Јован Дучић: О сујети

Сујетном човеку је Бог одузео највеће добро: спокојство. Јер спокојство се једино постиже самоодрицањем, бежањем од самог себе. Сујетан човек је на сваком месту један тужни самотник

Извор: Православие

Људи су већма везани међу собом њиховим манама него њиховим врлинама. Зато је и сујета један од првих основа на којима почива друштво. Сујетни људи највише се састају и највише се међусобно везују, иако такви састанци и такве везе никад нису испуњени никаквом љубављу према неком другом, него само слабошћу према себи. Чак је врло ретко да се људи пуно зближују по врлинама, пошто врлине не траже никакву експанзију, и довољне су саме себи. Људи се обично зближавају према истим манама свог карактера, макар што би се требало према њима, напротив, један од другога одалечавати. За мане би се могло рећи сасвим противно него што се говори за врлине: мане никад нису саме себи довољне, и, за несрећу, траже експанзију. Тако човек који је наклоњен коцки, прво ће упознати све коцкаре у свом граду, као што ће добар научник упознати најпре све добре научнике, а добар уметник, све добре уметнике. Женскароши траже женскароше, колико и саме жене. Оговарач тражи оне који и сами воле оговарање и интриге. Стога ако људи не траже увек себи равне, они неизоставно увек траже себи сличне.

Сујета, која је једна крупна и фатална погрешка човековог карактера, најнеспокојнија је и најактивнија од људских погрешака, а могло би се рећи и да сујета лежи у центру свију човекових мана, док друштво, углавном и пре свега, постоји за сујету. Салон је велико тржиште људских сујета пре него и поприште човекољубља, или поприште утакмица у одликама и такмичења у добрим намерама. Никад човек нема толико на памети да нешто важно или добро каже другим људима, колико увек има на уму да себе сваком представи важнијим него што је у ствари. Сујетан човек, то је онај који жели да себи дадне изглед баш онаквог какав није: не можда увек ни бољег ни лепшег, него најчешће само друкчег него какав је он стварно. Ово је и стога што нико није до краја собом задовољан. Нема никога, ни најлепше жене нити најумнијег човека, који не би нешто на себи преиначили када би то могли. Човек се брзо навикне на све благодети које му живот донесе, али затим не ужива у срећи која је већ у његовим рукама, него одмах чезне за срећом уображеном, коју сматра већом. Ако је човек рођен меланхоликом, то може бити ствар самог случаја, али је у животу човек меланхолик, а често и несрећник из неке жалосне али природне потребе да све умањи и унизи од оног што му је Бог дао, и да свагда преувелича цену оног што нема. Нерон је хтео да буде песник, а Калигула певач. И неколико је других највећих краљева и војсковођа уображавало да имају још неку особину коју су желели имати, а коју стварно нису имали. Ако и најхрабријег војника запитате колико има рана на свом телу, он ће или скромно одговорити да нема ниједну, или ће рећи да има једну рану више него што има.

Само људи изузетних врлина не јуре за друштвом, и могу да живе усамљени: ови су свагда љубоморни на своју чистоту, и увек довољни сами себи. Порочни људи се напротив, и по правилу, не могу, као ни порок, осамити. Херој је усамљен, а неваљао увек тражи јатака, као што и човек кукавица тражи плачидруга. Стварно, сујета је већином особина плашљивог човека, пошто плашљивац не може да живи насамо: и то не само изолиран у самоћи, него ни изолиран у самој истини. Плашљивац није никад у себи, него увек напољу, нарочито у речима.

Јован Дучић и Милан Ракић (Извор: Фејсбук)

Међу птицама је најсујетнији паун, а међу људима Француз. Многи људи су сујетни и онда кад су свесни своје праве вредности, чак и онда када знају да су најумнији у свом друштву, или најбољи у свом граду. Француз хоће да му се пљеска и кад је уверен у себе већма него у ма кога другог. И Луј XIV и Виктор Иго били су болеснички сујетни. Србин је сујетан само у такмичењу са другим Србином, и Грк у надмудривању са женама.

Човек ништа толико не премерава и не пребројава колико самог себе: а себе мери или према другом човеку или према неком узору на који би желео да највише личи. Виши човек, напротив, не мери себе према другом, него само према самом себи: то јест према томе да ли је данас бољи него јуче, и да ли је ове године савршенији него што је био прошле године. У ствари, ово и јесте најпоузданији начин не само да човек себе правилно одмери, него и да постигне своје усавршавање; јер оваквим поређивањем не крњи ништа од своје персоналности, као што би се извесно крњио поређујући себе са другим људима.

