Никола Варагић: Буди хуман и не суди

Уместо да се суди другим људима и хуманитарним фондацијама, боље је чинити добра дела, помагати људима. А суд оставити непоткупивом Судији

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Пре неког времена упознао сам човека који ради у хуманитарној фондацији, на програму за стипендирање добрих ђака и талентованих средњошколаца из социјално угрожених или проблематичних породица (нпр. отац је алкохоличар који малтретира жену и децу, мајка је наркоманка, проститутка; деца немају родитеље и живе са баком и деком од пензије која износи 15 000 динара, отац је умро, мајка је тешко болесна и нема приходе, итд.). Та деца су одлични ђаци, међу њима има вуковаца, добитника награда на школским такмичењима, а сви живе у веома тешким условима и потребна им је подршка да наставе школовање, да преживе.

Посао човека који ради у тој фондацији је да са својим сарадницима изабере, на конкурсу који расписују сваке године, 160 средњошколаца која ће примати месечну стипендију од 10.000 динара, а на конкурсу се сваке године пријави преко 700 деце. Када ми је причао о успесима те деце, и у колико тешким условима живе и како несрећно детињство имају, и како је тешко изабрати само 160, питао сам га да ли свих 700 пријављених средњошколаца испуњава услове за стипендију, одговорио је да испуњавају, сви су добри ђаци и сви живе у лошим условима, без родитеља или са болесним родитељима, без прихода… Рекао ми је и да је њему потребно пар месеци да се психички опорави од тог конкурса, погоде га те животне приче које прочита у пријавама, а волео би свима да може да помогне. Зато се он и неколико колега удруже и мимо конкурса, од своје плате, стипендирају пар ученика који нису добили стипендије фондације.

Фото: Canva

Ако сваке године стигне преко 700 пријава, колико још има талентоване деце која живе у тешким условима и могу да испуне услове за пријаву за стипендију, а не знају за конкурс фондације, и колико има деце која живе у тешким условима, а нису добри ђаци и не могу да се пријаве за стипендију фондације? Ко о њима брине? Да ли држава има у евиденцији ту децу и да ли добијају социјалну помоћ? Што се тиче фондација, поменута је међу ретким приватним хуманитарним фондацијама у Србији која стипендира средњошколце који су добри ученици и велики таленти, а имају лоше животне услове и услове за развој. Иначе, оснивачима те фондације многи суде, али, ово су примери зашто Господ тражи да се не суди. Колико добрих дела имају они који суде? Уместо да се суди другим људима, боље је чинити добра дела, помагати људима. А суд оставити непоткупивом Судији.

Кад видимо колико се деце пријави на конкурс ове фондације, за колико болесне деце се прикупља новац СМС порукама, на друге начине, преко других фондација, видимо колико има деце којима је помоћ потребна. А ту су и они заборављени, од свих одбачени, ратни војни инвалиди, хероји са Кошара… Због њих нико није основао фондацију. Држава их се потпуно одрекла, као да никад нису служили држави. Држава која не брине о деци и о војницима који су је бранили од агресора, нема неку будућност. Осим ако се у народу не појави више способних људи који знају и могу поштено да зараде новац, да створе вишак, а који ће поделити са онима којима је потребна помоћ. Коме је Бог дао здравље и памет, штета је да не искористи свој дар и да не искористи за опште добро. И да таква врста људи не буде власт у држави.



Categories: Да се ја питам

Tags: , ,

5 replies

  1. Nikola, mogu li da znam naziv te fondacije i neki kontakt? Bas me interesuje ova ideja jer deca zasluzuju svaku pomoc. Hvala Vam za ovaj clanak!

    15
    1
  2. Ovo je i Gospodu zaplakati.

    7
    1
  3. Dobro je da narod bude informisan o ovoj problematici. Verujem u duhovne i haritativne potencijale nasih ljudi, empaticnost, bistrinu i vizionarstvo. Od ove drzave, patoloski utemeljene na lazima svake vrste ne treba mnogo ocekivati u tom smislu. Zahvalni smo Vam g. Varagicu na ovom clanku, nadam se da ce biti podsticajan.

    7
    1
  4. „Зато се он и неколико колега удруже и мимо конкурса, од своје плате, стипендирају пар ученика који нису добили стипендије фондације.“

    Ово морам видети својим очима да бих поверовао. Не ради се о коментару на Варагићев рачун, већ о чињеници да моје целокупно искуство са српским бирократама и синекурџијама говори потпуно супротно. Не само што нису спремни да издвајају из свог џепа – што је донекле и разумљиво – већ не желе ни да помогну свим људима којима су законски обавезни. Ова изузетна тврдња тражи изузетне доказе, међутим, пошто је у питању приватна прича, вероватно ће докази изостати. Рече ми један човек.

    „А ту су и они заборављени, од свих одбачени, ратни војни инвалиди, хероји са Кошара… Због њих нико није основао фондацију. Држава их се потпуно одрекла, као да никад нису служили држави.“

    Грешите у семантици – они што су, например, осуђени у Хагу, нису они којих се држава „одрекла“, већ они који је добро уновчила. Појам одрицања је аскетска категорија, која се нипошто не може применити на власнике, или, ако хоћете, поседнике, модерне српске државе.

  5. Nikola, stvarno dirljiivo I ohrabrujuce u isto vreme. Mene interesuje kontakt te organizacije.

Оставите коментар