Пепе Ескобар: Дошао тренутак да се арапски свет придружи великој четворци – Русији, Индији, Кини и Ирану

Национални интереси Русије, Ирана и Турске постају све више испреплетени, што ће надаље утицати на развој догађаја у Сирији, Ираку и Либији, а биће од кључне важности и за Ердоганов реизбор

(Илустрација: Press TV)

(PressTV, 15. 11. 2022)

Три узастопна скупа ове недеље ставила су југоисточну Азију у средиште међународних односа: скуп Савеза земаља Југоисточне Азије (АСЕАН) у Пном Пену, скуп Г20 на Балију и скуп Економске сарадње Пацифичке Азије (АПЕК) у Бангкоку.

Осамнаест земаља заслужних за око половину укупне светске економије учествовало је у Камбоџи на скупу АСЕАН-а, првом после пандемије ковид-19 са личним присуством представника: АСЕАН 10, Јапан, Јужна Кореја, Кина, Индија, САД, Русија, Аустралија и Нови Зеланд.

Уз карактеристичну азијску пристојност, председавајући скупа, камбоџански премијер Хун Сен (или „колумбијски“, како га је назвао „лидер слободног света“) рекао је да је током пленарног заседања на тренутке било варница, али да атмосфера ипак није била напета. „Лидери су разговарали на зрео начин, нико није напустио састанак.“

Руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова запало је да на крају самита истакне оно што је било битно.

Уз похвале „обухватној, отвореној и равноправној структури безбедности и сарадње АСЕАН-а“, Лавров је нагласио да Европа и НАТО „хоће да милитаризују регион ради сузбијања интереса Русије и Кине на Индо-Пацифику“.

Као на манифестацију овакве политике указао је да „АУКУС отворено циља да изазове конфронтацију на Јужном кинеском мору“.

САД, Велика Британија и Аустралија: Нови војни савез АУУКУС

Лавров је такође подвукао да Запад, преко војног савеза НАТО, „само номинално“ прихвата АСЕАН, док истовремено промовише своје у целости „нејасне“ намере.

Оно што међутим јесте сасвим јасно је да је НАТО „неколико пута прилазио границама Русије и да је на недавном самиту у Мадриду декларативно изјавио да преузима одговорност у светским оквирима“.

А што онда намеће следећи непобитан закључак: „НАТО је своју линију одбране сад померио и до Јужног кинеског мора“. Лавров је додао да и Пекинг дели исто мишљење.

У том је, сажето речено, отворена „тајна“ о жижи данашњег геополитичког тренутка. Приоритет бр. 1 Вашингтона јесте обуздавање Кине. А то значи спречавање сваке могућности да се ЕУ приближи кључним евроазијским играчима – Кини, Русији и Ирану – укљученим у стварање највећег светског окружења слободне трговине и међусобне повезаности.

Џорџ Фридман: Главни циљ САД увијек био спречавање савеза Њемачке и Русије (2015)

Уз вишедеценијски хибридни рат против Ирана, бесконачно наоружавање украјинске црне рупе уклапа се у прве фазе ове битке.

Што се Империје тиче, Ирану се не сме дозволити да профитира постајући испоручилац јефтине и квалитетне енергије за ЕУ. Упоредо, Русија се мора одсећи од ЕУ. Следећи корак је присилити ЕУ да раскине све везе с Кином.

Све се то фино уклапа у влажне снове америчких штраусоваца и неоконзервативаца: напасти Кину подстрекивањем Тајвана, претходно ослабивши Русију инструментализацијом (и уништењем) Украјине.

Према том сценарију Европа ни по једном питању нема право гласа.

Путин, Раиси и Ердоган иду својим путем

Реални живот широм кључних евроазијских чворишта нам открива потпуно другачију слику. Узмимо само опуштени прошлонедељни сусрет у Техерану између руског врховног безбедњака Николаја Патрушева и његовог иранског колеге Алиja Шамканија.

Разговарали су не само о безбедносним питањима, него и о озбиљним пословима попут трговине.

Национална нафтна компанија Ирана (National Iranian Oil Company – NIOC) би следећег месеца требало да потпише 40 милијарди долара вредан уговор с Гаспромом, директно заобилазећи америчке санкције, којим су обухваћени развој два гасна и шест нафтних поља, размена природног гаса и нафтних производа, пројекти за ТПГ (LNG) и изградња више гасовода.

Непосредно по састанку Кремљ је саопштио да је и председник Путин назвао председника Ебрахима Раисија и предложио му да наставе са „сарадњом у политици, трговини и економији, укључујући транспорт и логистику“.

Ирански председник је, како је јављено, више него „топло поздравио“ овакво „јачање веза“ између Москве и Техерана.

Патрушев је беспоговорно подржао Техеран у погледу најновијег покушаја авантуре с обојеном револуцијом почињеном у јасном оквиру империјалног хибридног рата без краја.

Пепе Ескобар: Превезивање Евроазије – шеф руске Службе безбедности Патрушев у Техерану

Иран и ЕАЕУ тренутно преговарају Споразум о слободној трговини упоредо с уговорима о размени робе за руску нафту. Ускоро ће и систем SWIFT бити у потпуности заобиђен. Читав светски Југ посматра развој догађаја.

Упоредо с Путиновим телефонским позивом, и турски председник Реџеп Тајип Ердоган – јачајући сопствену дипломатски иницијативу, непосредно по повратку са Самита туркофонских држава одржаног у Самарканду – изјавио је како САД и читав колективни Запад врше „безмало неограничене нападе на Русију“.

Ердоган је јасно рекао да је Русија „моћна“ земља и похвалио њен „велики отпор“.

Одговор је стигао тачно 24 часа потом. Турски обавештајци су изјавили да је недавни терористички бомбашки напад у увек пуној пешачкој зони у центру Истанбула испланиран у граду Кобане на северу Сирије, којим у основи управљају САД.

Тај напад представља de facto објаву рата и могао би имати озбиљне последице, укључујући дубинску ревизију турског чланства у НАТО.

Иранска стратегија на више колосека

Стратешки савез Русије и Ирана се практично манифестује као историјска неминовност. Он подсећа и на време када је бивши СССР војно помогао Ирану преко Северне Кореје, пошто су му САД и Европа наметнули блокаду.

Путин и Раиси ту сарадњу подижу на нов, виши ниво. Москва и Техеран развијају заједничку стратегију против заоштравања санкција колективног Запада.

На крају крајева, Иран познат по разбијању „максималних притисака“ у парампарчад. Уз то је сад повезан са стратешким нуклеарним кишобраном од стране РИК-а из БРИКС-а (Русије, Индије и Кине).

Тако ће сад Техеран моћи планирати развој сопственог великог економског потенцијала у оквирима иницијативе Појас и пут, ШОС-а, Транспортног коридора Север-Југ, Евроазијске економске уније и Великог евроазијског партнерства под вођством Русије.

Москва игра филигрански: прављење стратешког нафтног савеза високог нивоа са Саудијском Арабијом уз истовремено продубљивање стратешког партнерства с Ираном.

Непосредно по посети Патрушева, Техеран је најавио развој и сопствену производњу својих хиперсоничних балистичких пројектила, врло сличних руском Кинџалу КХ-47 М2.

Још једну значајну новост у вези са (саобраћајним) повезивањем представља завршетак деонице железничке везе између стратешке луке Чабахар и границе са Туркменистаном.А то значи успостављање директне железничке везе са Средњом Азијом, тј. са руским и кинеским интересним сферама.

Уз то иде доминантна улога ОПЕК+, даљи развој БРИКС+ и свеевроазијски напори око исказивања цена роба којима тргују, осигурања и безбедности те инвестиција у рубљама, јуанима, ријалима итд.

Пепе Ескобар: Дух Самарканда

Ту је и чињеница да Техеран уопште није брига око бескрајног одуговлачења колективног Запада у вези са Заједничким свеобухватним акционим планом (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA), познатим и као „Ирански нуклеарни договор“. Сад је битно продубљивање веза са РИК-ом из БРИКС-а.

Техеран је одбио да у Бечу стави потпис на ЕУ нацрт нуклеарног договора у који су уплив имали и други, што је у Бриселу изазвало бес, иранска нафта неће „спасити“ Европу мењајући руску, на коју је она ставила бесмислено ограничење цене које би на снагу требало да ступи следећег месеца.

А Вашингтон је бесан јер је ишао на унутрашњи раздор који је требало да уведе поделе унутар ОПЕК-а.

Кад се све речено узме у обзир, не чуди што се америчка „труст мозговија“ (US ‘Think Tankland’) понаша као мува без главе.

Формира се ред пред вратима БРИКС-а

Током самита ШОС-а у Самарканду прошлог септембра сви играчи су већ прећутно схватили како Империја канибализује своје најближе савезнике.

И како, истовремено, НАТО сфера полако сплашњава и окреће се према унутра, усредсређујући се на Унутрашњег непријатеља, неуморно сатерујући своје просечне грађане у тор беспоговорне подршке рату који се води на два начина – хибридни и онај други – против империјалних такмаца Русије и Кине.

Упоредите то са ставом кинеског председника Сија, који је Кину и Русију у Самарканду представио као главне „одговорне светске силе“ усмерене на обезбеђење мултиполарности.

Самарканд је такође реафирмисао и стратешко политичко партнерство између Русије и Индије (индијски премијер Нарендра Моди га је назвао „нераскидивим пријатељством“).

То све је непосредно потом подупрто и сусретом Лаврова са својим индијским колегом, Субраманјамом Џаишанкаром прошле недеље у Москви.

Лавров је похвалио сваки аспект њиховог стратешког партнерства у свакој битној области – политици, трговини и економији те у технологији, као и „блиско координиране активности“ у Савету безбедности УН, БРИКС-у, ШОС-у и Г20.

Као кључно, Лавров је потврдио да „више од десетак земаља” стоји у реду за пријем у чланство у БРИКС, међу којима и Иран: „Очекујемо да нам за рад на координацији критеријума и принципа за ово БРИКС проширење неће требати дуго“.

Пепе Ескобар: Збогом Г20, добар дан БРИКС+

Пре свега другог пет чланова ће морати да темељно проанализирају све могуће револуционарне последице тако проширеног БРИКС+.

И поново контраст шта је био „одговор“ ЕУ на овакав развој догађаја? Нови пакет санкција против Ирана, усмерених како против појединаца тако и ентитета „повезаних с пословима безбедности“, и против неких компанија због наводног „насиља и репресије“.

„Дипломатија“ у стилу колективног Запада ретко кад досегне даље од обичног силеџијства.

Вратимо се мало на реалну економију – попут гасног фронта – национални интереси Русије, Ирана и Турске постају све више испреплетени, што ће надаље утицати на развој догађаја у Сирији, Ираку и Либији, а биће од кључне важности и за Ердоганов реизбор следеће године.

Како сад ствари стоје, Ријад је преко ОПЕК-а из сасвим практичних разлога направио изненађујући заокрет од 180 степени против Вашингтона. То би, пак, могло да значи, чак и на помало уврнут начин, почетак процеса обједињавања арапских интереса под усмеравањем из Москве.

У модерној историји догађале су се и чудније ствари. Изгледа да је дошао тренутак да се арапски свет придружи великој четворци: Русији, Индији, Кини и Ирану.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић



Categories: Посрбљено

Tags: , ,

Оставите коментар