Јован Б. Душанић: Велико повећање глобалне неједнакости у време пандемије

У најновијем извештају Оксфордски комитет за помоћ гладнима истиче да раст неједнакости није ствар случаја, него је у питању „економско насиље које владе доносе у корист најбогатијих и најмоћнијих људи”

Јован Б. Душанић (Фото: Архива аутора)

Прилог за округли сто „Економија постмодерне”, Економски факултет Универзитета Бања Лука, 8. фебруар 2022.

Захвалан сам Економском факултету Универзитета у Бањалуци на организовању расправе поводом изласка мојих књига „Економско трокњижје”, како је то у позиву учесницима наведено. На крају су организатори одлучили да се расправа обави (8.2.2022) у форми округлог стола на тему „Економија постмодерне”, чиме је нагласак стављен на тематику која је обрађена у првој књизи трокњижја. Посебну благодарност желим да изразим позваним панелистима који су прихватили позиве и учествовали у расправи, али и онима који, из оправданих разлога, нису могли да расправи присуствују, а припремили су своје писане прилоге, те млађим колегиницама и колегама са бањалучког Економског факултета који су узели активно учешће у расправи.

Сличан округли сто посвећен расправи о мојим књигама организован је у Београду 2017. године, а сада сам посебно почаствован да такав скуп организује Економски факултет Универзитета у Бањалуци на коме сам започео своју академску каријеру, пре скоро пола столећа. Тада, на почетку радног века, мислио сам да ћу до краја бити непрекидно у универзитетској настави и бавити се научно-наставним радом. Сплетом разних околности, после једне деценије, напуштам Бањалуку и мени омиљени посао. Одласком из Бањалуке у Београд (а нешто касније и у Москву) настаје вишегодишњи дисконтинуитет у мојој академској каријери и научно-наставном раду.

Међутим, искуства која стичем у том периоду ће ми касније помоћи у много бољем схватању економских процеса који се одвијају у земљи и свету и бити од непроцењиве користи када се после једне деценије поново вратим научно-наставном раду. У време тога дисконтинуитета имао сам непосредне увиде у реалне економске процесе, којих бих био лишен да сам се бавио само академском каријером.

Фото: Снимак екрана

Драгоцено искуство стекао сам радећи у другој половини 80-их и почетком 90-их година прошлог века у Београду на месту заменика генералног директора Индустрије пољопривредних машина „Змај”, фирми која је запошљавала више од 5.000 радника. После тога, у Москви долазим управо у време распада СССР и тамо живим и радим шест година (1991-1997) када почиње економска транзиција у Русији, која је за земљу имала катастрофалне последице и довела је до саме ивице пропасти.

Од средине деведесетих година ХХ века у наредне две деценије у фокусу мога истраживања су, прво питање економске транзиције постсоцијалистичких држава, а касније и глобална економска криза и трагања за њеним дубљим теоријским коренима. За те две деценије покушао сам да заокружим истраживања из економске проблематике и да се по одласку у пензију (2015) више посветим истраживању и објављивању радова из историје мога завичаја. У томе сам, чини ми се, добрим делом успео. Од тада сам објавио неколико књига на ту тему међу којима, треба истаћи књигу Срби Босне и Херцеговине у XIX веку – борба за слободу и уједињење (прво издање 2018, тврд повез, 707 страница), која је до сада имала девет и у припреми је ново допуњено (десето) издање.

Због тога ћу за ову прилику само да наведем најновије податке, који су средином јануара 2022. године објављени у извештају Међународне организације за хуманитарну помоћ са седиштем у Великој Британији – Оксфам (Оксфордски комитет за помоћ гладнима), о забрињавајућем убрзању раста глобалне неједнакости у свету. Биће то допуна, односно актуелизовање свежим подацима проблема раста глобалне неједнакости коме сам посветио доста пажње у књизи „Економија постмодерне”.

Издавач: КАТЕНА МУНДИ, треће измењено издање, 2019.

Мада сам из издања у издање (2014, 2016, 2019) наведене књиге констатовао да се негативни тренд наставља, најновији извештај Оксфам-а показује да је у последње време дошло до невероватног раста неједнакости, па се богатство милијардера од почетка пандемије увећало више него у претходних 14 година,, а богатство десет најбогатијих људи на свету се више него удвостручило.

Пре него се осврнем на податке из овогодишњег извештаја Оксфам-а, прво ћу пренети уводни део о неједнакости (после кога детаљно пишем о економским, социјалним и политичким последицама неједнакости, концентрацији богатства и глобалној корпоративној контроли) у првој књизи „Економско трокњижје”.

* * *

У време постмодерне све је очигледнија тенденција ка еманципацији економије, тј. њеног раздвајања од суверенитета националних држава. Националне државе се све више развлашћују и политички, економски, социјални, морални простор савременог света више не одређују националне државе и њени традиционални институти. Покушава се створити глобални свет и универзални институти којим се руководи из једног центра. На економском плану то се огледа у доминацији транснационалних компанија над националним економијама, развоју глобалног тржишта која у основи не контролишу националне државе, него наднационалне структуре, те у демонтажи државе благостања.

Буџетски, али и административни ресурси државе постепено се све више стављају у службу крупног капитала. Организацију економија на националном (државном) нивоу све више замењује организација по корпоративној основи. Неколико крупних корпорација данас влада светом, а свака појединачно моћнија је од већине националних држава и у стању је да многе земље лако потчини својим интересима.

Државе се све више организују и функционишу по принципу корпорације и у њима се социјалне функције постепено демонтирају. Дистанцирање државе од социјалних обавеза и њихово пребацивање у целини на појединачне грађане води ка заоштравању социјалних противречности и великој социјалној поларизацији у којој имамо танак слој супербогаташа и масу осиромашених грађана, те значајно и брзо смањење средње класе.

Пишући о неолиберализму као идеологији постмодерне нагласио сам да се он реализује у интересу богатих и моћних, који имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ помоћу које обликују политички, медијски и (квази)научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. Због тога последњих година углавном слушамо да је проблем настао јер људи не живе у складу са реалним могућностима и да се мора ићи на даље стезање каиша и рационализацију радних места (преведено са орвеловског новоговора: даља отпуштања запослених). Много мање се говори о проблему неједнакости, тј. неравномерне и неправедне расподеле и концентрације богатства, те да ту треба тражити решење.

Фото: Снимак екрана

Годинама су топ-менаџери великих финансијских фирми примали астрономске бонусе и плате, а када је дошло до глобалне финансијске кризе (2008) ове фирме (које су кризи, у великој мери, и кумовале) нашле су се на ивици банкротства и власти САД су за њихово спасавање потрошиле хиљаде милијарди долара, да би после тога они наставили да раде по старом систему – улазећи и даље у све ризичније махинације и исплаћујући себи огромне плате и бонусе.

Богати и моћни су изградили систем у коме је ризик учињен заједничким, а профит само њиховим, где се остварују огромни приватни добици по основу јавног губитка, тј. добит се приватизује од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на масе слабих и сиромашних. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да људи у XXI веку у скоро свим земљама света (и поред до сада невиђеног технолошког прогреса и раста продуктивности) раде све више времена за све мање новца, те да се у већини држава, па чак и у оним економски најразвијенијим, већ годинама реално смањују плате и пензије.

Све већим неједнакостима у економском систему САД, између осталог, допринео је и систем опорезивања, који је глорификован у време владавине неолибералне идеологије. Према неолибералним догмама, снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања, те пружање пореских повластица за богате инвеститоре мотивише привреду и грађане да више раде, што подстиче раст економије и доводи до убирања веће масе пореза, те на крају одговара свим грађанима (боље школство, здравство, безбедност и слично). Стварност показује супротно – не долази до убрзања раста економије, те се убире мања маса пореза, па уместо бољег имамо све горе државне службе, што много не погађа богату мањину, него остале грађане.

Јован Б. Душанић: На сметлишту (нео)либерализма

Богати се ограђују од остатка друштва – они живе у елитним деловима које уместо обичне полиције обезбеђују приватни чувари и телохранитељи; уместо јавних паркова, базена и других спортских објеката, имају сопствене или посећују луксузне приватне клубове са тим садржајима; децу не шаљу у државне, него у приватне елитне школе и на универзитете; не лече се у државним болницама, него у приватним клиникама; не путују јавним транспортом у пренатрпаним аутобусима и метроима итд. Бити богат значи имати довољно новца да се не мешаш са онима који то нису.

Концентрација богатства и глобална корпоративна контрола

Истраживања групе Global Justice Now за 2015. годину показује да је међу 100 најмоћнијих економских субјеката (ентитета), било 69 корпорација (више од две трећине) и 31 држава (тај однос је само годину дана пре тога био 63 према 37). Уколико се посматра 200 најмоћнијих субјеката, више од три четвртине (153) су корпорације. Директор Global Justice Now истиче да „огромно богатство и власт корпорација лежи о основи многих светских проблема, као што су неједнакост и климатске промене. Стремљење краткорочним профитима ставља у други план основна људска права милиона људи на планети. Наша анализа показује да се проблем све више усложњава.”

Ово истраживање показује да је 10 највећих глобалних корпорација економски моћније од 183 економски „слабијих” држава, међу које спадају и Ирска, Индонезија, Израел, Колумбија, Грчка, Јужна Африка итд. Економски најмоћнија корпорација је Walmart који заузима 10 место на ранг листи сачињеној по економској снази економских субјеката. Следећа три места заузимају кинеске корпорације: електроенергентска компанија State Grid (14), China National Petroleum (15), нафтна компанија Sinopec (16), а потом Royal Dutch Shell, Exxon Mobil (21), Volkswagen (22) и Toyota (23 место).

На бази упоредних података годишњих доходака држава и корпорација у 2015. години урађена је ранг листа од укупно 406 економски најмоћнија ентитета (на којој су све државе света). По економској снази Србија се налази на 273 месту, а испред ње су од држава, бивших република СФРЈ. Словенија (268) и Хрватска (265), а испод БиХ (294), Македонија (331) и Црна Гора (355 место). Занимљиво је да од Сингапура који је на 253 месту, сва места до последњег (406) заузимају само држава и међу њима нема ни једне корпорације.

Видети: https://www.accountancydaily.co/corporations-dominate-worlds-top-100-economic-entities

Милијардер Ворен Бафет (дуги низ година један од најбогатијих људи на свету) написао је у Њујорк тајмсу како је 2010. године платио порез по стопи која је двоструко нижа од стопе по којој су порез плаћали његови запослени (он 17,4 одсто, а запослени око 40 одсто на пореску основицу). Иронично је додао како је пријатно имати пријатеље у Конгресу који воде рачуна о благостању богатих.

Изглед текста у штампаном издању Печата (Фото: Снимак екрана)

Од осамдесетих година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су знатно снижене (са 70 одсто на мање од 40 одсто), а скала прогресивног опорезивања и те како је ублажена. Истовремено, просечна стопа раста америчке привреде није бележила раст, него обратно. Од педесетих до осамдесетих година прошлог века, тај раст износио је просечно годишње 3,7 процената, а од почетка осамдесетих година до данас мање од три одсто. Поред тога, најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда), а не као обичан доходак (зараду), и тако плаћају порез од само 15 одсто. (У укупним приходима богатих у САД зараде чине само 8,8%, капитална добит 57%, а дивиденде 16%. Истовремено, на 90% мање богатих домаћинстава отпада мање од 10% свих прихода од капиталне добити.) Знатно је снижен порез на наследство и повећан порез на промет, што опет погодује најбогатијима, а погађа најсиромашније. Друштво се убрзано раслојава на све мањи број изузетно богатих и огроман број сиромашних, уз брзо тањење средње класе. Уколико се овај тренд настави прети опасност да 99% становништва постане „постмодерна послуга за 1% најбогатијих”, како истиче Пол Мејсон (Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future, 2016).

* * *

У књизи „Економија постмодерне и неолиберализам” (прва од три књиге „Економско трокњижје” подсећам да сам у првом издању књиге Економија постмодерне (2014) објавио да, према извештају међународне организације Оксфам из јануара 2014. године, 85 најбогатијих људи на свету поседује богатство једнако оном којим располаже 3,6 милијарди најсиромашнијих људи – више од половине светског становништва. Две године после тога, када је изашло друго издање ове књиге, према новом извештају (јануар 2016) ситуација је погоршана – сада 62 најбогатијих на свету поседује богатство једнако оном које има 3,6 милијарди најсиромашнијих људи. У трећем издању исте књиге пише да је у годишњем извештају Оксфам-а, наведен податак да у 2017. години 43 најбогатијих милијардера располагало богатством једнаким оном колико и сиромашна половина света. Док се богатство светских милијардера повећало за годину дана 12%, у исто време 3,8 милијарди људи сиромашније половине света додатно је осиромашило за 11%.

Нажалост овај негативан тренд је настављен и у време пандемије интензивиран, како показује најновији извештај Оксфам. Ови извештаји се објављују сваке године, по правилу, непосредно уочи одржавања Светског економског форума у Давосу. Непосредно пре овогодишњег скупа у Давосу (који је, као и прошлогодишњи, због пандемије одржан онлајн) објављен је Оксфам-ов извештај под насловом „Неједнакост убија” (https://www.oxfam.org.au/wp-content/uploads/2022/01/Inequality-Kills_EN_web.pdf).

Насловна страна извештаја Оксфама (Извор)

У извештају се наводи да је у време пандемије дошло до бржег раста неједнакости и да се током пандемије сваког дана појављивао по један нови милијардер, док је у том периоду 160 милиона људи гурнуто у сиромаштво. Богатство милијардера од почетка пандемије увећало се више него у претходних 14 година, а десет најбогатијих људи на свету (Илон Маск, Џеф Безос, Бернард Арно, Бил Гејтс, Лери Елисон, Лери Пејџ, Сергеј Брин, Марк Закарберг, Стив Болмер и Ворен Бафет) увећали су своје богатство са 700 на 1.500 милијарди, брзином од 15.000 долара у секунди, односно 1,3 милијарде долара дневно. Ових десет милијардера имају шест пута веће богатства од 3,1 милијарде најсиромашнијих људи на планети. У исто време, код 99% светског становништва дошло је до смањења прихода, а број људи који живи у сиромаштву увећао се за 160 милиона. Неједнакост је допринела да сваког дана умре 21.000 људи, односно једна особа на сваке четири секунде.

Представљајући овогодишњи извештај извршни директор Оксфам Дени Срискандарџах је истакао како је нешто дубоко погрешно у економском систему. „Чак и током глобалне кризе, неправедни економски системи успевају да награде најбогатије, али не и да заштите најсиромашније.” Његова колегиница Габријела Бухер, извршна директорка „Оксфам” додаје: „Милијардери су имали сјајну пандемију. Централне банке су додале хиљаде милијарди долара како би спасиле економију, а ипак је највећи део тога завршио у џеповима милијардера захваљујући буду на берзама… Никад није било толико важно да почнемо да исправљамо насилне грешке ове срамотне неједнакости, враћајући од елите моћ и екстремно богатство кроз порезе, чиме ћемо вратити новац у праву економију и спасити животе.”

У најновијем извештају Оксфам истиче се да раст неједнакости није ствар случаја, него је у питању „економско насиље до ког доводе структурне политичке одлуке које владе широм света доносе у корист најбогатијих и најмоћнијих људи”, те аутори овог извештаја „Оксфам” предлажу бројне мере које би владе широм света требало да предузму како би дошло до смањења неједнакости.

Шира верзија текста објављеног у недељнику Печат од 18. 3. 2022.



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар