра одред је и зва­нич­но рас­фор­ми­ран и вој­во­да Бабун­ски је рас­пу­стио чет­ни­ке кућа­ма. Вра­ћа­ју­ћи се из Шти­па кући за Велес, Бабун­ски је незгод­но пао с коња и тешко повре­дио ногу. Кад се вра­тио у Велес, јавио је ђене­ра­лу Васи­ћу да је одред рас­пу­стио и да је тешко повре­дио ногу. У међу­вре­ме­ну је добио позив Мини­стра уну­тра­шњих дела да му се лич­но јави. Чека­ло га је хап­ше­ње.

Сазнав­ши то, ђене­рал Васић је, нај­ве­ро­ват­ни­је поку­ша­ва­ју­ћи да зашти­ти вој­во­ду Бабун­ског од истра­ге и хап­ше­ња, 26. децем­бра поно­во затра­жио фор­ми­ра­ње њего­вог одре­да због опа­сно­сти од коми­та. Одго­во­ре­но му је 17. јану­а­ра 1920. годи­не да се неће дозво­ли­ти понов­но осни­ва­ње одре­да док се не расве­тли суд­би­на неста­лих људи из Тикве­шког сре­за.

Патријарх Порфирије уручио архиепископу Стефану томос о аутокефалности

По срп­ској дужно­сти

За то вре­ме вој­во­да Бабун­ски лежао је код куће због повре­де коле­на. Из боле­снич­ке посте­ље послао је 17. јану­а­ра један од сво­јих послед­њих изве­шта­ја:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти о сле­де­ћем: Пре неко­ли­ко дана дошао је код мене Милан Ђор­ђе­вић Вој­ни­ца­ли­ја и испри­чао ми његов одла­зак у Софи­ју и шта је тамо радио. Он се тамо састао са глав­ним бугар­ским мини­стри­ма и са свим глав­ним Маке­дон­ци­ма које ја добро позна­јем да су ради­ли само за бугар­ску иде­ју. Они су тамо угла­ви­ли спо­ра­зум да се сви Маке­дон­ци вра­те у Срби­ју и то и они који се нису вра­ти­ли ни за вре­ме бугар­ске вла­да­ви­не, јер су тамо стал­но поста­вље­ни као чинов­ни­ци.

Дакле на сед­ни­ци дого­во­ри­ли су се да упи­та­ју срп­ску вла­ду да им дозво­ли да напи­шу маке­дон­ску гра­ма­ти­ку као што народ гово­ри и само на маке­дон­ском јези­ку да буде цела адми­ни­стра­ци­ја и који чинов­ник дође из дру­гих кра­је­ва мора зна­ти маке­дон­ски језик да може сту­пи­ти у слу­жбу.

Маке­до­ни­ја да буде у одно­су пре­ма Срби­ји као што су Хрват­ска и Сло­ве­нач­ка. Маке­до­ни­ја да бира само сво­је посла­ни­ке који ће засту­па­ти само маке­дон­ску ствар. Вој­ска и чинов­ни­штво да буде пот­пу­но одво­је­но са маке­дон­ским чинов­нич­ким кадром који ће доћи из Бугар­ске, јер тамо га има мно­го.

Ако срп­ска вла­да не дозво­ли ово одва­ја­ње, онда у Бугар­ској посто­ји још доста јак рево­лу­ци­о­нар­ни коми­тет који има у каси пре­ко 30.000.000 дина­ра па ће пушком и бом­бом то изво­је­ва­ти.

Пре­ма ово­ме наша Вла­да мора при­ми­ти или јед­но или дру­го пре­ма њихо­вој прет­њи.

Казао ми је да је ово исто гово­рио прет­сед­ни­ку вла­де госпо­ди­ну Љуби Дави­до­ви­ћу и мини­стру М. При­би­ће­ви­ћу и каже ми да су они у наче­лу одо­бри­ли ово прво.

Пре­ма њихо­вом спо­ра­зу­му у Софи­ји да и мене пону­де да уђем у то коло, као из срца Маке­до­ни­је, а све што је до сада било да мет­не­мо тач­ку и да дамо забо­ра­ву.

За ово нај­ви­ше раде кава­дар­ски посла­ни­ци Гли­го­ри­је Ана­ста­си­је­вић и Риста Трај­ко­вић који су у срод­ству са Мила­ном.

За сада одго­во­рио сам: ако госпо­дин Љуба Дави­до­вић дозво­ли, који је некад био глав­ни члан срп­ске чет­нич­ке орга­ни­за­ци­је за вре­ме тур­ске вла­да­ви­не – онда неће се виде­ти ни срп­ска вла­да нити пак ми ова­мо.

Пре­ма Мила­но­вом раз­го­во­ру изгле­да да би ми они пону­ди­ли пове­ћу суму нова­ца само да са њима пођем по свим маке­дон­ским варо­ши­ма да орга­ни­зу­је­мо народ за оно што они желе итд.

Ово је скроз зад­ња наме­ра и не знам да ли се заи­ста у ово­ме сла­же и срп­ска вла­да; ако је то исти­на, онда збо­гом Маке­до­ни­јо зана­век и збо­гом на сто­ти­не хиља­да срп­ских гро­бо­ва расе­ја­них по Маке­до­ни­ји.

После мога одла­ска из Тикве­ша на месец дана бугар­ски чет­ни­ци дина­ми­том разо­ри­ли су јед­ну малу ћупри­ју на уза­ној пру­зи Град­ско – При­леп у бли­зи­ни села Вари­ша. Чим је за ово изве­штен сре­ски начел­ник у Кава­да­ру, он је дошао на лице места и наре­дио да се што пре опра­ви и сви­ма стра­жа­ри­ма забра­нио да апсо­лут­но нико­ме за то не казу­ју, тако исто и окол­ним сеља­ци­ма забра­нио да гово­ре.

Изгле­да ми не само за ово већ и за мно­ге дру­ге веће дога­ђа­је није изве­шта­ван Мини­стар уну­тра­шњих дела.

Ово сам напи­сао по срп­ској дужно­сти.“

Војвода Бабунски у време четовања 1905-1908. (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Смрт

Како је вре­ме про­ла­зи­ло, повре­да ноге се све више ком­пли­ко­ва­ла. Зна­ју­ћи да му је спре­мље­но хап­ше­ње, вој­во­да није оти­шао на лече­ње у Бео­град, већ је остао код куће, што се пока­за­ло као тра­гич­но. Ста­ње је сва­ким даном било све горе. Не зна­ју­ћи да је боле­стан, посе­тио га је његов ста­ри при­ја­тељ вој­во­да Трбић, који о тој посе­ти пише: „Бабун­ског сам зате­као где лежи у кре­ве­ту. Када сам га запи­тао шта му је , пока­зао ми је ногу која је била оте­че­на у коле­ну и сва помо­дре­ла. Питао сам га од чега му је то. Он ми је рекао да је слу­чај­но пао с коња и повре­дио ногу. Уко­рио сам га зашто је пре­пу­стио да болест над­вла­да и зашто није оти­шао у Бео­град на лече­ње. Одго­во­рио ми је да не може да иде у Бео­град.

На моје даље нава­љи­ва­ње, Бабун­ски ми изву­че писмо испод свог узгла­вља и даде ми да га про­чи­там. Писмо је било писа­но руком Љубе Дави­до­ви­ћа, као одго­вор на писма која му је упу­тио Јован Бабун­ски. У том свом писму Љуба Дави­до­вић јавља Бабун­ском да му он не може ништа учи­ни­ти у њего­ву корист, јер је већи­на народ­них посла­ни­ка про­тив њега и њего­вог рада у срп­ској Маће­до­ни­ји, а да он тре­ба да се сам јави суду, а ако то не буде учи­нио, биће ухап­шен. Када сам про­чи­тао то писмо, Бабун­ски ми рече да је то раз­лог што не иде у Бео­град, јер чим би оти­шао у Бео­град, про­шао би у Бео­гра­ду исто она­ко као и гене­рал Вујо­вић. Овај чуве­ни црно­гор­ски гене­рал, који се борио у Црног Гори и после оку­па­ци­је Црне Горе од стра­не Аустри­ја­на­ца, био је исто тако опту­жен и позван у Бео­град. Али, чим је дошао у Бео­град, одмах је био лишен сло­бо­де и затво­рен. Тога се бојао и Јован Бабун­ски па није дошао на лече­ње у Бео­град. Али, када сам тра­жио од њега да одмах позо­ве лека­ра, он ми је рекао да у веле­шког лека­ра др Пан­чу Васко­ви­ћа не веру­је. Али је тра­жио да му из Ско­пља дође др Миха­и­ло Шушка­ло­вић, позна­ти лекар из Ско­пља и лич­ни при­ја­тељ Јова­на Бабун­ског, а који је тада мислим био и народ­ни посла­ник у Народ­ној скуп­шти­ни у Бео­гра­ду.“

Оста­вљен од свих, па чак и глав­них орга­ни­за­то­ра Чет­нич­ке акци­је попут Љубе Дави­до­ви­ћа, суо­чен са незна­њем, баха­то­шћу, али и зло­бом неспо­соб­них поли­ти­ча­ра, вој­во­да Бабун­ски се у нај­те­жем тре­нут­ку свог живо­та нашао на цеди­лу. Кад је сти­гао др Шушка­ло­вић, њему већ није било спа­са. Пре­ми­нуо је 17. фебру­а­ра 1920. годи­не.

