Духовна хајдучија: Ноћ демократије

Локални тирани, који се ужурбано мобилишу и унесрећују своје народе у некада „демократским“ државама, само су пиони глобалистичке клике која настоји да завлада светом

Извор: Фејсбук страница Духовна хајдучија

У конфузији савременог света многи људи се пренеражено питају: „Како је могуће да се дојучерашње вишедеценијске демократије преко ноћи претварају у диктатуре и тираније?“ Много је разлога за то, од чисто економских, преко идеолошких, до психо(пато)лошких, па је и мноштво могућих одговора. Они, сем тога, зависе и од тога у којој мери се овај несумњиви и муњевити процес посматра као превасходно диригован или, пак, као углавном спонтан. Не улазећи у неку сложену анализу, непристрасни посматрач ипак може да издвоји два важна узрока за ову злоћудну трансформацију друштва и држава, махом оних Западног типа.

Први је тај што се демократија изнутра искварила. Оно што се периодично не поправља и редовно не одржава – квари се и пропада. То се односи на све: од личног здравственог стања (физичке форме, имунитета итд), преко апарата и кућа, до државних и верских институција. Конформизам, комодитет и, просто речено, лењост на личном или колективном нивоу главни су узрок деградације било које од набројаних (и још сијасет непоменутих) ствари. Христос је апостоле у Гетсиманском врту замолио да бдију, а тај позив има универзално и трајно важење: ако не будете будни, десиће се нешто јако лоше. И десило се. Заглибљени у материјално изобиље, опијени хедонизмом, обузети потрошачким менталитетом, људи су постали успавани и одсутни, па нису приметили кварове и обољења система који им је све то пружао (на пример у Француској – промену пословника рада Парламента, која одједном омогућује да се закони доносе већином без икаквог кворума, у присуству 50-ак посланика од изабраних 600!). Сем тога, у игри је још један, нимало случајан и прилично перверзан елемент, који је уљуљкао житеље западних демократија: уместо да се оно што се показало ваљаним одржава, масама је у очи бацан привид некаквог „побољшавања“. Иако је то-и-то било сасвим добро до сада, оно такво какво је не сме остати, пошто, као што је познато, све ствари „еволуирају“. Стога „ми“ (изабрана власт) морамо то да променимо, а подразумева се, ваљда, да „ћемо“ то мењати набоље, у правцу усавршавања до у бескрај. Чак и имена политичких странака сугеришу неминовност такве ароморфозе, па су оне „напредне“ или „марширају“ („en marche“), али мало ко се пита куда то оне иду, односно куда нас воде? Заправо постоје само комотне и наивне жеље и/или потпуно неоснована и лагодна вера маса у то да напредовање или марш имају добар правац, а не да ће завршити у неком јендеку или амбису. Јер, прогресивна може бити и парализа. Под императивом промена, међутим, животни амбијент се непрестано и убрзано мења. У таквим условима, људи, већ ионако лењи и несклони пажљивом посматрању, имају мало изгледа да уоче деградацију и дезинтеграцију самих начела која су им омогућила тај дембелијски живот. Поврх свега, извитоперење језика, злоупотреба и инверзија речи додатно отупљују ионако не баш бритку оштрицу опажања савременог човека и скрећу на странпутицу његову закржљалу пажњу. На пример, у општој и заглушујућој харанги против фашизма и атмосфери лова на његове тобожње промотере, најлакше је непримећено у институције и свакодневни живот увести управо фашизам.

Духовна хајдучија: Злочиначка удружења & савези ништарија

Други узрок за изненадну појаву диктатуре на Западу јесте тај што је од стране светског естаблишмента демократија, изгледа, коначно одбачена као ислужени модел државног уређења, од кога више нема никакве користи. За време блоковске поделе и Хладног рата, демократија је била више од бренда Запада, он је са њом био практично поистовећен. Демократију је требало бранити од страшне комунистичке претње, али истовремено је управо она сама била одбрана од тоталитарних пројеката Стаљина, Мао Цедунга, Ким ил Сунга или Пола Пота. Демократија је тако била и вредност која се у позадини чува од душмана, али и оружје које је на фронту постојано тукло непријатеља и то управо у мирнодопским условима, самим тим што је постојала. Будући тако коришћена, демократија је брижљиво одржавана, као што се одржавају противракетни системи и носачи авиона, те је зато и функционисала, на добробит популације Запада. После распада Совјетског Савеза, међутим, дошло је до битне промене, опасне по демократију. Док је постојала њена супротност (оличена у Варшавском пакту и СССР), демократија се у Западном свету одржавала скоро сама од себе, у великој мери одређена управо предметом свога оспоравања – тоталитаризмом. Но, после победе у Хладном рату, Запад је демократију почео да узима здраво за готово, као нешто савршено чему ништа више не прети, не примећујући како истовремено тиме престаје да је активно користи, а самим тим и одржава. Уместо тога почео је њен „извоз“ са Запада, у оне земље које је до тада (или бар у претходном периоду) нису познавале. Демократија је почела да се третира као роба, као готов производ који треба пласирати на тржишту по сваку цену, а то је по њу било погубно. Наиме, њени „произвођачи и извозници“ са Запада понашали су се као да на демократију имају некакво ауторско право, онемогућавајући потенцијалне „купце и кориснике“ да је саобразе својим особеним културним, цивилизацијским, верским и етничким моделима. Уместо да донесе просперитет и побољшање живота, ова велика тековина Запада све више је проузроковала корупцију, беду, нестабилност и насиље. Није ни чудо што су, после првог таласа одушевљења, многи почели да одбијају такав производ чак и кад им се тобоже давао на поклон. Западна демократија више није била планетарно прихватана као непорецива и универзална вредност.

Ко неће милом, тај ће силом, па је у случајевима кад извоз/увоз не пали, а поклон се одбија, почело наметање демократије силом оружја – што је већ логичка противречност. Она је постала синоним за рат, разарање, уништавање народних традиција и локалних обичаја, губитак етничког идентитета, верске припадности и државног суверенитета. Авантуре САД у Авганистану и Ираку то су на крају отворено показале, а „Арапско пролеће“ било је последњи чин у трагедији демократије, јер је донело само хаос и безнађе, не створивши чак ни привиде било каквих институција реда и закона. Можда је у свему томе постојала и скривена порука: „Или ћете прихватити цео пакет без поговора, или ћемо вас бацити у вртлог анархије и јада.“ У сваком случају, резултат је био поразан, нарочито за саму демократију, која је изгубила сваки кредибилитет. Ако се ствар посматра из тог угла, онда се западним „произвођачима и извозницима“ сасвим логично наметнуло питање: зашто бисмо уопште више правили нешто што ником не треба и нико не жели, јер не функционише? А за њим и наредно: зашто бисмо и ми сами код куће одржавали такву ствар, која је изгубила свој разлог постојања? Увођење диктатуре преко ноћи у скоро свим „демократијама“ западног типа јасно показује како се на ова питања одговорило.

Духовна хајдучија: И промене великих друштвених система почињу од самоорганизовања и хајдучког деловања

Шта ће даље бити, нико не зна, чак ни непосредни аутори светске кризе, дојучерашње демократе, а актуелни wannabe-тирани. Можда у разумевању оног што следи може да помогне Платон. Наиме, супротност демократији није тиранија, него анархија. Онај ко руши прву, обично завршава у другој, и тек из анархије може да настане неки нови облик поретка (монархија, на пример), или да се поново уз муке успостави стари, демократски. Но, вероватно да би Платон сва ова нагађања одлучно прекинуо: на Западу, бар у последњих 70 година, и није било праве демократије, већ само њеног вештог привида, док је на власти у ствари била олигархија, у савремено доба отворено оличена у светској плутократији транснационалних компанија. Локални тирани и диктатори, који се сада ужурбано мобилишу и унесрећују своје народе у некада „демократским“ државама, само су фабриковани пиони глобалистичке клике која настоји да завлада светом. По Платону, олигархија је најгори могући облик владавине, најнеправеднији, најнасилинији, али и најслабији и најнестабилнији, јер не почива ни на једној јединој врлини. Стога, чак и ако се устоличи, она не може да опстане: будући да се у потпуности темељи на искварености (корупцији), кад једном исквари све што је унаоколо могла, она ће нагристи, урушити и уништити себе саму. На добром, исправном и праведном свету је да се у том случају помери у страну од овог „гадног позоришта“ колико је то могуће, како не би завршио под рушевинама. Али, чак и кад је физичко уклањање из жаришта деструкције неизводљиво, човек који је усправан унутар себе, који зна ко је и шта је, који распознаје добро од зла и истину од лажи – не може бити суштински оборен нити поражен. Под условом да је будан, јер је ноћ. Ко бдије, тај ће сигурно дочекати зору.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

1 reply

  1. A, Platon nevera !!!! Stari Grci ne znaju za anarhiju. Anarhija nije haos, nije neko raspadenje ili posledica necega, vec cilj, uredjenje kojem se tezi. Debele su knjige pisane o njoj, sa najznacajnijom kritikom socijalizma i komunizma!

Оставите коментар