Аргументу да је јурисдикција са седиштем у Скопљу основана од стране безбожних власти треба додати чињеницу да су крупне одлуке о формалном постојању цркава доносили чак и турски султани

Горан Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

Сложено и кроз историју на различите начине решавано питање самосталности (аутокефалије) помесних православних цркава поново је актуализовано догађајем обнове канонског и литургијског општења Српске православне цркве и том приликом признате Македонске православне цркве – Охридске архиепископије. На страну то што ће се назив другонаведене дијецезе у скоријој будућности показати као ново, спорно питање до чијег ће решења још много воде протећи Вардаром, у српској јавној сфери појавило се и незадовољство поменутим чином те је потребно сагледати његове узроке, околности и утемељеност.

Четири и по деценије након уједињења Српске православне Цркве настао је раскол одвајањем епархија са територија Социјалистичке републике Македоније. Тадашња држава играла је не само активну већ и пресудну улогу у разбијању СПЦ на овај начин, борећи се против њеног утицаја у СФРЈ. Но и пре тога у цркви је постојала свест да је у питању осетљиво подручје из разлога о којима ће бити речи, те су на тамошње епископске катедре постављане значајне личности попут Епископа злетовско-струмичког Варнаве (Росића), потоњег патријарха, Епископа охридско-битољског светог Николаја (Велимировића) или Митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), чије је исповедништво делом повезано са насилним протеривањем из Скопља. Постоји чак и анегдота о томе да је овај добродушни али одважни старац, након што је чуо узвикивање разуларене гомиле:“Доле Јосиф!“, изашао на балкон епископске резиденције и питао их: „Који, децо, Јосиф? Онај у Москви, онај у Београду или ја?“ Преко новоизабраног патријарха Алексеја на чији је избор и устоличење 1945. био позван и „мјестообјуститељ патријарашког трона“ Јосиф, „онај из Москве“ поднео му је папир са захтевима, са којима је требало да се сагласи. Изненађујуће је да је већ након II светског рата постављен совјетски захтев за осамостаљивањем цркве у СР Македонији. Принципијелни Митрополит није потписао тај ни друге захтеве осим једног, који није везан за нашу тему. Након протеривања Митрополита Јосифа настао је раскол (1967) и трајао до пре неки дан. У међувремену је и продубљен Томосом из 2008, којим је СПЦ признала аутономију паралелне македонске јерархије на чијем се челу налазио Архиепископ Јован (Вранишковски), такође исповедник православља како се у међувремену показало. Бојазан да ће његово многостадалништво бити заборављено темељи се на чињеници да ни свети исповеднички лик Митрополита Јосифа до данас није вреднован на достојан начин. Нема сумње да је реч о светим људима те када Архиепископ Јован црквено јединство јавно претпостави свакој личној сатисфакцији због трпљења и подвига, то има посебну тежину и значење. Овај благи, брижни и неуморни пастир целим својим бићем и животом утемељен је на циљу, опредељеном у наслову његовог дела „Во едното Царство“. Није, дакле, у питању ни Душаново и Урошево нити још фантомскији идеал – Александрово, македонско царство већ Христово у које се улази на начин на који он то чини, показујући да на том путу нема места за „сотиролошки егоизам“.

Противљење македонској аутокефалности, како је наговештено, отворило је питање у чијој се позадини откривају недовољно јасни односи црква-нација, црква-држава, мајка црква-ћерка црква тј. сестринске цркве итд. а такође и власништво над православним храмовима, који су постали и споменици културе. За анализу тако сложеног предмета, међутим, довољан је само један пример из историје – аутокефалије српске цркве (Жичке архиепископије, Пећке патријаршије, СПЦ); наш случај, дакле.

Околност да је Васељенска (Цариградска) патријаршија додељивала томосе о аутокефалији јелинским и словенским црквама а не Александријска или Јерусалимска нпр. није искључиво црквене природе. Схватање ове јурисдикције као „мајке цркава“ потиче од чињенице да се њено седиште налазило у (новој) престоници најпре Римског а потом и Ромејског Царства. Један цар – један патријарх представља принцип, подразумеван у византијској традицији. Потврду самосталности српске цркве 1219. Свети Сава, међутим, није потражио у Цариграду, будући да су га петнаест година раније заузели крсташи. На територијама пораженог Ромејског царства формирано је неколико државних јединица: Никејско царство, Епирски деспотат, Трапезунтско царство и вазална Солунска краљевина. Према Промислу Божијем и Савиној далековидости аутокефалија српске цркве тј. Жичке архиепископије потврђена је од стране цариградског патријарха у Никеји упркос, како је познато, противљењу надлежног првојерарха са седиштем у Охриду – Димитрија Хоматијана. Епархије које су сачињавале нову дијецезу претходно су се налазиле у саставу аутокефалне (од 1019) Охридске архиепископије. Већ на овом месту може се поставити питање инстанце која додељује аутокефалију. Цариградски услов био је да Сава постане први архиепископ аутокефалне дијецезе са седиштем у Жичи.

Стечена аутокефалија први пут је доведена у питање на Лионском сабору (1272-1274) где се преговарало о унији православних са римокатолицима и то на основу аргумента да римски епископ – папа није потврдио самосталност дијецеза са седиштем у Трнову и Жичи. Патријарх Јован XI се чак обавезао да ће повући томосе али будући да је унија пропала то је постало ирелевантно. Ово се наводи због чињенице да је због познатих историјских околности и тада папа представљао значајан чинилац не само у унионистичком контексту већ и развоју словенских држава науштрб Византије. Бугари су склапали и сопствену унију са Римом, која је била кратког даха а Стефан Првовенчани је краљевску круну примио од папе Хонорија III а не од цариградског патријарха.

Следеће оспоравање и прекид општења цариградске са српском црквом збило се не само због заузимања византијских територија у војним походима цара Душана већ и због једностраног уздизања архиепископије (чије је седиште, у међувремену, из Жиче премештено у Пећ) на ранг патријаршије. Ово неканонско решење није могло са симпатијама бити прихваћено у византијској сфери као ни потоње Душаново проглашење за цара. Чак и један савремени српски извор – Данилов настављач, сведочи о томе како се Душан „оставивши краљевство дрзнуо на царство“. Црквени проблем је додатно продубљен протеривањем цариградске јерархије из освојених крајева и постављањем српских клирика на та места. За митрополита у Серу (Серес) постављен је игуман Светих архангела и песник Јаков (Синаит). Тиме је отпочео и период српске доминације на Светој Гори. Византијска реакција уследила је након неких њихових војних акција, међутим, „Калистова анатема“ више је претпоставка него потврђена чињеница. Тескоба раскола, са друге стране, очито је притискала цара Душана те већ из његовог времена потичу иницијативе за измирење. У том контексту догодио се царев сусрет са светим Григоријем Паламом на Атосу али знаменити исихаста није желео да подржи Душана и посредује код патријарха Калиста.

До измирења и поновног признавања аутокефалије српске цркве дошло је 1374/1375. на иницијативу Светогораца и светог кнеза Лазара. Један акт о измирењу претходно је са патријархом потписао деспот Јован Угљеша али то се измирење, изгледа, односило само на област Сера. Светогорска делегација у којој су се налазили старац Исаија Хиландарац, Никодим Грчић, Никандар и Силвестар тим поводом дошла је код кнеза Лазара а не код Ђурђа Балшића на чијој се територији налазило патријарашко седиште. Сматра се да је патријарх Сава IV био резервисан према идеји измирења или према исихастима. Пре одласка делегација је посетила и о мисији известила стару царицу Јелену (Јелисавету) што показује у којој је мери и Душанова удовица била заинтересована за црквено признање и превазилажење раскола. Преговори су се успешно окончали а поновно јединство проглашено на Призренском сабору, који, је међутим, сазван тек након патријарховог упокојења. Ни царица није дочекала српско измирење са цариградском црквом. То је обављено у присуству цариградских делегата, двојице архимандрита – Матеја и Мојсеја. Занимљиво је да када описује овај раскол Данилов настављач не користи парадигму мајка/ћерка црква већ цркве метафорички приказује као „раздвојене и стога уплакане сестре“. Ово измирење представљало је и известан тријумф синергије исихаста, којима је припадао и патријарх Филотеј Кокинос, заслужан за измирење те наведени Светогорци али и новоизабрани патријарх пећки Јефрем, родом из околине Трнова.

Распадом царства и отоманским заузимањем балканских крајева дошло је до новог укидања пећке јурисдикције, потом обновљене (1557) захваљујући повољним политичким околностима и посредовањем великог везира и султановог зета Рустем паше Опуковића. Свакако да је одређени утицај имао и тадашњи румелијски беглербег Мехмед паша Соколовић. За патријарха изабран је други Соколовић – Макарије, којег су на патријарашкој катедри сукцесивно наслеђивали чланови истог братства Антоније, Герасим и Саватије. У раздобљима укинуте Пећке патријаршије верску службу обављала је грчка јерархија. Поред позивања на примордијалну дијецезу – Јустинијану Приму охридски архиепископ титулисан је и као патријарх Срба и Бугара. Аутокефалију су касније стицале и неке епархије потекле од Пећке патријаршије попут Београдске митрополије (1879) или још раније – Карловачке митрополије (1776) а потом и патријаршије што је био основ аутокефалије поново уједињене Српске православне цркве (1920). То је потврђено новим томосом из Цариграда (1922). Ова јурисдикција деловала је на просторима Краљевине СХС а потом и Југославије и укључивала дијаспору у европским државама у којима су живели Срби (Мађарска, Румунија, Аустрија…). Епархије у Чехословачкој потпадале су под јурисдикцију СПЦ, али под совјетским притиском прелазе у састав Руске православне цркве. И сагласност на тај захтев, претходно, Митрополит Јосиф одбио је да потпише у Москви.

Чак и овај непотпуни историјски преглед на тему аутокефалије Српске православне цркве указује на сложеност проблема те неразлучивост црквених и политичких чинилаца код њеног стицања, одузимања, обнављања… На основу изложеног разјашњава се и улога СПЦ као мајке цркве у односу на МПЦ – ОА. Као и у случајевима аутокефалних Пољске православне цркве и Православне цркве у Чешким земљама и Словачкој појављује се „дуалитет материнства“, будући да ове две јурисдикције имају томосе из Цариграда али и из Москве (аутокефалне су још Јеладска, Кипарска и Албанска архиепископија). Ове две помесне православне цркве са митрополитима на челу приближног су обима и структуре МПЦ – ОА у односу на број епархија и црквену просвету али без значајније организоване дијаспоре. Великодушно признавање македонске дијаспоре од стране СПЦ инхибира цариградске аспирације, што у црквено-политички контекст уводи и економске чиниоце због чега проблем постаје још сложенији. Што се назива ове дијецезе тиче о томе се одлучује унутар саме цркве која трага за својим идентитетом и ту је СПЦ у праву с обзиром да смо сами утврђивали и назив и седишта а како је већ указано – уздизање на ранг патријаршије догодило се без учешћа васељенске и других помесних цркава. Потврда Филотеја Кокина након нешто мање од тридесет година била је као нека накнадна легализација затеченог стања. Да ли је то до краја јасно акламовано представља питање којим се баве историчари. Проблем постојања македонске нације и питање државности нису предмет црквеног просуђивања и то је потребно јасно нагласити јер се у неким реакцијама може прочитати да је СПЦ омогућила аутокефалију Републици Северној Македонији. С тиме је повезано и имовинско питање, постављено давних дана и то у корелацији са територијалним. Србија је давно претрпела штету због устројства Краљевине СХС на систему бановина. Како је време пролазило проблем се продубљивао а промене неповратно утврђене. То што нама данас толико „трну зуби“ (Јеремија, 31,29) последица је и „киселог грожђа“ југословенства, које су, да се тако каже, јели наши преци, хрлећи у јужнословенску монархију а потом и републику, упркос противљењу неких рационалнијих Срба попут Николе Пашића. Чини се да је данас мало касно за ламент над „просутим млеком“. Задужбине Немањића, Мрњавчевича и неких Душанових сизерена (деспот Јован Оливер нпр.) припале су Републици Македонији. Стога би и свака идеја о њиховом повратку као имовине морала бити фокусирана на државу а не на цркву као крајњег корисника и номиналног власника. Није ми познато да ли постоје примери решавања таквих проблема али мислим да наша богата историја може бити илустративна и у смислу односа према наслеђу. Можда је најбоље кренути од примера цркве Светог Георгија Победоносца у Старом Нагоричану, задужбини светог краља Милутина, која се данас налази у РСМ. На основу високог степена градитељске умешности ова као и црква Богородице Љевишке од првобитне форме византијске базилике преформулисана је у петокуполни храм. Не мали број византијских цркава нашао се на територијама које су српски владари преузимали од Византије. Оне које нису прерађиване временом су се урушавале а чак су у новије време и њихови остаци уништавани због изградње путева. Тако су темељи цркве Светих Макавеја испод Ртња уништени због трасирања магистралног пута а у новије време пронађени остаци византијске базилике уништени су због изградње јужног дела ауто-пута. Из тог разлога данас су трагови византијске културе и градитељства знатно уочљивији нпр. у Далмацији него на нашим просторима. За споменике културе међу којима је и значајан број цркава одговорна је држава и то је регулисано одговарајућим законима и заштитом културних добара.

