Златоје Мартинов: Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или Како уместо аргумената користити инвективе

Поводом текста Марка Делића Визија Цркве из хитлеровског угла или ‘Проширивање царства баналног

Златоје Мартинов (Фото: Медија центар)

Већ сâм наслов текста Марка Делића („Визија Цркве из хитлеровског угла или ‘Проширивање царства баналног’“, портал „Стање ствари“, 12. април 2022) толико је увредљив и дисквалификаторски у односу на ауторе и учеснике емисије ТВ Н1 „Јунаци доба злог“ од 23. марта 2022, која је посвећена епископу бачком Иринеју, да читаоцу портала даље читање скоро да и није потребно. Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову „све рекао“. А рекао је да су аутори и учесници ове емисије напросто хитлеристи, нацисти такорећи, који на Цркву гледају из визуре националсоцијализма, те первертиране идеологије која је нанела толико зла човечанству. И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања.

Али не лези враже! Има и оних баш „неразумних“, радозналих, који настављају са читањем опсежног текста г. Марка Делића, докторанта (српскије је од „докторанд“!) у Тибингену, који пре наликује опадачко-подсмевачком жанру него полемичкој расправи о једној телевизијској емисији. Само због таквих читалаца-радозналаца који ће имати и воље и (с)трпљења да Делићев текст прочитају до краја – а надам се и овај мој одговор – отписујем г. Делићу. Јер audiatur et altera pars је универзално начело сваке полемике, сваког диспута, па читаоци које није заварао његов приземан и увредљив наслов, треба да чују и другу страну.

Пре свега, не могу, а да са индигнацијом одмах на почетку, не одбацим тврдњу да су аутори и учесници ове емисије на било који начин повезани са идејом из Делићевог наслова. Таква дисквалификација људи и њихова дифамација поређењем са Хитлером је нечувена дрскост, а не слобода изражавања. Виђење „лика и дела“ бачког владике Иринеја у поменутој емисији је неприкосновено демократско право на мишљење. То је прва и основна порука за господина Делића.

Кратко речено, Марко Делић покушава свим својим опонентима „онима у мантији и онима без мантије“ дакле и потписнику ових редова, да спочитне како желе реформу Српске православне цркве по узору на нацисте! То је срж, квинтесенција његовог текста. Каква тешка и монструозна оптужба!

Али пођимо редом.

Делић се, наиме, позива на 24. тачку програма Национал-социјалистичке партије Немачке из 1920. године која говори о тзв. „позитивном хришћанству“ као некој врсти надконфесионалне цркве која би заменила католичку и реформатску цркву у Немачкој. Под „негативним хришћанством“ немачки нацисти су подразумевали традиционалну Цркву са вредностима из апостолских времена, дакле Цркву какву познајемо и данас.

Ако Делић мисли да је то нeкоме, на пример мени, непознато – вара се. Штавише, као зналац немачке литературе и уопште немачких тема (што ми Делић ипак не оспорава!) допунићу га и рецимо Розенберговом чувеном реченицом из „Der Mythus des XX Jahrhunderts“ (Мит 20. века): „Стари завет се мора укинути једном за свагда“! Па потом у тзв. „позитивно хришћанство“ можемо да убројимо и мисао овог нацистичког идеолога да је Исус Христ „заправо плавих аријевских црта“ дакле никако семитских. „Исус је“ вели даље Розенберг „био можда аријевац, делимично или снажно испољавајући нордијски тип!“ До овог „закључка“ Розенберг је дошао тако што је у делу „Die historische Personlichkeit Jesu“ (Историјска личност Исусова) из 1924. нашао да је, према сиријском проповеднику Ефраиму из IV века, Исус „у ствари био син једне Сиријке из Дана и плавокосог Римљанина“, итд. итд. Ето, допунио сам Делића!

И шта са тим? Шта је Делић хтео да каже „позитивним хришћанством“ ? И да „докаже“?

„Позитивно хришћанство“ је пука измишљотина и конструкција нациста позната као покушај стварања „немачке народне цркве“, која никада није заживела. Против традиционалне Цркве нацисти су били управо због њене универзалности која се косила са нацифашистичким начелом национализма: „Нација је први и последњи обзир коме треба да буде подређено све.“ (Розенберг, Мит 20. века, 357). Дакако, мислио је на немачку нацију! А „хришћанство по начину на који се обликовало као систем, није признавало расе и нације“ вели даље Розенберг (стр. 117). То је оно што је нацистима сметало.