Жене су углавном сујетне на своју лепоту, много више него и на своју доброту, а нарочито много више него на своју врлину. Ово је стога што је, одиста, лепота главно оружје којим жена све постиже у животу, и то постиже најлакше, и најбрже; јер је лепота неоспорно магијска реч пред којом се сва врата широм отварају. Међутим, жена мисли да је доброта чини плитком и нарочито неотпорном и слабом, а за врлину мисли да је одлика која је само отуђује од другог света, нарочито од људи.

Стварно, сујета је осећање женино више него човеково. Ако је човек сујетан, то је зато што и у њему има пуно женскости, као што је човек најбољи спортиста кад у њему има и највише детињастог. Једино је жена у стању да због сујете све остало стави на коцку: част, породицу, имање, здравље. Више него и сполна страст, сујета за допадањем и освајањем јесу главни повод пропасти многих жена. И људи се служе сујетом женином, већма него својом снагом и лепотом, да неку жену задобију за своје прохтеве и своје обести. Уопште, нема жена скромних. Људи, и кад су најбогатији, често зажеле да живе скромним животом: а кад су и најпаметнији желе да живе далеко од света. Код жена су ови случајеви скоро искључени. Ако ипак жена свог човека прати често и у скромности и у усамљености, то је обично по невољи и из послушности, а не по својој природи и вољи. Иначе, ако жена има тешке огрлице од бисера или дијаманата, носила би их и дан и ноћ; а ако је она и лепотица у телу, показивала би се без устезања гола целом свету.

Великаши који владају државама обично истакну своју сујету тиме што за своје пријатеље траже најпре ласкавце. На њихову несрећу, ови ласкавци затим њима првим завладају, чак завладају и кад такви великаши иначе господаре целим осталим светом. Ласкавци су многим сујетним великашима дошли главе. У овом су и жене сличне властодршцима: ни жене не траже поштоваоце него удвараче. Сујетан човек не тражи да га цените него да му се дивите; он није, као ни плашљивац, никад у себи него увек ван себе, и зато сав потчињен другима. За време Луја XIV црквени писци су писали да они који краљу ласкају, јесу стварно издајице краљевства; и да они који повлађују краљу у његовим лошим страстима служе само за несрећу свог владара. Источни мудраци су саветовали својим краљевима друговање са славним људима, јер људи који већ и сами имају славу међу људима, немају потребу да буду краљевске улизице. Такођер су исти мудраци саветовали краљевима да не помажу људе омрзнуте у народу, пошто оваква помоћ више шкоди самом краљу него што помогне омрзнутом. Зато одавно људи мисле да за једног паметног краља више вреди и озбиљан противнички напад, него нечија неозбиљна похвала.

Сујету националну зову шовинизмом. Србин је сујетан што је Србин, Мађар што је Мађар, а Јеврејин што је Јеврејин. Француз, иако највећи човекољубац, сматра све народе нижим од себе, а мудри Енглез сматра Француза смешним човеком. Реч да неки човек „изгледа као Француз”, јесте најпакоснија енглеска реч. А једини народ који данас себе сматра изабраним, и који је чак о томе већ написао читаву литературу, то су Немци, који немају осећање смешног.

Драган Крстић: Преузимање прерогатива трансцендентног света и слом моралности

Сваки човек, углавном, добро и сам знаде колико заправо има снаге, знања или врлина. Чак и када се прави да је бољи него што јесте. Он ретко вара себе, и кад обмањује све друге људе. Човек зна добро по једном унутрашњем тачном мерилу колико вреди и колико може; и то зна тачно и докраја, као што зна већ одока колико метара може скочити на пољани, или колико може килограма на леђима понети; јер је осећање мере уопште урођено, као што је урођен и слух и вид. Једино себе самог човек вара у томе што не достиже сопственом памећу да схвати колико је још остало знања и других благодети ван његовог домашаја, нити да оцени колико су опсежне добре особине других људи. Према томе, човек не греши никад у односу према себи, него само у поређењу према ономе што стоји изван њега. Другим речима: кад се неко издаје за оно што није, он није сам у то уверен, него је варалица. Често и разлог његове претеране сујете према другима долази од његовог страха од других људи.

Нарочито врло мало надувених људи искрено мисли о себи да су одиста господа, ако то одиста нису. У том погледу многи људи глуме, често целог живота као на даскама. Сујета је ипак често и једна заблуда у којој сам човек држи самог себе, не познавајући вредност других људи. Али сујета је често и најближа лажи. Сујетан човек стварно је један велики лажов, било у односу према другим људима, било у односу према себи самом.

Сујета умањи великог човека, а малог човека унакази. Сујета је и једно осећање слабих људи, пошто се они увек боје надмоћности, што би значило и да сујета и малодушност иду напоредо. Најзад, ово значи и да сујета стоји већма у вези са човековим карактером, него са човековим интелектом. Сујета је и зато много чешћа код стараца него код младића. Софокле је у својој двадесет осмој години победио једном својом драмом на утакмици у атинском позоришту старога песника Есхила, а славни се стрелац после тога одселио тужан из Атине на Сицилију. Тако је и стари Волтер мрзео Шекспира и Таса, бојећи се да га први не надмашује као драматичара, а други као писца епоса Анријаде. Ни највећи хероји нису могли избећи сујету. Дошавши са војском до на извор самог Инда, Александар се онде жалио колико је себи јада направио само из сујете да би се допао Атињанима. Сујетном човеку је Бог одузео највеће добро: спокојство. Јер спокојство се једино постиже самоодрицањем, бежањем од самог себе, прибегавањем нечем вишем него што смо ми сами.

Прави великани су обично били скромни. Ариосто је давао савете Рафаелу за његову слику „Парнас” у Ватикану и овај то радо примао; а Расин је био срећан што је могао да своја дела чита Боалоу. Други су велики људи били сујетни чак на потпуно женски начин, као француски песник Малерб, који је веровао да све што напише превазилази ма шта друго што је на свету написано; или Оскар Вајлд, који је сам за себе написао како мисли да све што је из његовог пера изишло, јесте савршено ново и необично, говорећи како је поносит што и најмањи човек у његовој земљи зна за његово велико име. Многи писци су опет били у младости врло скромни, бар према својим претходницима, а доцније, напротив, доста надувени. У младости је Ламартин говорио како би желео писати као Русо, а Виктор Иго је такођер у младости за себе говорио: „Шатобријан или ништа”.

Сујетан човек не може да избегне судбину ни жалосног ни смешног, ма колико да нема ниједног човека који не живи бар у некој сујети и заблуди о самом себи. Калигула је, поставши царем, поверовао да је постао Богом, и направио себи храм на Палатину, и у том храму чак сам себи служио службу, и приносио жртве. Сујета је неоспорно једна форма лудила, пошто је често владала чак и целим народима. Тако су Египћани себе сматрали за изабрани народ, као што су то затим урадили Јевреји, а као што то и данас неколико народа европских држе за себе. Међутим, оба ова стара народа, и Египћани и Јевреји, пропали су најпре стога што су сами себе издвајали из заједнице људске. Ову заједницу међу људима су, стварно, први проповедали хришћани, и баш ова идеја о човечанској заједници била је главни разлог успеха хришћанства. И Грци су себе сматрали изабраним, истина, само што су се сматрали најпросвећенијим; међутим, Јевреји су сматрали своју Библију једином истином. За Египћане, опет, такођер врло верски фанатичне, сваки је странац био нечист, и најзад, за Римљане је био некултуран ко год није знао за њихове државне законе. Који је год народ себе ма на који начин овако усамио, он је и сам себе најзад искључио из живота и најзад био прегажен. Ово исто важи углавном за поједине људе који болују од сујете. Сујетан човек је на сваком месту један тужни самотник.

Извод из: Јован Дучић, Јутра са Леутара

Опрема: Стање ствари

(Леутар.нет)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

1 reply

  1. Ima jedan izabrani narod.

    Ili više izabranih naroda.

    Neki govore engleskim jezikom sa različitim dijalektikima.
    Neki govore nemačkim jezikom sa različitim dijalektikima.
    Neki govore francuskim jezikom sa različitih dijalektima.
    Neki govore skandinavskim jezikom sa različitim dijalektikima.

    Svi imaju zajednički minimalno-maksimalni imenitelj.

    Izabranost.

    Sujetnost.

    Od koga i kada su izabrani TO niko nikada nije saznao.

    Da su sujetni TO svi drugi znaju osim njih samih.

    Tako je uvek bilo kada SAM sebe IZABEREŠ.

    Bez IZBORA.

    Sujetno.

    10
    1

Оставите коментар