Франк Елбе: НАТО није поновио Геншеров став да се Алијанса неће ширити на Исток

Године 1990. САД су следиле мудру политику, која је урачунавала и интересе Москве. Десет година касније, радило се на томе да САД буде једина супер-сила, каже један од Геншерових најближих сарадника

Франк Елбе (Фото: Лична архива/Шпигл)

(Шпигл, 25. 2. 2022)

Напомена преводиоца: Смрћу Михаила Сергејевича Горбачова поново је у жижу интересовања стране и домаће јавности доспело питање о обавезивању НАТО-а да се неће ширити на државе Источне Европе. Чинило ми се, стога, значајним да за нашу јавност преведем интервју који је Франк Елбе, један од Геншерових најближих сарадника, дао за немачки магазин „Der Spiegel“. Елбе спада у оне сведоке догађајâ који су претходили уједињењу Немачке и распаду Совјетског Савеза, а у његовој реторици одсуствује антируска политичка матрица. Његово рационално изношење сведочанстава у вези са врхунцем политике детанта, може бити један од значајних чинилаца за истраживаче ове проблематике. Интервју, иако кратак, по суду преводиоца спада у значајну помоћну историјску грађу.

Марко Делић  

„То бих могао, чак, и под заклетвом изјавити“

Франк Елбе има 80 година. Спада међу најближе сараднике министра спољних послова Ханса-Дитриха Геншера. Од 1987. до 1992. водио је послове кабинета Министарства спољних послова, а 1990. године био члан бонске делегације на преговорима о уједињењу Немачке, који су резултовали „Договором два плус четири“. До 2005. године представљао је Савезну Републику Немачку као амбасадор у више држава, између осталих у Пољској. Сада се бави адвокатуром, и говори се да има клијенте и из Русије. У вези са тим Елбе каже да његови адвокатски послови принципијелно не утичу на његов поглед на време у којем је био дипломата. Уосталом, додаје, не сме да се изјашњава о својим клијентима и предметима.

Шпигл: Господине Елбе, Русија и Запад годинама се споре у вези са тим да ли је, у оквиру споразума о уједињењу Немачке, дато и обећање да се НАТО неће ширити на Исток. Која су Ваша сећања с тим у вези?

Елбе: Након пада Берлинског зида 9. новембра, бринули смо о томе како ће се наши савезници и остале државе Европе поставити према развоју догађаја у Немачкој. То је, такође, било оправдано. Чврсто смо, међутим, рачунали на помоћ Американаца. Онда нас је изненадио министар спољних послова Сједињених Америчких Држава, Џејмс Бејкер, својим говором од 12. децембра 1989, у којем је рекао да ће САД подржати уједињење, под условом да уједињена Немачка остане чланица НАТО-а.

Шпигл: Је ли то био утопијски захтев?

Елбе: У сваком случају, то нас је довело у тежак положај, будући да су то Совјети једноставно одбијали. Због тога смо, за 31. јануар 1990. године, организовали Геншерово обраћање у Туцингу. Морате разумети ту ситуацију: Геншер није могао да прихвати амерички предлог. То код нас тада не би наишло на разумевање. Приговорило би му се да је јединство изиграно. Али није могао ни да каже да уједињена Немачка треба да буде неутрална.

Шпигл: Како је он решио тај проблем?

Елбе: Рекао је јасно и гласно да ће уједињена Немачка остати чланица НАТО-а. Али, претпоставили смо да ће у даљем развоју ситуације НАТО изјавити оно што је Геншер у том говору изрекао: „Шта год да се догоди у Варшавском пакту, неће бити ширења НАТО-територије ка Истоку, односно ближе границама Совјетског Савеза.“

Јенс Столтенберг: Ширење НАТО на Исток – веома успешна прича

Шпигл: Како су реаговали савезници? 

Елбе: Док је Геншер путовао за Туцинг, ја сам одлетео за Вашингтон и разговарао са двојицом Бејкерових блиских сарадника. Американци су наше размишљање оценили као добро и замолили су за хитан сусрет наших шефова. Геншер је већ следећег дана дошао.

Шпигл: Како је текао сусрет са Бејкером?

Елбе: Геншер је наишао на Бејкера, који је блистао од доброг расположења, и рекао да му се допада формула о неширењу НАТО-а, и да ће се побринути да то буде прихваћено у Атлантском пакту. Још увек имам ту сцену пред очима: видим обојицу преда мном како опуштено седе пред једним камином, који је пуцкетао, на министарском спрату Стејт департмента. То је био једини пут да сам видео Геншера како пије виски.

Шпигл: Неки посматрачи су мислили да се Геншеров предлог односио само на Источну Немачку?

Елбе: То је погрешно. Ово бих могао, чак, и под заклетвом изјавити. Лично сам сарађивао у изради Геншеровог говора у Туцингену, заједно са Дитером Каструпом, тадашњим политичким директором у Министарству спољних послова. Предлог се односио на читаву Источну Европу.

Ондашњи државни секретар САД Џејмс Бејкер и министар спољних послова СР Немачке Ханс-Дитрих Геншер у Бону 1990. (Фото: imago stock&people/Rainer Unkel/IMAGO)

Шпигл: Представници тадашње власти САД касније су, такође, изјављивали, да се није тако мислило.

Елбе: На америчкој страни је увек било људи којима је НАТО био важнији од немачког јединства.

Шпигл: Како се ствар даље развијала?

Елбе: И Бејкер и Геншер су почетком фебруара 1990. године представили овај предлог у Кремљу.