Поро­ди­ца је доби­ла мно­го писме­них изја­ва сау­че­шћа од којих неке посеб­но исти­чу вели­чи­ну и зна­чај вој­во­де Бабун­ског у том вре­ме­ну. Вој­во­да Крста Кова­че­вић са дру­го­ви­ма је напи­сао:

„Нај­и­скре­ни­је сау­че­шће за нашим добрим, пра­вич­ним и пле­ме­ни­тим вој­во­дом Јова­ном Бабун­ским коме непри­ја­те­љи ника­да не мога­ху гла­ве доћи. Бог да му душу про­сти, вами брат­ска уте­ха.“

Гру­па држав­них чинов­ни­ка: „Дозна­смо за зао удес да је наш вели­ки Србин, заштит­ник срп­ског име­на, части и поно­са и нај­ја­чи Србин широм целе Маке­до­ни­је и лепог Косо­ва, од чије је пра­вич­но­сти и силе дрх­та­ла под­ла Бугар­ска, наш врли вој­во­да Јован пре­ми­нуо. Пла­че­мо за њим јер више нема Оби­ли­ћа, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа. Бог нека му да рај­ско насе­ље, а вама уте­хе.“

Епи­скоп Вар­на­ва: „Дубо­ко сам дир­нут пре­ра­ном смр­ћу Срби­на вој­во­де Бабун­ског који је родо­љу­би­во вршио херој­ско дело осло­бо­ђе­ња у овим кра­је­ви­ма. Нека се Црква достој­но оду­жи, а души покој­ни­ко­вој нека Бог да рај­ско насе­ље.“

Дирек­тор Гим­на­зи­је у Ско­пљу Алек­са Јова­но­вић: „Моје дубо­ко сау­че­шће за врлим Јова­ном. Теши­те се, опла­ку­је га са вама сва Срби­ја, наро­чи­то сва Јужна Срби­ја. Опла­ку­је­мо неза­ин­те­ре­со­ва­ног патри­о­ту, неу­мор­ног наци­о­нал­ног раде­ни­ка, див­ног неу­стра­ши­вог јуна­ка у непре­кид­ној шесна­е­сто­го­ди­шњој бор­би.

Збо­гом див­ни поно­се наш! Успо­ме­на тво­ја пре­шла је у исто­ри­ју и поста­ла леген­дар­на међу нама. Збо­гом јуна­че у врли­ни и хра­бро­сти раван само твом исто­риј­ском сусе­ду Кра­ље­ви­ћу Мар­ку.“

Ђене­рал Петар Пешић: „Вест да је Јован умро, потре­сла ме је јако. Молим да при­ми­те моја искре­на сау­че­шћа за вели­ким бор­цем за сло­бо­ду нашег наро­да и нашим народ­ним јуна­ком, а мојим искре­ним при­ја­те­љем и дру­гом.“

Окру­жни начел­ник Ради­во­је Јова­но­вић: „Зар и овог нај­ве­ћег херо­ја поко­си нео­бич­на смрт баш сада када је сво­јој наму­че­ној поро­ди­ци нај­ви­ше био потре­бан. Жалим смрт нај­ве­ћег јуна­ка и бор­ца за осло­бо­ђе­ње и ује­ди­ње­ње срп­ског наро­да Јова­на Бабун­ског. Вас и децу нека уте­ше њего­ве заслу­ге за ову земљу и при­зна­ње сви­ју. Лака нека му је ова земља за коју је све дао.“

Чет­ни­ци вој­во­де Сте­ва­на Неди­ћа Ћеле: „Под­јед­на­ко смо с вама уцве­ље­ни смр­ћу нашег хра­брог вој­во­де, нај­ве­ћег Срби­на и јуна­ка из Маке­до­ни­је са којим смо ми чето­ва­ли. Неће­мо га никад пре­жа­ли­ти; његов ћемо ама­нет испу­ни­ти и биће­мо до живо­та чува­ри њего­вог слав­ног гро­ба. Вели­ки Бог нека вас чува, а души Јова­на Бабун­ског даде рај­ско насе­ље. Сла­ва му и лака му срп­ска земља коју је он нај­и­скре­ни­је бра­нио. Бог да му душу про­сти.“

Срби из при­леп­ског кра­ја: „Смрт слав­ног Бабун­ског вој­во­де ожа­ло­сти­ла је сва­ко срп­ско срце. Сла­ва и име њего­во вечи­то је. Изја­вљу­је­мо тихо сау­че­шће поро­ди­ци. Сла­ва нека је покој­ном Јова­ну Бабун­ском, лака земља и рај­ско насе­ље.“

Диогенис Д. Валаванидис: Патријарх Герман није пристајао на аутокефалност тзв. МПЦ ни кад му је претила опасност по живот

Сахра­на је, по све­до­че­њу вој­во­де Трби­ћа, била вели­чан­стве­на. Пошто се за њего­ву смрт још није зна­ло у Бео­гра­ду и широм држа­ве, испра­ти­ли су га само Срби из око­ли­не, али у вели­ком бро­ју. Испра­ти­ли су га они које је успе­шно чувао и бра­нио пуних 15 годи­на. Сахра­њен је на нај­ви­шем месту код цркве Све­тог Пан­те­ли­је у Веле­су, висо­ко уздиг­ну­те над Вар­да­ром, бли­зу ушћа реке Топол­ке.

Два дана после њего­ве смр­ти вест је сти­гла и до Бео­гра­да. Поли­ти­ка је тим пово­дом обја­ви­ла опшир­но посмрт­но сло­во:

„Вој­во­да Бабун­ски – Витез без стра­ха и мане

Један теле­грам који смо доби­ли јуче попод­не из Веле­са донео нам је сви­ре­пу, али исти­ни­ту вест да је тамо пре­кју­че умро вој­во­да Јован Стој­ко­вић Бабун­ски. Леген­дар­ни јунак који је већ два­де­сет годи­на неу­мор­но ишао из боја у бој и кога није могло обо­ри­ти непри­ја­тељ­ско зрно, ни скр­ши­ти умор у бор­ба­ма, пао је глу­пом, банал­ном смр­ћу – од гри­па.

У бор­би за осло­бо­ђе­ње Ста­ре Срби­је и Маће­до­ни­је у оном узви­ше­ном рево­лу­ци­о­нар­ном покре­ту који је тако дубо­ко одјек­нуо у свим нашим заро­бље­ним земља­ма и први ује­ди­нио бор­це из свих кра­је­ва про­стра­не Југо­сла­ви­је, Јован Бабун­ски пред­ста­вља нај­круп­ни­ју и нај­сјај­ни­ју фигу­ру. Зато ће се на вест о њего­вој смр­ти стег­ну­ти од бола срца свих оних који су га зна­ли, а у целом нашем наро­ду мало је њих који су толи­ко зна­ни, толи­ко воље­ни и толи­ко сла­вље­ни као Јован Бабун­ски.

Рођен у Веле­су 25. јану­а­ра 1878. годи­не, у тада још срп­ском Веле­су, од кога су Буга­ри доц­ни­је сво­јом крва­вом акци­јом начи­ни­ли један од цен­та­ра сво­је про­па­ган­де. Јован Бабун­ски је растао под при­ли­ка­ма које су од њега изра­ди­ле један челич­ни карак­тер и нагна­ле га да рано, још као мла­дић доне­се одлу­ку о сво­ме вели­ком и једи­ном задат­ку у живо­ту.

У вре­ме када је он свр­шио учи­тељ­ску шко­лу, срп­ски народ у Ста­рој Срби­ји и Маће­до­ни­ји пре­жи­вља­вао је сво­је нај­стра­шни­је дане; бугар­ска теро­ри­стич­ка акци­ја била је дости­гла врху­нац; прво црквом, а одмах затим, пошто је од тих сво­јих црка­ва напра­ви­ла буси­је, ножем, бом­бом и пушком, Буга­ри су дошли до Вра­ња, до Косо­ва, Дебра и Охри­да. У то вре­ме –  још без помо­ћи из брат­ске и сло­бод­не Срби­је и још без орга­ни­за­ци­је уну­тра – био је само један начин слу­жи­ти срп­ском име­ну у Ста­рој Срби­ји и Маће­до­ни­ји и то је: бити учи­тељ или све­ште­ник. А поста­ти срп­ски све­ште­ник или учи­тељ, зна­чи­ло је уна­пред бити осу­ђен на смрт од Буга­ра.

Јован Стој­ко­вић је постао учи­тељ у селу Мар­тол­цу неда­ле­ко од Веле­са под Бабу­ном која му је убр­зо затим дала сво­је име и сво­ју сна­гу и чије ће горе до века шуми­ти сла­ву Јова­на Бабун­ског.

Скро­ман и пред сво­јим нај­бли­жим при­ја­те­љи­ма, али нео­бич­но бистар и одлу­чан, Јован Бабун­ски је јасно гле­дао на ства­ри. За њега је било несум­њи­во да се Буга­ри не могу дру­га­чи­је сузби­ти него ако се сила силом одби­је и да за народ Ста­ре Срби­је и Маће­до­ни­је, који је већ ста­јао пред истре­бље­њем, нема дру­гог спа­са осим пот­пу­ног осло­бо­ђе­ња и ује­ди­ње­ња са Срби­јом. За њега је било несум­њи­во да име Буга­рин у њего­вој постој­би­ни не зна­чи народ­ност, него пар­ти­ју, и да та пар­ти­ја мора, ма како насил­на била, про­па­сти чим народ осе­ти сво­ју соп­стве­ну сна­гу у сво­јим бор­ци­ма, ма макар у први мах били и мало­број­ни; мора про­па­сти, јер је туђин­ска. Са сво­јим ода­ним при­ја­те­љи­ма он при­пре­ми све што тре­ба за такву бор­бу и чека њен час. Годи­на 1903. која чини датум и пре­лом у исто­ри­ји Срби­је реша­ва и суд­би­ну Ста­ре Срби­је и Маће­до­ни­је. Јован Бабун­ски одла­зи у гору и први пло­ту­ни чете коју је повео огла­ша­ва­ју да је дошао дан осве­те и побе­де.

У јед­ној од првих бор­би он раз­би­је дотле све­моћ­ну бугар­ску чету коју је водио његов бли­ски рођак по жени, вој­во­да Сте­ван ‚Краљ‘. Смрт вој­во­де Сте­ва­на, који је и сам пао у тој бор­би, можда од пушке самог Бабун­ског и који је био гото­во неза­ви­сни госпо­дар Бабу­не и веле­шке казе, била је тежак пораз за Буга­ре и скре­ну­ла је сву пажњу на Бабун­ског. И од тога дана, никад изне­на­ђен, никад напад­нут, Бабун­ски је напро­тив тај који тра­жи бугар­ске чете и чисти од њих свој род­ни крај. У дугом низу бор­би, било са бугар­ским коми­та­ма, било са тур­ским аске­ри­ма, што их је неу­мор­но водио лете­ћи са јед­не стра­не на дру­гу, није било ни јед­не из које није иза­шао као побе­ди­лац. Њего­во име поста­је страх и тре­пет и за Буга­ре и за Тур­ке и за Арна­у­те. Дотле поти­ште­ни народ почи­ње да пева њего­ву сла­ву и сво­ју наду на бли­ску сло­бо­ду.

Са вој­во­дом Гли­го­ром Соко­ло­ви­ћем који је у исти мах са капе­та­ном Рај­ко­ви­ћем чистио при­леп­ско поље, са вој­во­дом Трен­ком из Кра­пе, Ристом из Охри­да, Дол­га­чем и попом Бог­да­ном на јед­ној стра­ни, а Дове­зен­ским, Ђор­ђом Ско­пљан­че­том, вој­во­дом Вуком и Тан­ко­си­ћем на дру­гој стра­ни, вој­во­да Бабун­ски све до у лето 1908. неу­мор­но дела у оној акци­ји која нам је једи­на спа­сла Ста­ру Срби­ју и Маће­до­ни­ју. И када се она после годи­ну дана ‚хури­јет­ског‘ режи­ма обна­вља, Бабун­ски је наста­вља са још већом сна­гом и још већом одлуч­но­шћу да уско­ро, у бал­кан­ском рату, види пот­пун три­јумф сво­га рада.

На челу добро­во­љач­ких чета са вој­во­дом Вуком и као прет­ход­ни­ца срп­ске вој­ске, вој­во­да Бабун­ски је у првим редо­ви­ма побе­до­но­сног похо­да до Бито­ља и Елба­са­на. Тада још у првим дани­ма бал­кан­ског рата, јед­на од првих злат­них меда­ља за хра­брост, коју је онда у так­ми­че­њу толи­ких и тако неу­стра­ши­вих јуна­ка било тешко доби­ти, била је при­ка­че­на на веле­шки копо­ран Јова­на Бабун­ског.

Обја­ва Свет­ског рата зате­кла га је у Бео­гра­ду. Први аустриј­ски метак доче­као је он на Сави са сво­јим добро­вољ­ци­ма који су се дотле рас­ту­ре­ни по сво­јим посло­ви­ма, за тили час оку­пи­ли око сво­га херој­ског вође. И што Бео­град те вече­ри није пао у руке Аустри­ја­на­ца, није мала заслу­га Јова­на Бабун­ског, Тан­ко­си­ћа и њихо­вих добро­во­ља­ца.

После првих побе­да на севе­ру, њега шаљу доле на југ, где Буга­ри опет почи­њу да пре­те и где је њего­ва чвр­ста рука била нео­п­ход­но потреб­на. Тамо на мртвој стра­жи он оста­је све до 1915, а тада када је цео свет изгу­био гла­ву, он једи­ни оста­је при­се­бан и он се јавља као први, нај­ве­шти­ји и нај­по­у­зда­ни­ји пома­гач фран­цу­ским тру­па­ма које нам хита­ју у помоћ, а сти­жу као зашти­та.

Изне­на­ђе­ни у први мах под­ви­зи­ма Јова­на Бабун­ског, Фран­цу­зи уско­ро почи­њу веро­ва­ти да је то човек који не зна ни за страх, ни за пре­пре­ке ни за немо­гућ­ност и цела фран­цу­ска вој­ска, од глав­ног коман­дан­та до обич­ног шасе­ра, почи­ње гле­да­ти у Бабун­ског са дивље­њем и пошто­ва­њем, можда већим него што смо га ми има­ли пре­ма њему.

Орден Леги­је части и Рат­ни крст са пал­мом, то су висо­ка одли­ко­ва­ња који­ма је Фран­цу­ска изра­зи­ла сво­је при­зна­ње Јова­ну Бабун­ском.

Главнокомандујући Савезничке војске на Солунском фронту генерал Гијом одликује војводу Бабунског Легијом части почетком 1918. (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Кара­ђор­ђе­ва зве­зда са маче­ви­ма и чин пот­по­руч­ни­ка дати су му у знак оду­же­ња од стра­не врхов­ног коман­дан­та наше вој­ске, пре­сто­ло­на­след­ни­ка Алек­сан­да­ра.

Јован Бабун­ски ника­да у два­де­сет годи­на сво­је­га рево­лу­ци­о­нар­ног рада није поже­лео ни одмо­ра ни поште­де. Он није знао за умор, ни њего­ве миши­це за малак­са­лост, ни њего­ва душа за коле­ба­ње. И када је свр­шио оно што нико није могао свр­ши­ти, он је сма­трао да још мно­го тога тре­ба учи­ни­ти и да нема вре­ме­на за одмор. Али Јован Бабун­ски, човек нај­ве­ће енер­ги­је, без­мер­ног патри­о­ти­зма и сил­не хра­бро­сти, био је без сум­ње и човек нај­ве­ће скром­но­сти. Нај­те­же под­ви­ге, нај­у­зви­ше­ни­је задат­ке свр­ша­вао је без мно­го шума и без хва­ле, не тра­же­ћи ни при­зна­ња, ни награ­де, ни части.

Бабун­ски је био витез без стра­ха и мане, вели­ки и истин­ски наци­о­нал­ни борац који ника­да није питао у који ће се ‚пла­ће­ни раз­ред‘ ста­ви­ти његов рад. Тек када је завр­шен Бал­кан­ски рат, он је сту­пио као мали чинов­ник у Мини­стар­ство про­све­те. Тек када је завр­шен Свет­ски рат, он је пре­ко сво­је воље добио уна­пре­ђе­ње: поста­вљен је за секре­та­ра Мини­стар­ства уну­тра­шњих дела.

По томе чину има да се обра­чу­на пен­зи­ја коју ће њего­ва жена и пето­ро деце доби­ти у накна­ду за вели­ке и рет­ке услу­ге које је Јован Бабун­ски учи­нио сво­ме наро­ду.“

На четр­де­сет дана од њего­ве смр­ти, на зах­тев упра­ве удру­же­ња резер­вних офи­ци­ра, одр­жан је пара­стос вој­во­ди Бабун­ском у бео­град­ској Сабор­ној цркви. Слу­жио га је митро­по­лит Дими­три­је са цело­куп­ним све­штен­ством Сабор­не цркве. Пева­ло је Бео­град­ско певач­ко дру­штво. Поред вели­ког бро­ја резер­вних и актив­них офи­ци­ра и чинов­ни­ка, пара­сто­су су при­су­ство­ва­ли и Мини­стар вера, као и иза­сла­ник реген­та Алек­сан­дра и коман­дант гра­да Бео­гра­да. При­су­ство­ва­ли су и посла­ник Фран­цу­ске, ата­ше послан­ства Енгле­ске, заступ­ни­ци мно­гих кул­тур­них и про­свет­них дру­шта­ва, као и мно­штво обич­ног све­та.

Посмрт­но муче­ни­штво

Удру­же­ње резер­вних офи­ци­ра саку­пља­ло је новац за поди­за­ње достој­ног спо­ме­ни­ка вој­во­ди Бабун­ском, што је наи­шло на вели­ки одзив у чита­вој држа­ви. При­ло­жни­ци су били број­ни и вео­ма разно­ли­ки, од реген­та Алек­сан­дра до ком­па­ни­је „Нестле“. Новац је саку­пљен и 1924. подиг­нут је спо­ме­ник на чијем је врху био дво­гла­ви бели орао са раши­ре­ним кри­ли­ма као сим­бол вој­во­де Бабун­ског, који је пуних 15 годи­на кроз Ста­ру Срби­ју на челу и мачу носио наше Цар­ство.

Откри­ва­ње и осве­ће­ње спо­ме­ни­ка била је вели­ка све­ча­ност. То је био цен­трал­ни дога­ђај обе­ле­жа­ва­ња два­де­сет годи­на од почет­ка Чет­нич­ке акци­је. Све­ча­ност је поче­ла ују­тру 29. окто­бра. Деца из веле­шких шко­ла са цве­ћем у рука­ма доче­ка­ла су на ста­ни­ци спе­ци­јал­ни воз из Ско­пља којим је дошла деле­га­ци­ја ста­рих чет­ни­ка и резер­вних офи­ци­ра. По вели­кој киши, повор­ка се упу­ти­ла на гро­бље, где је у цркви Све­тог Пан­те­леј­мо­на одслу­же­на Литур­ги­ја. За то вре­ме око гро­ба вој­во­де Бабун­ског била је поста­вље­на стра­жа од њего­вих ста­рих чет­ни­ка. Након слу­жбе, на гро­бу је Митро­по­лит скоп­ски Вар­на­ва одслу­жио помен вој­во­ди Бабун­ском. Поред гро­ба су ста­ја­ли њего­ва жена Ката­ри­на и син Божи­дар, пот­по­руч­ник у 28. пуку у Веле­су. По одслу­же­ном поме­ну, два ђака су на његов гроб поло­жи­ла венац који су испле­ла деца, а оку­пље­ни­ма се обра­ти­ли пот­пу­ков­ник Пан­та Радо­са­вље­вић у име чет­ни­ка и учи­тељ Јован Ћирић као вој­во­дин друг из мла­до­сти.

