Јован Дучић: О мирноћи

Од оног што сам изрекао, не би ли боље било да сам прећутао бар половину? А од оног што сам смислио да кажем, не би ли боље било да ништа не кажем, или чак да изговорим нешто сасвим противно

Фото: Купиндо

Највећи проблем човеков, то је спокојство у животу. Спокојство је стога једино што је он вечито тражио, и једино што никад није нашао. Све велике вере и филозофије ишле су за тим да човеку најпре улију у душу спокојство. Другим бићима је довољно да имају храну и пребивање па да буду спокојна, и чак радосна, а једино човек може постићи и сва богатства и све благодети па да ипак остане неспокојан. Ништа човека није на свету потпуно задовољило како би га затим и успокојило: вере и филозофије су донеле понекад утехе и охрабрења, али никад спокојство и мирноћу.

За античке Грке, мир је човеков био могућ у једном од ова два принципа: у апатији, а то значи у одсуству узбуђења; или у атараксији, а то значи у одсуству сваке страсти. Уопште, мирноћа за старински грчки свет била је врхунац не само филозофске себичности него и врхунац уметничке лепоте: мирноћа у лепоти и лепота у мирноћи. Ништа није било лепо што није пре свега било и мирно. Само је истински дубоко оно што је апсолутно умирено: дубоке воде су мирне, и дубоке шуме су спокојне, али ни дубока мисао се не може замислити друкчије него мирном.

Славни француски кип Роденов, назван Мислилац, не би античким Грцима изгледао одиста мислиоцем већ зато што је рађен у онаквом ставу гладијатора. Кад човек мисли, његово је тело све лабавије и клонулије уколико више мисли; а човек дубоко замишљен има изглед да се сав спиритуализира, и да уопште престаје бити материјом. – Чак и велики бол није Грцима изгледао довољно велики ако се видео на лицу паћеника.

Роденов Мислилац (Извор: Википедија)

Аристотел је предлагао једном вајару да свог рањеног хероја Менеција наслика као да спава, а не као да пати од своје ране. Другом приликом су Атињани вратили са Акрополиса један сличан кип зато што је рањеник показивао на лицу телесни бол, који су стари Грци увек сматрали ружним а не величанственим. Немир се сматрао чак непријатељем уметничког стварања. Све се велико зачело у спокојству и у тишини: грчка архитектура, грчка скулптура, и грчка филозофија. Спокојство, дакле, значи синоним апсолутне лепоте.

И смрт је требало сакрити као какву ружну ствар. Грчки геније није престајао да тражи све облике спокојства, које је затим сматрао божанственим. Није било ниједног мудраца који није говорио како спокојство и мудрост значе једно исто. Узрујаност и срџбу, напротив, сматрали су лудилом. Атински говорници на Пниксу били су за време говора окренути мору, да би им мирноћа простора и пучине инспирисала спокојство у размишљању.

И своје руке су атински говорници морали држати испод тоге, како не би правили покрете и тиме узрујавали и сами себе. Једна статуа на Саламини показивала је некад и Солона у таквом мирном ставу. И данас видимо у Латерану један кип Софокла, атинског песника, такођер са руком испод тоге, што одиста његову величанственост само употпуњује.

Средњи век је говорио да ће човек своје спокојство које је изгубио још пре свог рођења, наћи опет само у вери и у молитви. И хришћанство је било религија мирноће, јер је било, у основи, религија самоодрицања. Свет је сматран тренутном обманом, после које ће тек доћи вечни мир и небеско спокојство.

Људи су тако ишли за вером која одриче живот као унижавајуће искушење, а ишли су за њом не због њене компликоване догме, коју обичном памећу нико није умео довољно да разуме, него пре свега због идеје о спокојству кроз човеково самовољно одрицање од свих добара на овом свету. Црква је учила да треба примати све ударце судбине као заслужене и Богом послане, и да треба окренути и други образ ако нас је непријатељ већ по једном ударио.

Опраштати сваком осим себи, било је битно хришћанско учење о том како се добија небеска милост, што значи како се постиже спокојство на свету. Сви су филозофи веровали да филозофија даје мир, и да бити мудрацем значи бити срећним, пошто је мудрац једини који познаје величину самоодрицања. Чак и Монтескје негде каже како госпођа ди Шатле није хтела спавати како би научила филозофију, а он јој је рекао да, напротив, треба научити филозофију да би научила спавати.

Јован Дучић: О страху

Одиста, само су узбуђење и страст два непријатеља човековог живота, јер они живот загорче и скрате. Зато сва срећа лежи у равнотежи између страсти и апатије.

Император Марко Аурелије је саветовао да треба бити у хармонији са свемиром, не знајући да ће једном доцније астрономи одиста и рачунски доказивати колико хармонија и свемир значе једно исто, и да ће закон Њутнов о гравитацији представљати и једну форму људске мисли.

Човек раздражен и љут јесте стварно луд и глуп; јер страст залуђује и заглупљује, одузимајући човеку моћ хуманости и моћ спокојног размишљања. Само човек миран изгледа увек господарем и себе и других, достојанствен и поносит. Човек господин мора пре свега бити миран. Има једна мирноћа господина која је блиставија и од најлепших речи. Ако човек пун темперамента доноси често људима пуно радости, ипак само човек спокојан доноси мира.

Француз може да вас замори духовитошћу, али вас никад Енглез не замори својом мирноћом ни кратким реченицама, реченицама у којима често нема ничег особитог, и то сасвим намерно: да би оне биле подношљиве, зато што би пре свега биле неузбудљиве. Љубазност Енглеза и није никад у речима него у његовом целом односу и држању, што је код Француза или Талијана, који су блистави и издашни у речима, често сасвим противно. Монтескје је право рекао да Енглез није никад довољно учтив, али да није никад неучтив.

Спокојство даје узвишен изглед и људима и стварима. Како је изгледала величанствена смрт Гетеова када је у моменту у коме је осетио да му се примиче велика сенка смрти, затражио само мало више светлости. Таква је била узвишена и смрт Шилерова. Када је песникова пријатељица, госпођа Волцоген, запитала овог песника у таквом истом моменту како се осећа, Шилер је одговорио: „Све мирније.“

Човек је неспокојан само кад је у друштву другог човека, нарочито кад је у друштву са више људи заједно, а скоро никад кад је сам. Миран разговор је једино могућ удвоје. Ако у разговору учествује више њих, онда не само да је разговор обично неспокојан и страствен, него и неискрен и извештачен, чак и међу људима који су иначе међу собом најискренији. Свагда у нашем животу има неко трећи који смета нашем спокојству, као што трећи смета у браку. За миран живот треба што мање људи и што мање речи.

Стварно, речи све искваре, и извитопере, и упропасте, и профанишу. Неки руски писац је рекао: „Изречена реч је лаж.“ Размислите, одиста, па ћете се сетити како сте често били готови да с неким дођете до споразума, или чак и до пријатељства, да нису наједном пале неке речи, и да није избило неко треће лице. Уопште, све што се утроје говори, тај говор не престаје да стоји у вези најпре са оним трећим: да се задобије његово мишљење, да буде по његовом укусу, да буде на страни којег од оне двојице који дискутују. Он је ту да суди, одмери пресуди. Овај Трећи, то је Свет; то је Начело и Правило, Разлог и Морал.

Због њега, вероватно, често разговор постаје блиставијим, али и плашљивијим, а стога и лажнијим. Још ако је та трећа личност случајно нека лепа жена! Љубав је, по правилу, једно осећање злоће, сујете и егоизма; љубав је страст, а у страсти је човек увек зао, ако није чак и глуп и луд. Према свему томе, непостижно је спокојство друкчије осим само удвоје.

Када филозоф Платон каже да само љубав доноси мирноћу, онда реч љубав треба овде разумети у космичком смислу, јер се реч љубав у овом случају тиче мирноће елемената у свемиру, а не спокојства у сујетном и себичном човековом духу. Свакако, човекова љубав за жену јесте најмање у стању да дадне мирноћу коју човек тражи за своје стварање.

Жена је ватра која обасја али и сагори. Нема перфидније комбинације него што је једна љубавна интрига, нити има разорнијих привиђења него што су љубавна страховања. Зато су највиши људи били у љубавима најнесрећнији. Антички људи су били, извесно, љубавници колико и ми сами, али са више мирноће, пошто су волели ређе и зато дубље. Данас Американци искључују подједнако сентименталност и сензуалност, и представљају зато најмирније људе.

Све су дубине у природи мирне, а тако су исто мирне и све дубоке ствари у човеку: уверења, вера, херојство. Античка љубав је била мирна јер је била здрава, а била је здрава зато што је углавном била физичка. Једино је цивилизацијом и размишљањем човек компликовао сва своја осећања, па и љубав. Спокојство античких љубави види се најбоље по пустоловинама њихових богова, у којима нема ничег претераног, ни мрачног, ни паћеничког.

Грци су кроз своју материјалистичку религију, која је представљала хармонију елемената, успели да унесу мирноћу чак и у љубав. Међутим, модерно друштво је у љубав унело сујету, што значи не принцип мира него принцип расула. Некад је у љубав уношена лепота, а затим вера, док је данас у љубав, углавном, унесена сујета, значи једна страст најтеже укротљива од свију страсти.

Јован Дучић: О сујети

Да је људство рођено неуравнотеженим и лудим, то се види код човека у наглој срџби и у брзом очајању, а код жене у физичком неотпорном моралу. Нарочито су у стању лудила велике гомиле. Због овога је лакше завести и преварити цео један народ, него преварити једног мудрог човека. У задње време је избачена реч психоза, којом се објашњавају све обести масе. Човек се мора одиста издвојити из гомиле да би могао нормално мислити.

Гомиле поруше споменике којима су се и саме до јуче клањале, и градове које су саме – с тешком муком изграђивале. Гомила је неверна и апсурдна. Кад су боловали тирани Клаудије и Калигула, римски народ је због тога падао у такав бол да је запретио како ће масакрирати Сенат, верујући да је посреди нека завера против Цезара.

Кад се родио француски дофен, гомила париска је проводила дане и ноћи под прозорима двора, кличући Лују XVI, избезумљена од радости, макар што ће доцније та иста гомила са мржњом испратити овог несрећног краља на гиљотину.

Човек се толико мења према моментима и случајевима, да није увек ни поуздано паметан, ни постојано глуп или луд. Један исти се човек због тога клати из крајности у крајност, када то ни сам често не примећује. Споменути цезар Клаудије је у Галији забрањивао приношење људи на жртву боговима, а у Риму је сам наређивао да се убија и гладијатор који се сасвим случајно оклизнуо и пао на арени.

Тако се често догађа и да нам јучерашњи пријатељ постане сутра највећим непријатељем, као што се догађа и обратно. Човек увек иде тако већма за својом несигурном природом, него за једним сигурним разлогом. Човек се сваки дан за понешто каје што је учинио, што најчешће значи да је човек у извесном моменту био неспособан да потпуно савлада урођено лудило, и уради оно што је најмање желео да уради. Свакако, здрави су само људи који су без страсти, а таквих је најређе.

Зато људи најчешће направе оно што су највише избегавали, и изговоре оно што су највише желели да прећуте. Стога не хватајте људе у погрешкама, праштајте увреде, и не памтите речи. Од стотину ствари које човек уради, он их је највише урадио у лудилу, или у бунилу, или бар случајно, али свакако најмање промишљено.

Често сам говорио сам себи: „Од оног што сам малочас изрекао, не би ли боље било да сам прећутао бар половину? А од оног што сам сада смислио да кажем, не би ли боље било да ништа од тога свега уопште не кажем, или чак да изговорим нешто сасвим противно?“ На овај начин је овакво кушање самог себе често и мене извело на прави пут, пошто човек иде за страстима, које су увек будне, и навикама, које су механички увек активне, више него за разумом.

Главно је у свом животу и својим речима пронаћи неки тајанствени конац који води по замршеним путевима наших страсти и навика; јер човек погреши баш у тражењу самог правца, више него што погреши и у самим детаљима. Оперишите са контрастима, и увек ћете погодити пут. Главна је ствар grosso modo, десно или лево, бело или црно. Стога није ни питање зашто је Александар у Персији или у Индији урадио ову или ону ствар, него је главно да ли му је уопште требало ићи у Азију, место да је покушао ујединити Европу, и цивилизирати је у благородном грчком духу.

Према томе, пошто човек или најчешће уради или најчешће каже сасвим противно од оног што је сам желео, значи да је човек по инстинкту луд, и да су већина његових срећа или несрећа случајне. Због овог ни најдубље религиозни људи нису успели да буду добри колико су то желели. Први хришћански императори нису били бољи од паганских. Константин није био бољи него Титус, ни Теодосије бољи него Марко Аурелије. Напротив.

А да је човек велики део живота у стању лудила, доказује и то што нема човекове злоће која није помешана са добротом, нити има човекове доброте у којој нема и злоће. Религија једина умерава човеково лудило; јер и зло и добро су били у природи пре него што су били у религији.

Макар што је човек увек чезнуо за спокојством колико и за светлошћу и ваздухом, ипак је он сам радио највише против њега. Све човекове мане иду за тим да човека обеспокоје, а највише његов необуздани језик. Одавно је речено да искреност не значи рећи све што човек мисли, него не рећи никад оно што не мисли; а чак су најопаснији људи који кажу све што им је на срцу и на памети – што на уму то на друму.

Јован Дучић

Јер они не говоре истину или заблуду зато што су искрени, него зато што су слаби, и што не владају собом. Многи луди не смеју да са својом истином остану насамо, као што дете не сме да остане у празној соби. Има често и више племенитости да неке истине прећутимо, него да их отворено кажемо; а многе вам истине луди кажу не из доброте да би вам користили него из цинизма да би вас унизили.

Уљудност је један начин да се избегну потреси и неспокојства. Требало је много векова док су људи измислили реч уљудност. Истина, углађеност изгледа простим људима хипокризија, а вероватно да често има ту и доста тачног, пошто човек мора показивати да многе ствари не види да би преко њих прешао. Извесно, у углађености има пуно и уметности, што значи пуно финоће и доброте.

Зато је човекољубиви карактер уљудности био цењен кроз сва времена. Најкултурнији народи су увек били и најуљуднији. Учтивост Кинеза и Персијанаца била је њихова највиша расна одлика, а они су сами стављали уљудност и изнад доброте. У Венецији XVII века, кад су анонимна писма била довољна да неког опреме у смрт, непрестано су била у дејству два позната „Друштва за уљудност“. Само у друштву учтивог човека може човек наћи спокојство.

Народ без осећања уљудности, а таквих има и међу највећим, то није народ него гомила. Значи да се по уљудности најбоље разликује друштво од руље. Само је господин у стању да вам каже похвале у лице, а само простак мисли да је себе обезоружао ако је о другоме казао пријатну реч. Господин је навикао да лако дадне слатку реч, као што лако испусти златну пару, а фукара све плаћа у маријашима, и увек мисли да је све преплатио.

Извод из: Јован Дучић, Јутра са Леутара

Опрема: Стање ствари

(Бистрооки)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

2 replies

  1. Исто је све

    Исто је све
    Али и није
    Пут исти
    Прелазим друкчије

    Исто је све
    Али и није
    У мојој кожи
    Ми комотније

    Исто је све
    Али и није
    Иако не журим
    Крај се осмјехује

    Исто је све
    Али и није
    Јер знам исто биће
    И без мене

    Момчило

    12
  2. Лакоћа

    Сва тежина
    Зла
    Мртвило
    Гравитација

    Када се
    Пониште
    Кад се убије
    Ентропија

    И долети
    Срећа
    На крилима
    Од паперја

    Рађа се
    Лакоћа
    У мислима

    Момчило

Оставите коментар