Шпигл: Немачка белешка овако преноси Геншерову изјаву совјетском министру спољних послова, Едуарду Шеварднадзеу: „За нас чврсто важи: НАТО се неће ширити на Исток“, и то важи „генерално“. По тој белешки, Шеварднадзе је одговорио да он верује „свакој речи“ Геншеровој.

Елбе: То је коректно, ту сам и ја био присутан. Из формулације „генерално“ можете разабрати да се није радило само о Источној Немачкој.

Шпигл: Да ли је Геншер био овлашћен да говори у име НАТО-а?

Елбе: Није, свакако. Погледајте говор из Туцинга. Он ту каже да би НАТО требало да дâ одговарајућу изјаву.

Шпигл: Запад 1991. године тврдио да је неприхватљиво даље ширење НАТО-а на Исток

Шпигл: И то НАТО није учинио?

Елбе: Не, у тој форми није. Само је изјављено на једном састанку у шкотском Турнберију: „Ми пружамо Совјетском Савезу руку ’пријатељства и сарадње’.“ Узгред, ради се о Каструповој[1] формулацији.

Шпигл: Да ли су се Совјети вратили на Геншеров план у „Преговорима два плус четири“?

Елбе: Не, као ни ми, такође. Процес уједињења се убрзавао, и ми смо желели да га држимо подаље од овога питања, да не бисмо ствар учинили тежом. Али, ван преговора западни политичари су више пута ту формулацију из Туцинга следили. То се може ишчитати између редова у доступним документима. Када је Геншер у септембру 1990. године потписао „Договор два плус четири“, били смо убеђени да ће ширење НАТО-а бити ограничено на Источну Немачку.

Шпигл: Неколико недеља касније Исток и Запад потписали су Париску повељу, која је изричито предвиђала право на избор сопственог савеза.

Елбе: Била је то формулација преузета из завршних докумената Конференције о сигурности и сарадњи у Европи из Хелсинкија 1975. године.[2]  Из права на могућност одлучивања о сопственом савезу не следи обавеза, по којој би се нужно вршио пријем земаља.

Шпигл: Геншер је дао оставку 1992. године. Да ли се он до тада придржавао туцингеншке формуле?

Елбе: Да! Мађарска, Пољска и тада још увек постојећа Чехословачка  су од 1991. године све више вршиле притисак  да буду примљене у НАТО. Прво, тада је још увек постојао Варшавски пакт, па су Бејкер и Геншер предлагали сарадњу између НАТО-а и Варшавског пакта. То је требало да заустави Пољску. Убрзо затим распао се Варшавски пакт. И опет је дошла немачко-америчка иницијатива, која је водила ка Савету северноатлантске кооперације. Геншер се понашао тако као да ми желимо да спречимо географско ширење НАТО-а. Ту је, такође, на радном плану постојао апсолутни консензус са Стејт департментом и Пентагоном.

Шпигл: Онда Владимир Путин има право кад каже да Запад није одржао обећање из 1990. године?

Елбе: Прича се наставила. Године 1997. НАТО и Русија усагласили су Темељни акт НАТО-Русија. Ту је тадашњи председник, Борис Јељцин, прихватио ширење НАТО-а на Исток, а заузврат добио ограничено право учешћа у одлучивању. Тиме је ова тема окончана.

Владимир Путин: Ви треба да дате гаранције, не ми!

Шпигл: Али, Јељцин је тада рекао америчком председнику, Билу Клинтону, да се он не слаже са овим решењем, али да се осећа присиљеним.

Елбе: Он је био, с обзиром на економску ситуацију Русије, упућен на сарадњу са Западом.  Али, на крају се сложио, то се рачуна. Оно што је карактеристично, то је да западна страна 2004. године, приликом примања балтичких земаља у НАТО, није више ни питала Русе, а Руси се, такође, нису томе ни противили.  Постало је критично када је од стране НАТО-а 2008. године обећано чланство Грузији и Украјини.

Шпигл: Геншер је изјавио да се Запад, са становишта међународног права, коректно понашао, али да је ширењем НАТО-а на Исток дошло до огрешења о дух договорâ из 1990. године.

Елбе: Политичка филозофија из 1990. године усмерена је била на спречавање нове конфронтације између Истока и Запада. Геншер је, пак, са извесним нерасположењем регистровао да су чланице НАТО-а постале оне државе, које су следиле изразиту антируску политику, и чије је чланство у НАТО-у пре свега усмерено против Москве.

Бернд Бримел: Немачка је вазал САД – и то хоће и да остане (2020)

Шпигл: Русија је ових дана снажно напала Украјину.

Елбе: Ово је зао час за Европу. Кршење међународног права од стране руске стране није за оправдање. Међутим, када говоримо о развоју догађаја из историјске визуре, морамо имати у виду све аспекте. Године 1990. Сједињене Државе су следиле мудру и уздржану политику, која је урачунавала и интересе Москве. Десет година касније, радило се на томе да САД буде једина супер-сила. Било је то веома далеко од оне Америке коју сам са Геншером доживео 1990. године.

С немачког превео: Марко Делић


[1] Прим. СтСт: Дитер Каструп (Dieter Kastrup, 1937), немачки дипломата.

[2] Прим. МД: Конференција о сигурности и сарадњи у Европи (нем. Konferenz über Sicherheit und Zusammenarbeit in Europa, скр. KSZE), представљала је врхунац покушаја превазилажења блоковских сукоба у време Хладног рата. Oдржана је 30. јула 1975. године, пре свега на иницијативу држава-чланица Варшавског пакта. На Конференцији је учествовало 35 држава, међу којима и СССР, САД, Канада и све европске земље, изузев Албаније и Андоре. Југославија је била активни учесник, као и домаћин заседања Конференције у Београду, 1977, 1978. и 1979. године.



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар