Петар II Петровић Његош: Поета је жрец олтара свесвјетија

Никада нијесам могао разабрати: али је наша народна поезија искра бесмртнога огња, али је бурна клапња – чедо уског поднебија нашег, пише Његош Л. А. Франклу 1851. године

Петар II Петровић Његош (Извор: Компас)

Л. А. ФРАНКЛУ
Цетиње, 12. октобра 1851.

Високоучени Господине,

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна; у њима човјек може видјети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије; она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра тајинствена! Ја никада нијесам могао разабрати: али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња – чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види бједност људску, и, када је поета, може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вапијућега у пустињи; он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества Створитељева; они су његово најслађе пиће, он се њима опија. Он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота, трулину боготвори – његов се едем шири, на луковима тврди.

Александар Лазић: Два века и два дана од рођења Његоша

Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебију свагда се ломе тирјански громови; стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је скуке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем.

Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.

Збогом, господин Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.

Адресат: Лудвиг Аугуст Франкл (1810–1894), аустријски књижевник. С Његошем се упознао 1847. у Бечу. Године 1851. послао Његошу Гусле, свој превод српских народних песама

Извор: П. П. Његош, Сабрана дела (електронско издање)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Фјодор М. Достојевски је пророчки наговестио да од Хришћанства нема никакве користи…Једино интелектуално супериорна бића данашњице могу да се упусте у есхатолошку животност звану православље….
    Поново се кроз комуно-религиозност даје неписменима право да уобличују стварност…

    6
    1
  2. “Ја на Твој позив”

    https://youtu.be/pfTNNbEXvug

    Последњи акт из ТЕСТАМЕНТА ВЛАДИКЕ ЦРНОГОРСКОГА П.П. ЊЕГОША

    Компоновао Рајко Максимовић (Бгд, 1935)

Оставите коментар