Морамо одбацити Ђукановићево темпирано наслеђе јер ту нема ничега узвишеног и вредног чувања – само поља посејаног раздора и дубоко усијане мржње
Илустрација: Новица Ђурић
Ни у оном еуфоричном тренутку од 30. августа прошле године нисам помислио „лако ћемо” у времену које је долазило. Никада нисам очекивао да УРА спроводи „наш” програм, да заборави на своје гласаче и постане привезак две велике коалиције.
Тај ниво политике и није тако захтевно разумети. Просто, заиста смо различити. Свака од наших страна верује да је та позитивна разлика у њену корист.
Уз велике победе иду и таква одрицања, иду и неправде, море лоших потеза и одлука, навикавања која, из искуства, бесомучно дуго трају, тапкање у месту и редом. Уз пораз иде само неподношљивост пораза.
Можемо ли изаћи из овог зачараног круга?
Можемо ли заједно направити још који неопходни корак да се ово друштво помери напред, промени и ослободи ужаса, наслеђеног страха и патње?
Све смо знали када смо кренули заједно. Све! Знали смо да нећемо остварити своје кључне програмске или идентитетско-културолошке тежње. Знали смо да је савез различитих у еуфорији победе врло тежак, да компромис од јуче, сутра већ изгледа као предаја, издаја или пропаст. Изглед, међутим, често вара.
Дритан Абазовић, Алекса Бечић, Здравко Кривокапић на састанку са Милом Ђукановићем, 9. 10. 2020. (Фото: Служба за информисање Предсједника Црне Горе)
Знали смо да је пред нама много више од пуког преузимања извршне власти.
Заглибили смо се, ипак, одмах до грла. Доказали су многи, многи и од лидера, да нису ни очекивали победу – неки су то потврдили и неучествовањем у предизборним кампањама. Победа и није била класична политичко-партијска, програмска, него свенародна, нагомилана фасцинантним литијским отпором, социјалном неправдом и одавно прекипелом бездушношћу ДПС-а.
Људи су очекивали више, а ми се, чак, нисмо ни потрудили. Не значи то да ико жали за ДПС-ом, али извесно је разочаравајуће гледати као се чудесна победа дави у неком плитком брлогу на који смо се намерачили чим смо искорачили из оног дубоког и страшног.
Можемо ли, међутим, још који корак даље?
Остали смо, за само годину „владања”, много дужни људима.
Претимо једни другима изборима, новом владом и ничим – једино и право име за немењање ничега. Углавном смо у претполитичком, сеоском колориту где су вечно двојица против трећега.
Здравко Кривокапић (Фото: Лука Зековић/Вијести)
Од УРА нисам очекивао чудо. Није се ни догодило, али не због моје сумњичавости него због наменски, с циљем надуваног страха, којега Абазовић свакодневно мора да издушује не би ли доказао да му је Црна Гора свет пре сваког другог, посебно албанског и надасве српског, мада нико поуздано не зна шта то значи изузев Ђукановића који је „створио” оба.
Уместо да потпуно развргнемо ДПС наслеђе и успостављене принципе наводног црногорског самоодржања које је из практичних разлога инсталирао Ђукановић, на врховима прстију се скакуће по том лоповском минском пољу и свако мало узвикује: не брините, чувамо биће Црне Горе! Ми смо патриоте! Свесно или не тај извештај сваки пут се на даљину предаје Милу Ђукановићу, врховном вођи и трасеру неког „полусветог” пута у будућност.
Мило Ђукановић (Фото: АП Фото/Ристо Божовић)
Ако се, међутим, чува ДПС-ова покварена матрица, наша заједничка песма никада неће постати хорско певање различитих гласова него ће остати кукњава и нарицање изгубљених и уплашених.
Морамо, дакле, одбацити Ђукановићево темпирано наслеђе јер ту нема ничега узвишеног и вредног чувања – само поља посејаног раздора, дубоко усијане мржње и страха заогрнутог крупним лажавинама бесрамног „вође”!
И данас сам спреман, тренутно и на властиту политичку штету, да подржим грађење оне Црне Горе која припада свима, јер надоградња Ђукановиће никада неће бити ништа више од историјског заморчета њеног дојучерашњег већинског власника. Ђукановић не сме бити мера ствари; ни влади, ни странкама већине, јер ми нисмо изабрани да наставимо погрешан пут, него да градимо јасно нови.
Тзв. патриотски скуп у Подгорици, после изборног пораза ДПС-а 2020. (Фото: Танјуг)
Можемо ли још који корак даље и заједно?
Не морамо и било би непоштено да наставимо ако нећемо испунити обећано, ако ћемо наставити истим стазама које су други утабали за нас.
Не разумем став да реконструкција владе долази у обзир само ако ће нови министри бити нестраначке личности. То, овога пута чак није ни жеља премијера. Ствар није у томе да се просто један министар замени другим – сличан сличним. Треба нам влада у којој ће се радити сложно и коју ће несумњиво подржавати већина. Ђукановић би је нападао као издајничку, што је част за свакога патриоту, али би истовремено његови убрзо схватили да је он кључни проблем ДПС-а који ће потонути у радикалну комитску баруштину или се ослободити „слепог вође”. Неспоразумом и свађом само га хранимо.
Ипак, странке нису само челни људи, уосталом, неки смо се повукли са изборних листа да би „она победа” успела. У странкама су и тихи људи пуни знања и стрпљења – они који су жртвовали много у минуле две деценије. Зар нисмо дужни да их уважимо макар онолико колико се поједине партије боре за кадрове ДПС-а – за њих који су до јуче били „старешине павиљона”?
Горан Даниловић (Фото: Борис Пејовић/Вијести)
Маштати о новим, пожељним политичким партнерима допуштено је и релаксирајуће. Политика, међутим, нарочито она државна, није машта него сурови праксис, математика која тражи резултат, а не усложњавање једначине до нивоа нерешивости. Може и тако, само да се договоримо; неки ћемо другачије него до сада. Ако разборитост и стрпљење нису врлине потражите онда безличне и себи сличне. Изненадићете се колико их је и како се тешко договорити с њима – скоро као и са собом.
Аутор је председник Уједињене Црне Горе
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар