Срби су се нашли под ударом актуелних тоталитарних идеологија. Том тоталитарном уму Срби су одрекли сваку послушност, али њихова снага била је несразмерна моћи тоталитарних држава и зато су били сурово кажњени

Једно од најдраматичнијих обележја психички реалног у току 20. столећа била је појава затворених начина веровања, мишљења и понашања, с рађањем и владавином тоталитарног ума. Свет скорашњег и нашег времена био је затечен појавом различито дефинисаних и насловљених идеологија, али које су све подразумевале да њихова учења морају обухватити целокупну реалност и да њихови концепти морају бити примењени, макар и заобилазним или отвореним насиљем. У недавним и текућим психолошким и историјским процесима управо су те идеологије окупиле десетине и стотине милиона људи у улогама насилника или жртве, често у обема улогама истовремено или узастопно. Сви они обзнанили су свету да ће једнакост из трансцендентног света, једнакост пред смрћу и пред богом, превести у овоземаљску раван, као једнакост у животу пред идеолошким вођама да су они покретачи великог точка историје, да представљају прве покретаче свеукупне динамике, да носе са собом иницијацију живота и смрти и да поседују моћ раздеобе судбина. Када су се идентификовале с трансцендентним светом и преузеле његове атрибуте и прерогативе, тоталитарне идеологије су се морале представљати као да поседују и сам логос, да су оне извор истине и да су овлашћене да мењају значења речи и структуре њихових релација. Пошто је трансцендентни свет лажно пренесен на земљу, и пошто су речима дата лажна значења, било је могуће извршити безбројна недела према људима, она су подизана изнад свих инстанци људске егзистенције и инверзно су називана узвишеним моралним чином, уз истовремену инверзију система вредности заменом традиционално виших вредности са нижим, и оним најнижим, што је све довело до опште пометње у моралном расуђивању. С тим општим менталним функционисањем суочила се и суочава се психологија као дисциплина мишљења. Једна од главних теза у овом – метапсихолошком – излагању састојаће се у тврдњи да је савремена психологија у својим основним концептима наговештавала рађање и владавину тоталитарног ума и да се, затим, добро уклопила у његово функционисање.

Има много појмова у савременој психологији, посебно у двема најраширенијим школама, објективистичкој психологији (бихевиоризму) и психоанализи, који указују на посредовану или непосредну сродност са тоталитарним идеологијама. Овде ће бити узет у разматрање концепт о Едипу, као кључни теоријски образац класичне психоанализе, чије су импликације шире и имају метапсихолошко значење, с великим степеном уверљивости и широким утицајем на психолошке процесе европског човека. Европска духовна традиција произашла је из наслеђа грчке, донекле и римске антике, и психоанализа је у том духовном наслеђу потражила праобрасце менталног функционисања, с основном претпоставком да се нека психичка структура, која води порекло од античког човека, а која се може препознати и у савременом човеку, која траје, дакле, двадесетак и више векова, да се тај и такав праобразац мора прихватити као нешто што је психички реално дато и трајно и да се у тим оквирима нужно одигравају текући психолошки процеси, укључујући и процесе који се тичу духовне кризе европског човека.

У психоаналитичкој теоријској конструкцији стожерно место заузима едипална ситуација, са снажним инцестралним тежњама, посебно према родитељима, али и са трансфером те тежње и еротизацијом свих других односа. Из динамике и структуре едипалне ситуације развијају се слојеви личности ид, его и суперего, а затим њихова регулација и контрола, с развојем моралности, која у психоанализи и психологији увек подразумева и развој естетског расуђивања. То су све најважније инстанце у психичком развоју и психолошком функционисању, али у теоријским психоаналитичким списима образложење едипалне ситуације дато је скраћено и у поједностављеним схемама античке митологије. Мада су предање и мит о Едипу веома разуђени, с многобројним секвенцама и сложеним укрштањима тих секвенци понашања, са замршеним психолошким садржајима и исходима, Фројд је у образложењу своје теоријске конструкције узео само неколико секвенци догађаја и понашања Едипа и њима је приписао праволинијско и једнозначно образложење. Концепт који је имао огромне теоријске и практичне импликације добио је сасвим скроман простор у Фројдовим списима, мада је Фројд те обимне списе заснивао управо на том скраћено изложеном концепту. Према изложеним поједностављеним схемама, Едип је несвесно сексуално жудео за својом мајком, јер отворено испољавање тих тежњи представља табу, и зато они не смеју да продру у свест, па се снажно потискују. На сличан начин Едип је потискивао из свести своје праве односе према оцу, несвесно је тежио да га убије и да га отклони као препреку у остваривању најдубљег динамичког принципа у себи – тежњу ка инцестралним односима са сопственом мајком. У оквиру тих несвесних процеса Едип је у датој прилици убио оца као великог такмаца у сексуалним односима, а затим се оженио својом мајком Јокастом. Та митолошка схема општи је образац универзалног динамичког принципа у човеку, а све остало се састоји у трансформацији тог праобрасца, из кога произлазе сви остали типови еротских односа, као и сви други односи са спољном и унутрашњом реалношћу.

Евентуална теоријска одступања својих сарадника од постављеног теоријског модела Фројд је толерисао само до границе прихватања или одбацивања концепта едипалне ситуације и њених теоријских импликација. На том месту Фројд се растао од својих најзначајнијих сарадника, Јунга, Адлера и Ранка. За историју психологије, посебно психоанализе, али и шире, за разумевање духовности нашег времена, занимљиво је да о тим великим расколима у једној од најзначајнијих школа мишљења нашег доба није остало ниједно образложење. Дотадашњи „принчеви” психоаналитичког покрета наставили су свако својим путем, позитивно одређујући своје учење и готово потпуно изостављајући осврт на Фројдово учење, нарочито оно које је у вези са едипалном ситуацијом. Само је Ранк на неколико места, више успутно, приметио да Фројд једноставно није разумевао грчку митологију, да се о њој обавештавао из кратких приручника, да отуда произлази његово неразумевање Едипа као мита и метафоре, и да је Едип стварно метафора покушаја самостварања, а не инцеста, како га је Фројд погрешно схватио.

Фројд је рађање и нагло ширење психоанализе на једном месту неопрезнo назвао покретом (Bewegung), а касније су сви психоаналитичари брижљиво избегавали тај израз. Ипак, психоанализа је у неким својим аспектима збиља личила на покрет, највише по томе што је изашла из уско професионалних кругова и постала широко демократизовани лаички начин мишљења о човеку, с огромним бројем присталица. Ослањајући се на ту популацију, психоанализа се почела јављати у дневним новинама, на радију, у забавним часописима, на телевизији, многи драмски текстови писани су према психоаналитичким обрасцима и многи ликови у романима били су пројектовани сагласно психоаналитичкој рецептури. У отвореној преписци вођеној почетком тридесетих година, Ајнштајн је упитао Фројда о „пансексуализму” у његовом учењу, који све више преовлађује у јавном животу. Фројд му је одговорио да је Ерос још једина преостала брана пред „црним таласом окултизма” који се надвио над европским човеком и то је, чини се, једино место у његовим списима где је допустио извесну инструментализацију психоаналитичких основних концепата. Пошто је преписка била вођена поводом нарастајуће психозе рата и развоја тоталитарних идеологија, вероватно да је Фројд под „окултизмом” подразумевао (он тај термин није образложио) и успон тоталитарног човека.

Протекли догађаји показали су да стожерни психоаналитички појмови и њихови изводи, који су сви водили еротизацији егзистенције европског човека, нису послужили као брана тоталитарном уму и психози рата, и да су, штавише, увели човека европске традиције у психолошки слепу улицу, из које није могао да види успон тоталитарног ума. Између осталог, и због оне еротизације која је попримала размере опсесивно-компулсивне реакције и која је, као таква, послужила као спуштена завеса између психолошког инструментаријума европског човека и реалности која га је окруживала. Могли смо се уверити, такође, да тоталитарни ум, нарочито у његовој германској верзији, има блиске везе и са окултизмом и са Еросом. Најзад, видели смо да се психоанализа као школа мишљења нашла у скривеним или отвореним везама са тоталитарним идеологијама, најпре преко Рајха, а затим и кроз широко и дуготрајно деловање Франкфуртског круга, који је парадоксално, после студије о ауторитарној личности, развио учење фројдо-марксизам и секс-политику. Чак и Фромова студија Бекство од слободе (растао се од Франкфуртског круга после објављивања те књиге, 1941) у том контексту добија нешто другачији смисао од оног који је аутор излагао. Када је почетком шездесетих година Фром боравио у Београду, одржао је једно предавање и позвао је аудиторијум на расправу. Пошто је споменуо и славну књигу Бекство од слободе, аутор ових редова је замолио за објашњење могућих веза његових учења и списа које су објављивали руски емигрантски кругови у Паризу, Берлину, Прагу и Београду, посебно Берђајевљевих радова о бекству европског човека од истине. На опште изненађење, Фром је одговорио нервозно, и помало грубо, препоручујући свима који се за тај проблем интересују читање одговарајућих књига, што је било сувишно. Затим је у сали завладао мук, а он је журно из сале изашао. Ма како догађај изгледао анегдотски, он је крио у себи питање бекства од истине које мора да претходи сваком другом бекству, а нарочито бекству од слободе. Ако се у први план и стави проблем бекства од слободе, онда ће одговарајуће расправе заклонити или прекрити основно питање пред којим је стајао и пред којим још увек стоји човек европске традиције – питање бекства од истине, које ће лукави тоталитарни ум прерушавати у друга, мање релевантна или нерелевантна, али увек допадљива питања.

