Ознаке

,

Први пут објављено 15. 11. 2013.

Дакле, ми исто као некад, а и Његош исто – усамљенички нас гледа са висина јер за њега важи оно што је сам ставио у уста владике Данила: Ко на брдо, ак’ и мало, стоји / више види но онај под брдом / ја повише нешто од вас видим, / то је срећа дала ал’ несрећа!

Петар II Петровић Његош (Извор: ppnjegos.org)

Петар II Петровић Његош (Његуши, 1/13. новембар 1813 – 13. новембар 2013)

b_njegos_tominc_1837

Његош (Јосип Томинц, уље, 1837)

Као председник Одбора за прославу „Два века Његоша“ (фактички и нажалост „Одбора за прославу непрослављања“!) академик Матија Бећковић, мислећи на изостанак достојног обележавања рођења најмудрије српске главе, рече да је „Његош већи него што је икада био, а ми мањи него што смо икада били“. Разумем озлојођеност онога ко би волео да буде (а вероватно и јесте) препознат као настављач Његошевог дела, али горња изјава не стоји: Његош је исти какав је био! Речима св. Николаја Жичког: „Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника. Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Место следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине“ (Религија Његошева).

b_njegos_biazoleto_1838

Његош (Biazoleto, 1838)

А и ми смо исти какви смо били – и иначе и према Његошу. Кад је Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровнику, 16. јула 1846. написао „Тесно ми отсвјуду“ (Тесно ми отвсюду, Књига пророка Данила 13:22), онда је Његош мислио и на нас, како је то у „Горском вијенцу“ опевао: „Не бојим се од вражјега кота, / нека га је ка на гори листа, / но се бојим од зла домаћега.“ (Кад је цитирао Стари завет, Његош није знао да ће његови потомци заборавити на руску/словенску Библију коју је он користио и имати, посредством Ђуре Даничића, на 12 глава скраћену књигу пророка Данила.) Настављачи дела – тј. недела – Вука Ст. Караџића, „вуковци“, покушавали су да „Горски вијенац“ и језик Његошев прогласе за победу Караџићеве реформе – иако је он, као и велика већина Његошевих књига, штампан старом ортографијом а нимало није вукао на језик свињара који нам је проглашен за књижевни стандард. Комунисти су, пак, покушавали да Његоша сведу на (световног) господара и забашуре податак да је био и владика: на пример, у изборима писама некако се губила преписка која га слика и као православног владику. Додатно, пречесто је бивао затурен „Тестамент“, та химна Богу православног хришћанина:

„Слава Тебје показавшему нам свјет!

Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао – Твоје је слово све из ништа сотворило, Твоме је закону све покорно, човјек је смртан и мора умријети.

Ја са надеждом ступам к Твојему светилишту Божественоме, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште с бријега којега су моји смртни кораци мјерили – ја на Твој позив смирено идем или под Твојим лоном да вјечни сан боравим, или у хорове бесмртне да Те вјечно славим.“

Рајко Максимовић: Тестаменат владике Петра Петровића Његоша

Нисмо се претргли да покажемо/докажемо – или макар достојно испитамо – индиције које нам је оставио да је он аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“: „За тим [Његош] продужи: ‘Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао …’ Је ли као Горски вијенац и Мали Шћепан? ‘Није у драмској форми, и није тако велико, али знам да би ти се допало’.“ (Љубомир Ненадовић, Писма из Италије). У истој књизи, Љ. Ненадовић сведочи да Његош „пева полагано“ стихове  „Види му се, мријет’ му се неће, / а јест нешто, што га напријед креће“ или „гласно узвикне“ на другом месту „Оро гњездо врх Тимора вије, / јер слободе у равници није!“ – четири стиха који се, гле чуда, налазе и Мажуранићевом „Ченгићу“.

b_njegos_jovanovic

Његош (Анастас Јовановић)

Није нам било довољно што су аустријске окупационе снаге, у ноћи између 12. и 13. августа 1916, ископале Његошеве кости и са Ловћена пренеле на Цетиње – гледали смо се да им парирамо тиме што смо (ако и комунисте рачунамо у нас) крајем шездесетих погазили завет („Копајте ме у Ловћен код нове цркве“) и срушили му капелу, да бисмо подигли старији и лепши Мештровићев маузолеј. И зато нам још стоји клетва из Тестамента: „Ко ишта од овога овђе уписанога преиначи био му црн образ пред људима и јаросни се суд Божи над њим извршио за ту грдну неправду коју би пред лицем неба и земље учинио.“

Не зна се шта је горе – што су га једни прогласили за свеца на парчету територије или што су други одбили и да разматрају иницијативу да буде светац Српске православне цркве. За ове Шумадинце који дођоше преваром на власт у Србији Његош је непријатна препрека у односима за братским мафијашким режимом, као што су им и Срби у Републици Српској „Босанци“. А владаоци Монтенегра (у Његошево време Црна Гора), одустадоше од доказивања да није Србин, али кренуше да га представљају као европејца и заговорника сваковрсне толеранције, интеграција, различитих идентитета и ко зна чега још. „Његошев пут је пут европски“, каже председник Филип Вујановић; јесте, толико је био на европском путу па је сва надања и свој тестамент оставио Русима („Овај се тастаменат у оригиналу оставља у консулат руски у Дубровнику за вишу сигурност и точност.“) Премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, иде и корак даље: у истом излагању успева да спомене и Његоша и НАТО, као да наследник св. Петра Цетињског није рекао да „Црногорци не љубе ланце“ (Љубомир Ненадовић, Писма из Италије) и „нама је наша драга слобода једини и најсветији знак српског поноса и славе“ (писмо Данилу Медаковићу, 6. јануар 1849). А свим заточницима евроинтеграција без алтернативе поручио је:

„Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.“ (писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851).

b_gorski_vijenac

Насловна страна првог издања Горског вијенца (модел за лик владике Данила био је сам Његош)

Дакле, ми исто као некад, а и Његош исто – усамљенички нас гледа са висина јер за њега важи оно што је сам ставио у уста владике Данила:

Ко на брдо, ак’ и мало, стоји
више види но онај под брдом
ја повише нешто од вас видим,
то је срећа дала ал’ несрећа!

Коприређивач електронске верзије сабраних дела Петра II Петровића Његоша и коаутор сајта ppnjegos.org

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements