Златоје Мартинов: Vanitas vanitatum г. М. Делића или Како понизити неистомишљеника

Поводом текста Марка Делића Гротескна апологија царства баналног или „Роман је роман, а пудинг је пудинг“ 

Златоје Мартинов (Фото: Медија центар)

Одувек сам се питао зашто се код нас у полемикама готово редовно тежи унижавању опонента. Зашто се онај који другачије размишља од нас, назива шарлатаном, неуким и некомпетентним ентузијастом, дилетантом и сличним именима, уместо да се води конструктивна расправа о теми због које је полемика настала, а да се личност опонента не дира? Тај наш ружни српски манир има на жалост јако дубоке корене којих се и г. Марко Делић тако чврсто држи. С обзиром на прегршт увреда које је изнео на мој рачун у форми тобожњих „аргумената“, одговарам равном мером. Ипак, као културан човек, трудићу се – мада признајем са великим напором – да се у овом чланку, одговoру Марку Делићу, тих корена што мање држим.

Написао је овај тибингенски докторант теологије практично прави правцати есеј на чак 39 страница (кад се текст пренесе на формат А4) са више од 93.000 словних знакова (!!!) и просто се дивим (с)трпљењу уредника овог портала, да под 1) уопште прочита толику силесију од текста, и под 2) да Делићу уступи толики драгоцен простор на порталу за хрпу „учених“ фраза схоластичког типа (али и ниподаштавања сваког ко му се супротстави у мишљењу), које осим задовољења огромне таштине г. Делића мало говоре о предмету полемике. Школски пример за vanitas vanitatum!

Непотребни и опширни екскурси, дигресије, прави меандри усиљених мисаоних токова што сопствених што туђих цитираних, неретко без непосредне везе са темом, е да би се доказала ауторска ерудиција с једне, као и дрскост понижавања „сабеседника“ (како назива мене) с друге стране, све тобоже уз „аргументе“ – ето то је укратко садржина Делићевог одговора.

Шта, на пример, рећи за смешну напомену аутора на самом почетку текста. Прочитајте ову красоту:

„Напомена: Текст је написан 14. маја 2022. године. Аутор је желео да поштеди господина Мартинова и његове сараднике, и да текст, ипак, не објави. Но, како је, у мартиновљевском духу, настављено са нападима на епископа Иринеја, аутор је одлучио да текст предочи јавности.“

„Аутор је желео да поштеди господина Мартинова…“

Од чега? Од кога?

Осим мог одговора г. Делићу на овом порталу из априла 2022., ни један текст о Иринеју нисам написао. Какве везе са мном има то што је „настављено у мартиновљевском (?!) духу са нападима на епископа Иринеја“ , ако је заиста и настављено? Чак и кад би постојао неки „мартиновљевски дух“ – а наравно да је тако шта пуки плод разигране маште тибингенског докторанта  – зашто би се неко мени због тога обраћао, а не рецимо ономе кога је тај дух инспирисао? Ја увек говорим и пишем у сопствено име, не у име било кога другог. И немам никаквих „сарадника“ како то наводи Делић. И нисам ничији опуномоћеник. Тих Делићевих 7 или 8 питања која је упутио мени, погрешна су адреса. Нека се изволи за одговоре обратити онима на које се односе.

Истина, поменуо сам у свом одговору Делићу, демократско право медија да пишу и говоре о Иринеју и било ком другом црквеном великодостојнику уколико за то имају разлога. И остајем при томе. ТВ емисија Н1 је била потребна и камо среће да је више таквих емисија у којима ће се критиковати све оно што је лоше у Цркви. Јер ако Црква хоће да има некакву друштвену улогу (политичку –иако томе непрестано тежи – не би смела по дефиницији, иначе пада у тешки клерикализам) она и појединци у њој морају да стоички истрпе медијску критику. Јер непогрешиви сигурно нису. А очито да у случају Иринеја Буловића постоје сви разлози за критичко оцењивање његове улоге не само у Цркви него и у друштву. Баш као што су такви разлози постојали не тако давно за епископа зворничко-тузланског Василија Качавенда или нпр. епископа врањског Пахомија Гачића, додуше из других разлога него за Буловића.

Дакле, од чега то мисли да ме г. Делић „поштеди?

Да ми опет не пребаци како „не зна(м) за парафразу“ те да не умем да протумачим његове „узвишене“ мисли, обавештавам га да сам лако прозрео његову злу намеру:

Уз наведене цитате велеученог докторанта, смисао тобожње „поштеде Мартинова“ је овај: „Мартинов је дилетант, неспособан да разуме текст“, „полуписмени уредник ‘Републике’„, „зна понешто o немачким темама, али не много“, „не зна шта је то парафраза“, „његови појмови спадају у категорију неквантификованих појмова“, „Мартинов је Светозар Ружичић наше публицистике“, „требало би бар нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу“, et cetera, et cetera…  Кад је све то некако сместио у свој инвективно-иронично-ситничарски-свезнадарски текст, чеснејши тибингенски докторант је хтео, онако хришћански, да „поштеди Мартинова“ од тобожњег блама. Е, али кад су „настављени и то све у мартиновљевском духу“ напади на вољеног му владику бачког, неста хришћанског осећаја, неста емпатије… Додуше овом високоученом докторанту се изгледа привиђају некакави „нови напади на бачког владику у мартиновљевском духу“  јер никаквих нових напада није било. С моје стране поготово. Била је само једна ТВ емисија у трајању од једног сата која је и повод овој полемици. Не мисли ли ваљда уважени докторант тибингенски да су Златоје Мартинов – па у крајњој линији и људи са Н1 – одговорни за сваку јавну прозивку лика и дела бачког владике Иринеја, ма од кога она долазила, од сад па до вечности?

Али није то једина нелогичност коју испољава аутор овог памфлета на 39 страница и „тешког“ преко 90.000 словних знакова! Наиме, у једном тренутку он изриком тврди да заправо и не води полемику са мном („ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим“) да би касније, супротно тој својој тврдњи највећи део текста посветио управо мојој личности. Наравно у најнегативнијем могућем контексту. Пошто је на самом почетку свог писанија, цитирао причу Вилхелма Буша, о намери неких „лоших момака“ (како се изразио!) да убију Диогена тако што ће откотрљати његово буре низ неку падину, а притом заправо сами страдају баш од тог истог Диогеновог бурета, врли докторант констатује како ће слична судбина задесити како Мартинова тако и „његове пријатеље са Н1.“ Славодобитно каже:

„После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека.”

Кроз какву сам ја то „агонију“ прошао и како ми је она „преко главе“, ја заиста не знам, али зато зна свезнајући господин Делић. Не знам ни каква ме „судбина чека“ али надам се да је то ипак само Делићева реторичка фигура (он би рекао –  „парафраза“) , а не – не дај Боже – претња!

Било како му драго, начин на који се овај тибингенски докторант обраћа јавности (тачније час мени, час јавности, јер забога он не полемише са мном јер му „нисам дорастао“!)  својеврсна је легитимација његових људских и интелектуалних квалитета. Полемисао сам у свом веку са далеко већим и значајнијим људима од тибингенског докторанта, али оволику количину сујете и надобудности нисам видео.

Да не бих пао у замку логореичности која закономерно води у „скрибореичност“ као што је то редовно случај са мојим сабеседником тибингенским – Делић, наиме, као да је изашао из оног вица кад питаш који је данас датум, а саговорник ти прича историју календара –  свој одговор ћу поделити у неколико краћих целина са следећим називима који одражавају суштину Делићевог памфлета: 1. ситничавост, 2. увреде и понижавања „сабеседника“ под плаштом „аргумената“,  3. тематски екскурси, читави меандри, само да би се доказала ауторова „ученост“. И под 4. би се могло штогод рећи и о – ма како то невероватно звучало за једног докторанта теологије! –  Делићевом незнању историје Цркве којој припада!

Хајдемо, дакле, укратко на сваку тачку појединачно.

  1. Ситничавост

Тибингенски докторант воли да тражи словне и друге ситније грешке у туђим текстовима и јавним изјавама. Не може, а да наново не помене мој типичан lapsus lingve изговорен у поменутој ТВ емисији. Наиме уместо primus inter pares, изговорио сам primus inter parus; тога се одмах – не без задовољства – у недостатку истинских (а не квази!) аргумената дочепао Делић пребацујући ми „незнање“. Иако сам у претходном одговору јасно рекао да је то заиста био лапсус изговорен у брзини – није вредело.

Не може Делић, а да се не осврне и на једну типично словну грешку у једном имену, у стилу како, ето, није њему то толико важно али ипак треба поменути, што да не, тек да се ваљда и на тај начин, ма како небитан, дискредитује Мартинов, па дословно вели: „Оставимо по страни то што Златоје Мартинов Екхарта каткад исправно зове Екхартом, а каткад, погрешно, Еркартом; занемаримо и то што у једној истој реченици користи једну исту реч у две варијанте, пишући и о хијерархији и о јерархији.“

А шта тек рећи кад Делић, противећи се мом ставу о новим духовним струјањима у Српској православној цркви оличеној у именима двојице владика (Максима и Григорија) и једног свештеника чије сам име погрешно навео (уместо Вукашин написао сам Веселин), не може да срцу одоли, а да не примети ову моју- за целу дискусију апсолутно небитну омашку –  па вели: „ Поименце наводи он (тј. ја – примедба моја) те представнике новог таласа у Цркви, – епископа Григорија и епископа Максима, – а и једног свештеника којег је, по властитом признању, и лично упознао, али чије име није у стању правилно да изговори (моје подвлачење). Уместо да га ослови као Вукашина Милићевића, Мартинов овог свештеника прекрштава у Веселина Милићевића.“

Хм, „није у стању правилно да изговори“ – али добро, и то је део ситничавог духа уваженог тибингенског докторанта.

  1. Увреде и ниподаштавања

Већ негде на почетку свог памфлета „ограђује“ се Делић од чињенице да ми је упутио ма какве инвективе. Штавише, као што су некада Младићеве и Караџићеве топџије са брда око Сарајева тврдили да Муслимани заправо сами себе гађају, тако и Делић тврди како сам ја сам себи „великодушно уделио инвективу“. Не шалим се, ево цитата:

„Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца.“

Иако мени пребацује „неразумевање и неспособност читања текста“ односно како касније у тексту на више места вели „непоседовање знања о парафрази“, Делићев закључак како сам тобоже сâм себе „сврстао у категорију бића без разума“ упућује на то да управо он не разуме метафору као књижевну фигуру, али и више од тога: мој надобудни сабеседник након моје реченице „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“, од читалаца вешто и (зло)намерно скрива моју наредну реченицу која гласи: „Има и оних баш „неразумних“, радозналих, који настављају са читањем опсежног текста г. Марка Делића, докторанта (српскије је од „докторанд“!) у Тибингену…“ Овде је реч неразумни стављена под знаке навода, а у те „неразумне“ који морају да читају заморне Делићеве тираде, сам убројио и себе јер сам директно апострофиран, па сам био просто принуђен да текст прочитам и одговорим на њега. Да нисам нападнут опаким и опасним инвективама већ у самом наслову, никада не бих читао тако обиман текст преплављен фразама, е да би се доказала ауторска ерудиција!

Говорећи како овај његов текст заправо и није полемика ни са мном, а ни са учесницима епизоде о епископу бачком Иринеју већ да је у егзалтираном наступу сопствене ерудитивности применио „травестију у форми аналитичког осврта“ (канда специјални делићевски књижевни жанр „у рококо“ стилу) Делић дословце вели:

„Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијереју будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници.“

па одмах наставља:

„Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи.“

Прво, ако је цела ТВ емисија била водвиљско-лакрдијашког карактера чему уопште толика количина усплахирености код г. Делића да одговара на чак 39 куцаних страница са преко 90.000 словних знакова? ? Ко још озбиљно схвата „лакрдијаше“?

Друго, колико један теолог макар још у фази неизвесног стицања докторске титуле, може држати до Просветитељства (пише га малим почетним словом, хајде да и ја будем мало ситничав!) познато нам је нарочито из антипросветитељских и антиевропских ставова епископа Николаја Жичког и Охридског, којег Делић као дисциплиновани ученик актуелног бачкога епископа, верујем, изузетно цени.

Стварно не видим зашто Делић присиљава себе да убеђује друге у своју „љубав“ према рационалном, просветитељском, и уопште према европским вредностима које су непосредне тековине Рационализма односно Просветитељства кад то од њега нико и не очекује. Он је теолог и треба да се бави ирационалним, метафизичким стварима, догматиком, литургиком, омилитиком, кад би имао талента можда и патристиком, а не би било згорег да наново прочита и историју СПЦ јер је у једном сегменту показао несхватљиво незнање о чему ће бити речи 4. тачки.

Али увреда је кад каже како ни ја ни „моји пријатељи“ (нека полемише са њима!) не знамо ништа о Просветитељству за разлику од њега који, јел’те, „подоста зна и до те европске традиције веома држи.“ Па ако су из Цркве икога као „еурослинавце“ нападали због „европских вредности“ које су непосредан резултат управо Просветитељства (а које су по мерилима неких у Цркви тобож антинационалне и које могу да подржавају само „Анти(ни) Срби“) то смо годинама били ми у „Републици“ односно покојни Небојша Попов, покојни Мирко Ђорђевић и моја маленкост. Немојте, дакле, само Ви г. Делићу о Просветитељству!

  1. Тематски екскурси

Уместо да се фокусира на тему и кратко и ефектно образложи своје ставове, докторант Марко Свезнадар (ако сам ја „Светозар Ружичић наше публицистике“ онда је г. Делић нико други до Марко Свезнадар српске теолошке и сваке, ама баш сваке друге мисли!) иде у несхватљиве ширине губећи се у тешко проходним лавиринтима сопствених конструкција. Од задате теме ту не остаје ни слово „т“.

Ево само једног примера јер далеко би нас одвело – и силан би простор овог портала захтевало –  да сваки од бројних, експлицирам.

Кад му нпр. одговорим да су „позитивно хришћанство“ прихватили нацисти како би направили чисто немачку цркву – што је необорива историјска чињеница – Марко Свезнадар одмах прелази на објашњења од Кулина бана како је и због чега настало „позитивно хришћанство“ иако оно са темом полемике нема непосредну везу већ је само једном поменуто и то од стране Делића управо у контексту нациста, односно тврдње како је уграђено у 24. тачку Програма Националсоцијалистичке немачке радничке партије из 1920. године. Уз ову његову тврдњу само сам додао и ставове нацистичког идеолога Розенберга који средњевековног мистика Мајстера Екхарта види као отелотворење идеје за будућу чисто немачку цркву. Зашто бих ја, по мишљењу Марка Свезнадара, морао да знам комплетну историју идеје „позитивног хришћанства“? Ја нисам хришћански теоретичар мада „подоста“ (како би Делић рекао) знам о Цркви. Ми не полемишемо о тој идеји већ о чињеници да су њу на одређени начин покушали да искористе нацисти, што сам и ја тврдио. И ништа више ни мање од тога.

Даље, Делић тврди да никога није назвао хитлеристима и нацистима – и заиста није дословно рекао: ви сте сви хитлеристи и нацисти – већ „само“: „Златоје Мартинов користи неразговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму in genere, а писац ових редака је, сасвим прецизно, користио разговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму на основу значења појма позитивног хришћанства, из 1920. године, споменутог у 24. тачки Програма Националсоцијалистичке немачке радничке партије, као и о нацизму у контексту пропагандно-манипулативне тактике, која циља на егзекуцију објекта мржње (подвлачење моје) , у овом случају епископа Иринеја.“

Ако нацизам циља на егзекуцију објекта мржње – а свакако да циља – и ако ту аналогију Делић примењује на мене (а и на сценаристе ТВ емисије) шта то друго може да значи него да је мени (и сценаристима ТВ емисије) Иринеј бачки егзекуциони циљ. И притом још бестидно убеђује како је то поређење мене са нацистима и хитлеризмом само „парафраза“ коју ја ето, из свог „незнања“, не разумем, а не опасна тврдња и набеда коју би Марко Свезнадар можда морао да доказује и на суду.

Нема мржње ни према коме па ни према Иринеју, г. Делићу, већ има критике у односу на његово понашање према режиму (климоглаво покорно), рестриктивно према медијима („ви не можете да уђете у порту, вели свештеник и новинарки Н1 поводом помена за жртве новосадске рације и тврди да је то наређено са највишег места из епископата!“), према другим грађанима Новог Сада можда и баш и верницима (кад према сведочењу новинарке Лалић, гордо, попут каквог пауна, дигнутог носа, прође поред грађана у елитној пратњи избегавајући и да погледа око себе. Веома хришћански, нема шта!).

Споменуо сам, сасвим узгред, Розенберга и Мајстера Екхарта (а боље да нисам!) и не слутећи да ћу тиме изазвати лавину логореичности (боље рећи „скрибореичности“) Марка Свезнадара. Требало му је ни мање ни више него читавих 8 страница или 25000 словних знакова да о овој двојици покаже сву силину својих когнитивних способности!

  1. Незнање историјских чињеница о српским патријарсима

Деси се наравно да и Свезнадар понекад нешто не зна. Али да не познаје историју сопствене цркве – ееее, то је већ озбиљан проблем који задире у саму срж интелектуалног интегритета тако високоученог човека.

Цитираћу последњи Делићев покушај увреде моје маленкости који се, гле чуда, попут бумеранга вратио свом творцу како ћемо видети:

„Овај неуки човек (то сам као ја – моја примедба) који о темама о којима би да расправља не зна ама баш ништа, написаће да је „до 1918. године београдска митрополија била само митрополија јер је поштовала патријарха српског у Карловцима“. Мој сабеседник Златоје Мартинов – писац и публициста, уредник „Републике“, добронамерни заступник реформи у Српској Православној Цркви, заклети љубитељ епископâ Максима и Григорија и нека врста инкарнације Стеријиног Светозара Ружичића у нашим приликама – пише о некаквом српском патријарху у Карловцима до 1918. године, иако српски патријарх не постоји до 1920. године. И основци старијих разреда знају бар толико из националне историје о чему не зна ништа онај који би да реформише Српску Православну Цркву, да су се тек 1920. године покрајинске српске Цркве ујединиле и да је те 1920. године дотадашњи митрополит београдски Димитрије изабран за патријарха српског, коме је придодата и титула митрополита београдско-карловачког.“

Велеучени Делић заборавља да сам ја Војвођанин, да Црква мог прадеде није била Београдска Митрополија већ Карловачка Патријаршија као Црква нас угарских Срба. За разлику од Србијанаца (није инвектива г. Делићу, то је назив за све становнике Краљевине Србије!) ми Срби смо у Аустроугарској поново имали патријархе од 1848. године (патентом цара и краља Франц Јозефа од 10. децембра 1848.) па све до 1913. године и то: Јосифа Рајачића, (1848-1861), Самуила Маширевића (1864-1870) , Прокопија Ивачковића (1873-1879), Германа Анђелића (1882-1890), Георгија Бранковића (1890-1907) и Лукијана Богдановића (1908-1913). Дакле то нису „некакви српски патријарси“ како мисли велеучени и чеснејши Делић, већ од Црквеног Народног сабора изабрани (увек после доста препирања и мука са Бечом и Пештом, али и након међусобних свађа, дакако, али то су већ наша српска посла!) и од аустријског цара и мађарског краља Франца Јозефа рескриптом потврђени патријарси. Карловачка Патријаршија није била канонски везана за Београдску Митрополију, биле су то две аутокефалне цркве. Постојало је наравно међусобно поштовање, штавише, патријарх српски Герман (Анђелић) је у Карловцима 1882. хиротониисао новог београдског митрополита Мраовића (не додуше без извесне нелагоде јер се радило прво, о митрополиту наметнутом од стране напредњачке владе и не баш омиљеном у народу Краљевине Србије, и друго, јер није желео да се меша у канонска питања друге Цркве, тј. Београдске Митрополије). У Краљевини Србији Београдска Митрополија не тражи нити сања ранг патријаршије („Ми Срби већ имамо Патријарха иако столује у другој држави“ рећи ће у једној прилици председник србијанске напредњачке владе Милутин Гарашанин) све то из поштовања према српском патријарху у Карловцима, баш као што о патријаршијском рангу не сања ни грчка архиепископија у знак поштовања према грчком/цариградском патријарху на Фанару. Оном кога сад РПЦ и неки укључив и Иринеја Буловића из СПЦ прозивају и не сматрају га васељенским, већ без срама и стида веле „ти си само ‘патријарх у византијској васељени’ – шта год ово потоње значило! Или си васељенски или ниси, нема трећег! Или можда ипак има – знам неке који би колико сутра номиновали руског Кирила за „свевасељенског патријарха“. Упркос рогобатности такве „титуле“.

Још да додам за сваки случај (због ситничавости духа мог невољног сабеседника): неке теорије о томе како карловачки патријарси заправо нису то били већ само митрополити (неки злонамерни их зову митрополити-патријарси), падају у воду кад их у својим радовима називају патријарсима српским, тако значајни аутори као што су Димитрије Руварац (Д. Руварарац, Патријарх Георгије Бранковић и владика Милаш, Гл. ист. друштва, Нови Сад, 1931), Владан Максимовић, Патријарх српски Георгије Бранковић, Богословски гласник, год. 4, књ. 8, 1905), Лазар Мирковић (надам се да је Делић чуо за овог нашег највећег литургичара, ако га већ није читао) Сећање на патријарха Лукијана (Гласник СПЦ, октобар Београд, 1963). У истом броју Гласника СПЦ Делић може да прочита и текст покојног владике шумадијског Саве под насловом Лукијан, последњи архиепископ карловачки, митрополит и патријарх српски.

Овим завршавам полемику са Делићем, докторантом-свезнадаром и не чекајући његов одговор на питање: како то да је он, тако велеучен, превидео постојање патријараха српских од 1848 до 1913. године? Или му није по вољи што они нису били патријарси СПЦ? Али СПЦ до 1920. године није ни постојала под тим именом! И шта ћемо сад?

Опет, као и у претходном мом тексту, завршићу оном старом лaтинском –  Sapienti sat!

Прочитајте још



Categories: Разномислије

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Hocemo jos, molim gospodu Martinov a IDelica da nastave sa otvorenim pismima . Javlja mi se da jedan ce dobiti neki orden , neki nacionalnu penziju .

Оставите коментар