Горан М. Јанићијевић: Начела и искушења аутокефалије кроз историју СПЦ и македонско питање

Аргументу да је јурисдикција са седиштем у Скопљу основана од стране безбожних власти треба додати чињеницу да су крупне одлуке о формалном постојању цркава доносили чак и турски султани

Горан Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

Сложено и кроз историју на различите начине решавано питање самосталности (аутокефалије) помесних православних цркава поново је актуализовано догађајем обнове канонског и литургијског општења Српске православне цркве и том приликом признате Македонске православне цркве – Охридске архиепископије. На страну то што ће се назив другонаведене дијецезе у скоријој будућности показати као ново, спорно питање до чијег ће решења још много воде протећи Вардаром, у српској јавној сфери појавило се и незадовољство поменутим чином те је потребно сагледати његове узроке, околности и утемељеност.

Четири и по деценије након уједињења Српске православне Цркве настао је раскол одвајањем епархија са територија Социјалистичке републике Македоније. Тадашња држава играла је не само активну већ и пресудну улогу у разбијању СПЦ на овај начин, борећи се против њеног утицаја у СФРЈ. Но и пре тога у цркви је постојала свест да је у питању осетљиво подручје из разлога о којима ће бити речи, те су на тамошње епископске катедре постављане значајне личности попут Епископа злетовско-струмичког Варнаве (Росића), потоњег патријарха, Епископа охридско-битољског светог Николаја (Велимировића) или Митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), чије је исповедништво делом повезано са насилним протеривањем из Скопља. Постоји чак и анегдота о томе да је овај добродушни али одважни старац, након што је чуо узвикивање разуларене гомиле:“Доле Јосиф!“, изашао на балкон епископске резиденције и питао их: „Који, децо, Јосиф? Онај у Москви, онај у Београду или ја?“ Преко новоизабраног патријарха Алексеја на чији је избор и устоличење 1945. био позван и „мјестообјуститељ патријарашког трона“ Јосиф, „онај из Москве“ поднео му је папир са захтевима, са којима је требало да се сагласи. Изненађујуће је да је већ након II светског рата постављен совјетски захтев за осамостаљивањем цркве у СР Македонији. Принципијелни Митрополит није потписао тај ни друге захтеве осим једног, који није везан за нашу тему. Након протеривања Митрополита Јосифа настао је раскол (1967) и трајао до пре неки дан. У међувремену је и продубљен Томосом из 2008, којим је СПЦ признала аутономију паралелне македонске јерархије на чијем се челу налазио Архиепископ Јован (Вранишковски), такође исповедник православља како се у међувремену показало. Бојазан да ће његово многостадалништво бити заборављено темељи се на чињеници да ни свети исповеднички лик Митрополита Јосифа до данас није вреднован на достојан начин. Нема сумње да је реч о светим људима те када Архиепископ Јован црквено јединство јавно претпостави свакој личној сатисфакцији због трпљења и подвига, то има посебну тежину и значење. Овај благи, брижни и неуморни пастир целим својим бићем и животом утемељен је на циљу, опредељеном у наслову његовог дела „Во едното Царство“. Није, дакле, у питању ни Душаново и Урошево нити још фантомскији идеал – Александрово, македонско царство већ Христово у које се улази на начин на који он то чини, показујући да на том путу нема места за „сотиролошки егоизам“.

Противљење македонској аутокефалности, како је наговештено, отворило је питање у чијој се позадини откривају недовољно јасни односи црква-нација, црква-држава, мајка црква-ћерка црква тј. сестринске цркве итд. а такође и власништво над православним храмовима, који су постали и споменици културе. За анализу тако сложеног предмета, међутим, довољан је само један пример из историје – аутокефалије српске цркве (Жичке архиепископије, Пећке патријаршије, СПЦ); наш случај, дакле.

Околност да је Васељенска (Цариградска) патријаршија додељивала томосе о аутокефалији јелинским и словенским црквама а не Александријска или Јерусалимска нпр. није искључиво црквене природе. Схватање ове јурисдикције као „мајке цркава“ потиче од чињенице да се њено седиште налазило у (новој) престоници најпре Римског а потом и Ромејског Царства. Један цар – један патријарх представља принцип, подразумеван у византијској традицији. Потврду самосталности српске цркве 1219. Свети Сава, међутим, није потражио у Цариграду, будући да су га петнаест година раније заузели крсташи. На територијама пораженог Ромејског царства формирано је неколико државних јединица: Никејско царство, Епирски деспотат, Трапезунтско царство и вазална Солунска краљевина. Према Промислу Божијем и Савиној далековидости аутокефалија српске цркве тј. Жичке архиепископије потврђена је од стране цариградског патријарха у Никеји упркос, како је познато, противљењу надлежног првојерарха са седиштем у Охриду – Димитрија Хоматијана. Епархије које су сачињавале нову дијецезу претходно су се налазиле у саставу аутокефалне (од 1019) Охридске архиепископије. Већ на овом месту може се поставити питање инстанце која додељује аутокефалију. Цариградски услов био је да Сава постане први архиепископ аутокефалне дијецезе са седиштем у Жичи.

Стечена аутокефалија први пут је доведена у питање на Лионском сабору (1272-1274) где се преговарало о унији православних са римокатолицима и то на основу аргумента да римски епископ – папа није потврдио самосталност дијецеза са седиштем у Трнову и Жичи. Патријарх Јован XI се чак обавезао да ће повући томосе али будући да је унија пропала то је постало ирелевантно. Ово се наводи због чињенице да је због познатих историјских околности и тада папа представљао значајан чинилац не само у унионистичком контексту већ и развоју словенских држава науштрб Византије. Бугари су склапали и сопствену унију са Римом, која је била кратког даха а Стефан Првовенчани је краљевску круну примио од папе Хонорија III а не од цариградског патријарха.

Следеће оспоравање и прекид општења цариградске са српском црквом збило се не само због заузимања византијских територија у војним походима цара Душана већ и због једностраног уздизања архиепископије (чије је седиште, у међувремену, из Жиче премештено у Пећ) на ранг патријаршије. Ово неканонско решење није могло са симпатијама бити прихваћено у византијској сфери као ни потоње Душаново проглашење за цара. Чак и један савремени српски извор – Данилов настављач, сведочи о томе како се Душан „оставивши краљевство дрзнуо на царство“. Црквени проблем је додатно продубљен протеривањем цариградске јерархије из освојених крајева и постављањем српских клирика на та места. За митрополита у Серу (Серес) постављен је игуман Светих архангела и песник Јаков (Синаит). Тиме је отпочео и период српске доминације на Светој Гори. Византијска реакција уследила је након неких њихових војних акција, међутим, „Калистова анатема“ више је претпоставка него потврђена чињеница. Тескоба раскола, са друге стране, очито је притискала цара Душана те већ из његовог времена потичу иницијативе за измирење. У том контексту догодио се царев сусрет са светим Григоријем Паламом на Атосу али знаменити исихаста није желео да подржи Душана и посредује код патријарха Калиста.

До измирења и поновног признавања аутокефалије српске цркве дошло је 1374/1375. на иницијативу Светогораца и светог кнеза Лазара. Један акт о измирењу претходно је са патријархом потписао деспот Јован Угљеша али то се измирење, изгледа, односило само на област Сера. Светогорска делегација у којој су се налазили старац Исаија Хиландарац, Никодим Грчић, Никандар и Силвестар тим поводом дошла је код кнеза Лазара а не код Ђурђа Балшића на чијој се територији налазило патријарашко седиште. Сматра се да је патријарх Сава IV био резервисан према идеји измирења или према исихастима. Пре одласка делегација је посетила и о мисији известила стару царицу Јелену (Јелисавету) што показује у којој је мери и Душанова удовица била заинтересована за црквено признање и превазилажење раскола. Преговори су се успешно окончали а поновно јединство проглашено на Призренском сабору, који, је међутим, сазван тек након патријарховог упокојења. Ни царица није дочекала српско измирење са цариградском црквом. То је обављено у присуству цариградских делегата, двојице архимандрита – Матеја и Мојсеја. Занимљиво је да када описује овај раскол Данилов настављач не користи парадигму мајка/ћерка црква већ цркве метафорички приказује као „раздвојене и стога уплакане сестре“. Ово измирење представљало је и известан тријумф синергије исихаста, којима је припадао и патријарх Филотеј Кокинос, заслужан за измирење те наведени Светогорци али и новоизабрани патријарх пећки Јефрем, родом из околине Трнова.

Распадом царства и отоманским заузимањем балканских крајева дошло је до новог укидања пећке јурисдикције, потом обновљене (1557) захваљујући повољним политичким околностима и посредовањем великог везира и султановог зета Рустем паше Опуковића. Свакако да је одређени утицај имао и тадашњи румелијски беглербег Мехмед паша Соколовић. За патријарха изабран је други Соколовић – Макарије, којег су на патријарашкој катедри сукцесивно наслеђивали чланови истог братства Антоније, Герасим и Саватије. У раздобљима укинуте Пећке патријаршије верску службу обављала је грчка јерархија. Поред позивања на примордијалну дијецезу – Јустинијану Приму охридски архиепископ титулисан је и као патријарх Срба и Бугара. Аутокефалију су касније стицале и неке епархије потекле од Пећке патријаршије попут Београдске митрополије (1879) или још раније – Карловачке митрополије (1776) а потом и патријаршије што је био основ аутокефалије поново уједињене Српске православне цркве (1920). То је потврђено новим томосом из Цариграда (1922). Ова јурисдикција деловала је на просторима Краљевине СХС а потом и Југославије и укључивала дијаспору у европским државама у којима су живели Срби (Мађарска, Румунија, Аустрија…). Епархије у Чехословачкој потпадале су под јурисдикцију СПЦ, али под совјетским притиском прелазе у састав Руске православне цркве. И сагласност на тај захтев, претходно, Митрополит Јосиф одбио је да потпише у Москви.

Чак и овај непотпуни историјски преглед на тему аутокефалије Српске православне цркве указује на сложеност проблема те неразлучивост црквених и политичких чинилаца код њеног стицања, одузимања, обнављања… На основу изложеног разјашњава се и улога СПЦ као мајке цркве у односу на МПЦ – ОА. Као и у случајевима аутокефалних Пољске православне цркве и Православне цркве у Чешким земљама и Словачкој појављује се „дуалитет материнства“, будући да ове две јурисдикције имају томосе из Цариграда али и из Москве (аутокефалне су још Јеладска, Кипарска и Албанска архиепископија). Ове две помесне православне цркве са митрополитима на челу приближног су обима и структуре МПЦ – ОА у односу на број епархија и црквену просвету али без значајније организоване дијаспоре. Великодушно признавање македонске дијаспоре од стране СПЦ инхибира цариградске аспирације, што у црквено-политички контекст уводи и економске чиниоце због чега проблем постаје још сложенији. Што се назива ове дијецезе тиче о томе се одлучује унутар саме цркве која трага за својим идентитетом и ту је СПЦ у праву с обзиром да смо сами утврђивали и назив и седишта а како је већ указано – уздизање на ранг патријаршије догодило се без учешћа васељенске и других помесних цркава. Потврда Филотеја Кокина након нешто мање од тридесет година била је као нека накнадна легализација затеченог стања. Да ли је то до краја јасно акламовано представља питање којим се баве историчари. Проблем постојања македонске нације и питање државности нису предмет црквеног просуђивања и то је потребно јасно нагласити јер се у неким реакцијама може прочитати да је СПЦ омогућила аутокефалију Републици Северној Македонији. С тиме је повезано и имовинско питање, постављено давних дана и то у корелацији са територијалним. Србија је давно претрпела штету због устројства Краљевине СХС на систему бановина. Како је време пролазило проблем се продубљивао а промене неповратно утврђене. То што нама данас толико „трну зуби“ (Јеремија, 31,29) последица је и „киселог грожђа“ југословенства, које су, да се тако каже, јели наши преци, хрлећи у јужнословенску монархију а потом и републику, упркос противљењу неких рационалнијих Срба попут Николе Пашића. Чини се да је данас мало касно за ламент над „просутим млеком“. Задужбине Немањића, Мрњавчевича и неких Душанових сизерена (деспот Јован Оливер нпр.) припале су Републици Македонији. Стога би и свака идеја о њиховом повратку као имовине морала бити фокусирана на државу а не на цркву као крајњег корисника и номиналног власника. Није ми познато да ли постоје примери решавања таквих проблема али мислим да наша богата историја може бити илустративна и у смислу односа према наслеђу. Можда је најбоље кренути од примера цркве Светог Георгија Победоносца у Старом Нагоричану, задужбини светог краља Милутина, која се данас налази у РСМ. На основу високог степена градитељске умешности ова као и црква Богородице Љевишке од првобитне форме византијске базилике преформулисана је у петокуполни храм. Не мали број византијских цркава нашао се на територијама које су српски владари преузимали од Византије. Оне које нису прерађиване временом су се урушавале а чак су у новије време и њихови остаци уништавани због изградње путева. Тако су темељи цркве Светих Макавеја испод Ртња уништени због трасирања магистралног пута а у новије време пронађени остаци византијске базилике уништени су због изградње јужног дела ауто-пута. Из тог разлога данас су трагови византијске културе и градитељства знатно уочљивији нпр. у Далмацији него на нашим просторима. За споменике културе међу којима је и значајан број цркава одговорна је држава и то је регулисано одговарајућим законима и заштитом културних добара.

У позадини најновијих догађаја који су узбудили наше духове „лакмус-папир“ савремене еклисиологије показао је високи степен етнофилетизма на обе стране тј. на свим странама; у јелинској као и у словенској сфери, само је лакше видети трун у туђем него брвно у сопственом оку (Матеј, 7,3). При томе, појава је укорењенија и сложенија него што је то уочавано у оквирима академског богословља на размеђи миленијума. Стога је и архиепископ Стефан повезао тему аутокефалије са појмом државности. Територијални принцип као ехо византијске црквено-државне доктрине (један цар-један патријарх) као подразумевајући и тешко искорењив доминира и широм данашњег све разједињенијег православља. Иза сваке од тих цркава/држава стоји по један мит о сопственој посебности и супериорности над другима. Стицајем историјских околности помесне цркве предуго су играле улогу чувара народног идентитета и то је сада тешко изменити, особито кад се национално-историјско наслеђе чини јединим штитом од светског глобализма и његовог пресвученог богоборства.

У којој мери се све то показује као препрека на путу „во едното Царство“ тешко је рећи, тек, искрена хришћанска отвореност, давање и снисхођење у љубави неће нас осиромашити, напротив. Пуристичка принципијелност и сагледавање реалности кроз призму тотемизованог националног наслеђа може нас замајати да пропустимо садашњи тренутак. Посланица Галатима светог апостола Павла у том смислу представља прави образац хришћанског односа према националном питању и црквеном укидању разлике међу људима (Гал. 3, 26-29) као и превасходности вере у Христа у односу на законе земаљске и поделе према чистоћи националних обреда на примеру укидања разлика између „обрезаних и незнабожаца“ (Гал, 2, 1-21). У томе се показује катарзичном исказ светог апостола Петра приликом крштења капетана Корнилија: „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко. Него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду.“ (ДАП, 34-35) Људи који завређују нашу љубав нису дакле у неким административним границама већ деца Божија чак и ако су наши лични непријатељи. У томе се заправо огледа потенцијал савршенства Цркве као иконе савршенства њеног Небеског Женика, што је веома експлицитно предочено у Беседи на гори (Матеј 5, 39-48). За православне Србе у том смислу инспиративан, поред Светог Саве, могао би бити свети великомученик Лазар Косовски, чија је духовност некако заборављена у сенци славног страдања „на бранику вере и отачаства“. Не само у односу на велику улогу у превазилажењу раскола и поновног признања Пећке патријаршије већ и због значајне духовне обнове на крилима исихазма и синаитског монаштва. Сматра се да је његова лична духовност почивала на начелима наведеног монашког покрета али не постоје непосредни показатељи тога у писаним изворима. Његово смирење показало се када је без реакције прихватио крунисање Твртка I Котроманића за краља Срба, Босне, Приморја и Хумске земље у Милешеви 1377. Пример штедрости и великодушног давања јесте додељивање десетак села у Браничеву и трг са царином у Кисиљеву светом Никодиму Тисманском као метох манастирима Тисман и Водица премда су се налазили у Влашкој, дакле, изван Лазаревог кнежевства. Свети Стефан Лазаревић поштовао је ову очеву великодушност и наставио са давањем. О десници кнеза Лазара спеван је и стих „… која свима обилно пружа…“ Према овом примеру судећи, давањем се постаје само богатији, особито у „нетрулежној ризници“. (Матеј 6,20)

Што се тиче умешаности политике у црквена питања, како смо се на основу сопственог трновитог процеса решавања проблема црквене самосталности могли уверити – тога је увек било, раније чак и више, злоупотреба такође. Аргументу да је јурисдикција са седиштем у Скопљу основана од стране безбожних власти треба додати чињеницу да су крупне одлуке о формалном постојању цркава доносили чак и турски султани али је трајање цркве представљало потврду сопствене основаности а не буле и фермани. Позиција Цариградске патријаршије, некада знатно виша и моћнија, ипак је извесни гарант легитимитета аутокефалија помесних цркава те је у канонским питањима тешко заобићи а не нарушити поредак. Тамошње аспирације и амбиције одувек су нескривене и утемељене на идеји о лидерској позицији васељенских патријараха. Папина сенка такође је често пратила кључна догађања у православним црквама. На Западу ништа ново. На Истоку такође.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , ,

25 replies

  1. Све што је господин Јанићијевић написао, Српско народно вијеће да препише као оправдање и објашњење. Да венац код Шаранове јаме остане ВЕДРО и неувениво начело и искушење…

  2. Коначно примеран коментар. Умало помислих да стање ствари жури да уђе у следеће издање књиге: Мрежни рат против СПЦ.

    4
    10
  3. „Изненађујуће је да је већ након II светског рата постављен совјетски захтев за осамостаљивањем цркве у СР Македонији.“
    За кога? За француске собарице које нису чуле за Дрезденски конгрес, и Декларацију првојерарха МП Сергија („успеси и радости државе /СССР/ су успеси и радости Цркве Христове“)?
    Или за благочестиве српске интелектуалце којима су патријарси МП са Стаљиновим апостолским прејемством, у сукцесији од Сергија до Кирила „најсветији оци“?

    „Проблем постојања македонске нације и питање државности нису предмет црквеног просуђивања и то је потребно јасно нагласити“
    Што значи да су Шиптари потпуно у праву кад кажу да СПЦ не треба да се меша у питања државе Косово, косоварске нације и верског и културног наслеђа које тој сувереној и аутохтоној нацији припада.

    „Давање и снисхођење у љубави неће нас осиромашити, напротив.“
    А нарочито када дајемо оно што није наше.
    Идеално решење: и вук сит, и овце на броју, и ми врлинасти.
    И чак већи од Великог Душана – он је давао нешто мало своје земљице у метох српским манастирима, а ми дајемо сву земљу Немањића у НАТО метох ватиканске цркве; и испуњавамо најтежу заповест Христову (љубите и благосиљајте непријатеље своје).

    Заиста, лакше ће бити на Суду француским собарицама, него унутарцрквеним и околоцрквеним српским интелектуалцима. И једни и други се баве истим послом – поспремањем после блудодејства. Али француске собарице су дискретне, и не упуштају се у јавну апологију прељубника.

    22
    5
  4. Још један Вучићев, пардон, Порфиријев апологета на тему, како оправдати нешто што је директно у супротности са српским интересима.
    Немојте се изненадити када сутра и „ЦПЦ“ добије Томос, прекосутра „Хрватска ПЦ“ а закосутра и нека нова нпр. „Војвођанска ПЦ“.

    20
    5
  5. Sve lepo receno ali ne videh kada I gde su Srbi primili hriscanstvo ako je to uopste bitno.

    “Не мали број византијских цркава нашао се на територијама које су српски владари преузимали од Византије.”

    Ko su bili vernici koji su isli u te crkve (npr bas u tu crkvu pod Rtnjem)? Kako je nastala Solunska arhiepiskopija, gde je pre toga bila, ko je I kada tu prethodnu osnovao?

    Da li nam je vazno sto je Dusanu dat pa oduzet svetacki status, zasto to niko ne sme ni da pomene?

    22
    3
  6. Зоран Н Николић : Начела и искушења чанколизаца, дупелизаца, вашки, хијена, брабоњака и репомахача на пријему код америчког амбасадора у “ част “ дана независности и бездана зависности

    Не можемо и не смемо ради рационално – реалне стварности, прагматично – конформистичког становишта као вршне вредности, мира, стабилности, економског просперитета, протестантске свести и савести, карбонскох трага и зелене агенде, гледати на ову дивну, трепетну свечаност, на овај пријем где изврсност дочекује ванредност, љубав угошћује пријатељство, вера и нада посећују слободу и истину, диптријом традицијске заосталости, заветном примитивношћу, предачким трицама, пркосним кучинама бла, бла, бла… кроз некакав мартиријумски калеидоскоп који се чак и не окреће при дну дурбина него једну те исту мрљу приказује, мрљу прошлости, тачкасту мрљу која на нашу будућност ставља тачку, бла, бла, бла… било је оваквих дивних и дирљивих свечаности и у турско време, и у титино време, дакле, то је једно начело, врхунско начело које што се више дели више га има – парадокс !, што се мање крије више се види – није парадокс !, бла, бла, бла… то је искушење на које се четвороношке треба полакомити и оврлинити непрекидним понављањем, бла, бла, бла… На западу ништа ново. На истоку такође.

    13
    2
  7. Колико видим, суштина је силном реториком о свему и свачему, али најмање о ономе што је најважније, те не нудећи никакав одговор на суштинско питање, расплинути се, разводнити и замаглити проблем да би блејеће стадо лакше прогутало жабу. Већ видим исте овакве апологете нових одлука којима се „братски“ и „мудро“ новокомпонованим Брозовим нацијама и НАТО државама, који сви – гле те чуда – настадоше од Срба, српске државе и на српским гробовима, удељују српске светиње, историја, дух, традиција и идентитет као да је све то прћија бахате клике која је тренутно на власти. И кад једнога дана осванемо са вешћу о признатој косовској независности, прекривеном мртвачком тишином, као и у овом случају.

    26
  8. @Goran M. Janicijevic

    Sada Vam ona nasa rasprava deluje k’o rasprava sa suprugom o tome gde cete na more :))))))))

  9. @R. Fitzsimmons
    Живо се сећам те расправе, надао сам се да ћете се јавити…

  10. @Zoran Nikolic (Valjevo)

    Opasno ste se razgoropadili, opasno!!! Pa, jos ona recenica da su stari Grci – stari Srbi! Trudim se da Vas zaobidjem, zarad naseg visegodisnjeg prijateljevanja :)))) Inace, stilski ste savrseno (sjajan ste stilista!) napisali drugi komentar, jer ste pisali iz srca, sa svim kardio-vaskularnim posledicama po jedinstvo vernika i SPC, a kada se tu umesa i um, ispadne papazjanija, kao u komentaru na Berdjajeva ;)))) Doduse, Vi sigurno ne biste nikada nakucali, kao neki, da neki vole da se zabavljaju citanjem i tumacem Berdjajeva i pozeleli im „nazdravlje“ :))))

  11. @Евсевије

    Брате Евсевије, поменуо си у твом коментару: „Или за благочестиве српске интелектуалце којима су патријарси МП са Стаљиновим апостолским прејемством, у сукцесији од Сергија до Кирила „најсветији оци“?“

    Јесте да одступамо од теме текста, али занима ме твоје мишљење о Стаљину. На основу једног твог полемичког одговора пре пар година (http://sloven.org.rs/srb/?p=19703) мислио сам да имаш позитван став о Стаљину, али сад нисам сигуран.

    Моје мишљење о Стаљину је веома позитивно већ годинама, иако до релативно скоро нисам објективно довољно знао о њему. Но онда сам прошле године (априла 2021.) прочитао интервју Ранка Гојковића на Новом Стандарду (https://standard.rs/2021/04/26/ranko-gojkovic-staljin-je-tajna-koju-samo-gospod-moze-sagledati-2/), други од три дела, и сазнао много више и детаља и историјског контекста о Стаљину што је додатно учврстило моје позитивно мишљење о његовој личности.

    Сваки коментар на ову тему је добродошао.

    7
    1
  12. @R. Fitzsimmons
    То јест, @Поштованом и неупоредивом аутору највећег броја и разноврсности надимака (да не кажем псеудонима) на СтСт а вероватно и шире :)))

    Хтедох само да кажем да је за читалачку публику пропуст и губитак не приметити разнежено братски тон који провејава у Вашој комуникацији са златословним калиграфом из ваљевског краја — прочитати га води у близину поимања блаженства самог по себи. :)))

    За оно „наздравље“ требало би да сам оправдан пред Вама и свима другима (то јест, пред још једним или двојицом :)) јер Берђајев није мени лик омиљен, осим онога што има од њега у кратком тексту „О савршенству хришћанства и о недостојности хришћана“.

    А покушао сам само мало да будем advocatus diaboli — што је незахвална позиција и са собом редовно носи видљиву осуду у виду минуса.

    Него, присетих се, па да подсетим да сте пропустили да нас озарите Вашим увидом у проблем тзв вештачке интелигенције на примеру скорашњег отпуштања једног запосленог у Гуглу због његове наводне тврдње да тзв chat bot, то јест рачунарски алгоритам, мисли па чак и осећа.

    Не само да нисте дали свој прилог на ову занимљиву тему него сте игнорисали експлицитан позив да то учините и тиме не мало ражалостили онога који је (и Вама) пожелео „наздравље“ :))))

    https://stanjestvari.com/2022/06/17/gugl-cetbot-vi-razuman/#comment-180094

    6
    1
  13. @Марк Еугеникос
    Драги брате Евгениче,
    Немам позитиван став о Стаљину, оно што сам писао у тој полемици са Радетом Јанковићем била је иронија („сократовска“, мајеутичка).
    Али признајем да сам и ја до апорије импресиониран комплексношћу мешавине добра и зла која се пројавила у новој руској историји, и фокусирала у личности Стаљина и његовом делу. У полемици сам ту комплексност само истакао, изоштравајући слику и згушњавајући боје до максимума.
    Ја Стаљина видим као „слугу Божјег“, у смислу у којем је то, слично, био Навуходоносор („Навуходоносор, цар Вавилонски, слуга Мој, вели Господ“, Јеремија 25:9). Како вели Владика Николај: „Кад верни одступе од Бога и Закона Божјег, Бог плете бич од неверних, да уразуми верне. Па као што верни свесно и хотимично одступају од Бога, тако неверни несвесно и нехотично постају слуге Божје, бич Божји.“
    С једне стране, Стаљин има на рукама крв милиона, потпуно је разорио и катакомбнике (Истинску православну Цркву), и руску православну интелигенцију, и народ (пре њега су били Руси, после њега Совјети); Цркву је такорећи спалио до тла, оставивши само 4 епископа-издајника који су били верни службеници КГБ-а – и „ресетовао“ је, вратио на „фабричка подешавања“ (а она, тако ресетована срешће и примиће Антихриста).
    Са друге, он је стварао јединство: ликвидирао „обновљенце-живоцерковнике“, естонски раскол, укро-унијатске свештенике преселио у Сибир а паству присајединио Цркви; он је (sic!), у освештаној традицији православних царева, сабрао свеправославни сабор 1948. https://stanjestvari.com/2022/06/29/rezolucija-poglavara/, који је у најправославнијем духу осудио и одбацио екуменизам и сатанину зборницу ССЦ, фанарски неопапизам, нови календар; отворено је заратио против јеврејске мафије која је покушала (и успела) да преузме државу („процес над лекарима“ итд…треба приметити, сад је то оквалификовано као „антисемитизам“ /википедија/, важи старо правило да су увек највећи Јевреји највећи антисемити – Џугашвили=син Јеврејина), и они су му на крају и дошли главе, отровавши га.
    Са једне стране био је казна руском народу за сва зла и одступништво које су учинили (одрицање од Вере и Цара и Царства…), са друге уместо њих учинио правду Божју према непријатељима и указао им на непријатеље и пут правде (оно за шта они нису били способни).
    Па још кад се зна за пророчанство преподобног Нила Мироточивог (преводим у парафрази): „На половини петог столећа осмог миленијума, каква ће смутња настати! (смушченије, смјешеније…а ради се управо о 1943. години, када је Стаљин основао своју обновљену МП !)…Затим ће се сабрати осми сабор, да расправи спор и пројави добро – добрим, а зло – злим… Земљорадник одваја пшеницу од плеве. Пшеница – за човека, а плева за стоку. Биће одлучени и одвојени добри од злих, то јест правоверни од јеретика, и на неко кратко време људи ће уживати мир“.
    Свеправославни сабор 1948. је – миленијум+ после Седмог – имао све спољашње одлике васељенског сабора (на њега нису дошли само фанариоти, које су ионако још тада били расколници, и уместо тога су отишли на паралелну антипедесетничку сесију антицркве ССЦ). И све одлуке тог сабора биле су формално православне – он је теоретски раздвојио оно што је за стоку (јерес екуменизма и општење с јеретицима) од оног што је за људе (неопштење с јеретицима и расколницима).
    Не осудити зло које је Стаљин учинио, било би зло.
    Осудити Стаљина као „слугу Божјег“, и хулити га, исто би било зло јер би се тиме хулило на Вољу Божју.
    Али сложено, брате, сложено.

