Јован Дучић: О уљудности

Људи који пуно говоре о људима лоше, остаре од своје злоће; а људи који радије говоре о идејама и о стварима, остану вечито млади: јер човек, кувајући отров, увек отрује најпре себе самог

Јован Дучић на поштанској марки Поште Србије из 2021. (Фото: Wikimedia Commons/Бобан Савић)

Кад не би постојала врло лаичка реч поштење, која садржи у себи све човекове врлине, онда би требало на првом месту ставити учтивост. Она олакшава живот и себи и другом, омогућује додир и кретање у друштву. Отклања човеку све велике и мале несугласице, чак и природне репулсије које постоје у разлици карактера међу људима, и у урођеној антипатији епидерма међу расама, културе међу класама, и темперамената међу племенима. Учтив човек носи олакшање и радост. А човек и најбољи ако је лишен учтивости, носи тегобу колико и грубост и злоћу. Најгори су они људи који верују да сва своја осећања треба отворено показивати свакоме. Ја бих рекао да је оваква отвореност, напротив, и нечовечна. Треба другима једино показати отворено наша добра осећања, а опака осећања, ако већ није неко у стању да уопште избегне, треба их бар прикрити. Пакост је двоструко зло кад се још и отворено истакне.

Само учтив човек може бити господином. Иза нечије највеће спољне углађености може да се уочи глупост и неваљалост ако се оне вешто не заклоне за учтивост. На свету има много више и умних и добрих него учтивих и уљудних. Учтивост је један дар божји који се тешко постиже; а учтивост не значи снисходљивост и сервилност коју свуда лако сретнемо, него, напротив, учтивост је један понос који долази из човекољубља, из културе, из намере за добрим. Она спада међу људске обавезе и дужности, какве се убрајају међу свете. Хајне је говорио, мислећи на трагичну смрт Луја XVI, како ће Немци из Потсдама, ако такођер једног дана поведу свог краља на гиљотину, утрошити хиљаде љупких речи поклоњења и пуно церемонијала да га попну на кола која ће га одвести на губилиште. Толико ће држати више до осећања форме, него и до осећања правде.

За простака је учтивост једини начин да изгледа помало господином. Колико је за отменог човека учтивост један природни начин изражавања, као и његов говор, толико је за човека по природи неотменог, учтивост један добар рачун, пошто се учтивошћу постижу везе, каријере, имања и бракови. Мора неко по срцу бити неизмерно добар да би му се извинила урођена опака ћуд и груб начин; а треба неко да буде само учтив, пак да већ тиме буде за половину господином.

Оно што највећма онемогућује уљудност, то је дух ироније који је усађен у природу неких људи, чак и неких раса. Иронија је у старо доба сматрана божанског порекла кад је погађала лоше људе и ружне идеје, али иронија која сече самовољно и без вишег повода, јесте одиста порекла ђавољег; јер сарказам није у својој основи друго него порок и просташтво. Песник Архилок је човека који му није дао своју кћерку за жену, епиграмима натерао да се обеси. Аристофан је у својим комедијама нападао Сократа и допринео да га одведу на губилиште. Волтер је у својим делима нападао хришћанство и пуно допринео да је Француска револуција била узела и атеистички изглед. Стари Грци и данашњи Французи познати су по природи као иронични и свађалице. На старој атинској Агори живело се од затрованих речи; а из љубави за духовиту заједљивост у Француској су падали и људи и установе. За време доброг Луја Филипа, карикатуре су онамо обарале министарства. Највећи скулптор свих векова, Фидијас, завио се био лежећи на поду у своју тогу да умре од глади, натеран заједљивошћу атинских интриганата, који су га нападали да је покрао један део злата намењеног за декорацију његове богиње Атене у Партенону. Један француски историчар XVIII века слао је неком маркизу свако јутро по један опак епиграм да га прочита већ при доручку, док несрећни маркиз није тридесети дан умро отрован тим речима.

Јован Дучић: О мирноћи

Марцијал је био друкчији ироничар него Јувенал, јер је Марцијалова иронија била нижег порекла, а његова духовитост злонамерна. Међутим Јувенал, који је своје сатире написао у дубокој старости, кад све страсти постану благим, био је и моралист колико и тихи Епиктет или ведри Сенека. Марцијалови епиграми су били досетке о људима, а Јувеналове сатире су биле студије о наравима, и то наравима поквареног друштва његовог доба. – Укус за сарказам је имао своје славно доба у Француској. Quolibet је цветао у неколико затрованих периода француског друштва. Из љубави за духовиту речитост и вешту досетку, много је света из јакобинског друштва отишло на гиљотину. Има речи које су и највеће и најбоље људе направиле смешним и немогућним, и најзад их упропастиле. Људи као Наполеон и Виктор Иго имали су и цео свет завидљиваца који су их обасипали таквим злим речима, пакосним доскочицама и затрованим сарказмима, због чега ови великани никад нису успели да буду довољно обожавани у свом столећу.

Стари Грци су, међутим, обожавали свог песника Пиндара, који је као какво божанство седео на једном престолу у самом Делфијском храму, а Гете је био у Немачкој обожаван и кад се дивио Наполеону, непријатељу и победиоцу његовог народа. И Хајне, који је био, као и сви Јевреји, отрован сарказмом, пише да је приликом прве посете Гетеу имао осећање да стоји пред Зевсом, и да му стога треба говорити грчки.

Нарочито су генијални људи морали подносити неучтивост својих савременика. У Риму су на Форуму лепили на споменик Јулија Цезара погрдне написе како је тај диктатор победио цео свет, али да је њега победио Никодем, краљ Витиније, његов љубавник. Ни доцније у Риму нису епиграми били друго него посластица великог друштва. Ни сам се Ватикан није понекад могао одбранити од њих ни изнутра ни споља. Позната је латинска изрека да је човек за човека вук, али да је поп за попа архи-вук (lupissimus).

Када би још епиграми били наперени само против опаких људи, они би учинили добро свету, као што је био случај са сатирама Јувеналовим које је писао у старости, али је епиграм, напротив, и скоро по правилу изражавао обест малих духова против великих људи и великих ствари. Езоп је зато платио главом, а сењер Рохан је у свом дворишту дао слугама да добро ишчибукају тур Волтеров. У Србији је племенити стари краљ Петар био за време свога краљевања предмет сарказма једне новинарске цинцарске мафије, која га замало није довела до пропасти.

Иронија, као најпотпунији начин неучтивости, својствена је великом друштву у мржњи против малог друштва. Али и обратно. Јер ако господа налазе код сиротиње пуно ружних навика и неуљуђених начина, и ови мрзе код господе њихову префињену поквареност и њихову стилизовану пакост. Езоп је био роб, као и Епиктет, и оба су били огорчени и жучни. То није први ни последњи пример злураде осионости понижених и увређених. За четири године мог последњег боравка у Риму, берберин ми је свако јутро доносио у Палацо Боргезе по једну нову анегдоту о Мусолинију која је увек била пуно затрована иако ванредно живописна, а за које се каже да их је сам талијански диктатор дао сабирати по граду за своје лично задовољство старог атлете и кавгаџије. Уосталом, између данашњег сарказма римског и париског има једна велика разлика по форми. Париски сарказми су у брзим репликама, а римски у кратким али сочним анегдотама. И Београд је на другој страни Европе једини град у којем има ироније и сарказма. Његови хумористични листови никад нису сматрани одиста хумористичним ако нису најпре били саркастични до цинизма. Београд има ванредно развијено осећање смешнога. У том граду су се увек могли да осиле и најгори и најплићи међу властодршцима, али никад људи који су били смешни. У том погледу је Београд понекад био мали Париз на Истоку.

Јован Дучић: О страху

Лепа је дубровачка реч „складност“, која треба да значи учтивост. А складност би природно значила и хармонију. Одиста, полазећи од оваквог тумачења, учтивост би била неоспорно један израз хармоније у човековој природи. Човек нехармоничан, или нескладан не може бити ни учтив, пошто учтивост значи цео један збир добрих начина који се међусобно употпуњују, и који најзад успеју да одиста неког уобличе и усаврше до потпуног друштвеног човека. Друштвен човек, то не значи ни учен ни духовит човек, него најпре углађен и уљуђен, без грубости и без одалечења од једне опште усвојене форме.

Онај који буде до краја разумео лепоту финих начина, лако уобличи и своја осећања, и усаврши своје моралне особине. Форма је увек последњи израз садржине. Али и садржина добија своју потпуност тек када дође до свих благодети лепе форме. Један прави естет није у стању да буде опак и зао, јер је пакост сићушна, а зло ружно. Додајмо томе и да се учтивошћу задобијају успеси и положаји, а неучтивошћу губе репутације и каријере, због чега се ка врлини иде полазећи са спољне форме, понекад колико и са унутрашње садржине.

Мислим да је учтивост, као и све друго, дошла са Истока. Зна се за Персијанце да су у двору свога краља морали најпре направити тридесет поклоњења пре него што приђу владару, и да је церемонијал био претеран по изразима учтивости колико и по изразима оданости. Сократов ученик филозоф Ксенофон, који је међу Персијанцима дуго живео, говори у свом делу о Персији са пуно поштовања и признања за такве њихове отмене начине. Можда је та уљудност и у Персији пореклом из Кине, најпрефињеније земље у свима родовима уметности. Мислим да су Византинци примили своје осећање форме или уљуђености од персијског друштва, а затим га пренели у све земље око себе. Познато је гнушање које су у Цариграду изазивали крстоносци својом неучтивошћу и другим начинима којим су онамо поступали, проваливши у префињени Цариград, као доцније у Италији сјајних Медичија што су изазвали индигнацију груби војници Луја XII. Византијски писци, осим Пахимереса који је путовао само кроз наш свет око Солуна и Охрида, који је већ био онда већином цинцарски, значи одувек отрован, сви други без изузетка Византинци говоре о храбром српском свету са пристојном пажњом. Међутим, о Бугарима, и из њиховог највећег доба, говоре са ужасом као о варварима из степе. Нешто налик на начин како Волтер у свом Кандиду описује Немце, као грубље и дивље, називајући их Бугарима. Талијани, који никад нису праштали Хрватима њихова јунаштва у Ломбардији против Ризорџимента, покушавали су да их представе најгрубљим људима, говорећи да су долазећи онамо као аустријски војници, појели све свеће у цркви Св. Марка у Венецији. Византијски логотет Теодор Метохит, који је долазио у нашу Приштину из Цариграда да преговара са краљем Милутином о браку краљевом са малом Симонидом, кћерком Андроника Комнена, пише свом цару како је српски краљ човек благ и побожан, и према њему нарочито пажљив, али додаје да су зато Срби велики интриганти. Морамо се чудити сами себи кад је чак један Византинац XIV века био згранут нашом љубављу за интригом.

Верујем да су од свију људи у нашој земљи, Херцеговци по природи најучтивији, и најмање склони сплеткама. Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожним, умереним. Ту је, како се уопште мисли, најбоље постигнута равнотежа између човекових врлина и мана. Ја мислим и да је управо у тој земљи поникла наша реч „уљудност“, која би значила највиши степен обавезне учтивости, највиши облик отменог израза, крајњи домашај благородства и доброте. Србин из те земље није ни по својој природи само учтив него и топао и срдачан, љубак и добростив. Складност и хармонија тог карактера чине да је он и опрезан и пажљив, истовремено кад и поносан и решљив. У херојској Црној Гори код широких маса има ова иста црта, макар што је некадашња крвна освета и политика двора уносила извесну збрку у њихове расне природне склоности и витешка надахнућа. Црногорски сељак је као и херцеговачки, по природи господствен и јуначки, колико то одиста није ниједан други европски сељак, огорчен феудализмом против свакога који је виши од њега.

Јован Дучић: О сујети

Лепа је једна реплика госпође Де Флери цару Наполеону, кад је неопрезно запитао да ли и даље пуно воли мушкарце. „Волим их кад су учтиви“ – одговорила је госпођа цару на ово неучтиво питање. – Жене су уопште врло осетљиве на питања учтивости. А оне највише и негују учтивост. Најзад, оне се њом највише и бране. Човек је учтивост научио од жене. Ако су мушкарци успели да најзад изгубе грубе навике солдатске и страсти простачке, то је благодарећи жени; јер и данас људи на окупу, где има присутна макар само једна једина жена, учтивије говоре него што би говорили и у присуству једног кнеза. – Људи из Ренесансе били су страховито груби. Кад је Микел-Анџело једном срео Рафаела како силази низ степенице Ватикана, рекао му је: „Ти идеш увек као кнез са Истока којег прати свита поклоника…“ А благи Рафаело му је одговорио: „А ти увек идеш сам, као џелат.“ – Познато је да су жене волеле Нерона, иако највећу моралну наказу у историји. Његова прва жена Помпеја, учена и отмена, обожавала га је, а друга жена Актеја, невина и побожна, није га никад преварила и плакала је над његовим лешом кад је цео свет био од њега побегао. А волеле су га и обожавале ове жене стога што је Нерон, како сви савременици признају, иако крволок, био далеко од тога да буде и простак. Жене су увек опраштале људима све друго осим просташтво.

Човек зато најбоље задобија жену учтивим начинима и финим речима. Само болесне жене воле код људи грубост, сматрајући је нарочитом физичком снагом. Најотменије су жене падале само за фине обзире и деликатне пажње човекове. А највећи људи су губили своје жене ако су дозволили да их и најнезнатнији превазиђу у учтивом опхођењу. Жена је по природи артист своје врсте, волећи боје и музику, цвеће и свилу, лепе предмете и сјајне церемоније. Оне се подају више због разлога естетских и формалних, него из разлога телесних и душевних. Као неукротив формалист, жена никад не прашта јачем од себе његову наклоност ка грубости и безобзирном тону. Ружну реч памти дуже него што би памтила и физички ударац. У браку је стога први услов среће, крајња учтивост међу двојима. Они који су свој брак упропастили, рећи ће вам колико је каква неучтивост била већма повод њихове несреће, него ма шта друго. Ако лепа реч отвара железна врата, ружна реч одиста затвара сва остала врата у животу; и то непоправљиво. У средњем веку су ритери гинули бранећи сиротињу и цркву, а у нашем добу се падало на двобојима највише због ружне речи. Краљеви су губили своје престоле вређајући поједине људе око себе, више него вређајући државне законе. Један наш писац пише ових дана, сасвим узгредно, како верује да је Обилић ударио цара Мурата ножем зато што му је султан пружио ногу да је пољуби, а не руку да је стисне, што је више духовито него тачно.

Људи који пуно говоре о људима лоше, остаре од своје злоће; а људи који радије говоре о идејама и о стварима, остану вечито млади: јер човек, кувајући отров, увек отрује најпре себе самог. Стога су песници увек млади. Једино света ватра одржава дух и тело у лепоти и бесмртности, какву су имали лепи грчки богови. А света ватра, то другим речима значи љубав, свеобимна и неугасива љубав за све врсте лепоте и величине.

Глупак, ето вам готовог непријатеља. Од глупог пријатеља никакве користи, него само штете и напасти: јер не само да нас не разуме, него нас увек зло разуме. А правећи погрешке, увек је по природи склон да оптужује другог а не себе.

Извод из: Јован Дучић, Јутра са Леутара

Опрема: Стање ствари

(Бистрооки)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

Оставите коментар