Када је Георг Моениус (1890-1953) католички свештеник из надбискупије Бамберг на католичком конгресу у Констанцу 1923. године (не: Констанци, како многи погрешно изговарају име овог немачког града у локативу) након што је кардинал Фаулхабер прогласио немачки национализам за највећу јерес, изрекао мисао како „католичанство ломи кичму сваком национализму“ проглашен је од стране опако нарастајућих нациста за највећег непријатеља немачког народа. Црква у Немачкој (католичка и протестантска) је ипак остала универзална и у периоду 1933-1945 упркос прогонима од стране нациста.

Делић наводи и учење холандског мислиоца Јустуса Липсиуса из XVI века који је покушао, четири века пре нациста, да створи нову Цркву као мешавину неостоицизма и првобитног хришћанства. Није довољно јасно због чега га уопште наводи! (На страну што ми се без икаквог видљивог повода подсмехнуо речима како „Мартинов за Липсиуса вероватно никад није чуо“(?!)). Ако је Делић мислио да је Липсиус претеча нацистичке визије стварања „надконфесионалне“, националне цркве, онда свакако није у праву ма колико се у немачкој романтичарској књижевности заиста налазили извесни елементи из идеја Јустуса Липсиуса.

Статуа Јустуса Липсиуса у згради Европског савета (Фото: АФП)

Иако је нацизам у немачкој романтичарској књижевности налазио понеке од својих узора, било би сувише смело тврдити да су они доминирали. Пре ће бити да су се главни узори нациста, барем када је однос према Цркви у питању, налазили у идејама немачког средњовековног свештеника доминиканца али и мистика Мајстора Екхарта (Meister Eckhart 1260-1328) за кога је, верујем, г. Делић свакако чуо. Екхарт се противио званичном учењу Цркве, својим тврдњама како „Бога на земљи представља племенита душа човека окренутог вечности, а не Црква, бискупи или папа“, па још додавао како „нико на земљи нема право да ме веже или ослобађа а још мање да то чини као Божји посланик.“ Из оваквих и сличних Еркартових ставова нацисти су извлачили закључак да је потребно створити цркву која ни по чему неће личити на скоро два миленијума стару црквену хијерархију по којој Цркву чине сједињени: јерархија, дакле свештенство и монаштво и верници сабрани на молитвама и литургијском призиву Св. Духа. А та друга Црква, по надању нациста, морала би да буде чисто немачка у смислу расе и етницитета.

Али nota bene: сличну тенденцију запажамо и у руској теолошкој мисли још у 17. веку дакле у допетровској ери, пре свега код словенофила који заговарају народну, руску цркву. „Грчка вера није била представљана као православна, истинска вера, само је руска вера истински православна“ наводи тврђења руских словенофила Николај Берђајев („Руска идеја“, стр. 18) и исправно додаје да је на руско православље односно његову национализацију оличену и Филотијевој (Филотије, руски монах) тези о Москви као Трећем Риму, велики утицај извршио управо немачки романтизам.

Чему служи ова моја својеврсна допуна Делићевим опсежним наводима о Јустусу Липсиусу и немачким нацистима?

Служи томе да покажем колико је неоснована па и гротескна његова тврдња како у иступањима учесника емисије као и намерама сценаристе, стоји покушај реформе СПЦ! Делић вели: „Писац ових редова држи да су извесне тенденције ка реформисању Српске Православне Цркве у кључу превазилажења конфесионалних одређења, о чему говоре неки од теолога у Срба, са мантијом и без мантије, као и неки од учесника у епизоди о епископу Иринеју, блиске овој хитлеровској идеји позитивног хришћанства из 1920. године.“

Нико од учесника (а може се наново преслушати и прегледати цела емисија) није говорио о реформисању СПЦ у било ком кључу, а најмање у нацистичком! То је сурова, нетачна и срамна оптужба!

Баш супротно нацистима и свим другим националистима, учесници емисије су у својим иступањима показали да су универзално, космополитски, а не национално оријентисани. И да не заговарају никакву националну цркву као што су то чинили немачки нацисти. Када говоре о Цркви (па и о СПЦ) они говоре о њеном васељенском, католичком карактеру. (За докторанта Делића напомена за сваки случај – јер уме да се безразложно подсмехне: „Православна католичка црква“ није јеретички или „незналачки“ израз, већ значи само то да је православна црква васељенска, целовита односно недељива, од католикус – целокупан, сав. Верујем ипак да Делић то зна!).

У емисији учесници не нападају Цркву, већ указују на оне свештенике и монахе (укључив и владике, па зашто не и Иринеја Буловића) који својим делањем у јавном простору одступају од основне Христове заповести о скромности и љубави према ближњем. Да не говоримо о страшним стварима апсолутно неспојивим са Христовом науком које су чинили некажњено нпр. Пахомије врањски и Василије тузланско-зворнички. Или о лукративним пословима којима се бавио некадашњи епископ милешевски Филарет као и о његовим ратничким покличима и поноситим сликањем са митраљезом у рукама!

Иринеј Буловић није педофил, није љубитељ убојитог оружја али указати на његове мане од којих је гордост једна од највећих (није ли гордост и смртни грех?) није напад на Цркву већ, супротно, указивање на непоштовање основних јеванђељских принципа и на њихово изневеравање од стране једног владике. И служи томе како би се ствари у Цркви поправиле. Јер има владика и владика, свештеника и свештеника! То је суштина коју Делић не разуме, јер као верни Буловићев адвокат неће да разуме. О мотивима који су га нагнали да по сваку цену брани Буловића тако што опако напада њему потпуно непознате људе и суди о њима са ореолом некога ко је непогрешива свезналица, то, дакле, нека процењују у СПЦ у којој Делић вероватно има некакву улогу.

Епископ бачки Иринеј (Фото: Д. Дозет)

Толико као одговор на „Претходне напомене“ г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима.

Ипак главнина мог одговора посвећена је инвективама које су упућене мени у Делићевом „поглављу“ које је насловио, замислите, латински: In medias res! Па добро, хајде да идемо у средиште ствари!

Једини, ако се не варам, који је изговорио реч реформа у емисији био сам ја. Г. Делић би требало да разуме да сам у емисији рекао много више него што је емитовано. А рекао сам ово:

Евентуална реформа СПЦ која је свакако пожељна никако се не односи на промену суштине догматског учења (сад додајем: као у случају нациста који су желели да створе засебну цркву, искључиво национално-немачког карактера.). Евентуална реформа се пре свега односи на модернизацију извесних литургичких облика, а не на њихово враћање у прошлост, као нпр. код крштења када је уместо симболичног прскања детета освећеном водом, последњих година све у духу „враћања светотачкој традицији“ свештеници инсистирају на тзв. „загњуривању“ . Сад замислите: температура је време када је Јован Претеча крстио Христа у реци Јордан, била 20 или више степени, а у некој од наших цркви у јануару температура може бити и испод десет! Загњурити дете у ледену воду – има ли свештенство уопште памети? Или узмите код еухаристије (сад додајем: еВхаристије – да ми Делић не замери на „незнању“!) када свештеник у доба највеће епидемије смртоносног вируса, једном те истом кашичицом причешћује вернике! Зашто се обред св. Причешћа не модернизује тако да освећени хлеб, тело Христово, свештеник захвати нарочитом штипаљком и спусти у верникову испружену руку, који потом прилази свештениковој руци и на одстојању од десетак центиметара чини покрете уснама као да је љуби? Има ли литургичког прекршаја у оваквом поступку? Наравно да нема. Евхаристија је извршена! Или нпр. кад на сахрани свештеник позове присутне на „последње целованије“ због чега се крст мора дословно љубити уместо да се са растојања од десетак центиметара од уста, само симболичним покретом усана пољуби? Шта се ту изневерава? Ништа под милим Богом!

Друго, иако је Црква по својој природи конзервативна установа, тај конзервативизам не мора ићи до крајњих граница, односно остати непромењен од светоотачких времена. Све се мења, начин и темпо живота, техника и технологија напредује, свест људи се мења, и Црква треба да се прилагођава променама. Протестанти су одавно либерализовали своја схватања о свету и савременом друштву, а видимо и да је Ватикан односно садашњи pontifex maximus, папа Фрања у том погледу одмакао прилично далеко у односу на своје претходнике. Тако је на питање неког новинара шта мисли о ЛГБТ популацији рекао: не осуђујем их, они су исто тако Божја деца као и сви ми. И додао: ко сам ја да им судим? Такве речи се на жалост не могу чути од Иринеја Буловића али ни од других владика. Можда једино од владике Григорија, владике Максима али и других млађих богослова попут нпр. Веселина Милићевића, кога сам и лично упознао и који са поменутим владикама и неколицином својих младих колега представља ново духовно струјање у СПЦ.

Владика Григорије (Фото: Милица Вучковић)

То сам рекао у емисији. Није све емитовано, али суштина јесте. Да ли је то напад на Српску православну цркву?

Али идемо даље. У свом обрушавању на моју маленкост, сипа г. Делић инвeктиве као отровне стрелице, па вели даље:

„Мартинов користи слику „ударне песнице“, говорећи да је отац Јустин своје ученике спремао да то у Цркви постану. Овакве синтагме неспојиве су са идеолошком оптиком онога ко се, декларативно, залаже против тоталитаризма свих врста, и оне, одиста, одају праву идеолошку природу Златоја Мартинова. Како то да културни посленик који на духовне односе у Цркви гледа кроз нацистичку оптику буде почасни гост телевизијске куће која се залаже за правду и демократију?“

Прво, синтагма „ударна песница“ је метафора и надам се да г. Делић то схвата. Том метафором хтео сам да покажем да је Јустинова духовна „четворка (Атанасије, Артемије, Амфилохије и Иринеј) сасвим на трагу личних особина Јустина Поповића: оштри у оценама, и немилосрдно одлучни у спровођењу својих намера. Наравно увек је важно какве су те намере. Јустин је био наш највећи теолог, ту спора нема никаквог. Читао сам га. Али као човек, био је тежак за комуникацију. Причао ми је мој – од мене више од пола века старији пријатељ – управник Музеја СПЦ Светозар Ст. Душанић давне 1981. године како је једном, почетком шездесетих, Јустин из својих Ћелија дошао на Сабор и поздравио се са свим владикама, а са патријархом Германом намерно није. Прошао је поред њега као „поред турског гробља“. „Ви сте, оче Јустине“ рекао му је доцније Душанић „дужни да поштујете чин, а не морате Германа да волите.“ А није га волео јер је по његовом мишљењу Герман био „црвени патријарх“! Добри Душанић! Атанасија сам упознао у Душанићевој канцеларији у Музеју, почетком осамдесетих док је још био јеромонах и предавао патристику на Богословском факултету. Имао је Душанић шта да каже и Атанасију који је своје текстове стално потписивао са: Атанасије Јевтић. Био сам сведок кад му је рекао: „Оче Атанасије, какав сте Ви Јевтић, молим Вас лепо? Ви треба да се потписујете у складу са монашким правилима, дакле као „о. Атанасије“, а то што можда нико неће знати да је реч о баш Вама, не треба да Вас брине, Ви сте монах, скромност, а не гордост треба да Вам буде врлина!“ Добри и наивни Душанић!

Дакле „ударна песница“ против „црвеног патријарха“! Метафора, г. Делићу, не физичка употреба песнице! (Али, за разлику од Вас, ја о покојном еп. Атанасију, упркос огромним и непомирљивим разликама међу нама, имам ипак боље мишљење, јер у њему сам видео оно неуништиво зрно исконског људског поштења упркос оштрој, неретко и непријатној реторици).

Увредљивим сматрам Ваше реторичко питање: „Како то да културни посленик који на духовне односе у Цркви гледа кроз нацистичку оптику (моје подвлачење) буде почасни гост телевизијске куће која се залаже за правду и демократију?“, па га уопште нећу коментарисати. Нека Вам служи на част!

О симфонији Цркве и Државе. Да, то сам рекао јасно и гласно и притом нисам мислио само на Иринеја Буловића већ генерално. Али и на Иринеја, наравно! Али без обзира шта је Иринеј изјављивао ( „У том смислу, увек је корисно да односи државе и Цркве буду, што је више могуће, хармонични. Да држава препозна да Црква није партијски или политички фактор него да је она духовна сила која обједињује све, независно од било каквих подела и посебних идеолошких или других ставова“), чињеница је да он у пракси заговара управо ту идеју како год је назвали. Његово снисходљиво опхођење према власти је неспорно. Е сад, можда за такво опхођење стварно нема теолошке него неке друге, можда лукративне мотиве – у то нећу улазити. Али сви јасно видимо (тј. они који хоће да виде!) ту Иринејеву чврсту, „симфоничну“ конекцију са Државом.

О „позицијама Атанасија, Артемија, Амфилохија и Иринеја“. Пита ме даље докторант тибингенски, „какве су то позиције изгубили Атанасије, Амфилохије и Артемије“ па наводи да се Амфилохије упокојио као митрополит, да је Атанасије пензионисан својом вољом, а да је једино Артемије „одиста трагично прошао јер се нашао у расколу са Црквом“.

Епископ бачки Иринеј: Сага о „јустиновцима”

Ево одговора. Сва тројица су у одређеним тренуцима умели да критикују власт за разлику од Иринеја који то никада није чинио. Атанасија је то стајало медијског провлачења кроз „топлог зеца“ нарочито током деведесетих година, јер је био велики противник Слободана Милошевића, а, убеђен сам, стајало га је и одређене позиције у црквеној јерархији која му је свакако била ослабљена због напада на режим. Артемије је као рашко-призренски епископ након НАТО бомбардовања 1999. године, почео да се споразумева са Албанцима и да гради мостове евентуалне сарадње. О његовом позитивном односу према Албанцима на Косову говорио ми је уредник листа „Kosovа sot“ из Приштине, приликом једне конференције групе медија у Сарајеву (београдска „Република“, ријечки „Нови лист“, приштински „Косова сот“, сарајевска независна ТВ станица Студио 99). Било је то у јесен 1999. Рекао ми је тај Албанац дословно: „Волели бисмо да је и српска власт на линији на којој је владика Артемије.“ Више од тога не знам, али зар није логично претпоставити да је такав благонаклон однос владике Артемија према косовским Албанцима наилазио на лош пријем у крилу СПЦ? Можда баш од неке тада утицајне групе владика, нпр. босанског лобија који је у то време био изразит? Како год, тек Артемија више није било у јавности. Или га је било све мање уз режимске и црквене критике. А онда је дошао и „раскол“. (Није моје да говорим о овом последњем, мада имам своје мишљење).

Трећи Јустинов духовни ученик Амфилохије Радовић је истина умро као митрополит, али је био до смрти у опасној завади са актуелном влашћу што је опште познато, јер ју је критиковао, са разлогом или не, тек критиковао је. Да ли је због тога дошао у сукоб са другим владикама па и са самим патријархом Иринејем можемо само претпоставити, али једно је више него сигурно: он се више није могао појављивати не само на оним местима где и представници власти, већ ни у пригодама у којима се црквени великодостојници редовно позивају (нпр. приликом Путинове посете храму Св. Саве на Врачару или на додели одликовања Вучићу, да поменем само оне догађаје који су нам свима још у свежем сећању. И које су споменуте у емисији). А нападали су га и режимски медији (Информер, Српски телеграф и други, што је лако проверљиво).

Идемо даље: Однос према васељенском патријарху.

Пребацује ми Делић, сасвим неакадемски, управо на подсмевачки начин, како сам говорећи о цариградском патријарху да је први међу једнакима, латинску изреку primus inter pares изговорио као: primus inter parus. Могуће је да сам у брзини заиста рекао parus уместо pares. (Проверићу!). Мој опонент дакле чак и типичан lapsus lingve користи као аргумент кад му прави понестане, при том ме називајући „полуписменим уредником Републике“. Али зато уопште не негира. нити може да негира, моју тврдњу да цариградски патријарх и данас носи титулу васељенског патријарха и да је први међу једнакима у православном свету што је заправо историјска чињеница.

Марко Делић: Визија Цркве из хитлеровског угла или „Проширивање царства баналног“

Осврћући се на мој став да су Грци врсни зналци канона, Делић вели – ваљда у жељи да ту чињеницу негира, шта ли? – не трепнувши, ово: „Остаће уредник „Републике“ за свагда упамћен и по изјави да су ‘Грци истински православци’ и да, ‘ако ико зна каноне – знају их Грци’. Овај грађански оријентисани делатник и лажни левичар (sic!!!) по укусу Небојше Попова (sic!!!) за тили час је отресао своју тобожњу грађанску идеологију, те је све Грке, без остатка, сврстао међу православце, не допуштајући да међу њима постоје и атеисти и припадници неких других вера“.

Делић као да не разуме, (а биће да се само прави, услед недостатка аргумената и у намери да потцени свог опонента) да кад се каже у одређеном контексту – свакако теолошком – „Ако ико зна каноне знају их Грци“, да се то односи на на целокупну јерархију Цариградске патријаршије од раних дана хришћанства до данас, наравно проширено и на садашњу грчку архиепископију а не грчко становништво, не на популус. ( Која је у рангу архиепископије само зато што поштује патријарха у Цариграду баш као што је до 1918. године и београдска митрополија била само митрополија јер је поштовала патријарха српског у Карловцима, иако су то, канонски гледано, биле две одвојене цркве баш као што су данас Грчка Архиепископија и Патријаршија Цариградска). Чак и тако старе патријаршије попут Антиохијске, Јерусалимске и Александријске „дају чести“ првом међу једнакима, а то је патријаршија у Цариграду у којој столује васељенски патријарх.

Каже даље Делић: „У налету самоослобађајуће, грађанске еуфорије, казаће Мартинов и то да су Руси примили хришћанство од васељенског патријарха. Био је то најјачи персонални адут епизоде коју анализирамо, у лику Златоја Мартинова, задуженог да, једном за свагда, одапне убојиту стрелу у епископа Иринеја.“

Шта је смисао ове хрпе речи смештене у две, логички сасвим неповезане и семантички збркане реченице, зна ваљда само тибингенски докторант!

Да, рекао сам да су Руси примили хришћанство од Цариграда. Од кога би другог г. Делићу?

Марко Делић

Као докторант, морали бисте знати основне ствари из историје хришћанске цркве, на пример и то да је руски велики кнез Владимир примио хришћанство 988. године од Византије односно од цариградског патријарха.

Надам се да је то за Вас историјски је неспорно.

О разлогу и о одлуци кнеза Владимира да прими баш православље као нову веру уместо паганске, постоје бројне легенде из разних летописа. Али је необорива чињеница да је нова вера примљена од Грка. Једна од легенди је и та да га је „грчкој вери“ односно православљу (премда је тек 1054. дошло до раскола Цркве на „источну“ и „западну“ односно православну и римокатоличку али су разлике па и антагонизми између грчког и римског духа постојали и раније!) привукла естетска допадљивост византијске литургије, а не рационални облик њене теологије. Један запис у којем можемо пронаћи корене за такву тврдњу наводи Џ. Билингтон у свом опсежном раду „Икона и секира“ (Рад, Београд, 1989, стр. 22): „Грци нас одведоше у здање где своме Богу служе и не знадосмо јесмо ли на небу или на земљи. Знамо само да Бог борави онде, међу људима, јер је њихова служба лепша од обреда других народа. Јер ту красоту заборавити не можемо. Ко год је окусио нешто слатко, касније није вољан да прихвати оно што је горко.“

Дакле као што је кнез Владимир био одушевљен „причама једног грчког филозофа“ о хришћанству као јединоспасавајућој вери, тако је и његово изасланство послато у Цариград, како смо из цитираног текста видели, било засењено раскошноћу византијског богослужења.

Питам г. Делића: зашто би ова историјска чињеница коју сам изрекао у поменутој ТВ емисији била „налет самоослобађајуће, грађанске еуфорије Мартинова“? И зашто би мој „најјачи персонални адут био то да су Руси примили хришћанство од васељенског патријарха“? Зар нису? И како ја то овом историјском чињеницом одапињем „убојиту стрелу у епископа Иринеја“?! Ма ви се шалите г. Делићу!

И ту ћу стати разочаран ниским ударцима, тешким увредама које је, њему потпуно непознатим људима, па и мени, упутио „свезнајући“ господин Марко Делић, докторант/“докторанд“ тибингенски.

Можда ће овај мој одговор (макар је вероватноћа јако, јако мала!) подстакнути г. Делића на озбиљно промишљање да се полемика са опонентима, ма како се са њима не слагао, води на уљудан и академски доличан начин, аргументовано, а не ad hominem.

Sapienti sat!

Аутор је писац и публициста



Categories: Разномислије

Tags: , , , , , , ,

5 replies

  1. Каже Martinov, као аргумент у прилог тврдње да Православну цркву треба „либерализовати“: „…видимо и да је Ватикан, односно садашњи pontifex maximus, папа Фрања, у том погледу одмакао прилично далеко у односу на своје претходнике. Тако је на питање неког новинара шта мисли о ЛГБТ популацији рекао: не осуђујем их, они су исто тако Божја деца као и сви ми.“..

    Подсетио бих православне читаоце на одговор блаженопочившег Патријарха Павла на питање да ли хомосексуалци могу да уђу у Рај, забележен у књизи „Да нам буду јаснија питања наше вере“.

    Одговор је гласио једноставно: „Душа нема пол“.

    Па нека Martinov размисли ко на кога треба да се угледа када је хришћански поглед на свет у питању..

    24
    1
  2. Moguce da je g. Delic prenaglaseno kvalifikovao neke pojave u emisiji ali zar nije ocito da je scenario pun tendencioznosti sve uz instrumentalizovanje ostrascenog osvetnika R.Kubata. Ne moze se, sa druge strane, osporiti da su detaljna analiza i dublje sagledavanje sadrzaja iznedrili veoma slozenu interpretaciju, po meni – veoma zanimljivo stivo. Postavljena su i neka pitanja uz zapazanje da epizoda ne pripada ostavstini S.Lekica. Ni ovoga puta ne cusmo odgovore na pitanje ciji je tekst i ko su inspiratori ove medijske forme.

    14
  3. Ni ovoga puta ne cusmo odgovore na pitanje ciji je tekst i ko su inspiratori ove medijske forme.
    ZNA SE …
    GRIGORIJE, MAKSIM…

    15
    1
  4. Слово

    Тражим
    Слово
    Да
    Словим

    Бацам
    Мрежу
    Ријечи
    Ловим

    Бацам
    Мрежу
    Душе
    Ловим

    Бришем
    Зној
    Кидам
    Гној

    Никад
    Твој
    Свагда
    Свој

    Момчило

  5. Кад нѣко ко би да „критикује“ или пак „хвали“ СПЦ изговара ХРИСТ умѣсто ХРИСТОС, читаво његово излагање можете спокојно занѣмарити, јер је удубљивање у ТО чисто губљење врѣмена. Због чега? Због тога што дата „ситница“ бѣлодано показује потпуно нѣсхватање православља те особе, каквим год титулама она била накићена. Све његово знање о хришћанству поцрпљено је са Запада, сва православна литература за њих је у најбољем случају „нѣнаучна“ и „легендарна“, све у свему „досадна“. Ни код једног озбиљног српског аутора прѣ 1945. године на ово нѣћете наићи, премда и у то доба многи од њих мишљаху да православно богословље „заостаје“ за католичким или протестантским због мањка „рационалности“, која у православљу нѣје никаква врлина, већ врло крупна мана. Али тадашњи аутори овог типа су макар толико поштовали културу народа и публике којој се обраћају те имали пристојности да то чине терминологијом која се у истих кроз вѣкове усталила.

    Кад се та основна пристојност изгуби, добијате „црквене аналитичаре“ типа Мартинова и остале булументе из огавне емисије о владики Иринеју Бачком, који појма нѣмају о чему заправо говоре и шта „критикују“. Емисија нѣје толико огавна због самих „критика“ СПЦ од особа које с православном Црквом благе везе нѣмају, колико због очигледне лоше намѣре нѣпознатих аутора, који су рѣч циљано дали таквом, сивом и нѣпозваном профилу људи, без иједног правог прѣдставника СПЦ, кадрог да на њихове будалаштине одговори (почев од самог „јунака“ емисије, коме та могућност очито нѣје ни понуђена, што ранѣје нѣје био случај: Шешељ је, рѣцимо и овако злонамѣран сценарио прихватио).

    Тако читалац/гледалац бива суочен са будалаштинама и безобраштинама о „лизању кашичице“, критикама чина крштавања и осталом. Да нѣје жалосно, било би смѣхотресно. Наши РАЗМИШЉАТОРИ појма нѣмају, као ни ми, да ли је тзв. „корона“ заиста вирус, нѣкакав бојни отров или нѣшто треће (неоспорних, научно утемељених потврда о томе једноставно нѣма, обдукције нѣсу вршене, све је сведено на присилу, наметање нѣком потрѣбног мишљења и понашања масама и државама). Пошто су саговорници „Јунака доба злог“ такво насиље прихватили као нѣшто природно и НОРМАЛНО, уопште нѣ сматрају проблематичним да ту безумну галаму подрже својим нѣдотупавним „сма(т)рањима“. Па се још усуђују да суде о ГОРДОСТИ владике Иринеја и осѣћају „дубоко уврѣђеним“ кад нѣко о ЊИХОВОМ блебетању суди са „гордошћу“. А на основу чега они суде вл. Иринеју? Јесу ли с њим козе пасли? Ето, менѣ се лично, можда штошта од поступака вл. Иринеја нѣ допада, али ми нѣ пада на памет да због тога јавно повраћам по његовој личности: прѣмало (са)знања имам да бих такву дрскост себѣ допустио.

    Један примѣр Мартиновљевог КУКАВНОГ познавања историје, па да завршим, јер се о његовим бесмислицама може нашироко причати, а томе у коментарима нѣма мѣста. Руси јесу православље примили од ГРКА, али су књиге и учитеље за утврђивање вѣре примили од СРБА (нова археолошка истраживања пок. Ђорђа Јанковића и нѣки руски извори, као и елементарна логика, то потврђују; мада синтеза тѣх знања још нѣје извршена). Но, упознавање с новим научним налазима је Мартинову и дружини очито нѣпотрѣбно с њиховим за сва врѣмена утврђеним и шаблонизованим размишљањем. Обратите пажњу на слѣдећи „бисер“ Мартинова:

    „…Али nota bene: сличну тенденцију запажамо и у руској теолошкој мисли још у 17. веку дакле у допетровској ери, пре свега код словенофила који заговарају народну, руску цркву…“

    Какво словенофилство у XVII вѣку?! Оно тад једва да је било у зачетку, а као разрађена идеја обликовано је тек у XIX вѣку (тек онда се може озбиљно говорити о утѣцају западних национализама). Теза о Москви као Трећем Риму у руско православље је дошла опет од Срба (на ПРВОМ мѣсту) и Грка, за које ово учење имађаше итекако практичан, ОСЛОБОДИЛАЧКИ смисао. Нѣмачки романтизам с тѣм нѣма благе везе, шта год говорио Берђајев. А Грке Руси нѣсу православним сматрали још од врѣмена Фирентинске уније; Срби су, напротив, у очима Руса све врѣме уживали огроман углед, будући да у тој унији ЈЕДИНИ међу православним народима нѣсу узели ама баш НИКАКВО учешће, упркос томе што је у доба прављења уније Србија била потпуно ОКУПИРАНА (за разлику од Источног Рима, који је макар нѣком „својом“ територијом располагао или Русије, која је свог прѣдставник у Фиренци имала, без обзира на удаљеност и нѣдоступност папским уцѣнама). Српски владар деспот Ђурађ Бранковић тад бѣше – избѣглица на угарском двору. И одбио је сваки разговор о унији, а црквеним великодостојницима који би се на то усудили запрѣтио да ће им лично прѣсудити.

    Однос према православности Грка у Руса мѣња се тек послѣ погубних црквених реформи срѣдином XVII вѣка; тек у тѣм реформама долази до изражаја западни, првѣнствено језуитски, римски, па тек онда, као узгредан – и нѣмачки утѣцај. Губитници у „реформама“ – руски „старообредници“ и дан-данас се позивају на ауторитет истинског, српског православља, које они до наших дана, како тврде, чувају.

    Но, пошто је читава ова прича за врлог познаваоца нѣмачке културе шпанско село – овим завршавам коментар.

    13

Оставите коментар