  14. @Дон Кишоте:

    (Научио сам од Шпанаца да се у оновремској верзији шпанског тако изговарало)

    Ако неће ФуФајтер/Фицсимонс ускочићу ја, као резидентни не-експерт. Том инжењеру из Гугла је одговорио Стивен Пинкер, који предаје психологију на Харварду и зна понешто о интелигенцији. Елем, Пинкер је рекао дословце: https://twitter.com/sapinker/status/1536032501281394689

    „Ball of confusion: One of Google’s (former) ethics experts doesn’t understand the difference between sentience (aka subjectivity, experience), intelligence, and self-knowledge. (No evidence that its large language models have any of them.)“

    „Клупко забуне: један од Гуглових (бивших) стручњака за етику не разуме разлику између осећајности (т.ј. субјективности, искуства), интелигенције, и самоспознаје. (Нема доказа да њихови велики језички модели поседују и једну од тих особина.)“

    Дотични лик из Гугла, Блејк Лемојн, је инжењер а не стручњак за етику. У дугом низу Твитер коментара након Пинкерове изјаве коментатори се наравно нису сложили ко је у праву, јер нису могли да се сложе шта је спознаја, или како може да се опише и мери субјективна спознаја свести, и још пуно тога.

    Рекао бих да је ово тема о којој ће психолози, етичари (стручњаци за етику?), филозофи и ини наставити да се расправљају деценијама и неће се никад сложити.

  15. @Don Kihot

    Kada kazete „ozarim“, mislite ZABAVIM, posto sam ja tamo NEKI (da mu ne spominjemo ime, k’o da sam…da mu ne spominjemo ime) koji se ZABAVLJA CITANJEM I TUMACENJEM !!!!! Pa, ko se jos zabavlja citanjem i tumacenjem???? NIKO, a to je sledeci korak od NEKO! Za dusu ste me ujeli, za dusu! A, mislio sam da budemo BFF na netu :))))

  16. Malo obnavljanja gradiva iz studentskih dana. Za samosvest postoje dva kriterijuma: 1) koherentnost u ponasanju (Vucic ne ispunjava, jer su ovaj Vucic i onaj iz devedesetih – dve razlicite osobe:))) i 2) subjektivnost (ako biste imali robota koji apsolutno radi sve sto i covek, ipak ne biste mislili da je samosvestan, jer ne biste mislili da ima svest o svojim postupcima, vec samo sjajan softver). Problem je sto se nauka bavi samo onim sto je proverljivo iz perspektive treceg lica – objektivnim! Odnosno, fenomenologija iskaza „Osecam bol“ i „Aktivirana su X nervna vlaktna“ je potpuno razlicita, upravo za momenat subjektivnosti i zato se prvi iskaz ne moze svesti na drugi.Naucne cinjenice su nezavisne od posmatraca i njegove percepcije, voda je H2O i za vanzemaljce sa drugacijim perceptivnim aparatom, ali objekat samosvesti sustinski zavisi od subjektivnosti, jer je to sama subjektivnost, prvo lice!

    U jednom intervjuu, novinar pita Hajdegera za njegovu kritiku tehnologije, kaze kako ljudi zive bolje, kako tehnologija funkcionise, a Hajdeger kaze da ce funcionisati jos bolje i da to i jeste problem!

  17. Staljin je tajna koju samo Gospod moze spoznati, procitah sa nevericom. Ishvalii ga g Gojkovic. U vezi tajne, nije tajna da je bio Jesuit,.

