Бранислав Матић: Бескрајна хроника чуда светог Јована Шангајског

„Ако хоћете да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована”, говорио је о њему Николај Велимировић, тада епископ охридски

Свети Јован Шангајски, Санфранцискански и Српски

Новембар у Београду, вече, година 1921, трећа после Великог рата. Хладно је, од Дунава и из равнице надолази студен, мирише на снег. На Теразијском гребену, недалеко од хотела „Москва”, колпортер је изнео тек одштампана вечерња издања новина. Мршав је, нижег раста, лица боје меда или упаљене воштанице, одише благошћу, осмехнут је, има јак руски акценат. Зове се Михаил Борисович Максимович, студент је Богословског факултета на Београдском универзитету и у српској престоници је трећу годину.

Тешко да је ико од пролазника што застану да купе новине могао и помислити да управо стоји пред човеком који ће постати један од највећих православних светитеља у XX веку.

Јован Шангајски – светац који је продавао „Политику“ и предавао гимназијалцима

Три године касније у Руској цркви на Ташмајдану млади колпортер биће произведен у чтеца, а 1926. митрополит Руске православне заграничне цркве Антоније Храповицки постригаће га у Миљковом манастиру, на Морави, и рукоположити у чин јерођакона. Тада ће добити монашко име Јован, по свом светом претку из XVIII века, пра-стрицу, светом Јовану (Максимовичу) Тоболском.

Михаил

Михаил је рођен 4. јуна 1896. у месташцу Адамовки, Харковска губернија, у чувеној племићкој породици. Име – које значи Као Бог или Онај ко је као Бог – на крштењу је добио у част арханђела Михаила, архистратига Божјег.

Свети Јован Шангајски

Као син једног од предводника племства у Харковској губернији, припреман је за световну каријеру. У години избијања Првог светског рата завршио је Полтавски кадетски корпус, а 1918. Правни факултет на Царском универзитету у Харкову. Већ тада је, међутим, готово у потпуности посвећен дубоким изучавањима теологије и подвига светих. У харковском Успењском сабору почивале су мошти архиепископа Мелентија Леонтјевича Чудотворца. Под утицајем тог светог примера и готово очигледних духовних сила које су зрачиле из моштију Чудотворца, над којима се свакодневно молио, млади Михаил отпочиње своје задивљујуће духовно подвижништво, какво је мало коме разумљиво у овој секуларизованој епохи: „Четрдесет година проводио је исти подвиг ноћног бдења, никада не лежући у кревет, проводећи ноћи у непомичном стајању, с рукама подигнутим увис; ако и заспи, то бива тек онда када га од исцрпљености савлада сан, усред метанија, у углу, под иконама, клечећи.”

Постигнућа његове побожности ускоро су и споља постала очигледна, чак и у тако младим годинама, па се за њега заинтересовао надлежни архиепископ Антоније Храповицки, једно од најистакнутијих црквених лица тог времена. Настојао је да приближи младића себи и помогне у његовом духовном узрастању.

Ускоро су се, пак, и митрополит Антоније и млади Михаил (са породицом) обрели у Србији, узмичући пред терором комунистичке револуције. Први ће у Сремским Карловцима основати Руску православну заграничну цркву, други ће у Београду уписати Богословски факултет.

Пут

По завршетку Богословског факултета (1925) и замонашења (1926), Михаил, сада већ јерођакон Јован, предаје право у Српској државној гимназији. Три године касније, 1929, постаје предавач и васпитач у српској семинарији Охридске епархије у Битољу (званој, незванично, Богословија светог Јована Богослова). Ту бива откривен и спознат чудесан начин његовог живота-подвига.

„Он је постојано пребивао у молитви и свакодневно служио Свету Литургију, строго постио, јео само једанпут дневно, касно увече, никада се није гневио”, бележе у Житију светог Јована Шангајског и Санфранциског Серафим Роуз и Герман Подмошенски. „Студенти су први и открили његов огромни подвиг аскетизма: приметили су да не спава, већ да, када они сви заспе, ноћу обилази интернат осењујући их крсним знаком док спавају… удубљујући се у Исусову молитву. На крају, уверили су се да не спава на кревету… Шаљивчине су му чак и стенице стављали под чаршав да би се уверили леже ли он у кревет. Много година касније он је сам признао да од дана свог монашког пострига није спавао на постељи. Таква борба са сопственим телом се врло ретко среће и крајње је тегобна…”

Ту, на обалама Охридског језера, успостављена је мистичка веза између Јована и преподобног Наума Охридског, ученика и саподвижника светих Ћирила и Методија. Мошти преподобног Наума налазиле су се у њему посвећеном манастиру на Охридском језеру. Сматран је особито брзим исцелитељем душевно оболелих; с његовом иконом у рукама Јован је одлазио у болнице и молитвено исцељивао оболеле, што ће доцније чинити и у Кини, над болесним Кинезима.

Свети Јован Шангајски, Санфранцискански и Српски

Својим посвећеним деловањем и чудотворствима убрзо је постао чувен. Српски епископ Николај Велимировић, који је тада управљао Охридском епархијом, говорио је у то време: „Ако желите да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована.”

У мају 1934. године, одлучено је да Јован буде узведен у чин епископа и он је, још не знајући о чему се ради, позван у Београд. Остало је забележено сведочанство једне његове београдске познанице, која га је тада случајно срела у трамвају. На питање због чега је дошао у Београд, рекао је да је грешком он добио обавештење уместо неког другог јеромонаха Јована кога је требало да посвете у епископа. Дан-два касније, кад га је опет срела, објаснио је да је, „авај, грешка гора него што је он мислио” – одлучили су да баш њега посвете у епископа. „Успротивио се, изговарајући се својом говорном маном, али су му кратко одговорили да је и Пророк Мојсије имао исту невољу”, пишу Роуз и Герман Подмошенски.

Посвећен је у чин епископа 28. маја 1934, у Београду, као „последњи и највећи из плејаде епископа које је посветио митрополит Антоније Храповицки”.

Чуда

Одбијајући предлог архиепископа Димитрија да се запути на Далеки исток, у Шангај, где је живела велика руска избегличка колонија, Антоније Храповицки пише:

„Пријатељу, ја сам већ толико стар и слаб да не смем да мислим ни на какав други пут, осим пута на гробље. Али, уместо себе, као своју душу, као своје срце, шаљем вам владику Јована. Тај растом мали и слаб човек, који на први поглед изгледа као дете, чудо је од подвижничке чврстоће и строгости у ово наше време свеопште духовне млитавости.”

Било је магловито јутро, крајем новембра 1934, када је епископ Јован стигао у Шангај, у исту ону епархију у коју је два века раније прву православну мисију упутио његов пра-стриц, митрополит тоболски Јован Максимович, по којем је и добио монашко име. Руска колонија бројала је близу 50.000 људи и била под разним ударима, од немаштине, преко (ускоро) јапанске окупације, до доласка на власт снага налик оним пред којима су избегли из Русије.

Епископ Јован чинио је све да помогне. Повесница његових чуда настављена је и на Далеком истоку. Безбројна надразумна исцељења. Кроћење природних сила (попут тајфуна на филипинском острву Тубабао). Необјашњиво пролажење кроз материјалне препреке, као да их нема, попут уласка у закључану и обезбеђену болницу током страшног невремена и чудотворно исцељење, потом нестанак (о чему је сачувано сведочанство у архиву шангајске државне болнице). Поуздана пророчанства. Види и чује на даљину, појављује се изненада где је најпотребнији, иако уобичајеним путем ништа о томе није могао знати. Сведочанства о томе оставили су Н. Н. Барнов, Н. Николајев, Н. С. Макаве, О. Скопиченко, Л. А. Лу, Петар О. Тродин и многи други.

Бернард ле Каро: Свети Joван Шангајски у Југославиjи

„Владика је живео у некаквом другом свету”, пише В. Рејер, који је епископа Јована добро познавао и доста писао о њему. „Да ли је он био ‘узнесен у рај’, како о томе казује апостол Павле, и ‘чуо неисказиве речи које човеку није допуштено да говори’, ми не знамо. Али својим поукама и делима он је сведочио да му је Господ бар мало раскринуо завесу Свога Царства.”

Након рата и револуције у Кини, сам је издејствовао и организовао пресељење у Америку већег дела своје пастве. Он сам обрео се у Западној Европи. У париским аналима забележене су речи једног католичког свештеника, који је, обраћајући се скептичној омладини, указао: „Ви тражите доказе, кажете да данас нема ни чуда ни светих људи. Та шта ће вам теоријски докази кад по улицама Париза овог часа хода живи светитељ, свети Јован Боси (Шангајски). Он већ живи негде изнад наше земаљске равни.”

У предговору првог од свих животописа владике Јована, епископ Јован Хашки, поглавар Холандске православне цркве чијем је заснивању свети Јован Шангајски пресудно допринео, пише посмртно слово и вели: „Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог, који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: ‘Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога Њему је угодно.’ Владико! благодарим ти за све. Помени нас, твоју Холандску цркву, пред Престолом Божјим.”

Протојереј Андреј Ткачов: Владика Јован Шангајски или Најсветији човек руске дијаспоре

Био је на својој бриселској катедри, у Спомен-храму руским новомученицима, када је добио вести о комешању и расколима у руској православној заједници у Сан Франциску, заправо у заједници своје некадашње шангајске пастве. Свети Синод послао је управо њега да ствари врати у ред и он „у вечно магловити град Далеког запада стиже на своју последњу катедру у јесен 1962”.

Смрт

„Пратећи у Сијетлу чудотворну икону Богородице Курско-коренске, владика Јован је 19. јуна 1966. одслужио свету литургију у тамошњем Светониколајевском сабору, спомен-храму новомученицима, и задржао се потом још три сата у олтару. Затим је, обишавши с чудотворном иконом духовну децу око сабора, отишао у собу у парохијском дому, где је одседао. Одједном се оданде зачула лупњава. Када су прислужитељи дотрчали, видели су да владика већ умире… Тада се завршио његов чудесни и натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. Положили су га на кревет који се налазио у тој соби, на сан након 40 година уздржавања!” (Серафим Роуз и Герман Подмошенски)

Опело је обављено 24. јуна, у шест часова увече, а завршено је око један после поноћи (због огромног броја људи који су дошли на последње поклоњење). Служио је сам црквени поглавар, митрополит Филарет, уз саслужење епископа Леонтија и Аверкија, епископа Саве и Нектарија, 24 свештеника и неколико ђакона. Шест врелих летњих дана пре тога, лежало је његово тело на отвореном одру, али се „од њега није осећао ни најмањи знак труљења. Руке његове биле су меке, неукрућене, иако у погребном предузећу нису вршене никакве манипулације (балсамовање и слично) над његовим телом” (Православна Русија, бр. 14, 1966).

Остала је упамћена, поред осталог, његова дефиниција: „Религија је целокупност мисли и осећања о Највишем Бићу и њихово спољашње изражавање.”

Његове нетрулежне и чудотворне мошти почивају у Саборном храму у Сан Франциску.

Са пресвлачења моштију Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског у његовом храму у Сан Франциску

***

Језици

Свети Јован Шангајски служио је свету литургију на руском, српском, грчком, кинеском, француском, холандском, енглеском и још неким језицима, иако већину од њих никада заправо није учио. Немерљиво је допринео обнављању успомене на западне хришћанске светитеље из времена пре „погружења целог латинског света у непрозирну таму јереси”. Успостављао је моћну молитвену заједницу са њима у свим местима словенског расејања.

***

Припрема

„Неколико дана пред своју смрт он је, без икаквог другима видљивог разлога, скинуо са зидова у свом параклису у Сан Франциску иконе преподобног Наума и св. Јована Крститеља и положио на налоњ насред храма. После неколико дана сви су схватили значење изношења тих икона: Владика је умро уочи дана у који се слави спомен преподобног Наума, а сахрањен је на дан рођења св. Јована Претече.” (Серафим Роуз)

***

Сусрет

Сведочанства указују да се свети Јован Шангајски често јавља верујућима, „у сну”, изван опсене чула, граје света. „Исијава нетварну светлост, изриче тајанствене поруке, помаже.”

Свети Јован Шангајски – житије

Била је београдска јануарска ноћ 2001. Тих дана, у једном књижевном часопису и у више разговора, човек је спомињао светог владику. Мучен глувим добом, мучен метафизиком бола, уснуо је око поноћи. Незнано у колико сати, у пределу где време више и није важно, појавио се, „у сну”, Он. Стајао, благ, у црној мантији, крај моштију другог светитеља изузетно поштованог међу православним Србима.

Човек је покушао да нешто каже, али гласа није било. Он се осмехнуо и рекао само две речи, на српском: „Биће благословљено.”

Човек се буди, гледа кроз непрозир-таму над Београдом.

Човек који ово пише.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Национална ревија бр. 24)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

13 replies

  1. Одличан текст о великом светитељу, што није необично кад је Матић у питању. Желео бих као једну допуну текста поновити чињеницу о његовог србског пореклу.

    Пошто сам превео текст светог владике Николаја о Јовану Шангајском штампан у часопису РПЦЗ 1954. године у САД (који није ушао у Сабрана дела светог владике Николаја – прилажем линк за тај текст први пут објављен на Саборнику http://sabornik.rs/index.php/crkvene-aktuelnosti/rec-pastira/1760-sveticovek-prijateljsrba ), наводим и део увода за тај текст поводом спорења о србском пореклу светог Јована Шангајског, јер управо овај текст светог владике Николаја отклања сваку сумњу о његовом србском пореклу. Наиме, пре неколико година као реакцију на текст у мојој књизи „Знаменити Срби у руској историји“ добио сам писмо са текстом публикованим на сајту ПРАВОСЛАВИЕ.РУ, који говори о прецима Јована Максимовића, којим се, наводно, негира србско порекло Јована Максимовића, потоњег светог Јована Шангајског. Међутим, ништа се ту не негира. У тексту публикованом на сајту ПРАВОСЛАВИЕ.РУ пише дословно: „Род почиње од XVII века и води своје рачунање од Максима Васиљковского, који је арендовао земљу Кијево-Печерске Лавре“. Владика Николај у тексту пише, цитирам: „Владика Јован је причао и мени и другима да су његови преци били Срби, који су побегли у Русију од турског и аустријског угњетавања. Та свест о свом српском пореклу од давнина, распалила је у његовом срцу неизмерну љубав према српском народу. У Шангају је празновао Светог Саву, Видовдан, светог Симеона Немању, светог Василија Острошког и све српске календарске светитеље и све српске националне празнике“…

    Не помиње када, ми знамо да је било србских сеоба у Царску Русију и много пре XVII века. Међутим, категоричка тврдња светог владике Николаја да је сам свети владика Јован Шангајски њему и другима причао да су његови преци били Срби, апсолутно побија и најмању сумњу у србско порекло светог Јована Шангајског. Прво, овај текст владике Николаја штампан је за његовог живота у „Америчком Србобрану“, што искључује могућност фалсификата. Друго, текст је преведен на руски језик и штампан у часопису „Владимирский Вестник“ Руске Православне Цркве Заграничја (РПЦЗ) 1954. године. Дакле, за живота светог Јована Шангајског, епископа РПЦЗ чији је најауторитативнији епископ деценијама био управо он – штампан је на руском језику овај текст светог владике Николаја (свети Јован Шангајски упокојио се 1966. године, 12 година после штампања овог текста у гласнику РПЦЗ). Све горе речено наводи на једино могући закључак – после овог текста светог владике Николаја и његовог документованог објављивања у Владимирском Вестнику у САД 1954. године од стране РПЦЗ, било би више него наивно сумњати у србско порекло светог Јована Шангајског. Добротом Мира Роглића добио сам скенирани текст на руском језику из Владимирског Вестника што ми је и омогућило да га преведем на србски и понудим Вашој пажњи…

    23
    2
  2. @Ранко

    Само да Вас поздравим, јер сам Вас помињао у коментарима на други текст овде на СтСт (https://stanjestvari.com/2022/06/30/goran-m-janicijevic-nacela-i-iskusenja-autokefalije-kroz-istoriju-spc/#comment-180462), а у контексту односа према Стаљину и Вашег троделног интервјуа о руским темама објављеног на Новом Стандарду априла 2021. Тим интервјуом сте ми пуно ствари разјаснили, па хвала још једном.

    7
    1
  3. @Ранко: Да ли је св. Иоанн Шангајски био из породице која је пореклом српска, или не, је за његово светитељство потпуно неважно, а толико концентрисање на његово етничко порекло чак и неукусно… Али, ако Вам је баш толико стало – онда се треба усредсредити искључиво на званичне документе. Пошто је он пореклом из племићке породице, права адреса је Руски Државни Историјски АРХИВ РГИА (fgurgia.ru) у Ст.Петербургу. Тамо, у папирима Сенатског Департмана се чувају подаци о родословљу свих (па и најситнијих) племићких родова Руске Империје. Уколико је род имао и одобрен грб (необавезно, али – коштало је) тамо је увек забележена и доста детаљна историја рода (порекло). Ако нису имали грб, чак и сам податак у коју Књигу Племства су уписани (I – VI) нешто говори о начину стицања племства. Пишите у РГИА, затражите фотокопије докумената (коштаће нешто мало) и онда ћете добити документоване податке, без којих је свако нагађање о том питању само нагваждање.

    6
    9
  4. Иоанн Дубинин
    Господине Јоване, ја сам у својој књизи узгред поменуо да је он србског порекла јер сам наишао на тај податак и на то је стигао одговор да нисам у праву, уз позивање на линк са сајта Православие.ру и то сам прихватио као своју грешку. Међутим, када сам добио текст светог владике Николаја о светом Јовану Шангајском, схватио сам да сам био у праву и да је светитељ заиста србског порекла. За мене после речи светог Николаја Србског, који је у руском часопису посведочио да је лично слушао од светог Јована о његовом србском пореклу, нема никакве потребе да тражим потврду у некаквом РГИА, ако је то некоме важно и не верује речима светог владике Николаја, које свети Јован није оповргао, нека тражи до миле воље. За мене речи великог србског светитеља нису ни нагађања ни нагваждања и не служи Вам на част називати речи светог Николаја нагађањима и нагваждањима. Тим гордим речима сами себи себи сте одузели право да судите шта је важно а шта је неважно за нечије светитељство, ко сте Ви да сматрате да је неважно нешто што је свети Јован Шангајски „говорио и владици Николају и другима“ и свети Николај Србски то у тексту посведочио за живота светог Јована, у часопису његове Руске Православне Цркве Заграничја? Ја сам посведочио ту истину јер сам био оптужен да ширим лажне вести о србском пореклу великог светитеља, тако да само злонамеран човек може из тога извући закључак о „неукусном концентрисању на његово етничко порекло“, нисам од оних који се могу оптужити за етнофилетизам иако ми то својим злонамерним коментаром покушавате наметнути…

    7
    4
  5. Без обзира на непријатан тон у коментару који је поставио Иоанн Дубинин, корисна је информација да Руски Државни Историјски АРХИВ РГИА (fgurgia.ru) може да има недвосмислен одговор по питању порекла Светог Јована Шангајског.

    Брза претрага на сајту даје и овакву информацију:
    „…Департамент окладных сборов Министерства финансов. IX отделение. О выдаче городу Тобольску ссуды 30000 руб. для покрытия расходов, связанных с предстоящим в июне месяце 1916 г. прославлением Святителя Иоанна Максимовича…“

    при чему је овај светитељ,
    Иоа́нн Тобо́льский (в миру Иван Макси́мович Васильковский, либо Иван Максимо́вич; )

    рођен 1651-ве а канонизован у јуну 1916-те.

    Занимљиво је да је то била последња „канонизација“ у тзв синодалној епохи РПЦ.

    Иоа́нн Тобо́льский (Макси́мович) припада истом роду као и Св. Јован Шангајски али води порекло из Пољске.

    Дакле и овај потоњи онда има пољску „везу“, при чему је српска под знаком питања, мада и даље могућа…

    Ако има неко близу зграде Архива, ето прилике да се потруди и осветли овај детаљ из живота босоногог чудотворитеља и светитеља…

    Само да се пази да не буде оптужен за етнофилетизам, јер етнофилетизам није дозвољен. Осим ако је грчки.

    7
    3
  6. Покушао сам на брзину претрагу на fgurgia.ru али нема резултата за име Михаил Борисович Максимович, како се Св. Јован звао пре монашења.

    Међутим, наиђем на

    „….Департамент окладных сборов Министерства финансов. IX отделение. О выдаче городу Тобольску ссуды 30000 руб. для покрытия расходов, связанных с предстоящим в июне месяце 1916 г. прославлением Святителя Иоанна Максимовича….“

    Тај Иоанн Максимович је Свети Иоа́нн Тобо́льский, рођен 1651 и он је из истог рода Максимовича као и Свети Јован Шангајски.

    https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Maksimovich/svjatitel-ioann-shanhajskij-i-san-frantsisskij-vladyka-ioann-svjatitel-russkogo-zarubezhja/1

    Занимљиво је да је он последњи светитељ канонизован у РПЦ синодалне епохе (1916г).

    На azbyka.ru још пише и следеће:
    Родители Святителя родом были из Умани Киевской губернии. Отец,
    Максим Васильский, или Васильковский (прозывавшийся так по древнему
    городу Василькову под Киевом) происходил из известного малороссийского дворянского рода, также тесно связанного с Уманью2
    Основным родовым документом Максима Васильского являлся акт
    1650 г. – «Привилей Короля Полского Яна Казимера на владение млина [мельницы] на реце Трубеже, жолнерове войска Запорожского Ивану Шамашенку.
    в Варшаве на сейме данний». Этот-то Иван Шамашенко и был основателем
    рода Максимовичей

    Дакле, ови Максимовичи су припадали (и) пољском племству и није јасно да ли ту постоји и пољска (крвна) веза са Светим Ј. Шангајским.

    С друге стране, Св.Јован Шангајски је рођен у селу Адамовка, Изюмский уезд, Харьковская губерния, у Славјаносербији па је срБска веза овде очигледна (не нужно и крвна).

    Приметимо да се ових дана се у околини Изјума воде велике борбе против нато-злочинаца који пуцају украјинским рукама…

    Заиста би неко требао да се потруди и установи чињенице о срБском пореклу Светог Иоанна.

    (Зар не би било интересантно да то учини „имењак“ Иоанн Д!?)

    Свети Јоване Шангајски и Свети Јоване Тоболски молите Господа за ваш и наш страдални народ славјаносербски….

    10
  7. Коментар на сопствене коментаре :(((

    Први коментар сам послао јуче поподне али се није појављивао па сам мислио да је загубљен.

    Зато сам поново прегледао пар референци и послао други, нешто други коментар који би требао да је нешто информативнији….

  8. Српско порекло св. Јована Шангајског се помиње на толико места, укључив и сајт СПЦ, да ме је то заинтригирало да мало боље погледам: мислим да је грешка да води српско порекло од оца (као што је показао Дон Кихот – ти Максимовичи су пољског порекла, видети овде)

    Међутим, на неколико места се наводи да води српско порекло преко мајке (овде):

    Осим тога, његова мајка Глафира Стефановић Севастијановић српског је порекла, те су везе Светог Јована Шангајског са српском Црквом и народом остале нераскидиве до данас.

    Глафира Михайловна Максимович (Стефанович-Севастьянович)

    Родоначелник Михаил Стефанович-Севастьянович (приближно између 1772 и 1832), то се уклапа у причу о досељавању током 18. века у СлавјаноСербију.

    14
  9. Ево и сведочења св. владике Николаја:

    Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију.

    Мали мисионар, 1934.

    13
  10. @Don Quixote, сугеришете: «…Заиста би неко требао да се потруди и установи чињенице о срБском пореклу Светог Иоанна. (Зар не би било интересантно да то учини „имењак“ Иоанн Д!?).» Заиста, у нормалним временима и приликама то не би било лоше, али не за мене, а ево зашто, јер имам искуства:
    1. Негде средином 1970-тих година, сазнао сам да Државни Архив западне земље чији сам држављанин, има уговор са Владом СССР о приступачност архивама… Одмах сам се преко мог Архива обратио с молбом за копије докумената о мом роду, јер се по Грађанском рату, и евакуацији са Крима крајем 1920 г. у мом поседу нашло само два-три папирића. Званични одговор Управе Државних Архива СССР је уследио после неких 6 месеци, а гласио је: «Нигде, ни у једном архиву СССР нема никаквих података о Вашем роду». И данас чувам као «драгу успомену» то писмо са лепим заглављем и печатом, као сведочанство искрености и бољшевичке љубави према истини… Али, не лези враже – сетио сам се да ми је деда краће време службовао пред избијање Великог рата као ордонанс-официр Генерал-губернатора у (делу Руске Империје) Велике Кнежевине Финске. Скоро истовремено сам писао и Државном Архиву Финске, кроз две недеље добио одговор да је дедина војна кондуита нађена, да уплатим неопходну суму, што сам и учинио и кроз још две недеље добио неких 100 листова фотокопије дедине кондуите – али, Финска је већ тада већ дуго времена била једна нормална држава и друштво.
    2. Пао СССР, «пали?» и бољшевици, и ја се негде 2010-е сетих да поновим своју молбу Москви… и – гле чуда, одједном се нађоше документи у РГИА /Сенатски Архив у Ст.Петербургу (стотине листова) фотокопије којих сам могао да добијем ако уплатим неких 200 евра на рачун РГИА. Не лези враже, али то је, упркос чињеници да је у главном граду моје земље столовала и једна руска банка преко које су вршена милијардска плаћања, за мене са мојих бедних 200 евра било немогуће – руски банкари су ме са подсмехом одбили…. Тек на једвите јаде, сетих се једног руског историчара из Ст.Петербурга коме сам помогао око неких података о руском избеглиштву у Југославији, замолио сам га, послао преко Western Union пар стотина евра (и за његов труд), он оде и уплати оно шта треба у РГИА и ја после месец-два добих пар стотина оверених рукописних копија докумената.
    Надам се, поштовани @Don Quixote да ћете разумети да немам баш апетита да понављам своја искуства са руским архивима и да то задовољство препуштам неком другом?

    8
    2
  11. Александар Лазић: Изузетно је корисно то што сте обратили пажњу на име и порекло мајке с. Иоанна Шанхајског: Глафира Михайловна Максимович (Стефанович-Севастьянович), које је, очигледно, српског порекла. Мислим да би заиста било потребно да се неко, узимајући у обзир значај светитељеве мајке у његовом формирању, посвети (опет преко РГИА) трагању за документима о њеном роду. То није могуће преко интернет трагања -неопходно је упутити званични захтев . Узимајући у обзир време досељавања те породице у Руску Империју, највероватније је да су племство стекли као војници (дакле, уписани у IV Књигу Племства). Двоструко презиме, уколико је то тако на основу званичног документа, говори да је један од тих родова (другопоменути) временом изумро, и да је дозволом Императора одобрено да се то презиме ради очувања помена изумрлог рода прикључи првом презимену.
    Што се тиче закључка у пољском пореклу рода Максимовича, мислим да то не мора неопходно бити баш тако. Јер, у периоду када се тај род као племићки помиње, легални владар над тим областима је био пољски краљ који је додељивао и племство – а далеко од тога да су сви пољски племићи по народности морали бити баш Пољаци. Када је Русија запосела те области (па доцније и добар део саме Пољске), сви (пољски ) племићи су били укључени у руско племство.
    Ако бих се морао кладити, рекао бих да је далеко вероватније да су Максимовичи не пољског, него (бело)руског порекла, јер је пезименски суфикс: – ич – баш типичан за Белорусе.

  12. Поштовани @Иоанн Дубињин,

    Благодарим на коментару и што сте саопштили неке детаље комуникације са РГИА.
    Право говорећи, не види се да сте имали проблема са њима, него само са трансфером мање суме новца.

    Како год, из Вашег прилога, произилази корисна информација да је управо РГИА права адреса на којој би требало потражити одговор по питању поузданих података о прецима Св. Јована Шангајског (и по мајчиној линији).

  13. Свѣдочанство владике Николаја о порѣклу Јована Шангајског потврђује и допуњује свѣдочанство архиепископа руске заграничне Цркве Никона (Ркљицког), који је био вршњак и пријатељ потоњег, а познавао је и његове родитеље у доба кад живљаху у Бѣограду. Он каже: „Ваља напомѣнути да далеки прѣци владике бѣху српски племићи који су домовину напустили пошто су је завојевали Турци (крајем XV вѣка)“.
    Владика Никон је тај податак свакако морао чути од самог Јована или његових родитеља. Очито је да су у светитељевој породици држали до свог српског порѣкла. Вѣрујем да би се с мало труда могло наћи још таквих свѣдочанстава. Овѣх пар се потпуно подударају и уклапају у историјску слику. У прилог породичном прѣдању иде и њихово типично српско прѣзиме на -ић. И чињеница да им је праотац име добио по светом Максиму Исповѣднику, који код католика нѣје на цѣни, док су нѣколико васелѣнских и један српски патријарх носили ово име, а било га је и у српском племству.
    Везивање прѣживѣлог српског племства за Угарску, а затѣм за Пољску у XV и XVI вѣку једнако је природно као и обраћање српског духовништва Русији, као јединој слободној православној држави. Пољска је у то доба била главна хришћанска сила у борби против Османлија. У Пољкој је завршио и чувени писац „Јањичаревих успомена“ Константин из Острвице. Главни јунак Гундулићевог „Османа“ је пољски краљ Владислав Васа (у Смутно врѣме чак изабран и за цара Русије, премда никад нѣје и преузео власт). Као што су ранѣје постали пољски племићи, тако су након потпадања Пољске под Русију Максимовићи могли ући и у руско племство. А Русија као војна сила за балканске Словѣне добија значај тек у доба Петра Великог.

    Ако је све ово тачно, онда је везивање Јована Шангајског за за порѣкло и по женској линији, као ДОЦНИЈЕ – од другостепене важности. У свѣтлу овѣх чињеница ни везивање Максимовића за Славеносрбију нѣма много смисла, И свети Јован Тобољски, прѣдак Јована Шангајског, рођен је стотињак година прѣ њеног настанка.

    8
    3

Оставите коментар