У позадини најновијих догађаја који су узбудили наше духове „лакмус-папир“ савремене еклисиологије показао је високи степен етнофилетизма на обе стране тј. на свим странама; у јелинској као и у словенској сфери, само је лакше видети трун у туђем него брвно у сопственом оку (Матеј, 7,3). При томе, појава је укорењенија и сложенија него што је то уочавано у оквирима академског богословља на размеђи миленијума. Стога је и архиепископ Стефан повезао тему аутокефалије са појмом државности. Територијални принцип као ехо византијске црквено-државне доктрине (један цар-један патријарх) као подразумевајући и тешко искорењив доминира и широм данашњег све разједињенијег православља. Иза сваке од тих цркава/држава стоји по један мит о сопственој посебности и супериорности над другима. Стицајем историјских околности помесне цркве предуго су играле улогу чувара народног идентитета и то је сада тешко изменити, особито кад се национално-историјско наслеђе чини јединим штитом од светског глобализма и његовог пресвученог богоборства.

У којој мери се све то показује као препрека на путу „во едното Царство“ тешко је рећи, тек, искрена хришћанска отвореност, давање и снисхођење у љубави неће нас осиромашити, напротив. Пуристичка принципијелност и сагледавање реалности кроз призму тотемизованог националног наслеђа може нас замајати да пропустимо садашњи тренутак. Посланица Галатима светог апостола Павла у том смислу представља прави образац хришћанског односа према националном питању и црквеном укидању разлике међу људима (Гал. 3, 26-29) као и превасходности вере у Христа у односу на законе земаљске и поделе према чистоћи националних обреда на примеру укидања разлика између „обрезаних и незнабожаца“ (Гал, 2, 1-21). У томе се показује катарзичном исказ светог апостола Петра приликом крштења капетана Корнилија: „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко. Него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду.“ (ДАП, 34-35) Људи који завређују нашу љубав нису дакле у неким административним границама већ деца Божија чак и ако су наши лични непријатељи. У томе се заправо огледа потенцијал савршенства Цркве као иконе савршенства њеног Небеског Женика, што је веома експлицитно предочено у Беседи на гори (Матеј 5, 39-48). За православне Србе у том смислу инспиративан, поред Светог Саве, могао би бити свети великомученик Лазар Косовски, чија је духовност некако заборављена у сенци славног страдања „на бранику вере и отачаства“. Не само у односу на велику улогу у превазилажењу раскола и поновног признања Пећке патријаршије већ и због значајне духовне обнове на крилима исихазма и синаитског монаштва. Сматра се да је његова лична духовност почивала на начелима наведеног монашког покрета али не постоје непосредни показатељи тога у писаним изворима. Његово смирење показало се када је без реакције прихватио крунисање Твртка I Котроманића за краља Срба, Босне, Приморја и Хумске земље у Милешеви 1377. Пример штедрости и великодушног давања јесте додељивање десетак села у Браничеву и трг са царином у Кисиљеву светом Никодиму Тисманском као метох манастирима Тисман и Водица премда су се налазили у Влашкој, дакле, изван Лазаревог кнежевства. Свети Стефан Лазаревић поштовао је ову очеву великодушност и наставио са давањем. О десници кнеза Лазара спеван је и стих „… која свима обилно пружа…“ Према овом примеру судећи, давањем се постаје само богатији, особито у „нетрулежној ризници“. (Матеј 6,20)

Што се тиче умешаности политике у црквена питања, како смо се на основу сопственог трновитог процеса решавања проблема црквене самосталности могли уверити – тога је увек било, раније чак и више, злоупотреба такође. Аргументу да је јурисдикција са седиштем у Скопљу основана од стране безбожних власти треба додати чињеницу да су крупне одлуке о формалном постојању цркава доносили чак и турски султани али је трајање цркве представљало потврду сопствене основаности а не буле и фермани. Позиција Цариградске патријаршије, некада знатно виша и моћнија, ипак је извесни гарант легитимитета аутокефалија помесних цркава те је у канонским питањима тешко заобићи а не нарушити поредак. Тамошње аспирације и амбиције одувек су нескривене и утемељене на идеји о лидерској позицији васељенских патријараха. Папина сенка такође је често пратила кључна догађања у православним црквама. На Западу ништа ново. На Истоку такође.

Categories: Српско православно стање

Tags: Горан М. Јанићијевић, СПЦ, карусел, македонски раскол, тзв. МПЦ