    5
    3
  18. @Марк Еугеникос
    „…Моје мишљење о Стаљину је веома позитивно већ годинама,“

    Пре много година сам чуо у некој расправи (много) старијих од мене где је један човек немалог друштвено-политичког искуства рекао:

    „Ја сам антикомуниста. Али сам стаљиниста.“

    Дуго нисам то могао да разумем, али како је време пролазило, „казало се само“.

    5
    1
  19. @R. Fitzsimmons

    „…samosvest… dva kriterijuma…Problem je sto se nauka bavi samo onim sto je proverljivo iz perspektive treceg lica – objektivnim!“

    Да, али наука и не може боље од тога, па су довитљиви а докони психолози смислили и експеримент којим би испитали да ли животиња има самосвест или не.

    Циљна група су биле мајмуни као најразвијенији међу животињама. Укратко, мајмуну би неком јарком (црвеном) фарбом обележили део лица и поднели му огледало. Очекивано је да ће призор за животињу бити необичан и да ће покушати да испита шта је црвена мрља. Мајмуни су већином посезали за сопственим лицем а не ликом у огледалу тако да је закључак био да ови имају нешто налик на самосвест.

    Проблем је настао кад су верзију тог експеримента поновили са простијим животињама — рибама. Испоставило се (мада не знам како је конкретно експеримент спроведен) да и рибе реагују као да „знају“ да је показани лик њихов.

    Е сад, то је могло значити да је експеримент невалидан или да је (научно) схватање самосвести, као нужно везано само за наводно „развијеније“ животиње — мањкаво. Све заједно — ирелевантно.

    Научно мишљење почесто заказује — али не због недостатка капацитета да мисли и не због одсуства провокативних тема (оних које индукују мишљење).

    Уопште, може се рећи, од како се издвојила из и удаљила од философије те заслепила сопственом „објективношћу“ и „егзактношћу“, наука не престаје да даје свој допринос модерном добу које краси одсуство мишљења…

    Мишљење заказује јер као да нема онога што се мисли, што није нестало, али је повучено и недоступно. Приметно је само његово одсуство. Тако рече један коме та етеријска субстанца мишљења није била ускраћена.

    И на другу тему: @….Za dusu ste me ujeli, za dusu!

    Е па баш сте ме и насмејали, мада хтедох да тражим опроштај због овога — ипак, зар нисам тиме допринео доказу да душа постоји, па макар тај доказ био само за Вас, то јест субјективан. :)))

    Него праштајте за празнословље (а то је већ теже).

  20. @Don Kisote, sto jede piskote

    Samo kratko, dok komp daje znake zivota! Ima tekst „Kako izgleda biti slepi mis“ i kaze da bismo mi na osnovu toga sto znamo o slepom misu, da visi naglavacke, leti, koristi neku vrstu sonara za kretanje, mogli da zamislimo kako NAMA izgleda biti slepi mis, ali ne i slepom misu. Autor, Tomas Nejgel, resenje nalazi u jeziku, treba naci novi jezik za opis subjektivnoh fenomena koji ce iskljuciti subjektivnost!

    Ima Hajdeger tekst „Sta znaci misliti“ u kojem objasnjava zasto nauka ne misli i nema veze sa istinom. Do sledeceg kompjutera, s Bogom!

  21. @Евсевије

    Хвала за коментар о Стаљину. Јесте сложена тема, али дође време да човек мора да преломи; не може се довека седети на огради, што би рекли Енглези.

    А кад поменух Ранка Гојковића, чији интервју је учврстио мој став о Стаљину, ето и брат Ранко коментарише овде на текст о Св. Јовану Шангајском. Мали је свет… https://stanjestvari.com/2022/07/02/beskrajna-hronika-cuda/#comment-180483

    @Дон Кишоте

    „Ја сам антикомуниста. Али сам стаљиниста.“

    Ја сам православни стаљиниста.

    6
    3
  22. @Саффрон

    „U vezi tajne, nije tajna da je bio Jesuit,.“

    Ако је не-тајна, не значи да је истина. Претраживање по интернету даје само неке опскурне изворе који не делују уверљиво. Но ако судимо по Стаљиновом учинку, онда би се могло рећи да, ако је био Језуита, био је један од најгорих и најштетнијих Језуита по језуитски ред и РКЦ.

    По плодовима њиховим ћете их познати.

    5
    3
  23. @ Mark, da li sam zapisana od postovaoca Stalina za neki gulag.☺️

  24. @Саффрон

    Ако сам добро схватио из Ваших претходних коментара, Ви живите у Аустралији, што значи да сте већ у Гулагу. Гори од тог Вам не треба.

    4
    4
  25. @ Mark E, 262 dana ,otvorilo mi je oci. Postoje razni gulags, neke sami izaberemo, u neke nas drugi na silu stave.

Оставите коментар