Затим се народ у повор­ка­ма упу­тио ка Новом пар­ку, где је био подиг­нут спо­ме­ник вој­во­ди. Испред спо­ме­ни­ка ста­ја­ла је постро­је­на поча­сна чета 28. пука са пуков­ском заста­вом и вој­ном музи­ком. У тре­нут­ку кад је повор­ка са вен­ци­ма на челу ула­зи­ла у парк, вој­на музи­ка је засви­ра­ла: „Спрем­’те се, спрем­’те, чет­ни­ци…“

Убр­зо се у пар­ку и око­ли­ни оку­пи­ло око 15.000 људи. Испред спо­ме­ни­ка ста­ја­ли су митро­по­лит Вар­на­ва, епи­скоп Сера­фим и оста­ло све­штен­ство. Поред њих ста­јао је кра­љев иза­сла­ник гене­рал Воји­слав Нико­ла­је­вић, још неко­ли­ко гене­ра­ла и мно­штво виших офи­ци­ра, Вели­ки жупан Ско­пља и мно­штво пред­став­ни­ка разних родо­љу­би­вих орга­ни­за­ци­ја.

Убр­зо је са бре­га вој­нич­ка тру­ба засви­ра­ла „мир­но“. Реч је узео гене­рал Нико­ла­је­вић:

„Њего­во Вели­чан­ство краљ, цене­ћи рад вели­ка­на Јова­на Бабун­ског, учи­те­ља, песни­ка и вој­во­де, резер­вног офи­ци­ра, наре­дио ми је да га засту­пам и при­су­ству­јем откри­ва­њу спо­ме­ни­ка. Извр­ша­ва­ју­ћи наре­ђе­ње кра­ља, имам на усна­ма само речи: Бабун­ски, сла­ва Ти, хва­ла Ти!“

„Сла­ва му!“, гром­ко су одго­во­ри­ли сви оку­пље­ни. Затим је Милан Радо­са­вље­вић, пред­сед­ник Удру­же­ња резер­вних офи­ци­ра, при­шао спо­ме­ни­ку и с њега ски­нуо плат­но. У том тре­нут­ку се про­ло­мио пло­тун поча­сне чете, по окол­ним бре­го­ви­ма загр­ме­ле су екс­пло­зи­је бом­би, а музи­ка је опет засви­ра­ла „Спремʼте се, спремʼте, чет­ни­ци…“

Киша је непре­кид­но пада­ла. Потом је митро­по­лит Вар­на­ва по нај­ве­ћем пљу­ску осве­тио спо­ме­ник.

Затим је реч узео Милан Радо­са­вље­вић:

„Јован Бабун­ски није слу­чај­на поја­ва у нашем живо­ту. Он је син­те­за свих оних боло­ва и пат­њи које је трпе­ла Јужна Срби­ја. Још као мали нау­чио је да воли сло­бо­ду за коју је Срби­ја жртво­ва­ла мили­о­не сво­је нај­бо­ље деце. Поно­си­те се и радуј­те се Веле­ша­ни, јер кад смо ми Шума­дин­ци хте­ли да диг­не­мо први спо­ме­ник нај­ве­ћем јуна­ку, нашли смо да у чита­вој Шума­ди­ји нема таквог јуна­ка као што је био Јован Бабун­ски. Оста­вљам спо­ме­ник веле­шкој општи­ни да под њим учи­те децу како се воли Краљ и Отаџ­би­на. Сла­ва Бабун­ском!“

„Сла­ва му!“, поно­во је одго­во­рио оку­пље­ни народ. Оку­пље­ни­ма се потом обра­тио и др Арчи­балд Рајс:

„Са узбу­ђе­њем узи­мам реч пред овим каме­ном одре­ђе­ним да ове­ко­ве­чи успо­ме­ну на Јова­на Бабун­ског. Овај камен на који су се могле уре­за­ти про­сто две речи: ода­ност и патри­о­ти­зам, пока­за­ће мла­ди­ма који тре­ба да наста­ве дело Бабун­ског и њего­вих дру­го­ва, чије се кости одма­ра­ју у све­тој земљи Јужној Срби­ји, шта су извр­ши­ли њихо­ви ста­ри­ји и какве су жртве под­не­ли за Отаџ­би­ну. Ти гор­ди срп­ски орле када будеш крста­рио над сво­јом колев­ком Јужном Срби­јом, обо­ри свој вели­чан­стве­ни лет и поздра­ви гроб јед­ног од нај­бо­љих сино­ва Отаџ­би­не, гроб Јова­на Бабун­ског.“

Потом су се ређа­ли гово­ри пред­став­ни­ка разних деле­га­ци­ја, као и вој­во­да Трби­ћа и Дове­зен­ског. На кра­ју су поло­же­ни вен­ци. Срп­ски народ Ста­ре Срби­је је те 1924. у пуном сја­ју одао почаст свом вели­ком пред­вод­ни­ку из тешких вре­ме­на.

На поме­ни­ма за годи­шњи­цу смр­ти увек су се на гро­бу оку­пља­ли ста­ри чет­ни­ци ода­ју­ћи почаст свом вој­во­ди који их је водио у мно­гим бор­ба­ма и рато­ви­ма.

Милош Стојковић: Шумије Вардар – али Срб(ин)а у Врутоку више нема

Послед­ње вели­ко оку­пља­ње на гро­бу вој­во­де Бабун­ског било је 18. фебру­а­ра 1940. на два­де­се­то­го­ди­шњи­цу њего­ве смр­ти. Оку­пи­ло се око 10.000 људи. Дошао је кра­љев иза­сла­ник, овог пута кра­ља Петра, гене­рал Све­ти­слав Ђукић, иза­сла­ник мини­стра вој­ске и мор­на­ри­це Мио­драг Дам­ња­но­вић и још неко­ли­ко гене­ра­ла. У име Удру­же­ња носи­ла­ца Кара­ђор­ђе­ве зве­зде са маче­ви­ма дошао је Павле Јово­вић, у име Удру­же­ња ста­рих чет­ни­ка Душан Илић. Од чет­нич­ких вој­во­да дошли су Васи­ли­је Трбић, Коста Пећа­нац и Видо­сав Мар­ја­но­вић Косо­вац. Било је мно­го ста­рих чет­ни­ка који су рато­ва­ли зајед­но с вој­во­дом Бабун­ским. Били су при­сут­ни и мно­го­број­ни пред­став­ни­ци разних родо­љу­би­вих орга­ни­за­ци­ја и удру­же­ња.

Нај­пре је у цркви Све­тог Пан­те­леј­мо­на одслу­же­на Све­та архи­је­реј­ска Литур­ги­ја, коју је слу­жио митро­по­лит Јосиф са мно­го­број­ним све­штен­ством. Потом је на гро­бу вој­во­де Бабун­ског одслу­жен помен. Након поме­на, митро­по­лит Јосиф одр­жао је говор у ком је иста­као врли­не и заслу­ге покој­ног вој­во­де. Поме­ну су при­су­ство­ва­ли и супру­га вој­во­де Бабун­ског Ката­ри­на, њего­ва ћер­ка Рад­ми­ла и син Божи­дар, капе­тан Кра­ље­ве гар­де. После тога одр­жа­ни су гово­ри дру­гих висо­ких зва­ни­ца, поча­сна чета је испа­ли­ла пло­тун и на кра­ју су поло­же­ни вен­ци. Народ је оду­ше­вље­но кли­цао кра­љу и вој­во­ди Бабун­ском. Вој­на музи­ка је сви­ра­ла: „Спремʼте се, спремʼте, чет­ни­ци…“

Вој­во­да Бабун­ски, међу­тим, није дуго почи­вао у миру.

Дошла је 1941. годи­на и Немач­ка је оку­пи­ра­ла тада­шњу Југо­сла­ви­ју. Буга­ри, Арна­у­ти и Ита­ли­ја­ни су као немач­ке слу­ге дове­де­ни у Ста­ру Срби­ју. Бугар­ски оку­па­то­ри боја­ли су се и мртвог вој­во­де Бабун­ског. Сме­тао им је и сам спо­мен на њега. Добро су пам­ти­ли ко им је некад био нај­ве­ћи непри­ја­тељ и од чије су руке нај­ви­ше стра­да­ли.

Зато су у свом сатан­ском бесу одлу­чи­ли да му се мртвом осве­те, када му већ ништа нису могли док је био жив. Бугар­ски дивља­ци рас­ко­па­ли су његов гроб, изва­ди­ли њего­ве посмрт­не остат­ке и баци­ли их у Вар­дар.

Тако се вој­во­да Бабун­ски удо­сто­јио посмрт­ног муче­ни­штва, а Буга­ри му сво­јим дивљач­ким, татар­ским неде­лом ода­ли нај­ве­ће при­зна­ње.

Њего­ве кости оста­ле су да почи­ва­ју у вода­ма срп­ског Вар­да­ра. Горе Бабу­не и шум тала­са Вар­да­ра дове­ка ће шири­ти леген­ду о послед­њем вели­ком јуна­ку Ста­ре Срби­је.

Срп­ски душма­ни нису успе­ли да уни­ште сећа­ње на вој­во­ду Бабун­ског.

Он наста­вља да живи у срцу сва­ког Срби­на који воли сло­бо­ду.

Извод из књиге: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020.



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

Оставите коментар