Преиспитивање психоаналитичког тумачења Едипа, његових психолошких праобразаца и садржаја, мора започети сагледавањем Едипа у контексту целокупног античког митског наслеђа. Честа тема античких митова су искушења у која су богови доводили одређене личности, по правилу нудећи им божанске моћи или су их на други начин намамљивали у сукоб са трансцендентним силама. Оно што данас називамо грчком трагедијом произилазило је из тешке казне којом су богови кажњавали оне људе на земљи који су настојали да се домогну божанских моћи или да, по угледу на богове, такође добију моћ да по својој вољи прелазе из трансцендентног у овоземаљски свет (што је била битна одлика античких богова), да располажу божанском вољом, нарочито у одређивању судбине, своје и других. То је било приближно исто оно што су нудиле скорашње или текуће тоталитарне идеологије, али митови из античког доба су казивали да је онај који је то или нешто слично покушао морао бити сурово кажњен. Када је богиња Калипса понудила Одисеју да му подари божанске атрибуте и да га учини бесмртним, Одисеј је то одбио с образложењем да би у том случају престао да буде човек. Одисеј је знао да би преласком у трансцендентни свет, макар и делимичним преузимањем његових атрибута и прерогатива, престао да постоји као личност и да само као човек може да преживи та и слична искушења, и тако је заиста и преживео. Класична психоанализа није видела Едипа у том контексту, она није разумела да је Едип из првобитне улоге хероја, којом су га богови даривали, хтео да преузме улогу божанског бића с трансцендентним моћима, да његов привидни инцест има функцију поновне оплодње оне материце у којој је он једном већ био зачет и рођен. Сада је поновна оплодња требало да потврди Едипову моћ самостварања, коју поседују само прави богови, али Едип је био лажни, самозвани бог, са лажном улогом, и зато су га богови тако свирепо казнили.

Предање о Едипу је само у неким елементима историјски реално, оно је дуго усмено преношено из генерације у генерацију, добијало је фантастичне облике, и тек од 5. века пре нове ере почело се јављати у списима, посебно у драмама Есхила, Софокла и Еурипида. Према миту, у складу с традицијама грчке антике, драма Едипа почела је пре самог Едиповог рођења, а имала је свој крај с обзиром на целину митских догађаја, а оно што је Фројд узео као целу драму о Едипу представља само њен део, драмски ефектан, али не најзначајнији за причу о Едипу. Његов инцестрални однос само је операционализација претходног психолошког заплета, и служи као предговор за митско покајање Едипа. Едип је био прапраунук Кадмоса, сина Агенора, краља Феничана, у граду Тиру, који се и сада налази на граници Либана са Израелом. Осим Кадмоса, Агенор је имао још два сина и ћерку Европу. Када је Зевс, прерушен у бика, завео Европу, и одвео је са собом, преневши је на северне обале Средоземног мора, у Грчку, Агенор је, не поштујући вољу богова, послао своја три сина и жену Телефасу да нађу Европу у њеном новом боравишту и да је врате на Блиски исток, на јужне обале Средоземног мора. Али Зевс је био један од најмоћнијих богова, његова воља морала се поштовати, она је долазила право из трансцендентног света, била је неопозива, Европу нико више није могао вратити из њеног новог боравишта, а онај који је дошао у сукоб са вољом богова морао је бити кажњен. Нико се више није вратио дому Агенора, он је остао усамљен у опустошеном дому.

Кадмос је остао у Грчкој, а са њим прича о Едипу антиципира не само конституисање Европе, већ и развој њене јудејско-хришћанске духовности. Као Феничанин и Семит, засновао је на рушевинама Кадмеје нови, касније моћни град, седмовратну Тебу (за разлику од стовратне Тебе у Египту), која је постала велики такмац Атини. Теба је саграђена око 15. века пре нове ере, а разорио је Александар Велики око 3. века пре нове ере. Њен утицај, антиципиран у предању о Едипу, на развој европске културе и цивилизације, нарочито у интеракцији са Атином, остао је трајан. Ту је настала европска писменост, заснована на пренесеном феничанском писму.

Едип је био син једне од краљевских породица Тебе, оца Лаиоса (у преводу Милоша Ђурића – Лај) и мајке Јокасте. Када је Лаиос једном приликом, као изгнаник, боравио у породици пријатеља који су га штитили, сексуално је завео њиховог сина, и од тада су га богови проклели и то проклетство је лежало и на његовој будућој породици која је морала, за казну богова, бити разорена. Лаиос се двоструко огрешио о божанске законе и зато је морао бити немилосрдно кажњен, и то на начин који приближно одговара начинима његове грешности, његова породица ће морати да се понаша на начелно сличан, первертиран начин. Лаиос се најпре огрешио о сам логос међуљудских односа који, као божји закон, долази из трансцендентног света, и без кога није могућ опстанак људи, нити њихова заједница и историја. И затим, огрешио се о бога Ероса и његове стваралачке моћи.

У предању о Едипу, кроз огрешење Лаиоса, први пут се срећемо са богом Еросом. Будући да се често срећемо са первертираним, банализованим и приземним верзијама Ероса које нам нуди класична психоанализа, нарочито после њене еротизације, и пошто се срећемо са кичерајском еротизацијом скорашње европске културе, неопходно је да се подсетимо концепта Ероса у античкој традицији. Ероса је родила прабогиња Геа, мајка Земља, и он поседује моћ стварања, нарочито врхунски принцип стварања, рађања живота. Первертирање тог принципа отворило је широке процесе деструкције, у самој Теби престао је да се рађа живот, на сличан начин као што је престао да се рађа живот у многим „тебама” нашег времена. Разарање тог принципа пресудно је утицало на судбину Едипа.

Када се Лаиос вратио у Тебу и оженио Јокастом, једна пророчица му је рекла да ће га син, којег ће Јокаста родити, убити. Пророци и пророчице су весници богова, јер само они знају шта ће се одиграти у времену које се још није одиграло, и они су поручили Лаиосу да над њим већ лежи проклетство, дајући му последњу могућност да се покајањем искупи. Али, Лаиос је мислио да може преварити трансцендентни свет који му шаље те поруке, и када му се син родио, ножем му је пробио стопала, како би убрзао смрт и да би спречио да његов дух касније, у оностраности, може да хода. Дао је дете једном чобанину да га овај усмрти, али овај то није учинио, већ је предао дете једном другом чобанину, са Коринта, који је затим предао дете краљу Полибусу, пошто он није имао деце. Краљ је већ трагао за наследником који није у непосредним везама са средином и који би безбедно могао наследити престо. Заједно са женом Меропом усвојио је сина и назвао га је Едип, што у дословном преводу значи отечена, надувена нога. На том двору Едип је и одрастао.

Рођење и преживљавање Едипа одигравало се у оквирима схеме која углавном важи за све митове о рођењу хероја. Богови удешавају нарочити склоп околности у којима се дете зачиње, рађа и преживљава и затим, богови прате пут будућег хероја, отклањају од њега силе зла. Као престолонаследник краљевства, Едип је био предодређен да се бори за добро и да од других отклања силе зла, али као херој он је, попут свих осталих хероја грчких митова, морао знати да је у служби богова, инструмент њихове воље, и да ће остати херој све док је у тој улози, али и да ће сурово бити кажњен ако напусти улогу хероја и покуша да преузме атрибуте и прерогативе богова и њихову трансцендентну моћ. Пошто само испуњавају намере и моћ богова, хероји делују необично, несвакидашње, њихови подвизи представљају чуда, они побеђују и тамо где се то у нормалним околностима не може очекивати, код њих је граница овоземаљског света нарушавана посредованим јављањем трансцендентног света, па се и сами хероји налазе у сталном искушењу да свесно или несвесно одбаце улогу хероја, да се идентификују са трансцендентним моћима које су им само привремено додељене, да теже да их се потпуно домогну, и да се у овоземаљској равни јаве у улози богова, чије је право обитавалиште у трансцендентном свету. У случају Едипа околности су биле утолико сложеније, што је он по вољи богова требало да казни свог оца, грешног Лаиоса, проклетог вољом богова, а део тог страшног проклетства носи и сам Едип. Кажњавање Лаиоса имало је улогу искупљења великог греха и тим окајавањем пренесена кривица на Едипа била би искупљена, и богови би отклонили проклетство које је лебдело над Едипом као сином Лаиоса. Ту лежи и граница Едипове улоге хероја, коју он није смео прећи ако је хтео да остане херој и ако није дошао у искушење да преузме улогу бога. За разлику од хероја, који као и сви људи мало и недовољно разумевају своје несвесне процесе, богови знају све што је у свести, и психолошки несвесном, хероја и других људи, и пошто се држе логоса и његове савршене мудрости, они препуштају живот његовој сопственој динамици, кажњавајући само оно што прети опстанку логоса и самог живота. У оквирима те динамике живота, окренуте у свим правцима, Едип је морао да задржи улогу хероја, а ако није, а нарочито ако је хтео да преузме моћи богова, онда је морао бити свирепо кажњен, због огрешења које је претило логосу и самом животу, поновним первертирањем Ероса, пошто је, начелно, то исто раније већ учинио његов отац Лаиос.

Богови су загонетним порукама упућивали Едипа на пут искајавања греха и опроштај проклетства, али стварно разјашњење добре или рђаве судбине Едипа требало је тек да се одигра кроз динамику живота. Богови су, такође, знали шта Едип крије од себе и од других у својим несвесним процесима, знали су да је у искушењу да преузме улогу лажног поседника божанских моћи. По вољи богова, Едип је требало да казни Лаиоса за учињене грехе, али тај исти Лаиос био је по вољи истих богова инструмент у Едиповом залеђу, и смрћу Лаиоса биће уклоњен сведок Едипове евентуално преузете лажне улоге апсолутне, врхунске божанске моћи самостварања и самозачећа. Уклањањем Лаиоса, Едипов пут до мајке биће отворен и над њим се отвара велико искушење да понови сексуални чин оплодње материце у којој је он својевремено био зачет и да одигра лажни чин самостварања. Богови, који су послали Едипа на могући пут спасења, послали су га истовремено и у сусрет великом искушењу, које Едип није издржао. На немоћи неуспелог хероја, и лажног представника трансцендентног света, богови су показивали своју апсолутну моћ, окрутно га кажњавајући.

Проклетство Едипа започело је онда када је покушао да га избегне. Још на двору Полибуса неко му је рекао да он није краљев син, већ усвојеник. Да би сазнао истину отишао је у Делфе, место где су богови преко изабраних људи слали своје загонетне поруке будућим грешницима или херојима, и тамо му је само речено да ће убити оца и да ће се оженити својом мајком. Пошто је био убеђен да је син Полибуса и Меропе, Едип је одлучио да пређе у неко друго краљевство, чиме би сигурно избегао страшно пророчанство.

Теба се истовремено нашла у великим невољама, јер се појавило неко чудовиште које је сусретало грађане, постављало им загонетке на које они нису умели да одговоре, после чега их је чудовиште прождирало. Грешни и уклети краљ Лаиос због тога је кренуо у Делфе, да пита пророчице шта да ради, и на том путу, на једном раскршћу, сусрео се са Едипом, а да није знао са ким се сусрео. Један из Лаиосове пратње захтевао је од Едипа да се одмах уклони са пута, ударио га је штапом, а Едип се толико разбеснео да је побио и пратњу и Лаиоса, не знајући да му је то отац. Мит се поново ослања на несвесне процесе – само су богови знали зашто су удесили околности тог сусрета и зашто се Едип тако несразмерно и необјашњиво разбеснео. На том раскршћу нашао се Едип и од њега је зависило којим ће путем поћи.

Едип је кренуо ка Теби, где је становништво било узнемирено због чудовишта, али и смрти Лаиоса. Брат Јокасте, сада удовице Лаиоса, понудио је оном ко Тебу ослободи чудовишта руку своје сестре и краљевство Тебе. Убрзо је чудовиште наишло на Едипа, он је лако одговорио на постављену загонетку, чудовиште се повукло из Тебе. Едип се оженио Јокастом, постао је краљ Тебе, али тада су за Тебу поново наишла зла времена, јер је престало рађање деце. Креон је отишао у Делфе да пита зашто Теба пропада и тамо му је речено да је за затирање Тебе крив Едип. Тада је умро и краљ Полибус, Коринћани су сматрали да је Едип легални наследник престола и позвали су га да се врати на престо. Едип је одговорио да не може да дође и преузме краљевство јер се због пророштва плаши да дође у близину мајке Меропе. Али гласник који је носио позив Едипу био је исти онај чобанин који је преузео Едипа као новорођенче, и испричао је Едипу његово право порекло. Исто оно лице са којим је Едип започео животни пут хероја, нехотице га је разобличило у његовим несвесним и лажним улогама.

Тек тада је Едип схватио тежину проклетства које је носио и размере самообмањивања. Јокаста се обесила, а Едип је ископао очи брошем који је Јокаста носила као украс. Ишао је по тадашњим градовима, ослепљен сопственом руком и казном коју је сам себи изрекао у знак великог покајања, молећи за опроштај грехова које је починио према људима и трансцендентном свету. Свет га је прихватао с поштовањем, не само због страшних искушења кроз која је несретник морао проћи, већ због искреног и јавног покајања, без кога ниједан грех не може бити опроштен. Али, Едипово гробно место остало је непознато. Пошто се Едипов грех могао јавити свуда и у свим временима, и његов гроб је могао бити свуда, неодређено, ту негде око нас.

Едип се као порука налази свуда око нас у нашем скорашњем и текућем времену. Поновна појава Едипа као општег психолошког обрасца, који је настојао и који настоји да се домогне божанских моћи, да преузме прерогативе трансцендентног света и да се тиме ослободи сваког морала, да себи обезбеди право да мења свет и људе независно од имагинације историје и самог логоса или насупрот и једном и другом, рађање тог трагичног античког јунака у двадесетом столећу, то понављање древног, античког праобрасца представља велику психолошку загонетку нашег доба, и пред том загонетком морамо застати.

Најпре збуњује чињеница да је општи инцестрални модел менталног развоја и функционисања, који је класична психоанализа развила управо на миту о Едипу, био најшире могуће прихваћен, и то са веровањем следбеника у тај модел које је било слично веровањима следбеника тоталитарних идеологија, са грозничавом увереношћу у истинитост тврдњи и са отвореном или скривеном нетрпељивошћу према онима који другачије мисле и верују. Наслеђе грчке антике било је добро уклопљено у европску традицију, грчке драме (трагедије) играле су се широм европских позорница, међу њима и Едип, било је очигледно да је Фројд из предања о Едипу узео само један мањи, нерелевантан део за фундаментална психолошка објашњења, било је подједнако очигледно да се предање о Едипу тачно уклапа у општи образац о сукобу појединаца са трансцендентним светом, са трагичним исходима таквих сукоба, па ипак анегдотско тумачење Едипа од стране Фројда прихваћено је као фундаментална истина о човеку, стара преко два миленијума, и још увек актуелна.

Учешће метапсихолошких фактора у одређивању статуса Едипа у психологији (психоанализи) видљиво је и из других углова. Још у време успона психоанализе било је познато, истина ужем кругу људи, да је Фројд у инцестралним односима са једном својом доста блиском рођаком, да је много година живео под притиском те везе, са психолошком фиксацијом на инцест. Ако је та чињеница била позната само уском професионалном кругу људи, онда се могло очекивати да ће бар неко са те стране упозорити да је у питању једно лично, приватно искуство, које се не може и не сме генерализовати. Али, такво упозорење нико својевремено није изрекао, мада су касније многи тврдили како су све то знали, заједно са методолошким грешкама у закључивању. Али ако та чињеница није била позната ширем кругу људи, који су масовно прихватили концепт инцестралног Едипа, што је и најзагонетније, том широком кругу људи свакако је била позната чињеница да било која мања етничка групација која живи у окружењу веће етничке заједнице мора међусобно да ступа у брак да не би биолошки била асимилована, али да се тада јавља тежак проблем инцеста, са великим страхом, јер инцест у биолошкој репродукцији ствара тешке деформације потомака. Због своје историје и дијаспоре, Јевреји су дуго и на многим местима живели у сличним енклавама, и посебно су се психолошки фиксирали на инцест, што је лако разумљиво, али постаје тешко разумљива чињеница да је оно што је релевантно за мање етничке групације најшире генерализовано, и затим је још теже разумети да је та генерализација била прихваћена од оних који су после очигледне логичке грешке у закључивању били обухваћени том генерализацијом, мада се проблем инцеста у њих јављао само у оквиру уобичајених процената за инцест у индивидуалној патологији. Инцест се, разуме се, јавља у свакој средини, његова процентуална учесталост је мала у односу на друге врсте патологије, а када би његова појава и била учесталија, опет би методолошки било недопустиво да се један, свеједно који, болестан синдром узме као репрезент здраве популације.

Изнете напомене начелно нису нове, оне су у нешто другачијем облику и у другом времену већ излагане много пута на много места, али ништа није могло да стане на пут све широј еротизацији менталног света и понашања човека европске традиције. Демократизација сексуалне потрошње ишла је паралелно са демократизацијом материјалне потрошње, а и један и други облик потрошње све више добија облике опсесивно-компулсивне реакције. Огроман је број људи који су се, готово без остатка, психолошки инвестирали у сексуалну и материјалну потрошњу и који су пристали да бескрајно понављају једне те исте, стандардизоване операције, пре тога смерно пристајући на обликовање њихове личности сагласно пожељним моделима владајућих идеологија.

Било би неопрезно ако бисмо у оквиру психолошке дисциплине претпоставили да се тоталитарне идеологије морају јавити у јавно декларисаним облицима, да не могу бити прерушене или скривене, и да је са сломом идеологије интернационалсоцијализма (бољшевизма) и распадом совјетске империје нестао тоталитарни ум. Он се и раније јављао у различитим облицима, и сада се управо налази у једној од својих многобројних трансформација. Пошто се тоталитарни ум претходно операционалисао у неколико тоталитарних идеологија, које су међусобно биле конкурентне, нарочито на политичком, војном и економском плану, и пошто су те јавно декларисане тоталитарне идеологије војнички или економски поражене, тоталитарни ум се интегрисао у једној идеологији, преузевши многе садржаје претходних идеологија.

Током Другог светског рата војнички су поражени фашизам и националсоцијализам, али војнички слом тоталитарних држава није означавао и потпуни распад њихових идеологија и веровања, па су неки садржаји тих идеологија још увек у психолошкој игри. Осим снажног оживљавања динамике национализма, поново је актуелна и параноидна идеја о обнови Римског царства, с новим вечним миром кроз нови „Рах Romana”. Ту идеју преузели су совјетско царство са „Рах Sovietica”, као и америчко царство са „Рах Аmericana”. Морбидну идеју националсоцијализма о „новом поретку” (Die Neue Ordnung), преузео је интернационалсоцијализам (комунизам, бољшевизам) под називом „нове будућности”, а интернационални капитализам под првобитним насловом, као „нови поредак” (The New Order).

Као победници из Другог светског рата изашли су интернационалсоцијализам и интернационалкапитализам. Њихове идеологије терминолошки су се разликовале, али имале су сличне или исте садржаје и циљеве, и та два система стајала су као реплика једно према другом пола столећа. Као јавно декларисана тоталитарна идеологија, комунизам је обзнанио да општу једнакост људи пред смрћу и пред богом преноси на земљу, да се јавља као историјска нужност, да поседује иницијацију прерушене трансцендентне природе, да су његове вође посредници трансцендентне воље овде на земљи, комунизам је захтевао мучеништво и подвижништво, на многе друге начине прерушавао је и первертирао религијска веровања, што је све морало довести до моралног слома заједнице, слома веровања у могућност њеног опстанка, а са нестанком тог веровања нестала је и огромна држава. Својевремено се то исто десило и моћној Римској империји, чији су цареви такође играли лажне улоге преносника воље богова на земљи. С појавом хришћанства претходно веровање у трансцендентну природу царских власти се распало, заједно са распадом сваке моралности, и затим се моћна империја, такође, морала распасти, и то пред сељацима и чобанима, који су само држали дрвени крст у својим рукама и имали су другачија, монотеистичка веровања.

Општу религијску идеју о апсолутној једнакости свих пред смрћу и пред богом, коју сваки тоталитарни ум мора преузети да би стекао могућност представљања кроз постојеће психолошке механизме као да је део трансцендентног света, интернационални и тотални капитализам преиначио је у идеологију друштва масовне материјалне потрошње, пред којом су сви морали стајати једнаки. Пребацивање егзистенцијалних једнакости пред трансцендентним светом у једнакост пред материјалном потрошњом морало је довести до мање изражених, скривенијих, прерушенијих, али до начелно истих или сличних последица до којих је довело отворено преузимање прерогатива трансцендентног света у декларисаним тоталитарним идеологијама. Тоталитарни ум нашег доба велико је наше искушење, лукав је, уме да се поиграва с нашим баналним и приземним потребама и да њихово задовољење представља као решење трансцендентне егзистенције. Идеологија масовне потрошње морала је развити строгу детерминисаност појединаца, стандардизацију њиховог начина веровања, мишљења и понашања, морала је первертирати религиозна осећања или довести до масовне нерелигиозности нашег времена, морала је духовност човека редуковати на кич и неискреност према сопственој егзистенцији.

Идеологије интернационалног социјализма и интернационалног капитализма терминолошки се у понечему разликују, али у операционализацији идеолошких учења обе су водиле истом циљу – стварању масовног друштва са развојем сличних стандардизованих психолошких инвентара појединаца и људске заједнице, како је то и дефинисано у слогану интернационалног социјализма да треба да „стигне и престигне” интернационални капитализам. Главна актуелна разлика међу тим двема идеологијама произлази из чињенице да је једна потпуно неуспела, а друга потпуно успела у остваривању постављених циљева. Идеологија која је јавно прокламовала своју тоталитарну природу доживела је свој психолошки, друштвени и државни слом, док је друга идеологија, са скривеним и прерушеним тоталитарним умом у себи, остала као победник на историјској позорници, мада и она раздирана тешким унутрашњим, психолошким питањима, најпре оним која се тичу смисла индивидуалне егзистенције. Пропаст једне, а преживљавање и опстанак друге идеологије, представља велики историјски догађај, са чијим психолошким исходима тек треба да се суочимо.

Очекивања пред којима стојимо морају се заснивати на ономе што се одиграло и што је још увек у психолошкој игри. Пошто су у току пола столећа стајала насупрот једно другом, два слична затворена идеолошка система, са сличним концептима и циљевима, мора се поставити питање шта у психолошком смиспу значи победа или пораз једног или другог система. Да ли слом интернационалног социјализма значи омекшавање тоталитарне природе интернационалног капитализма или његово остајање на историјској позорници представља увод у изоштравање унутрашњих особина глобално-тоталитарног капитализма?

Један од вероватних и приближних одговора нуди се у терминима објективистичке психологије (бихевиоризма). И једна и друга идеологија заснивале су своје концепте и своју одрживост на теоријама учења и улога прилагођења, и то углавном кроз механизме класичног и оперантног условљавања. Системи су се разликовали само у схемама поткрепљења. Идеологија интернационалног и тоталног социјализма примењивала је претежно негативно поткрепљење (кажњавање), које у принципу не може да обликује нове, идеолошки пожељне моделе понашања, већ може само да сузбије и привремено одложи понашање неприкладно за дати идеолошки систем. Идеологија тоталног интернационалног капитализма претежно је примењивала схему позитивног поткрепљења (награђивања), које једино може да обликује понашање према идеолошки пожељним моделима понашања, што је и довело до масовних стандардизованих улога и створило основне психолошке претпоставке за развој друштва масовне производње и потрошње материјалних добара, са неминовним реципрочним односом према духовним добрима и вредностима.

Становништво земаља у којима је владала идеологија и политика интернационалног тоталног социјализма било је прогањано од стране државне власти применом уобичајених, али и веома грубих негативних поткрепљења, а величина и обим тог прогона зависили су од величине и ширине отпора које је то становништво пружало наметању лажне егзистенцијалне равни. Нарочито су велики и трајан отпор пружили Руси и Срби, и зато су они били најтеже прогањани од интернационалног социјализма. Неспретним стицајем историјских околности, Срби су се нашли под ударом свих актуелних тоталитарних идеологија – фашизма, националсоцијализма, интернационалсоцијализма, затим интернационалног и тоталитарног капитализма. Том обједињеном тоталитарном уму Срби су одрекли сваку послушност, оружјем су покушали да се боре против његове власти, али њихова снага била је несразмерна моћи тоталитарних држава, и зато су били сурово кажњени.

Насупрот непослушности становништва источног дела Европе идеологији интернационалног социјализма, свет западноевропске традиције, вођен позитивним поткрепљењима, показивао је велику послушност у прихватању наметнутих улога и лажне егзистенцијалне равни. На историјској позорници као победници остали су управо ови послушни, док су идеолошки и политички поражени они непослушни. То је битна психолошка одлика нашег времена, и од ње зависе текућа и будућа дешавања. Не треба сумњати да ће послушни захтевати од свих апсолутну послушност, и да ће управо та врста психолошке динамике представљати извор највећих опасности за све нас.

Из зборника Морал и друштвена криза, издавач Институт за педагошка истраживања, Београд 1995.

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Драган Крстић, Срби, карусел, психологија