Како ће православац да испуни заповест да воли непријатеље, ако не воли брата и сестру поред себе, брата и сестру у Христу, без обзира из ког народа долазе

Никола Варагић на врху Храма Светог Саве (Извор: Лична архива)

Етнофилетизам као родољубље (љубав према свом народу) није јерес, већ врлина. Али, етнофилетизам као национализам, јесте јерес. У ту јерес падају и Грци који се боре против словенских национализама, али не и против грчког национализма, опседнути идејом да цариградски патријарх постане глава цркве, као код паписта папа (а неко оптужује Фанар и да жели да призна првенство папи). То у Православљу није могуће. Православне цркве су сестринске цркве. Ко се гура да буде први, у Православљу је последњи.

Фанар следи политику НАТО пакта, који је у рату против Русије и Православља. Грци су преко дијаспоре везани за Запад, грчки капиталисти чувају новац у Лондону и Њујорку, Грчка је члан НАТО, седиште Цариградске Патријаршије је у исламској Турској, која је и члан НАТО. Србија, Бугарска и Грчка ослободиле су се од Турака пре више од 100 година, тј. скоро 200 година живе не питајући за било шта власт у Истанбулу или Анкари, а Фанар је и даље (од 1453. године) део Турске и за све што жели да ради цариградски патријарх (а ко ће бити патријарх питају се и власти Турске!) и даље мора да тражи дозволу од Турске, а у Грчкој мора да тражи дозволу од НАТО и ЕУ. Ту немоћ Фанар и грчки националисти покушавају да компензују тако што показују културни расизам над Словенима. У средњем веку, цариградски патријарх био је највећа брана латинизацији, а данас је Фанар главни заговорник екуменизма и глобализма и Грчка је НАТО држава, због чега може да дође до сукоба између грчког народа, са једне стране, и руског и српског народа, са друге стране, и великог раскола између грчких и словенских православних цркава. Ако то дозволимо, сви смо криви. У грчком народу има искрених верника који се боре против екуменизма и антихуманизма, постоје здраве снаге, србофили и русофили којима Срби и Руси морају да помогну да победе екуменисте и глобалисте, у споровима са Турском и у вези проблема око миграната. Срби воле Грке, али, ако би Срби морали да бирају између Руса и Грка – изабрали би Русе. Грцима су православни Словени најближи савезници, много ближи од Енглеза, Француза, Јевреја или Турака са којима су у НАТО.

Жарко Видовић: Ко су фанариоти и ко је цариградски патријарх

На простору северне Македоније почетком средњег века сударили су се грчки, бугарски и српски национализми, који нису нестали после ослободилачких ратова у 19. и 20. веку. Од средине 20. века у сукоб се умешао и македонски национализам. Пошто је између 15. и 19. века Русија постала империја, каква је била грчко Источно римско царство до 15. века – у Православљу од 19. века постоји и сукоб између грчког и руског национализма. А сваки национализам, кад држава ојача толико да може да покори друге, постаје империјализам.

Међутим, за све то време на Светој Гори нема тих сукоба – тамо вековима у манастирима које су градили Грци, Бугари, Срби и Руси (и румунски монаси у свом скиту) у миру живе сви православци, без обзира из ког народа или цркве да долазе. Света Гора је доказ да је могуће победити национализам као јерес етнофилетизма и да је Црква Једна. А разлике, не само између манастира Свете Горе, него уопште, између аутокефалних цркава које негују и развијају традиције и језике својих народа, доказ су да у Православљу постоји богатство различитости и плурализам мишљења (и да су православци антиимперијалисти).

И то би требало чувати у Православној Цркви: и универзализам (васељенски, саборни или католичански карактер) и богатство различитости (сваки народ да негује своју традицију). Кад достигнемо јединственост у мноштвености и мноштвеност у јединствености, то значи да је Христос посреди нас. Колико је Христос био међу нама, ако смо се толико разделили и удаљили једни од других, да су нам (бар нама Словенима) и језици толико различити? Ако сваки народ (мора да) има своју националну, помесну или аутокефалну цркву, да ли је та црква део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве? Ко је глава Православне Цркве?

Никола Варагић: О плурализму и универзализму у Европи и Православној цркви

Српски, бугарски, македонски и грчки народи нестају. Бугарску је напустило много људи након чланства у ЕУ, Срби и Грци такође имају велику дијаспору и проблем беле куге, као и Македонци. Ако се ништа не промени у овим народима, већ за неколико деценија Срби, Бугари, Македонци и Грци постаће мањине у својим државама. Грчка и Бугарска прве су станице на путу миграната из Азије, у Северној Македонији Албанци постају већина, а на КиМ су већина. За то време, српски, бугарски, македонски и грчки националисти свађају се око граница и наслеђа из доба антике и средњег века. А Цркве се отимају око епархија у дијаспори, уместо да раде на повратку дијаспоре у матице.

Можда би о војном решењу могли да размишљамо да су Бугари и Грци заиста јеретици, а да је Русија толико јака да освоји Истанбул, а Србија да поврати Скопље и Приштину, и да ставе под контролу Румунију, Бугарску и Грчку, али то није реално, и у таквом рату сви би били губитници. Друга опција је – преко економије покорити другу државу. Међутим, ако српски националисти немају капитал да инвестирају у Северну Македонију и постану власници фабрика, трговинских ланаца, хотела и медија, донатори школа и факултета и болница, спонзори спортских клубова, и да тако постепено шире утицај, и сачувају Србе који живе и српско наслеђе и српске цркве и манастире у С. Македонији, онда српски националисти нису озбиљни. Шта су наше опције, ако су и Грчка и Бугарска на страни НАТО или желе да преотму српско наслеђе у С. Македонији или ако Македонци то ураде? Осим што указују на издају, шта српски националисти раде да Србија добије војску и да развије привреду? Или, ако српски националисти не могу да промене власт у Београду, и затим препороде Крагујевац, Ниш, Врање, Смедерево и остале градове у Србији, у којима је уништена домаћа привреда (да подигну и животни стандард и наталитет у Србији), како ће да помогну Србима или Македонцима у Северној Македонији? Ако из Шумадије Срби одлазе да живе и раде на Западу, или умиру од глади, ко ће да ослобађа Стару Србију? Зар проблем радника Фијата и сличних предузећа није сада важан колико и случај МПЦ-ОА?

Никола Варагић: Бити добар политичар

Бугарски и (посебно) грчки националисти имају већи капитал, пошто се озбиљније баве економијом и зато је више грчких и бугарских компанија присутно у Србији и Северној Македонији, него српских компанија у Северној Македонији, Грчкој и Бугарској. Али, пошто су Грчка и Бугарска економски окупиране државе све што раде у служби је крупног капитала са Запада (на пример, ако би грчке компаније купиле све бугарске, македонске и српске компаније, онда би грчке компаније купиле компаније са Запада, и компаније са Запада би економски окупирале Балкан). Дакле, међу православним народима (посебно балканским) нико није толико јак да може да покори друге, војним или економским путем, а и зашто би то желео, то је империјализам, а империјализам води у јерес (не можеш да не наудиш својој души, ако желиш да задобијеш цео свет). Кад би један православни народ у рату покорио све остале православне народе, тај рат не би ојачао, него ослабио победника, у односу на све непријатеље Православља, па би глобалисти са Запада и муслимани могли лако да покоре ту православну државу или да поделе међу собом православне земље.

Православцу који има историјску свест јасно је да у рату између православних народа и цркава нико није победник, сви су губитници и то користе непријатељи Православља.

Можемо да наставимо истим путем, путем пропасти, а можемо нешто да променимо, или бар ми Срби да кренемо другим путем, да покушамо да променимо нешто у православном свету. Зато подржавам све што повезује наше народе, као што је управо потписан уговор о изградњи аутопута Београд-Темишвар (ова власт то неће реализовати, јер је њој приоритет аутопут до Тиране, али је добро да је тај уговор између Србије и Румуније потписан).

Никола Варагић: Економска заједница

Како ће православац да испуни заповест да воли непријатеље, ако не воли брата и сестру поред себе, брата и сестру у Христу, без обзира из ког народа долазе? Да ли је Света Гора пример који сви морамо да следимо? Да ли би Фанар заиста забранио Србима да долазе на Свету Гору и да ли би грчка црква или Грчка заиста спровела такву одлуку Фанара?

Како би Свети Сава решио проблеме савремене Србије и СПЦ у вези односа са Бугарском, Северном Македонијом и Грчком и неслогом или расколима у српском народу?

Categories: Васељенско стање

Tags: Никола Варагић, Света гора, карусел, eтнофилетизам