Илија Пјешчић: Вежбајте мозак – можда ће вам затребати

Мозак користимо све мање и мање за памћење, све у складу са данашњим „на брзака културом“, а све више за обраду информација

Књига „Дигитална деменција – како заглупљивати нашу децу“ Манфреда Шпицера

Ако прихватимо чињеницу да је мозак мишић и да честом употребом може да „ојача“, онда морамо да поставимо питање шта се догоди са њим ако није у употреби? Шта се догађа са човеком чији мозак само стоји у месту, без изазова и промене? Питање постаје утолико сложеније и обимније ако додамо овом разматрању још једну димензију: негативне и позитивне мисли. Због слојевитости проблема, у даљем тексту су наведене теме обрађене појединачно.

Мозак у петој, памћење у нултој брзини

Сви смо упознати са појмом атрофије, тј. деградације мишићног ткива. За очекивати је да ако је мишић подложан овим променама, онда је и мозак на један или други начин подложан њима. Ако прихватимо постојање те промене као неминовног догађаја, тај „пад“ нас све кад-тад очекује. Што даље води до закључка да није питање да ли ће доћи до „пада“ – него кад и где почиње? Јер кад се човек попне на брдо, нема где друго него низбрдо. И шта ако нисмо на врху брда него у подножју?!

Мозак користимо све мање и мање за памћење, све у складу са данашњим „на брзака културом“, а све више за обраду информација. Ако смо некад преписивали, сада користимо „копирај-налепи“, ако смо некад учили напамет сада нам је све доступно, а ако смо некад користили мозак за „непотребне“ радње као памћење данас „слажемо коцкице“ постојећих блокова знања. Ова промена у нашој свакодневници неминовно ће имати своје дугорочне последице које је тешко данас предвидети.

Мозак Хомера Симпсона

Пиши сине, пиши!“

Реченица моје мајке коју сам безброј пута чуо. Опет наилазимо на колективну свест о једном проблему у нашем народу, проблем површног учења и схватања.

Експеримент. Трима групама студената је додељена иста група речи[1]. Свакој групи је додељен другачији задатак: категорисати дате речи у преодређене групе. Прва група је имала за задатак само да разликује велика од малих слова. Другој је додатно дат задатак да одреди да ли се ради о глаголу или глаголској именици, а трећој поврх свега да одреди да ли је именица animat/inanimat. Циљ теста није био мерење брзине којом се категоришу речи, већ утицај дубине обраде на памћење. Да би се утврдило која је група највише речи запамтила, након теста свим учесницима је дат празан папир и речено им је да напишу све речи којих се сећају.  Као и очекивано најбољи учинак је имала група која се највише и трудила око речи, трећа, а најгори прва.

А ово сте сви већ видели и доживели. Из личног искуства, из времена студија, сећам се разних идеја и теорија које смо као студенти имали о учењу. Ту су били они који су читали и памтили. Ваљда им Бог дао, па могу. Затим су ту били они који су учили понављајући исту лекцију безброј пута. Затим они који су трошили маркере прелазећи читаве скрипте и књиге безброј боја. Била је ту и група „паметних“ који су увек налазили „врх скрипту“ од некога ко је положио и добио десетку. Биће им лакше и мање ће се „мучити“ и зато одлажу почетак учења за понедељак. То је исти онај понедељак када сви почињемо са лепим животним навикама, као што су дијета и вежба, водећи у здравији и бољи живот. Али од свих најбоље су пролазили у учењу професионални шверцери са сопственим „алатом“ и они који су писали скрипте. У суштини су припадали истој групи, само су бавили различитим форматима. Зашто? Од свих горе наведених група, најдубље у материју су залазили они који су продирали у њену срж и сачињавали себи разумљиву логички повезану мрежу знања. То су баш они који су присвајали знање и чинили га својим на себи јединствен начин. Једни из жеље да науче и разумеју, други да би обимно градиво упростили и направили лако доступним током испита (руку на срце, кад оду на испит све су знали а пушкице им нису ни требале).

Фото: Shutterstock

У развоју имате избор од три целине од којих само две можете да имате: брзо, јефтино, квалитетно. У друштву које форсира брзо и јефтино, квалитет ће увек бити занемарен или присутан само у оној мери колико је неопходно. Сам квалитет проистиче из дубине обраде теме, којој треба време, стрпљење и финансијска стабилност. Дугорочне последице оваквог начина рада, који још уз то дадаје једну нову димензију свакодневног стреса, несагледиве су али сигурно не воде у достојанствену старост.

У почетку беше Реч, и Реч беше од Бога.“

Експеримент. Две групе су распоређене у две учионице на крају једног дугачког ходника. Обема групама је додељен подужи списак речи са задатком да у одређеном временском интервалу саставе највећи могући број реченица од датих речи[2]. На крају теста, сви учесници би били плаћени и напустили би зграду. Док је учесницима било на уму да састављају што више речи, експеримент је имао потпуно другу димензију. Наиме, није мерен број реченица већ брзина којом су учесници ишли дугим ходником до изласка из зграде. Резултати су показали да постоје две групе, једна која се знатно брже кретала и напуштала зграду. Које су то две групе? Приликом сачињавања списка, две групе речи су формиране. Један списак је био сачињена од речи које су пријатне и лепе, док је друга била са ружним и непријатним речима.

Ако сте претходно били спремни да прихватите да је мозак мишић, сада Вас молим да проширите своје видике и схватање и да прихватите да је мозак и ваш мишић али и ваше срце. У раду са додељеним речима, у свим појединцима индуковане су подсвесно лепе и ружне мисли узрокујући разноврсне краткорочне физиолошке промене, које су даље узроковале бржи ход. Студија се ограничила на приказани обим експеримента и није обрађивала дугорочне ефекте „негативне средине“ на физичко и психичко стање појединца. За дугорочне последице негативног става према животу и стварању не морамо да идемо на крај света. У нашој свакодневници сви смо сведоци аутошовинизма и дефетизма, наслеђеног од једног прошлог смутног времена где су системске неправде пореметиле како друштвене вредности тако и душевно стање појединца. Немали број пута сам био сведок ситуацијама где добри и искрени људи одустају од идеја и намера само зато што су убеђени „да смо ми такви“ и „да то овде никад неће радити“. Ни најлепше речи похвале,  ни понуђена помоћ, ни моје упорно убеђивање нису помогли. Идеје су подлегле негативним мислима, и за собом оставиле траг неуспеха у појединцу појачавајући њихов већ претерано негативни став и водећи у осећај неуспеха.

Илустрација: Срђан Печеничић/Политика

Никако не желим да тврдим да је свака идеја добра, нити да свака идеја вреди  уложеног времена и труда. Негативни ставови могу бити и последица самокритичности или аналитичког приступа решавању проблема, и као такви су у потпуности оправдани. Али неосновани негативни ставови не смеју да обуздају и спутавају појединца и друштво на путу ка стварању и отелотворењу идеја у дела.

Куда стварно води овај пут?

Ако се не уздижемо у висине и од малих ногу учимо децу да заобилазе употребу мозга у сврхе памћења, „пад“ до дна ће бити много краћи. Ако их не уздижемо лепим речима и не учимо позитивном ставу, тај „пад“ ће бити утолико тежи услед личног неостварења. Да ли нас у будућности очекује генерација са преурањеном деменцијом и које последице ће то имати за све нас, време ће показати. Најглупље би било да чекамо, а најпаметније да учимо од других који су већ овом стазом крочили.

Др Илија Пјешчић


[1] Digitale Demenz, Manfred Spitzer, 2012.

[2] A geography of time, Robert V. Levine, 1997.


Прочитајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Ucenjem dobijamo odgovore na pitanja koja nismo postavili, misljenjem postavljamo svoja pitanja na odgovore na tudja pitanja.Postoje ljudi koji su toliko obrazovani, da imaju odgovor na svako pitanje, ali nemaju nijedno pitanje, pa poput muzeja, came u tisini, dok se neko ne pojavi i ne pita nesto.Ne bih da se ponavljao, po ko zna koji put, da novovekovlje izrasta iz volje, volje za zaboravom, olicenoj u metodskim postupcima Bekona i Dekarta.Cuvanje secanja izmenilo je prirodu znanja i samog secanog (tanka, ali sjajna knjiga J. Fabijen „Vrijeme i drugi“ i sjajan spisak literature za daljnje citanje, odlican tekst Malroa „Museum without walls“).Samo secanje je postalo oblik zaborava, zaborava pitanja, jer samo pitajuci covek moze da izbegne ovaj zaborav zaodenut u secanje.

    Velikim filozofima poput Hegela i Hajdegera se zameralo da falsifikuju istoriju filozofije, tumaceci druge filozofe na pozadini svojih teorija.Tu se ne uvidja razlika izmedju istoricara filozofije, vodjenog tacnoscu i mislioca vodjenog istinom, ne uvidja se razlika izmedju strucnjaka i stvaraoca.Zato je neobicno kada Hegel i Seling stanu na stranu Fihta, nasuprot Kantu, po pitanju ko je bolje razumeo Kantovu filozofiju.Stvaraoci su uvek imali moc da ozive mrtve, pa i zaboravljene flozofe, strucnjaci samo da ih poslazu, kao dosijee u policijskoj arhivi, ko je sta rekao!

  2. Сећам се како је познати историчар уметности Кенет Кларк, аутор знаменитог дела „Цивилизација“ описивао Леонарда да Винчија. Он је за њега био „универзални човек Ренесансе“, један од наследника Леона Батисте Албертија. За њега Кларк каже „да је Леонардо био најзнатижељнији човек историје“. За све што се догађало око њега, постављао је питања – зашто и како, а посебно – како. О многим појавама је писао објашњења. Али је при томе знао да то потврђује и оповргава у толикој мери, да читалац остаје „уништен“. И најзад, Леонардо је поседовао савршени дар свога времена – дар памћења и кондензовања свега што је видео и осетио. Била би ово добра поука за наше младе генерације. Да рачунар и интернет буду само алатке, а да мозак обавља главни део послова.

Оставите коментар