Да ли би Србија имала мање умрлих да је у еколошком и хигијенском смислу чиста као Јапан, да грађани једу здраву храну, мање пуше и да редовно вежбају као Јапанци

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Међу старим људима су и они који су преживели Други светски рат, међу рођенима после рата многи су радни век провели радећи послове без потребне заштите на раду и бриге о здрављу, али је у њиховој младости била чистија животна средина – реке и ваздух људи још увек нису били толико загадили и није било смећа на улицама, храна је била здрава, није било много возила и машина које користе нафту, није било компјутера и интернета, тј. људи су више времена проводили у природи и били су више физички активни. Али су и све више загађивали природу и постајали све мање физички активни како су напредовале (прљаве) технологије и прелазило из села у град (више се користио угаљ за електране или топлане, градове је прекрио смог). Затим су генерације рођене у 20. веку, до 1990. године, доживеле и грађански рат и бомбардовање Републике Српске и СР Југославије од стране НАТО алијансе. Све то заједно веома негативно утиче на здравље грађана Србије.

Београдска Железничка станица 1958. (Фото: Фејсбук страница Црно-бели Београд)

Последице НАТО бомбардовања са осиромашеним уранијумом и другим отровима, осећају и деца рођена крајем деведесетих и од 2000. године до данас, и ко зна колико још генерација ће осећати те последице. Деца данас одрастају у токсичном окружењу, свуда око њих и у њима су отрови. Ваздух је загађен, вода је загађена, храна је пуна отрова, отровни отпад је свуда око нас, чак се и увози, као да нису довољни отрови од НАТО бомбардовања; поред тога, деца данас превише седе испред телевизора, компјутера и телефона и све мање имају физичких активности. Све то скупа веома лоше утиче на психофизички развој деце. Дакле, каквог ће здравља бити човек који је као дете, од своје 2-3 године, па све док није постао пунолетан, сваки дан јео смеће од индустријске хране из продавница и брзу храну, живео у граду и удисао отрове, пио воду из градског водовода, по цео дан гледајући у екране, без бављења спортом и одласка на село, носећи одећу и обућу са штетним материјалима (сад још морају да се носе маске које су више штетне него корисне)? Да ли је због тога толико болесних људи? Да ли је због тога и све више болесне деце? А стање у здравству је очајно, најбољи лекари отишли су из Србије, нико не може да се лечи ако нема везе и новац. Нико ништа није предузео да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања и да Србија постане еколошка држава, велики произвођач органске хране. Јасно је колико је угрожено здравље грађана Србије, колико се не води рачуна о здрављу деце и да епидемија корона вируса није највећи здравствени проблем Србије; због болести кардиоваскуларног система сваког дана у просеку умре 144 људи – и то траје деценијама. У Србији „буквално постоји пандемија кардиоваскуларних обољења“, изјавио је недавно професор Миљко Ристић.

Скупо воће и поврће (Фото: Бета – Д.Г.)

Иако се то зна, ретко ко нешто предузима, макар на личном плану. Родитељи и даље децу хране месним производима, млеком и јајима лошег квалитета, грицкалицама, слаткишима и (газираним) соковима из супермаркета или фабрика, не науче децу да правилно трче, да воле спорт и рад, него им дозволе да по цео дан седе испред екрана, итд. Колико држава Србија не води рачуна о здрављу грађана и заштити животне средине види се по страним инвеститорима које доводи и колико је лоша контрола квалитета производа који се увозе.

За разлику од Србије, у Данској у вртићима и школама децу хране само органском храном, у Норвешкој се прода више аутомобила са еко-моторима, него оних са дизел и бензинским моторима. У норманским државама не можете да видите смеће на улици, у парку и у реци. Пре пар деценија, ни норманске државе нису биле боље од Србије, јер грађани нису имали еколошку свест. Али, онда су се освестили и решили да брину о свом здрављу и о здрављу своје деце, да заштите животну околину и да развију зелену економију. Сад имају развијен здравствени систем, строгу контролу квалитета производа, високе стандарде за безбедност на раду (који се поштују) и чисту природу и здраву храну. Грађани Данске, Норвешке или Шведске имају услове да воде здрав живот и да буду здрави (наравно, и та друштва имају своје проблеме, због чега има много алкохоличара, наркомана, самоубистава, убистава…).

Фото: CC0/Pixabay

Шведска је током пандемије имала најблаже мере, јер су Швеђани пандемију дочекали са добрим имуним системом, а за људе са слабијим имунитетом ту су добре болнице и добри лекари, који су стигли да лече и болести које немају везе са корона вирусом. У Шведској није била велика ни стопа секундарног морталитета. Еколошке државе чији грађани имају услове да имају јак имунитет и добру хигијену, и у којима има мање болесних људи (од разних болести), имају мање умрлих кад се појави епидемије грипа. Доказ је Јапан. Нема бољег начина да се стекне јак имунитет тела, него да се живи здраво и у чистој природи. Човек мора да води рачуна какву храну једе, још више чиме храни децу, какву воду пије, да не пуши и не пије (или да бар мање пуши и пије), да удише чист ваздух, мора да води рачуна о хигијени, да буде физички активан (због тога је „закључавање грађана“, као што ради Аустралија, лоше за здравље људи), да није изложен супстанцама или материјалима који су канцерогени (азбест се деценијама користио у изградњи станова)…

Као што је рекао и истакнути стручњак светског ранга у области хематологије и професор на Институту Каролинска у Штокхолму др Јован Антовић:

„Или сам ја учио погрешну медицину, или сам престар, или ова савремена медицина нема везе с том што смо учили. Али упорно покушавају да нам испричају неке приче које се мени не уклапају у неку основну медицинску логику, чак не мора да буде знање. Покушавају да нам објасне да је природни имунитет настао после инфекције слабији од вакциналног имунитета… Наравно, није ово ни безазлено, није ни катастрофално, али свакако није толико трагично. Да је то толико опасно као што се прича, нас би у Шведској, који смо живели прилично либерално, вероватно скупљали багерима мртве по улицама… озбиљни доктори и даље мисле да ово јесте један медицински проблем, али не претерано већи него обичан грип, и не претерано заразнији“.

Јован Антовић: Медицина између веровања и науке

Шведска има и висок проценат вакцинисаних грађана, па ћемо видети какво ће стање бити у Шведској у којој су укинуте све мере. И у Јапану, чији грађани се најздравије хране и вежбају, имају најбољу хигијену, чисту животну средину, најдужи животни век, а Јапан има мали број умрлих од корона вируса (у односу на број становника), али и мањи проценат вакцинисаних, доста мањи од нпр. Израела и Сингапура, али и од Шведске. Да ли би Србија имала мање умрлих да је у еколошком и хигијенском смислу чиста као Јапан, да грађани једу здраву храну, мање пуше и да редовно вежбају као Јапанци?

Дакле, народи који не воде рачуна о здрављу, екологији и контроли квалитета производа, имају више оболелих и умрлих кад дође епидемија грипа. Вакцине  нису потребне људима који воде здрав живот и имају јак имунитет. Међутим, и људи који су се вакцинисали, и људи са јаким имунитетом који воде здрав живот, могу да оболе од неке болести, па и од корона вируса – и да умру. Наука не може да победи све болести и смрт. Ко води рачуна о здрављу, исхрани и хигијени, и има јаку вољу (овде бих додао – и веру, али то значи само верницима који не чувају своју душу/живот), има веће шансе да не оболи и да дуже живи.

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, вакцина, вакцинација, екологија, здравље, имунитет, пандемија